Natrag
Istražujemo
EKSKLUZIVNO: Bivši poslanik Srđan Nogo napravio je za Magazin Tabloid skicu srpske hobotnice
PRSTI HULJE OKO ADA HUJE
Početkom juna uhapšen je Aleksandar Jovičić, predsednik opštine Palilula. Jovičić je bio tipičan naprednjački funkcioner - ogrezao u korupciji, lakoverno umišljen da je ceo svet njegov, uostalom kao i svi SNS -ovi predsednici opština. On je u kriminalu neprekidno od dolaska na tu funkciju, 2014. godine. Svaka dozvola za gradnju je data nezakonito, uz korupciju. Pa šta je onda to navelo Više javno tužilaštvo u Beogradu da baš sada uhapsi Jovičića, a ne recimo 2014,15,16,17,18,19 ili 2020. godine? Pogotovu što je prema zvaničnom saopštenju Jovičić bio na merama još od 2016. godine, i zašto baš njega, to se, osim javnosti, u pritvoru pita i sam Jovičić, ne shvatajući gde je pogrešio.
Srđan Nogo
Hapšenje Aleksandra Jovičića direktno je povezano sa jednim događajem koji je obeležio prethodnih par meseci - sa ubistvom Vladimira Cvijana, konkretno sa lokacijom na kojoj je pronađeno njegovo telo. Jedini sam u Srbiji tačno objasnio razloge hapšenja Jovičića i vezu sa ubistvom Cvijana.
Javnost je pre par meseci saznala da je Vladimir Cvijan, bivši visoki funkcioner SNS, pronađen 5. januara 2018. godine utopljen u Dunavu, kod Ada Huje. Iako je veliki broj ljudi znao za taj događaj - policajci sa uviđaja, tužioci iz Višeg javnog tužilaštva, patolozi Instituta za sudsku medicinu, advokati iz Upravnog odbora Advokatske komore Beograda, Cijanov otac... javnost je ostala uskraćena sve do marta 2021. godine za tu informaciju.
Prosto je neverovatno da u 21. veku nečija nasilna smrt ostane nepoznanica, pogotovu što se radi o čoveku koji je bio visoki funkcioner u poslednje dve vlasti, i blizak saradnik aktuelnog predsednika, sa kojim se u javnosti burno razišao još 2013. godine.
Zabrinjava i činjenica da su informaciju o njegovoj smrti od 2019. godine imali i lideri stranaka tzv. mejnstrim opozicije, i određeni novinari. To su javno priznali Srđan Milivojević, visoki funkcioner DS, kao i novinar i urednik NIN -a Vuk Cvijić i Milan Ćulibrk. Pošto je Milivojević priznao da je znao za Cvijanovu smrt, to onda znači da su znali i ostali lideri bivše DS, odnosno tadašnjeg Saveza za Srbiju.
Postavlja se pitanje zašto su svi ćutali, pogotovu što su tada u toku bili protesti nezadovoljnih građana pod nazivom 1 od 5 miliona, koji su masovnim izlascima na ulicu pokazali koliko je nezadovoljstvo stanjem u Srbiji i aktuelnim režimom.
Vest o Cvijanovoj nasilnoj smrti bi bila samo kerozin koji bi dodatno zapalio nezadovoljstvo građana, ali su oni ipak odlučili da to sakriju od javnosti, iako su lično poznavali Cvijana, koji je 6 godina proveo u kabinetu tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića, obavljajući i funkciju Generalnog sekretara Predsedništva. Njihov odnos prema Cvijanu najbolje pokazuje njihova ćutnja o njegovom ubistvu, jer bi u svakoj normalnoj državi opozicija na ovoj temi rušila vlast, osim u Srbiji, gde nijedan „opozicioni" lider „mejnstrim opozicije" gotovo da nije spomenuo Cvijana, a nije ni slučajna formulacija koju je Srđan Milivojević upotrebio kada je, uz neskriveni izraz likovanja, govorio o Cvijanovoj smrti koristeći izraz „onaj prebeg". „Opozicioni" mediji - Nova S, NIN, N1 su, više od režimskih medija, širili dezinformacije o Cvijanovoj nasilnoj smrti, i upravo su Srđan Milivojević, Nova S i Milan Ćulibrk, urednik NIN -a, prvi plasirali laž o tobožnjem oproštajnom pismu Cvijana i njegovom samoubistvu. Očito da istina o ovom zločinu ne odgovara nikom, i jasno je da tolika omerta, nezapamćena u Srbiji, u slučaju nečijeg ubistva, može da postoji samo ako su upetljani interesi različitih centara moći.
Kod svakog ubistva ključna stvar je motiv za ubistvo. Svako ubistvo ima motiv, i bez rasvetljavanja motiva ne može se rasvetliti likvidacija, sve i da imate izvršioca, priznanje i oružje. Ključni detalj, na koji niko osim mene nije obratio pažnju, jeste mesto na kome je Cvijanovo telo pronađeno.
Kod mafije i kod masona simbolika je sve. Mafija uvek ostavlja poruku (čuvena konjska glava u krevetu), i svako ubistvo nosi jasnu poruku. Isto je i sa masonima. Cvijan je bio mason koji se upetljao u poslove sa ozbiljnim mafijašima. Zato je njegovo telo ostavljeno ritualno na tačno izabranoj lokaciji.
Šta je bio posao Vladimira Cvijana dok je bio visoki funkcioner SNS i bliski saradnik Aleksandra Vučića? Kao advokat Cvijan je imao plejadu interesantnih klijenata, koje je dobio kao predstavnik vlasti, sa zadatkom da ima uvid u predmete, prikuplja podatke i završava kombinacije.
Takav sistem u Srbiji uhodano funkcioniše odavno. Tako su klijenti Cvijana postali, između ostalih, Karić, Joca Amsterdam, Iker Pavlović, Miroslav Mišković...
Cvijan je dakle bio, između ostalog, posrednik i veza između Miškovića i Vučića. Tu dolazimo do detalja veoma važnog za rasvetljavanje ovog događaja, lokacije na kojoj je nađeno Cvijanovo telo. Od tolikog Dunava, telo je baš nađeno na Ada Huji, i to ne bilo gde, nego baš na parceli zbog koje je svojevremeno propao veliki posao Miškovića i Beka.
