Na nišanu

Jedan pucanj može probuditi okupiranu Srbiju

Dođe vreme da se u boj krene

Na mrtvaca, Srbiju, nasrnuli su svi lešinari. Okupirali su nas, otimaju fabrike, njive, preduzeća, izvore, vodu, banke. Pljuju nas, ponižavaju, a na sva usta hvale šizofrenog diktatora koji je na poternicama američkih federalnih sudova, zbog najtežih krivičnih dela koje je počinio sa svojim bratom i kartelom. Jedan pucanj može da ih rastera, jer oni beže sa mesta na kojem se puca. Milioni građana Srbije su očajni. Gladni, bosi, bez nade. Najopasnije je što nam Vučić otima iz usta, ali uzima i nadu da možemo preživeti. Došlo doba da se šmajser isproba. Objavljujemo i kolumnu pokojnog Aleksandra Tijanića, koji je još 2000. godine opisao šizofrenog Vučića i njegovo rađanje.

Milovan Brkić

Na početku karijere objavio sam tekst u kojem sam opisao nered u Gradskoj bolnici u Beogradu. Pomenuo sam i ime jedne mlade lekarke, koja se loše ophodi prema pacijentima, a i prema kolegama. Urednik me panično obavestio da ga je lekarka zvala, zapretivši da će zvati Dražu Markovića, da nas zgazi. Tražio je da je pozovem i izvinim joj se.

Pozvao sam je i ona je odmah počela da viče na mene - “Znaš li ti kretenu ko mene jebe. Mene jebe Draža, sad ću da ti uništim život”! Upitam je - ’’jel to onaj sa kockastom glavom. I sa profesorima si se jebala’’.

Nisam pokazao nikakav strah. Urednik se prenerazio, mada nije kukavica kao što sam mislio. Sat kasnije to sam proverio, nagovorivši mog prijatelja advokata, koji se kockao sa tadašnjim Važnim Drugom Dražom, da pozove urednika, da se predstavi da je Draža i da ga pita šta je to bilo sa njegovom miljenicom.

Na moje veliko iznenađenje, urednik se pokazao kao čovek od integriteta. Objasnio je da je tekst objavljen kao doprinos uspostavljanju boljih odnosa u Gradskoj bolnici, da smo pred zakonom svi isti, a ‘’drug Draža’’ ga je u tome podržao.

Sekretarica i ja smo se ceo dan smejali k’o ludi. Koliko, naizgled, uplašeni ljudi mogu da se oslobode straha. Urednik me je značajno pogledao, rekavši pred svima da sam blesav, ali da voli tu hrabrost koju pokazujem.

Danas Srbijom vladaju hulje, sa pozicije predsednika Srbije, predsednika Vlade, ministara, direktora javnih preduzeća...

Ministarke, kada ih prozovu zbog milionskih pljački, kao što je Zorana Mihajlović, podignu ruku i prete- ‘’ Znate li vi ko stoji iza mene! Pomenu Metju Palmera, Ričarda Grenela, Kajla Skota, Entoni Godfrija....

Pljačkanje budžeta, teškog preko milijarde dolara, gospođa Mihajlović, sva napirlitana, pravda zahtevom koji je ostavio američki ambasador Kajl Skot, ili sadašnji Entoni Godfri. Prethodno su se pozivali na Kameron Mantera, na Majkla Kirbija...

Srbija je, dolaskom DOS-a na vlast, postala eksperiment država.

Nakon što je NATO okupirao Kosmet, ceo Balkan je postao prostor za eksperimentisanje. Američka spoljna politika pljačku okupiranih naroda smatra značajnom privrednom granom, iz koje se finansira trgovina narkoticima, belim robljem, medicinskim eksperimentima...

Od kada je Velika Britanija, posle drugog svetskog rata ostala bez kolonija, pljačku drugih država preuzele su Sjedinjene Američke Države.

Administracija iz Vašingtona je imala svoje druge prioritete, pa je Balkan prepustila Nemačkoj, da se vrati ostvarenju plana o Četvrtom Rajhu. (pročitajte tekst Stevana Zivlaka u ovom broju).

Tako je DOS-ovska vlast postala marionetska vlada. Američke uticajne kompanije opustošile su Srbiju. Uzeli su smederevsku Železaru, Duvansku industriju iz Niša i Vranja, koje su punile i onako tanjušni srpski budžet.

Postavljanjem 2012. godine Srpske napredne stranke na vlast, promovisan je šizofreni Aleksandar Vučić, kao ‘’lider Balkana’’.

