Pogled iz Moskve

Eksperti o novom programu privatizacije

Privatizacija 2020-2022: pozdrav od Čubajsa!

Jedna od prvih važnih odluka ruske vlade je ona o novom programu privatizacije imovine, koja se nalazi u saveznoj svojini, u periodu od 2020. do 2022. Predviđeno je da se za tri godine otuđi više od hiljadu državnih objekata.

Piše: Aleksej Podimov

Na ovo strateško rešenje poslovna zajednica je odreagovala neočekivano mlitavo, iako tu nema ničeg iznenađujućeg. Ono proizilazi iz principa koji je opisan još u klasičnoj „Operaciji I": „sve je već ukradeno od nas".

U stvari, upravo oni su, i to ne prvi put, nedvosmisleno pozvani na vladajuće visine. Prvi, probni „balon", pušten je još i pre donošenja programa privatizacije - kada su neočekivano brzo pronađeni novi vlasnici velikih paketa akcija Gasproma i Sberbanke. Složićete se, zavodljivijih objekata za potencijalne investitore u Rusiji jednostavno nema. Upravo njih su izabrali u poslednjem mesecu prošle, 2019. godine.

Akcije Gasproma dospele su u nepoznate, ali očigledno dobre ruke sa jasnim proračunom za otplatu duga ukrajinskom Nafotgasu i hitnu reanimaciju Severnog toka 2. A Sberbanku su jednostavno izvukli iz pune kontrole Centralne banke kako se ne bi duplirale funkcije vlasnika Sbera, kao najveće komercijalne banke i regulatora finansijskog tržišta.

Ipak, i jedno i drugo nije više do - služebna verzija koja ima malo veze sa realnom poslovnom situacijom, zbog koje su dva giganta i bila unapred uvedena u veliki program privatizacije.

Ako se prisetimo stvarne globalne preraspodele ruske imovine tokom privatizacije, ona se uglavnom dogodila mnogo ranije. I već tada, ogroman broj kršenja zakona i sumnjiva efikasnost privatizovanih preduzeća postali su razlog opštenarodnog gneva i brojnih suđenja.

Ipak, čak i pažljiva analiza rezultata privatizacije, koju su radili revizori i eksperti Računske komore RF, tada pod rukovodstvom Sergeja Stepašina, nije dozvolila da se stavi tačka na ovu stvar.

Nešto kasnije „onaj koji je privatizovao celu Rusiju", A. B. Čubajs, započeo je podelu energetskog monopola Ujedinjeni energetski sistem Rusije (UES), pretvorviši je u banalnu podelu energije među oligarsima; ipak, ona je ostala bez ozbiljne analize. I to uprkos činjenici da privatizacija energetskog monopola, ako se uradi dobro, jednostavno mora da se završi masovnim ostavkama i postavkama.

Predsednik države više puta je govorio o tome da neće biti revizije rezultata privatizacije, ali ni posle toga ne stišavaju se glasovi stručnjaka o tome da je to jednostavno potrebno uraditi. Karakteristično je pritom da je privatizacija dva nesporna lidera domovinskog biznisa ostvarena praktično bez reklame i pi-ar kompanija, ali da su rezultati nejasni. Veliku privatizaciju trebalo je početi još 90-ih upravo od Gasproma i Sberbanke, u to danas mogu da sumnjaju samo zadrti liberali iz grupe poklonika ili potčinjenih Anatoliju Borisoviču Čubajsu. Čini se, dobro je već i to što su počeli bar pred novu 2020. godinu.

Međutim, ponovo su počeli nekako pogrešno. Četvrt veka kasnije, ni reči o tome da suvlasnici najmoćnijih poslovnih struktura treba da postanu sami Rusi. Neka to ne budu popularne inicijalne javne ponude (IPO) na slobodnom tržištu, što već jednom nije uspelo. (Podsećamo, to se dogodilo sa VTB i Rosnjeftom, a zatim čak i sa Sberbankom čije akcije su posle IPO uspešno obezvređene nekoliko puta i odmah rasprodane široj javnosti.)

Danas je dovoljno da mala i srednja preduzeća daju ponudu, jer imaju zakonsko pravo da učestvuju u berzanskim aukcijama ili konkursima. Uostalom, upravo su u drugoj polovini 20. veka na ovaj način stvoreni najbolji socio-ekonomski modeli savremenog sveta. Balansiranje na spoju kapitalizma i socijalizma nije nimalo lako, ipak u Rusiji se time bave već više od 30 godina. Novi talas privatizacije - to, valja priznati, nije nekakav dežavi, već još jedan, u potpunosti dosledan korak ka antinarodnom kapitalizmu, skrivenom pod velom tzv. socijalne države.

Ipak, treba li odmah vikati da Čubajsovo delo u Rusiji ponovo živi i pobeđuje? Teško, pre svega zato što nema govora ni o novoj preraspodeli imovine, ni o povlačenju države iz ekonomije, ni o vraćanju stranih investitora.