Naime 2005. godine Mišković i Beko su kupili Luku Beograd. Namera im je bila da grad Beograd izmesti luku a oni dobiju 175 hektara gradskog građevinskog zemljišta u centru Beograda, na top lokaciji, gde bi gradili Grad na vodi (preteču Vučićevog Beograda na vodi). Kako u Luci Beograd postoji stotine hiljada izgrađenih kvadratnih metara raznih hala, oni bi bili oslobođeni plaćanja gradskog građevinskog zemljišta za postojeći broj kvadrata. Naravno da se ne radi o istom kvalitetu gradnje - sada postoje industrijski i montažni objekti na teritoriji Luke, što je bitno različita vrsta i kvalitet gradnje za gradnju stambenog i poslovnog prostora, a uvek postoji mogućnost da se zloupotrebom fiktivno poveća broj izgrađenih kvadrata montažnim halama. Kada se zna da je nadoknada gradu za kvadrat stambenog prostora 200 evra, a poslovnog 400 evra, jasno je kolika je zarada samo na toj stavci za više stotine hiljada kvadrata.
Mišković i Beko, kao svi srpski tajkuni, nezajažljivi i pohlepni, i navikli da bez milosti grabe i otimaju i da im nikad nije dosta, nisu mogli da se zaustave na 175 hektara Luke koju su za male pare kupili, već su odlučili da idu dalje u kriminal i otmu još 37 hektara državnog zemljišta. Da bi im se priznali postojeći kvadrati i da bi se dočepali Ada Huje, uzimaju trećeg partnera - novoizabranog gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa, i u Barseloni 2007. godine dogovaraju projekat po kojem bi trebali da podele 3,5 milijardi evra zarade. Tako bi zaokružili jedinstvenu parcelu od 215 hektara, u centru Beograda, na Dunavu, najvažnijoj evropskoj reci. Najatraktivnija lokacija za gradnju u Beogradu, i idealan projekat za ogromnu perionicu para. To je površina dvostruko veća od Savskog amfiteatra, u kome je Vučić podigao svoj Beograd na vodi.
Izrađen je i projekat od strane svetski poznatog arhitekte Danijela Libeskinda, a grad Beograd bi uradio infrastrukturu - škole, vrtiće, parkove, ulice. Zato je i u projektu beogradskog metroa planirano da početna stanica bude baš na Adi Huji. Predloženi projekat za Luku Beograd predviđao je sve što i Vučićev Beograd na vodi, kulu na kraju Francuske ulice visoku 220 metara, ogromni tržni centar, veliki stambeni i poslovni kompleksi, sređeno dunavsko priobalje sa biciklističkom i pešačkom stazom.
Odakle im ideja da pokušaju otimanje Ada Huje? Grad Beograd je 1975. ugovorom ustupio na korišćenje Luci Beograd Ada Huju. Međutim devedesetih godina Luka Beograd, s obzirom da nikad nije ni koristila to zemljište, vraća gradu Beogradu Ada Huju. Kako se predmetno zemljište nalazi na teritoriji opštine Palilula, ovoj gradskoj opštini se poverava Ada Huja na upravljanje, i opština formira DP „Eko zona Ada Huja" koja upravlja sa ovih 37 hektara. To je bilo uobičajeno raspolaganje države sa zemljištem u svome vlasništvu. Država ustupa državno zemljište državnoj firmi - Luci Beograd, i kasnije državna Luka Beograd vraća pomenuto zemljište državi.
Međutim, Mišković i Beko po kupovini luke Beograd organizuju da se poništi rešenje br. 24-02/97 od 24.12.1997. kojim se Ada Huja vratila opštini Palilula, tako što su poslali advokata da ukrade dostavnicu o uručenju pomenutog rešenja, i to im je bio osnov za obnovu postupka. Montiraju krivični postupak protiv službenika opštine koji je doneo zakonito rešenje, i čovek je imao problema i deset godina se povlačio po sudu dok nije oslobođen.
Ponavlja se postupak, i Maja Levajac, službenik opštine Palilula donosi 07.06.2007. godine rešenje br. 436 - 259/2007 po kome se Ada Huja poklanja Luci Beograd. Na ovo rešenje niko nije smeo da uloži žalbu - ni gradski ni republički pravobranilac, ni DP „Eko Zona Ada Huja", ni zakupci zemljišta na Ada Huji (a tu je bilo i nekih bogatih tajkuna), osim zakupca parcele 5112/8.
Čovek je podneo žalbu, iako mu je sugerisano da to ne čini. Iako je zakupac parcele izjavio žalbu, Maja Levajac je proglasila pravosnažnost svog rešenja, te se pomenuta osoba žalila i na pravosnažno rešenje. Samo zahvaljujući toj njegovoj žalbi, sačuvao je državi 37 hektara građevinskog zemljišta na top lokaciji vrednog milijardu evra.
Nisu se žalili ni iz gradskog ni iz republičkog pravobranilaštva (tadašnjeg gradskog pravobranioca Strahinju Sekulića bi samo mogla da uhapsi njegova supruga Tatjana Sekulić, zamenik višeg javnog tužioca), ni DP „Eko zona Ada Huja" niti Direkcija za gradsko građevinsko zemljište i izgradnju grada, niti ijedan drugi zakupac zemljišta na Ada Huji.
Ministarstvo finansija je 09.06.2008. godine usvojilo njegovu žalbu i donelo rešenje br. 463 - 02 - 00597/2007-II, kojim je ukinulo rešenje opštine Palilula, a potom su Upravni sud presudom 4807/10 od 09.09.2009. i Vrhovni Kasacioni sud presudom iz 2012. godine potvrdili da je rešenje opštine Palilula nezakonito. Umesto priznanja i nagrade zato što je državi spasao vrednu imovinu, podnosilac žalbe je prošao pakao, i 2008. mu je namešteno hapšenje i pritvor, a ozbiljne probleme ima do današnjeg dana.
Novac za kupovinu Luke Beograd, Mišković i Beko su uzeli od Caneta Subotića. To je javno izjavio na TV B92 Cane Subotić, kada se telefonski uključio u emisiju Jugoslava Ćosića u kojoj je gostovao Nebojša Medojević, i optužio Miškovića i Beka da nisu hteli da mu vrate pozajmljeni novac, 50 miliona evra za kupovinu Luke Beograd i Večernjih novosti, već su završili da bude stavljen na poternicu, kako mu ne bi vratili pare.