I svako ko je nešto hteo da otme od Srbije, mogao je preko Vučića! On je davao i šakom i kapom. Svojoj ‘’braći’’ iz Emirata, iz Saudijske Arabije, Katara, Bahreina... Uzimali su Turci, brat sultan Redžep Tajip Erdogan, Nemcu su dobijali sve što su poželeli i tražili. Njegov ‘’brat’’ Si Đinping bio je najbestidniji. Davao je svom ‘’bratu’’ Vučiću milijarde provizije da bi on uzeo kredite, kojima su Kinezi gradili infrastrukturne projekte u svom programu ‘’Put svile” za Evropu, uzeli su nam Bor, Železaru, doveli desetine hiljada robova i osnovali radne logore po Vojvodini. A kredite ćemo vraćati, tako što su Kinezi sami sebi stvarali novu teritoriju.

Više nije nikakva tajna da je Aleksandar Vučić opasno lud čovek. Obaveštajna zajednica Sjedinjenih Država, što je i objavila, smatra Vučića opasnim ludakom, sličnom Idi Aminu Dadi i Caru Bokasi. On sebe smatra Bogom Sunca. Pri kraju je života, ima sarkom male karlice, na lečenje troši desetine miliona evra godišnje, nosi pelene, jer ne kontroliše mokrenje. Često ga viđaju upišanog.

Izvršna naredba američkog predsednika od 8. juna pruža zakonski okvir Obaveštajnoj zajednici da očisti prostor Balkana od diktatora, kriminalaca najgore vrste, narko kartela, trgovaca robljem, oružjem, akciznom robom, perača novca.

Danas, dok se očekuje Vučićev kraj, on nastavlja sa ludovanjem. Po ramenu ga tapše američki ambasador Entoni Godfri, koga agenti CIA u Beogradu smatraju dobrim čovekom! A tog dobrog čoveka Vučić plaća parama iz budžeta, da govori o njemu kao sposobnom čoveku.

I stanične kurve imaju više morala od srpskog tiranina. Jednog dana on razgovara sa ruskim ambasadorom, dozvoljava da se u Ministarstvu odbrane, pored kancelarije NATO-a, nađe i kancelarija ruskog ministarstva odbrane. Tri dana kasnije šalje ministra odbrane u Rusiju, da objasni svoj diletantizam ministru Sergeju Šojgu.

Pet dana kasnije Vučić organizuje vojnu vežbu na Pešteru, ne objavljujući da u njoj učestvuje jedinica britanskog odreda SAS-a i ministar odbrane Velike Britanije, koji je pre deset dana, iz Beograda, poručio da će Britanija pomoći Srbiji da se otkači Rusije! Sramotno je što mu nisu skinuli glavu. On to može da poručuje iz Londona, a ne iz Beograda.

Jedan ruski kolega me je upitao, a gde je ta Engleska? Naši piloti ne mogu da je nađu na karti.

Svi se sećamo kada je premijerka Brnabić, pojavni oblik života, pokazivala migove koje je iz borbenog sastava svoje flote poslao beloruski predsednik Lukašenko. ‘’Bratu’’ Lukašenku Vučić zahvaljivao iz sveg glasa.

Mesec dana kasnije, Srbija je uvela sankcije Belorusiji, zabranom preletanja i sletanja njihovih putničkih aviona!

‘’Pa neće se valjda gospodin Lukašenko naljutiti zbog toga?’- uvređeno se pitala srpska premijerka Brnabić.

Svakog dana, poput stanične kurve, Vučić nekom nešto daje. Ugovara, potpsuje, uzima, daje... Nikog ne pita, on pa on. On je Bog Sunca, uveren je.

Svakoga dana građani Srbije se obaveštavaju o istorijskim uspesima srpskog režima. Vučića hvali direktor Evropske banke za obnovu i razvoj, koga je Vučić odlikovao, dajući mu 300 miliona evra mita, jer je preko ove mafijaške banke kompanija Milenijum Tim iz Beograda oprala tri milijarde Vučićevih evra!

Devojački se osmehuju-

ći i oblizujući usne, Vučić nas uverava da smo najsrećnija država u Evropi. On to garantuje.

Život ga demantuje, a i statistika je neumoljiva. Srbija je najsiromašnija država u Evropi. Okupirana, devastirana, novi dom je za desetine hiljada migranata, koji su islamska vojska, koja će napasti Evropu...