Postoji vrlo jasno pridržavanje strateške linije koja je izabrana još u vreme početka krize 2008-2009, i koja je nastavljena pod pritiskom sankcija. Ta linija predviđa kurs ka finansijskoj stabilizaciji, praktično po svaku cenu, paralelno sa očuvanjem stroge državne kontrole nad najvećim poslovnim strukturama, bez obzira na to koliko je veliki udeo države u tim strukturama. Sudeći po svemu, zadatak da se od privatizacije dobije ozloglašenih 3,6 milijradi rubalja godišnje, ili 11 milijardi za sve tri godine, nije glavni u planu koji je utvrdio premijer.

Uzgred, o tome da privatizacija ne predstavlja izvor sredstava za rešenje budžetskih problema, mnogo pre donošenja plana privatizacije za period 2020-2022. i čak pre prodaje paketa Gasproma i Sberbanke, govorio je ministar finansija Anton Siluanov. On je čak priznao da je privatizacija potrebna zbog smanjenja udela države u ekonomiji, i razmatra se „isključivo kao strukturna mera".

Kada se uzmu u obzir trilionske rezerve kojima danas tromo i uopšte ne naročito uspešno raspolažu i manipulišu naše finansijske vlasti, milijarde od privatizacije su, u stvari, sitnina. Odatle proizilazi zaključak da je glavno uvesti ili pozvati na upravljanje, u nizu preduzeća za koja se otvoreno smatra da loše posluju, onaj posao koji ima vodeću poziciju poslednjih godina. Nesporno, kombinacija tog tipa više od svega podseća na zastrašujuće privatizacije, zato se sve radi mnogo pristojnije nego sredinom 90-ih ili kao što je rađeno pri podeli UES-a Rusije.

U periodu 2020-2022. vlasti planiraju da privatizuju 186 akcionarskih društava, 86 preduzeća u vlasništvu savezne države i više hiljada objekata ostale imovine državnog trezora.

Udeo države u banci VTB, kao i u AD Kizlarska fabrika rakije, smanjiće se na 50% + jedna akcija, a na 75% + jedna akcija smanjiće se njen udeo u akcionarskom društvu Rosspirtprom. Takođe, država će se povući iz kapitala Almazjuvelirtorga, a njena ovlašćenja u vezi sa izvozom dragog kamenja i metala Državnog fonda RF, kao i neobrađenih dijamanata i brilijanata državnih fondova subjekata Federacije, biće prebačeni na drugu ovlašćenu organizaciju.

U preliminarnim spiskovima ponovo figuriraju mali paketi Gasproma, Sberbanke i niza manje poznatih preduzeća. Praktično, ni kod jednog od njih nema ozbiljnih prepreka za prelazak značajnih državnih paketa akcija u privatne ruke. Zato i postoje velike sumnje u to da će jednokratna korist od prodaje državne imovine postati dovoljna naknada za gubitak znatnog dela dividendi koje su dolazile od većine privatizovanih preduzeća.

Ozbiljni stručnjaci ne smatraju planove vlade opasnim sa stanovišta gubitka državnog uticaja u ekonomiji, jer je on mnogo ranije nepovratno izgubljen. Uz to, u novom programu ima malo preduzeća koja bi bila važna u strateškom smislu. Ali, mišljenje većine posmatrača je da neku vidljiviju ekonomsku korist privatizacija neće doneti.

U vezi s tim trebalo bi podsetiti da na rezultate privatizacije državnog vlasništva u protekle tri decenije moramo da gledamo prilično sumnjičavo: sve „najbolje" praktično je odmah uzela mala grupa izabranih, ali od tada mnoga preduzeća rade tek malo bolje nego pre privatizacije.

Međutim, i u celoj zemlji, gde je kroz privatizaciju prošlo na desetine hiljada preduzeća, tačnije 126 hiljada, nisu postignuti obećani rezultati: ultravisoke stope razvoja, kao i stabilni i ozbiljni rast BDP-a. U vezi sa BDP-om, čak su nam obećali da će se do 2020. povećati dva puta, ali sada se sve lako može pripisati krizi i sankcijama.

Koliko je ubedljiva tridsetogodišnja praksa rada privrede privatizovane po receptu Čubajsa, gotovo je sigurno da neće suditi današnja generacija. Ali, poslednji nastavak privatizacije apsolutno ne obećava državi i njenim građanima ništa osim 3,6 milijardi u budžetu. Milijardu rubalja, a ne dolara. Vreme je da se zapitamo: „Da li je to sve?"

Tim povodom teško je ne složiti se sa poznatim ekonomistom, doktorom nauka Mihailom Deljaginom. On je ubeđen da „sa gledišta ruske ekonomije i ruskog društva u privatizaciji nema nikakvog smisla, zato što se ona mora sprovoditi sa dva cilja: smena vlasništva ili da bi se dopunio budžet. Ali, u njemu miruje 14 triliona rubalja i savezni budžet ne zna šta da radi sa tim novcem. Sa ove tačke gledišta, to je glupost", smatra ekspert, tako da se čini da je ovde samo reč o sledećem „oborku" uticajnog oligarha.