Poznata je stvar da su 2007. godine Milo Đukanović, Cane Subotić, Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić i Milomir Marić imali sastanak u pariskom hotelu RIC, gde su dogovorili podršku i dovođenje Vučića i Nikolića na vlast. Zauzvrat, pomenuti dvojac je obećao protivusluge, uključujući i osvetu Miškoviću i Beku. I po dolasku na vlast, Vučić se upravo proslavio hapšenjem Miroslava Miškovića, i na krilima toga vladao dugi niz godina.
Ukupno blokirana imovina Miškovića iznosila je oko 55 miliona evra, i odgovara cifri novca koju je Cane svojevremeno dao Miškoviću i Beku. Projekat Beograda na Dunavu je zaboravljen, a Vučić je krenuo u gradnju svog projekta Beograda na vodi na Savskom amfiteatru, otimajući državno zemljište vredno nekoliko milijardi evra.
Probleme po dolasku na vlast Srpske napredne stranke je imao i Milan Beko. Iz Moskve je stigao zahtev da Srbija blokira i oduzme imovinu Borisa Berezovskog koja se nalazi u Srbiji. Naime, prema materijalu koji je stigao od glavnog tužilaštva Ruske Federacije srpskom ministarstvu pravde, Berezovski je formirao kriminalnu grupu koja je od 1991. do 2001. protivpravno opljačkala i iznela 20 milijardi dolara iz Rusije. Deo tog novca završio je u Srbiji, te je u vlasništvu Berezovskog u Srbiji bila imovina vredna 600 miliona evra, u koju su ulazile poznate firme poput Babmbi Banata, Knjaz Miloša, Imleka, Mlekare Subotica, Belosavci DOO Smederevska Palanka. Tom imovinom je upravljao Beko, preko kompanije Danube Foods.
Kada se, po međunarodnoj pravnoj pomoći, pleni imovina stečena krivičnim delom koja se nalazi u inostranstvu, zaplena se vrši tako što se imovina deli na dva jednaka dela između države koja traži zaplenu i države u kojoj se imovina nalazi. Berezovski problem nije imao samo u Srbiji, već širom Evrope, a isti zahtevi kao srpskom pravosuđu stigli su u Švajcarsku, Veliku Britaniju i druge zemlje.
Po prvostepenom rešenju naš sud je uslišio presudu Basmani suda iz Moskve, ali je po žalbi to rešenje poništeno i tražena su dodatna pojašnjenja iz Moskve. To je urađeno namerno, jer je u tom periodu iscenirano samoubistvo Berezovskog, koji se navodno obesio. Telo nije video niko, zvanično je sahranjen, a on živi u dvorcu u Irskoj sa novim identitetom. Pošto je Berezovski zvanično proglašen mrtvim postupak oduzimanja imovine se nije mogao više voditi. To nije bio kraj sage oko pomenute imovine. Neko moćan je pomislio da ima pravo na svoj deo pošto je sačuvao imovinu od zaplene, i želeo je očito da preuzme celu imovinu Berezovskog, te dolazi do atentata na Beka, koji je upucan u Ulici Andre Nikolića na Senjaku. To je bila opomena, ne pokušaj ubistva, cilj je bio da Beko preživi, i posle upucavanja dolazi do prodaje Danube Foods februara 2015. godine. Vlasnik imovine Berezovskog postaje kompanija Moji Brendovi, iza koje stoje Bojan Milovanović i Andrej Jovanović, bivši vlasnici Marba. Pošto su prodajom Marba stekli pokriće imovine, vlasti su pomenuti dvojac rado koristili da preko njih kupuju firme. Tako je svojevremno Dinkić preko njih hteo da kupi Aerodrom, a sada iza njih stoje braća Vučić. Sedište kompanije Moji brendovi nalazi se, gle čuda, u Ulici Andre Nikolića na Senjaku. Sam Beko je na suđenju istakao da se nada da će tužilažtvo imati hrabrosti da ide dalje od nameštene optužnice, ali za sada je ceo slučaj završen na nekoj smešnoj konstrukciji koja sakriva pravu pozadinu slučaja. Postavlja se pitanje kome su Bojan Milovanović i Andrej Jovanović platili novac za Danub fuds, ako je Boris Berezovski mrtav?
Iako već ima mnogo povezanih detalja, ako mislite da je priča pri kraju, varate se, nije ni blizu. Pare koje je Cane pozajmio Miškoviću i Beku za Luku Beograd ušle su kroz banku Atlas Piraeus, tada u vlasništvu Duška Kneževića. Banka daje 25 miliona kredita za kupovinu Luke Beograd, a sredstvo obezbeđenja bile su akcije Luke Beograd, koju su pomenuti tajkuni tek trebali da kupe.
U stvari, tako je ušlo opranih 25 miliona evra od Caneta. Beko posle sukoba sa Canetom, u Atini sa gazdom Piraeusa dogovara reprogram na 20 godina, sa grejs periodom od 7 godina, i lagano vraća novac izdajući objekte u Luci. Piraeus banku je pre par godina kupila Direktna banka, i tako postala najveći poverilac Luke Beograd. Formalni vlasnici Direkne banke su, gle čuda, Andrej Jovanović i Bojan Milovanović, vlasnici Mojih brendova.
Očito je došlo do promene u odnosima Vučića i Miškovića i Beka u odnosu na situaciju iz 2012-2013. Mišković, hapšen i medijski napadan, postepeno je nestao iz medija, a počeo je i da poslovno napreduje. Miroslav Mišković je višestruko ispod cene kupio Sava Centar, a pri tome se firmi njegovog sina odobrava reprogram za višemilionski porez koji duguje, čime država praktično kreditira Miškovića da ispod cene kupi Sava Centar.
Takođe, pošto je Apelacioni sud odlučio da otvori raspravu po žalbi na prvostepenu presudu kojom je Mišković osuđen, jasno je da će presuda pasti i da će Mišković biti oslobođen. Vučić je već krenuo da u javnosti priprema teren kojim će sebe oprati od odgovornosti za neuspeh u tom postupku. Zato je Boris Malagurski na svom Fejsbuk profilu objavio nedavno delove materijala snimljenih za Težinu lanaca 3, koji nisu uvršteni u film, i baš sada je objavio snimak Saše Radulovića, koji govori da je on radio stručni deo tužilaštvu za optužnicu protiv Miškovića, i da Vučić nema ništa sa tim, i da nije ni znao za to. Kada Mišković bude oslobođen, režimski mediji će preneti ovu izjavu.