Vučićev kartel luduje. Uplašeni jesu, nije lako izgubiti desetine miliona evra i dolara koje plene američke službe, sprovodeći Izvršnu naredbu predsednika Bajdena, ali još gaje nadu da će otići samo braća Vučić, a oni će da se nagode. Slaba im je to uteha i nada.

Ministarka Zorana Mihajlović, zategnuta do pucanja, prodaće Podrinje engleskoj kompaniji Rio Tinto. Vučić je već uzeo proviziju.

Možda bi mogli pasti na ovoj poslednjoj zločinačkoj akciji. Otimanje svojih njiva kuća, voćnjaka i bašta, srpski seljak ne prašta.

Pomozimo im zajedno da pomlatimo tu Vučićevu bandu. Direktore Rio Tinta ubijaju svuda u svetu gde se pojave i počinju sa pljačkom.

Na mrtvaca, Srbiju, nasrnuli su svi lešeniari.

Jedan pucanj može da ih rastera, jer oni beže sa mesta na kojem se puca.

Milioni građana Srbije su očajni. Gladni, bosi, bez nade. najopasnije je što nam Vučić otima iz usta, ali uzima i nadu da možemo preživeti.

Aleksandar Tijanić- antologijski prikaz jednog šizofrenika koji nas je uništio

VUČIĆ - kao teglica sa senfom

(Ova kolumna Aleksandra Tijanića objavljena je u banjalučkim ''Nezavisnim novinama'' 7. maj 2000. Vućić je, kada je došao na vlast 2012. godine, produžio Tijaniću mandat direktora RTS-a., na kojoj funkciji je i umro 2013. godine. Zajedno sa Tijanićem Vučić je uspeo samo za godinu i tri meseca da olakša kasu RTS-a za nekoliko stotina miliona evra! Na godišnjicu Tijanićeve smrti 2014. bio je jedini političar koji je posetio njegov grob u Aleji zaslužnih građana. Ovaj antologijski portret malog šizofrenika koji se pretvorio u tiranina, uništivši nam živote, veru, budućnost, nadu... pokazuje o kakvom ludaku je reč).

Aleksandar Tijanić

Imajući na umu da je po novinarskoj vrednosti mali ministar Vučić tek treći novinar u sopstvenoj familiji - iza majke i žene - i da ga je dečiji otpor prema njima naterao da im postane ministar, ne dozvoljavam prijateljima da njega gade ili ozbiljno analiziraju i shvataju.

Nije Vučić, sekretar vojvode od Karlobaga, Virovitice, Ogulina i najpoznatiji klon onog lažnog profesora Pravnog fakulteta u Prištini - koji je sa Kosova utekao ne održavši nijedno predavanje - nije, dakle, Vučić kriv što u Srbiji niko ne zna gde se okončava paleozoik a gde počinje Ministarstvo za informisanje.

Niti, pak, taj novinar u prednacrtu, snosi odgovornost za fakat da nije jasno gde se završava njegov idol Šešelj a odakle počinje on sam. To je nemerljivo tragična pozicija za mladog čoveka čija inteligencija već dugo prezire njegov sopstveni karakter. Njegova uloga ne dobacuje ni do prezira: ona je za sažaljenje! Toliko mogu da uradim za čoveka koji je pristao da obavi lobotomiju, prljavi posao na mozgu sopstvene nacije - što sam ja odbio.

Svaki je Srbin, je l' tako, vlastito umetničko delo. Ali, na pravljenju Vučića bila je angažovana povelika grupa stvaralaca. Ima tu i nešto genetskog nasleđa, ali samo u njegovoj ranoj mladosti. Od dobrog dečaka, vrednog učenika i momka koji je podržavao odluke AVNOJ-a, greškom zdravstvenog sistema koji je uvezao loše vakcine, njegov imunološki sistem trajno je oštećen; nije uspeo da se suprotstavi idolopoklonstvu, magičnoj privlačnosti diktature, uživanju u sistemu socijalnog sadizma i sopstvenoj korupciji.

Za svaku od ovih oblasti on je izabrao svog tvorca i predao mu se dušom i telom. Da ne zaboravim - i glavom, budući da njegova inteligencija spada u one koje su neprestano u potrazi za vrhovnim autoritetom kojem će se ropski predati bez ostataka. Tako je, u moralnom smislu, Vučić pretvorio sebe u teglicu sa senfom. Svi su u njega, po potrebi, umakali svoju viršlu: Vojvoda, Toma Nikolić, Mirko Marjanović, julovci, slobisti, policajci...