Takođe, oslobođeni su okrivljeni u postupku privatizacije Luke Beograd, a Miškoviću i Beku je omogućeno da zadrže vlasništvo nad 175 hektara najatraktivnijeg građevinskog zemljišta u gradu. Podsećam javnost da je privatizacija Luke Beograd označena kao jedna od sporne 24 privatizacije, za koju je Vučić formirao radnu grupu da se ispita čim je došao na vlast. I naravno, od toga nije bilo ništa. I na kraju, posle više od decenije mirovanja, ponovo se pokreće pitanje Ada Huje.
Tu dolazimo do Aleksandra Jovičića, predsednika opštine Palilula. Ceo postupak za Ada Huju miruje od 2008. do prošle godine, kada ga ponovo oživljava opština Palilula, čiji je Jovičić predsednik, i gle čuda, Maja Levajac, načelnica odeljenja za imovinsko pravne poslove opštine Palilula, ista žena koja je donela 2007. nezakonito rešenje kojim je poklonila Ada Huju Luci Beograd, koja samo neradom i kriminalom tužilaštva odavno nije uhapšena i procesuirana, sada ponovo otvora javnu raspravu o Ada Huji.
S obzirom da je pravnosnažno, najviša sudska instanca u Srbiji, Vrhovni kasacioni sud, presudio 2012. godine oko Ada Huje, nema potrebe za javnom raspravom, opština jedino može da postupi po navodima iz presude. Jasno je da se pokušava ponavljanje scenarija iz 2007. godine, i da se Ada Huja opet nezakonito pokloni Luci Beograd, i da takvo rešenje, kao 2007. godine, ponovo treba da donese Maja Levajac. Jasno je da Jovičić nije sam mogao da odluči o pokretanju pitanja tako vredne imovine, i da je neko mnogo moćniji morao da mu da podstrek da krene u tom pravcu.
U ovoj godini je tri puta zakazivana javna rasprava, i nijednom nije održana. Prvi put u februaru, drugi put 25. maja, desetak dana pre hapšenja Jovičića, i treći put 23. juna, ali je odložena za 14. jul zbog neblagovremenog pozivanja zainteresovanih učesnika javne rasprave.
Pomenuti rasplet događaja suprotan je interesu Mila Đukanovića i dogovoru koji su postigli 2007. sa Nikolićem i Vučićem. Jovičić je uhapšen po nalogu Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, kojim rukovodi Nataša Krivokapić, službenik Nikole Petrovića. Ne bi me iznenadilo da do održavanja javne rasprave o Ada Huji 14. jula, bude uhapšena i Maja Levajac. o Zanimljivo da je tužilac Nataša Krivokapić imala važnu ulogu i u upoznavanju javnosti sa ubistvom Cvijana. Javnost je za to saznala zahvaljujući zameniku glavnog urednika Magazina Tabloida Predragu Popoviću. Kada je ranije pomenuti Srđan Milivojević gostujući u emisiji na KTV televiziji, rekao da već dve godine zna za smrt Vladimira Cvijana, i pozvao da novinari postave pitanje Medicinskom fakultetu da li je Institut za sudsku medicinu sproveo Cvijanovu obdukciju, Predrag Popović se pitanjem obratio i Višem javnom tužilaštvu u Beogradu, pravilno zaključujući da ako se takav događaj desio, onda je obdukciju naložilo pomenuto tužilaštvo. Niti je slučajno sad Milivojević, posle više od dve godine ćutnje, progovorio o Cvijanovoj smrti, niti je slučajno sve uputio da se obrate Medicinskom fakultetu, jer oni nisu odgovorili nikome na postavljeno pitanje.
Ali Predrag Popović je pokvario unapred pripremljeni plan, i postavio pitanje na drugoj adresi. I ono što se desilo bio je šok. Dobio je odgovor da je Cvijan pronađen 5. januara 2018. utopljen u Dunavu, i da je VJT naložilo obdukciju tela. Podjednaki šok izazvala je i činjenica da je Nataša Krivokapić dala odgvoro Predragu Popoviću.
Kao što sam naveo, i što je poznata činjenica, ona je službenik Nikole Petrovića, a Nikola Petrović se trudi da uništi Magazin Tabloid, ne prezajući od zloupotreba državnih institucija i kršenja zakona. U hajci na Tabloid mu je saučesnik i Nataša Krivokapić. Ista ta Nataša Krivokapić je protivpravno naložila moje stavljanje na mere slušanja i praćenja, moje nezakonito hapšenje, iako sam imao imunitet narodnog poslanika, zbog pejntbol puške. Zanimljivo da je jedan od rukovodilaca mog hapšenja po nalogu Nataše Krivokapić bio načelnik 4. odeljenja UKP gradskog SUP -a Slobodan Milenković, od medija netačno promovisan kao policajac koji je tobože vodio akciju hapšenja u Jovanjici, a u stvari su čitavu akciju vodili Amerikanci, i realizovana je 10 -ak dana posle prvog dolaska Grenela u Srbiju. Odmah posle te posete je potpisan EUROJUST, i sprovedeno je hapšenje za Jovanjicu. Akcija je pripremljena ranije, a postupak je pokrenula zamenica Višeg javnog tužioca u Sremskoj Mitrovici, a pomenuti Milenković nema nikakve zasluge, i da se Beograd pitao Koluvija bi uzgajao još uvek marihuanu.
Da Nataša Krivokapić odgovori Popoviću, i da takvu informaciju, to je poslednja stvar koju bi neko mogao da zamisli. Jasno je da je ona to uradila po nalogu, i da je procenjeno da je važniji interes da se objavi ta informacija, te su prešli preko sujete i činjenice da se radi o novinama koje smatraju arhineprijateljem. Predrag Popović je izazvao šok svojim tvitom u kome je objavio odgovor VJT i dokaz o Cvijanovoj nasilnoj smrti, ali podsetiću javnost na prvu reakciju mejnstrim „opozicije" (tačnije rečeno sve frakcije pokojne DS) i njihovih „uticajnih tviteraša". Očigledno u šoku, ne verujući da je izašla takva vest, prvo što su uradili je napad na Predraga Popovića, i pokušaj njegove diskreditacije. U želji da pokriju i zaštite Natašu Krivokapić, uticajni tviteraši i perjanice mejnstrim „opozicije" upinjali su se u tvrdnjama da je dokument tužilaštva falsifikat, a potom su optuživali Predraga Popovića da je tobože radio interviju sa Cvijanom posle njegove smrti, iako je jasno da se radi o najgrubljim lažima koje su pisali bez blama i srama, i to protiv čoveka zahvaljujući kome smo saznali za Cvijanovu smrt, i koji je jedan od najboljih novinara u Srbiji, i jedan od retkih koji savesno i odgovorno obavlja svoj posao.
Još jedna kockica, koja zaokružuje celu slagalicu u ovom slučaju jeste veza između Vladimira Cvijana i lica koje je uložilo žalbu na rešenje opštine Palilula iz 2007. kojom je poništeno poklanjanje Ada Huje Luci Beograd. Oni su se upoznali 2012. godine, kada je Cvijan po nalogu Vučića prikupljao informacije iz jednog drugog predmeta. Iako je Cvijan imao instrukcije da nikako ne seda sa tim čovekom, greškom organizatora sastanka došlo je do njihovog susreta, što je jako naljutilo Cvijana, ali nije imao kud i do sastanka je došlo.
Inače, vrlo važna podudarnost sa pronalaskom tela Vladimira Cvijana, 5. januara 2018, i informacije o njegovoj smrti 2021. godine, tiče se Veljka Belivuka, zvanog Velja Nevolja. Cvijan je isplivao kada je Velja Nevolja bio u pritvoru, i počeo mu je proces, krajem decembra 2017. godine, za ubistvo Vlastimira Miloševića. Da li je rečeno da je i Cvijan završio u kiselini i ćevapima, a bio duboko zamrznut ili držan živ negde, kako god bilo, pojavljivanje njegovog tela je svakako bilo neočekivani šok, i izazvalo je veliki strah, što pokazuje i omerta koja prati taj slučaj. Posle toga, inkriminišući dokazi protiv Belivuka, u vidu DNK materijala se kompromituju usled lošeg čuvanja, što je krivica gradskog SUP -a, i Belivuk je pravosnažno oslobođen, i maja 2018. izlazi iz pritvora. I ove godine, posle hapšenja grupe Veljka Belivuka 2021. godine javnost saznaje da je Cvijan mrtav od 2018. godine. Slučajne podudarnosti ne postoje.
Moram da istaknem da sam jedini koji je, suprotno opšeprihvaćenoj medijskoj pokrivalici, od početka tvrdio da iza hapšenja Belivuka ne stoji Vučić, već Amerikanci. Naša policija može da hapsi samo obične građane zbog pisanja na društvenim mrežama, a svim većim akcijama rukovode Amerikanci. Vučiću poslednjem treba Belivuk u pritvoru, on je to pokušao da izbegne. Početkom godine je iz Srbije naručen atentat na Belivuka u Crnoj Gori, ali je crnogorska služba sačuvala Veljka Belivuka i Marka Miljkovića i uhapsila atentatore. Posle toga nije bilo izbora, i Belivuk je uhapšen, po zahtevu Amerikanaca.
Potvrda mojih reči, i dokaz da sam jedini u pravu, stigla je najnovijim akcijama FBI, kada je, u operaciji Trojanski štit, uhapšen u Austriji Darko Đorđević zvani Dekster, saradnik Veljka Belivuka, a operativci FBI došli u Srbiju zbog novih hapšenja. U akciji Trojanski štit učestvovalo je 15 država, ali ne i Srbija. Mi smo Trojanski konj, a Trojanski štit je napravljen kao zaštita od Trojanskog konja. Kao i u slučaju Jovanjica, kada sam jedini objasnio pravu pozadinu, i ko je vodio akciju, i mnogo puta pre toga, i u ovom slučaju se pokazalo da su moje informacije tačne i istinite.
Kada sam gostovao na Jutjub kanalu Slavija info (18.06.2021.) u emisiji pod nazivom „Gotovo! Nogo objavio prisluškivane razgovore" ( Koliko je Jovičić Stefanvićev govori i činjenica da je glasao za smenu Nebojše Stefanovića par dana pre hapšenja. U svojim spinovima mediji su se se gubili i objavljivali kontradiktorne vesti, najpre da je Jovičić bio blizak Dijani Hrkalović sa kojom je 2012. bio u vezi, pa shvativši da pišu gluposti, jer bi to značilo da ga je Dijana stavila na mere, menjaju priuču da je ona odlučila da mu se sveti jer je par godina ranije navodno raskinuo sa njom.
Međutim, kada sam ja objasnio istinu, nastao je problem, jer je i samom Jovičiću postalo jasno u kakvoj igri velikih igrača se upleo. Radi kontrole štete, odmah posle moje emisije, u predmet ulazi kao advokat Jovičića Vladimir Đukanović, iako Jovičić ima branioca.
Đukanović ulazi u predmet po nalogu Vučića, da iskontroliše šta će Jovičić da priča o Adi Huji. Posle moje druge emisije od 25.06. na jutjub kanalu Slavija info, Jovičić pušta i pismo iz pritvora, u kome je ključna rečenica njegovo priznanje da je bio naivan - „Situacija u kojoj se nalazim dobrim delom je plod moje lakomislenosti i verovanja u određene ljude, koji meni dobro nisu mislili."
Dok se držao kriminala sa investitorima i nelegalne gradnje, Jovičić nije morao da brine, ali nagovoren od strane nekog moćnijeg upleo se u posao vredan milijarde, u kome su ozbiljni interesi i krupni igrači, o čemu nije imao pojma, i zato je pao.
Dok pišem ovaj tekst (utorak 29.06,2021.) upravo se dešava još jedna neobična stvar koja govori o značaju i tenziji koja vlada u ovom slučaju. Najpre su Nova S i N1 objavili da je Jovičić pušten iz pritvora, a onda se oglasila njegov advokat Zora Dobričanin demantujući tu vest preko režimskih medija. Zanimljivo je i pisanje Srpskog telegrafa o Jovičiću, koji na naslovnoj strani za 30.06.2021. najavljuje spisak imena od kojih je Jovičić uzimao novac. Srpski telegraf je pokrenut novcem Siniše Malog, a upravo je ministar finansija lice koje treba da odlučuje po žalbi na rešenje opštine Palilula povodom Ada Huje.