Tu, dakle, dolazimo do ključa kojim opravdavam svoj sažaljivi stav prema dečaku: cena njegovog otkupa od sebe samog bila je za njega neodoljiva. Samo je ropskom čorbom, koja sadrži dobar automobil, moć, veliki stan, publicitet koji je sahranio i jače umove od njegovog, iluzija ravnopravnog učesnika u velikim političkim igrama, fatamorgana koja skriva ulogu sluge, izvršioca, atentatora i potrošne kancelarijske robe - samo je, kažem, takva ropska čorba bila dovoljno privlačna da se Vučić dobrovoljno skuva u njoj.

Stid od sebe sama savladao je uz pomoć Vojvode koji mu je pružio ono što je malome trebalo: opravdanje za sve što čini! Čim je našao opravdanje - mi spasavamo Srbiju i Svet - pred dečakom se otvorila zemlja Sangri-La. Čudesna zemlja u kojoj je sve lako i dostupno - od novinarki do džipa, od linča onih koji su videli da je izdao sebe, do medijskog streljanja razumnih koji vide da ono što Vučićev šef radi Amerikancima služi samo kao opravdanje za sve što rade Srbima.

No, ja i dalje tragam za opravdanjem maloga kojeg je Vojvoda svesno hipnotisao. Jer, pretpostavljam, samo bi hipnotisani Srbin, ili teško oboleli um, mogao više da voli Lukašenka nego patrijarha Pavla. I da to javno kaže. I ne samo to, već da na delu to i pokazuje. Video sam da Vojvoda od Karlobaga, Virovitice i Ogulina, bombarder Londona, Rima, Pariza i Singapura, maše baterijskom lampom ispred očiju Vučića kad mu je do ruku došlo nekoliko brojeva najgore novine koja je štampana od Gutenberga do danas.

Reč je o „Zemunskim novinama" u kojima Vučić, u svakom broju, objavljuje između 30 i 50 fotografija svoje ikone. Tim privlačnim likom Vučić ukrašava pravopisne, gramatičke, logičke i protivprirodne greške koje se u tim novinama nazivaju - „tekstovi". Komično i tužno! Ali, neobično poučno - na šta bi ličili srpski mediji ako ih se ikada dočepaju, do kraja, jedini pravi naslednik Tita i njegov mlađani Ivo Lola Ribar.

U isti koš ide i emisija na priglupoj „Palmi" pod nazivom „Radikalski talasi". Ono najgore što postoji u srpskoj prirodi, među srpskim instinktima, unutar najglupljeg dela nacije, postrojava se pred kamerama i hvali opštinsku vlast u Zemunu. Jadan, stari Zemun koji je dočekao da igra ulogu koju je slikarski pribor imao za Hitlera.

Tako dolazimo do tačke koja razotkriva da svaki čovek koji može da bude kupljen jeste precenjen. Šešelj je mogao i jevtinije da dobije Vučića, nije morao da prilikom sečenja torte, na proslavi ulaska u režim, uzvikne pred svima: „Vučiću, jesam li ti obećao da ćeš biti ministar!" To je bio čin definitivne propasti za dečaka koji je mogao da se odupre svemu sem iskušenju.

One noći kad je njegov narod seo na traktore i ostavio Pećku patrijaršiju za sobom, zgroženi Vučić je u patriotskom zanosu, potrpao porodicu i stvari u kamion. Iz udobnosti svog momačkog stana on se, bez predomišljanja, pridružio koloni nesreće i bede, prevarenima i ostavljenima, da zajedno sa halucinantnim snom o sopstvenoj veličini i Vođi koji zna šta radi - završe u sirotinjskim logorima za beskućnike gde ih vlast skriva od pogleda ostatka nacije.

Vučić je, kažem, te noći doterao svoj kamion do „Crvenkape", rezidencijalne zgrade na Novom Beogradu, i u žestini patriotskog, moralnog zgražavanja nad onim što se desilo na Kosovu, uselio sebe u novi stan od 160 kvadrata. Ponavljam, u noći kad su strani vojnici ušli na Kosovo, srpski ministar, nekadašnje dobro dete, iskreni ljubitelj pravoslavlja i naše tradicije, menjao je prapostojbinu za stan, Dečane za đakuzi, Bogorodicu Ljevišku za terasu i Gračanicu za garažu. Aferim!