Pomenuta emisija na Slavija info, sa sve dokazima koje sam izneo, a posedujem celu dokumentaciju oko Ade Huje, od 1974. godine do danas, i učesnik sam tog postupka, kao i snimci prisluškivanih razgovora narko klana Darka Šarića puštani upravo u toj emisiji, poremetili su ceo sistem - i vlast i opoziciju.
Istina ne odgovara nikom. Pokazaću sada kako se sistem trudi da nabaca što više „drveća" kako bi zaklonio „šumu", odnosno da sa isceniranim događajima ljude skrene sa suštinskih tema. Kada se snimao nastavak emisije o Ada Huji i suđenju Šariću, na istom kanalu, 25. juna, emisija pod nazivom „Vučić se trese! Isplivali snimci vrha kartela! ( Zbog ograničenosti dužine ovog teksta, osvrnuću se samo na jednu važnu činjenicu. Nije slučajno advokat Vladimir Gajić, visoki funksioner Narodne stranke bio prisutan tog dana u Predsedništvu. Inače Gajić se na snimku čuje kako više puta govori Vučiću „predsedniče, predsedniče", obraćajući mu se sa neobičnim poštovanjem imajući u vidu prirodu događaja - da je došao na svađu i „tuču". Setimo se da je taj isti Gajić, poznat po oštrim izjavama, svojevremeno, na primer, gurnuo Simu Spasića, ali je sada bio pun uvažavanja prema Vučiću uživo. Pomenuti Gajić je bio advokat, zajedno sa Seadom Spahovićem, bivšem ministru Predragu Bubalu kome se sudilo upravo zbog privatizacije Luke Beograd. Bubalo je oslobođen, niko nije odgovarao za pljačkašku privatizaciju Luke.
Država Srbija, i svi mi kao njeni vlasnici smo oštećeni, a svi ćute. Ćuti EU iako je proglasila Luku jednom od 24 sporne privatizacije, ćuti vlast koja je tobož za evropske vrednosti, iako je Vučić formirao radnu grupu koja je trebala da istraži i procesuira Luku, ćuti i opozicija. Opoziciona Narodna stranka je tobož za evropske vrednosti i borbu protiv kriminala, a njen visoki funkcioner je branio bivšeg ministra Bubala. Ni oni ne pominju Luku Beograd, očito sa razlogom. Ime Vladimira Gajića još će se pojavljivati tokom ovog teksta, a ovom prilikom bih podsetio javnost na nešto što sam više puta iznosio.
Naime, Sead Spahović je bio u kancelariji kod Zdenka Tomanovića, zajedno sa Vesnom Lončar, suprugom ministra Zlatibora Lončara, i Lidijom Marković, bivšim sudijom. Upravo, oni su završili, preko bivše koleginice Lidije Marković, sudije Marine Tomić, da presudi tako da SRS izgubi spor za kredit u iznosu od 600 000 evra koji je uzeo Tomislav Nikolić, a radikali su bili jemac, te su radikali vraćali taj kredit. To je vezano za novac koji su Miki Rakić i Nenad Kovač dali Aleksandru Vučiću, i video snimke iz vinskog podruma iz Jajinaca. Ono što će čitaoci teksta primetiti je da se u svim pomenutim aferama i kriminalnim aktivnostima nalazi ista ekipa sudija i advokata.
Jedna od zainteresovanih strana koja učestvuje u postupku javne rasprave za Ada Huju je firma „Brif TC" DOO iz Beograda, povezana sa biznismenom Draganom Kopčalićem, nekadašnjim predsednikom beogradskog odbora Demokratske stranke, i kumom Dragana Đilasa. Kopčalićeva firma Montera je u vreme vlasti DS bila jedna od glavnih firmi za gradnju, a poznata je i po spornim privatizacijama, poput kupovine Trudbenika.
Izveštaj o privatizaciji Trudbenik gradnje Savet za borbu protiv korupcije je dostavio Vladi 20.10.2009. godine, a dopunu izveštaja 20.01.2010. godine. Izveštaj ukazuje na ozbiljne propuste koji su napravili Agencija za privatizaciju i Ministarstvo ekonomije u kontroli izvršenja ugovora o prodaji jedne od najvećih građevinskih firmi u bivšoj Jugoslaviji preduzeću Montera.
Nakon dostavljana izveštaja, Agencija za privatizaciju je sprovela kontrolu izvršenja ugovora o prodaji Trudbenika. Izveštaj agencije od 26. novembra 2009. je potvrdio navode Saveta za borbu protiv korupcije, međutim uprkos nalazima o drastičnom kršenju ugovora od strane Montere, Agencija je odbila da raskine ugovor, a Vlada je 8. jula 2010. godine donela Program mera za rešavanje statusa bivših i sadašnjih zaposlenih u Trudbeniku. Iako je Trudbenik 100% privatno preduzeće, Vlada je otpuštenim radnicima na ime socijalnog programa iz javnih fondova isplatila više od 1,2 miliona evra, kako bi zaustavila njihove proteste i zataškala kršenje zakona u privatizaciji preduzeća.
Nad firmom „Brif TC" DOO je otvoren stečaj, po predlogu grada Beograda. I grad Beograd, preko gradskog pravobranilaštva i Direkcije za građevinsko zemljište i izgradnju grada učestvuje u postupku oko Ada Huje. U postupku stečaja isti vlasnik će preuzeti firmu, samo sada oslobođenu dugova (na štetu grada Beograda), a ostaće potraživanja koja Brif ima prema Luci Beograd.
To je jedna od standardnih šema prevara sa stečajevima u Srbiji, koji su ozbiljan kriminal. Investicioni fond BRIF TC, iz Luksemburga, u čijem je vlasništvu BRIF TC DOO, je imao nameru da gradi tržni centar na Ada Huji, i zakupio je 15 hektara 2004. godine. BRIF TC je 18. decembra 2009. godine podneo Okružnom javnom tužilaštvu krivičnu prijavu protiv gradonačelnika Beograda, pet visokih funkcionera grada Beograda i Milana Beka za zloupotrebu službenog položaja i trgovinu uticajem, zato što su u sukobu sa Lukom Beograd oko zemljišta na Ada Huji.
Međutim, BRIF TC DOO nije izjavio žalbu na rešenje opštine Palilula iz 2007. godine kada je Ada Huja nezakonito poklonjena Luci Beograd, iako bi trebalo da su oštećeni pomenutim rešenjem, i tek po ukidanju tog rešenja od strane ministarstva financija i presude Upravnog suda, oni se prisećaju da imaju ugovor o zakupu i podnose krivičnu prijavu.
Sudija koja je predsedavala apelacionim većem koje je odlučivalo o stečaju BRIF -a, je sudija Biljana Subotić, rođena sestra advokata Radeta Terzića, nekadašnjeg okružnog tužioca. Advokat Brifa je Nenad Stanković, koji je i advokat Save Terzića. Pomenuti Stanković je falsifikovao punomoćja u postupku otimanja firme Certus od njenog vlasnika. Certus su oteli Sava Terzić i Nenad Kovač, zvani Neša Roming. Oni su prvo kupili firmu PHT Internacional, od Tahira Hasanovića i Radeta Terzića, inače rođaka Save Terzića, i od nje napravili Lanus, a zatim su oteli patent i firmu Certus.
Certus se bavio procesingom i dopunama mobilnih telefona, a poslove i imovinu sa Certusa Nenad Kovač i Sava Terzić prebacili su na Lanus, da bi Lanus bio jedina firma koja ispunjava uslove za dobijanje tendera za Bus plus. Zakonitom vlasniku Certusa montiran je krivični postupak, u kome je Sava Terzić platio 610 000 švajcarskih franaka tada postupajućem javnom tužiocu Trećeg opštinskog tužilaštva Gordani Čolić. Tu isplatu je obavio Neša Roming preko Dragana Kopčalića, koji je oženjen sestrom Goce Čolić, i kome je u kafiću Moda predao pomenuti iznos, o čemu postoje fotografije. Sve to je javno rečeno u sudskom postupku i uneto u zapisnik, na glavnom pretresu 06.02.2015. godine, na kome sam lično prisustvovao. Novinar Predrag Popović je napisao odličan tekst o kriminalnom tužiocu Gordani Čolić i njenim nedelima ( Jedinstven slučaj u svetu je da se vlasniku Certusa zabrani da preduzima radnje u firmi u kojoj je vlasnik, i da se odredi prinudni upravnik koji je istovremeno zaposlen u Lanusu. Takvu odluku je donela sudija Jadranka Dobrijević.
Montirani postupak protiv zakonitog vlasnika Certusa se i dalje vodi, od strane Prvog javnog tužilaštva, na čijem je čelu tužilac Ljubivoje Đorđević, inače lice koje je tužilac sa falsifikovanom diplomom Pravnog fakulteta, i kum Nenada Kovača, koji ima direktni interes u tom postpku. Sam Nenad Kovač je priznao pomenuto kumstvo u parničnom postupku pred Prvim osnovnim sudom, koji je vodio protiv mene i izgubio. Zakonitom vlasniku Certusa je u tom postupku određen pritvor, za krivično delo koje ne postoji, jer je izbrisano iz Krivičnog zakona kao delo. Postupajući tužilac u tom predmetu, Sofija Radak, je razrešena, jer je protiv nje vođen disciplinski postupak zato što je predmete nosila kući, i veliki broj tih predmeta je zastario. Ja sam o tome više puta govorio na sednicama Narodne skupštine, još pre pokretanja disciplinskog postupka.
Inače, po sopstvenom priznanju, Sofija Radak je nameštala dokaze, uzimala dokaze iz spisa tog predmeta, nosila kući, i kasnije vraćala u predmet. Do danas bivši tužilac Radak nije krivično odgovarala za učinjena krivična dela.
Sudija koji sudi u tom predmetu, Marija Janković Debeljak, je u rodbinskoj vezi sa ženom Save Terzića, i sa zakonitim vlasnikom Certusa ima parnicu pred Prvim osnovnim sudom u kome je tužena, a protiv njega je sudija Janković Debeljak podnela krivičnu prijavu. Da je sve moguće u srpskom pravosuđu, pokazuje ovaj slučaj, jer napred navedeno po oceni suda nije razlog za iszuzeće postupajućeg sudije, što je primer beščašća i kriminala koji će buduće generacije stuenata prava morati da izučavaju u svojim udžbenicima. Advokati Save Terzića u pomenutom postupku bili su i Sead Spahović, Vladimir Gajić, Goran Pejić. Sead Spahović je i advokat Dijane Hrkalović. Gajić i Pejić su 2019. branili demonstrante hapšene na protestima, a istovremeno zastupaju lica koja su od strane američkih kongresmena označeni kao sam vrh vlasti i kriminala u Srbiji. Neverovatno je da se naprednjaci svete ljudima zbog učešća na protestima, zbog objava na društvenim mrežama, da ljudi dobijaju otkaze i imaju probleme, a advokati koji su „ljuta opozicija" bez problema zastupaju poslove sa državom - poput Save Terzića koji upravlja Bus plusom, ili zajedno sa Željkom Mitrovićem je suvlasnik Globatela, mobilnog operatera i špijunske aplikacije.
U preko 10 postupaka, što krivičnih što parnica, što pred Trgovinskim sudom, Sava Terzić je lažno svedočio da nema nikakve veze sa Lanusom. Međutim, u pomenutom postupku u kome sam dobio Nenada Kovača, sam Kovač je priznao da je Sava Terzić bio faktički suvlasnik Lanusa sa njim, a to se vidi i iz prisluškivanih razgovora Save Terzića, Nenada Kovača i Zorana Ćopića, takođe izvođenim u tom postupku. Zbog toga sam protiv Save Terzića sam podneo krivičnu prijavu za davanje lažnog iskaza, koja već 2 godine stoji kod tužioca Pantelića u Trećem osnovnom tužilaštvu u Beogradu.
Preko posla sa dopunama mobilnih telefona Sava Terzić i Nenad Kovač, zvani Neša Roming, učestvovali su u pranju para za grupu Darka Šarića. Šarić je navučen da uđe u posao sa dopunama i posle je pao. Ceo postupak protiv Darka Šarića je postavljen tako da se veliki broj lica umešanih u pranje novca izvuče krivične odgovornosti. Iz dokaza koje objavljujem već 5 godina, audio snimaka prisluškivanih razgovora i transkripata koje nose oznaku državna tajna, jasno je da je ceo postupak protiv Šarića montirala tadašnja vlast, pre svih Boris Tadić, Miki Rakić, Saša Vukadinović, tadašnji šef BIA, tadašnji vrh MUP -a, tužioci Zagorka Dolovac i Miljko Radisavljević, da bi sakrili svoje ljude, i one koji plate.