Ali, ni sada ne mogu a da ga ne razumem; ko iz vlasti to već nije uradio? Ko iz njegovog društva sve što je na rečima hteo za Srbiju - u praksi nije uzeo za sebe? Ko među njima ne smatra da vlast pruža uživanje pod uslovom da ne podrazumeva nikakvu odgovornost?

No, budući da me je više puta pomenuo obavljajući svoje domaće zadatke, oslobodio me je džentlmenskog sporazuma kojeg sam do danas poštovao. Ali i ovo što pričam predstavlja samo lekciju za njegovo dobro, poslednji pokušaj da se vrati sebi. Naime, budući ministar Vučić dva puta je, na svoj zahtev, dolazio kod mene, dok sam još radio kao direktor BK televizije. Jednom da mi kaže kako je Vojvoda, pred njim, tražio od Bogoljuba Karića da me otpusti jer, kako je rekao šef radikala - vodim sopstvenu politiku Bogoljubovim parama.

Uz to, pomenuo mi je da on i Toma počinju da sumnjaju kako Šešelj počinje da se viđa sa Slobom i da postoji mogućnost da uvede radikale u savez sa slobistima. Tada bi, zakleo se preda mnom Vučić, on i Toma odvojili dve trećine radikala od Šešelja i tako ostali u opoziciji. O tome su, rekao je, već razgovarali sa pametnijim delom rukovodstva stranke. „Ni mrtav ne bih sa komunistima u bilo kakav pakt, jer sebe, od stida, ne bih mogao da pogledam u ogledalu" - rekao je Vučić.

Dodao je da su on i Toma prvi put posumnjali u Vojvodu kada je odbio njihov zahtev da radikali izađu na demonstracije povodom prodaje Knina. Šešelj je rekao da će isterati iz stranke svakog radikala koji se pojavi na ulicama i viče „izdaja, izdaja" i, kaže budući ministar, „tada sam zaplakao od muke i stida što smo naš narod ostavili na cedilu i prodali Tuđmanu". Ali, docnija istorija pokazuje da je Šešelj bolje poznavao Vučića od njega samoga.

Drugi put je Vučić došao da mi kaže kako je, kao direktor sportske hale Pinki, bio u kancelariji Željka Mitrovića, direktora Pink televizije, kada je kod njega došao Željko Simić, sadašnji ministar kulture, i između dva kupanja u bazenu kod vlasnika pomenute televizije, doneo neki glupavi tekst protiv mene. Taj tekst je objavljen u novinama, ali ga je potpisao Mitrović. Budući ministar kulture, po običaju, samo je iznajmio svoje pero.

Tada su se, pred Vučićem, dogovorili da montiraju neki porno spot sa mojim likom ili sa likom jednog mog dela tela koji se u porodici Tijanić prenosi od kolena do kolena. Vučić, citiram, ceneći moje novinarstvo i znajući moju samostalnu poziciju unutar srpske politike, ne može da zadrži tu tajnu za sebe i došao je stoga da mi to kaže. Zaista zahvalan što nepoznati radikal dolazi i, kako kaže, rizikuje da ga Vojvoda zakolje ako sazna da je meni prepričavao njegove razgovore, čuvao sam tajnu sve dok me sam Vučić nje nije oslobodio.

Sad razumete zašto, imajući na umu njegov raniji, iskreni nacionalistički period, ne mogu da se pridružim ocenama da je reč o direktnom nasledniku Gebelsa. Ne, on je samo daleka, isfabrikovana kopija tog uglednog Nemca koji je toliko značio za razvoj medija i medijskih sloboda, patriotizma i otpora prema Zapadu. Odbijam i tvrdnje da je, možda, bliži Sadamovom najstarijem sinu, koji je prošlog meseca proglašen za novinara veka u Iraku, mada je, kažu upućeni, polupismen.

Mali je žrtva, baš kao i svi mi. Nije on tvorac sistema koji je od njega napravio, posle Karamele, najboljeg imitatora na srpskoj političkoj estradi. Opirao se dugo, dugo je bio lomljen. Razum ga je predugo progonio, ali je Vučić, u ciljnoj ravnini, bio brži od njega. To je njegov jedini greh.

Naravno, ako ne računamo da zna ko je pucao na Ćuruviju i ko će, po tvrđenju njegovog mentora, pucati na mene. Ali, zar ćemo Slavko i ja zamerati takve sitnice čoveku koji sa toliko žara i toliko iskrene patetike u očima, ubeđuje Srbe da žive - ili su mrtvi - u najboljoj od svih mogućih Srbija!?