Iz dokaza koje posedujem preko 700 ozbiljnih tajkuna, bankara, kriminalaca i političara bi moralo da bude na optužnici, a da sam ja tužilac, Darko Šarić ne bi bio među prvih 50 okrivljenih. Da sam advokat Darku Šariću oslobodio bih ga za 15 minuta, jer je stanje sa jedinim dokazima - audio razgovorima i transkiptima kriminalno. Kada bi se ukazalo na nameštanja momentalno bi svi razgovori i transkripti morali biti izuzeti iz spisa, Šarić pušten na slobodu jer drugih dokaza nema, a lica iz BIA koja su ih radila uhapšena.
Prosto je neverovatno da mediji, i tzv. istraživački novinari, poput KRIK -a, BIRN -a, CINS -a, i slično, ni slova nisu napisali o dokazima koje sam izneo, o stotinama razgovora i transkripata koje sam objavio, a u kojima su brojni bankari, tajkuni, kriminalci i političari, iako su se dosta bavili slučajem Šarić. Jasno je da istina svima smeta, i da u Srbiji nema medija i novinara, čast izuzecima. Mene nikad nisu pozvali na neku televiziju da me pitaju imam li dokaze, jer znaju da imam dokaze za sve svoje tvrdnje i da bih odmah izvadio USB fleš i pitao šta hoće da puste - video, audio ili pisane dokumente.
Na primeru samo iz razgovora pomenutih Save Terzića i Nenada Kovača sa Zoranom Ćopićom, pravosnažno osuđenim za pranje para i u Srbiji i u Bosni i Hercegovini, vidi se namera države da ih sačuva, jer njihvih razgovora nema u predmetu i oni nikad nisu saslušavani, čak ni kao svedoci. U pomenutom parničnom postupku pred Prvim osnovnim sudom, u kome me je tužio Nenad Kovač, i izgubio, izvođen je dokaz slušanja pomenutih razgovora, i sud je utvrdio autentičnost snimaka i transkripata.
Iako je Šarić dogovorio izlazak (osuda za utaju poreza, koja je zastarela), on je i dalje u privoru i stvari ne idu prema planu jer su se u ceo slučaj umešali Amerikanci, i to je još jedan veliki problem za Vučića. Važno je pomeuti da su advokati odbrane u postupku protiv Darka Šarića bili, gle čuda, Sead Spahović i Rade Terzić, koji su savetovali svoje klijente da zaključe sporazum o priznanju krivice.
Tu se ponovo vraćamo na najnovija hapšenja naših kriminalaca od strane FBI.
Kao što sam rekao, aplikacija Skaj koju su koristili kriminalci za šifrovanu komunikaciju je bila pod kontrolom DEA. Kako američke agencije imaju unutrašnji rivalitet i sukobe i ne dele baš sve informacije, FBI je upao u firmu koja drži Skaj i oduzeo servere. Kriminalci su bili prinuđeni da promene aplikaciju, i prelaze na aplikaciju Anom, koju su napravili naši softveraši, i za koju su ključeve dali FBI. Sve softveraške poslove u Srbiji kontroliše 5 firmi - Slaviša Kokeza, Bojan Kisić, Igor Brnabić, Veselin Jevrosimović, Nenad Kovač i Sava Terzić.
Da bi kriminalci koristili aplikaciju, potrebna im je garancija nekog pozudanog, ko je i sam u kriminalu i sa kojim odavno sarađuju. Ko je bolji da preporuči aplikaciju od nekog ko je odavno prao novac od droge, još od Šarićevog vremena. A to su upravo Terzić i Kovač.
Odakle Neša Roming u rukama FBI? Pa da se prisetimo mog intervjua, opet na Slavija info, datog prvog dana vanrednog stanja 16.03.2020. godine. Tada sam rekao da su stigle optužnice, ali da zbog vanrednog stanja ne mogu da govorim o tome, imajući u vidu da sam obelodanio da postoji spisak lica za likvidaciju tokom vanrednog stanja. Kada su prošlog leta, 24. jula, uhapšeni softveraši iz Niša, jedini sam rekao da je u pitanju bitkoin prevara, kojom su oštetili građane Teksasa za 70 miliona dolara, a da je ukupan obim prevare te grupe na svetskom nivou 500 miliona dolara. Rekao sam da su uhapšeni samo vojnici većih igrača, i da se na vrhu nalaze veliki igrači poput Nenada Kovača, Zvonka Veselinovića, Nikole Petrovića, Andreja Vučića.
Iako svi mediji i političari ignorišu uporno činjenice koje iznosim, vreme potvrđuje tačnost mojih navoda. Objavio sam, prvi u svetu sporazum o priznanju krivice koji je zaključio Stiven Sigal. Sigal je američkom tužilaštvu ispričao sve i predao dokaze i fotografije koje poseduje.
Naime, prilikom posete Srbiji, Sigal je od Vučića dobio pasoš i državljanstvo Srbije. Vučić ga je upoznao sa Veselinom Milićem i Zvonkom Veselinovićem, i preko njih je Sigal prihvatio da reklamira bitkoin druge generacije pomenutih Nišlija u SAD. Sigal je posetio i prostorije Sportskog društva Partizan na Stadionu u Humskoj ulici. Član Upravnog odbora KK Partizan je Nenad Kovač, koga je doveo Ostoja Mijailović, predsednik KK Partizan. Javnost je imala prilike da sluša telefonski razgovor Velje Nevolje, u kome se vidi da je Velja ljut na Ostoju i preti da će otići do salona njegove firme i uzeti 20 automobila.
Umesto bitkoina, američki državljani su bili žrtve klasične prevare. Naravno da je usledila reakcija iz Amerike, i 11 Nišlija je uhapšeno po nalogu FBI. U toku je postupak njihovog izručenja Americi. Jedan od uhapšenih je već isporučen po sopstvenom zahtevu, i on je potpisao sporazum i nagodbu sa američkim tužilaštvom. Američki organi imaju sve potrebne dokaze, i sudija Džejn Bojl koja u Dalasu vodi postupak neće imati težak zadatak. Vodi se velika borba da se preostali optuženi ne izruče, jer posle njih idu šefovi. Najglasniji u protivljenju izručenju u medijima bio je, gle čuda, advokat Vladimir Gajić, koji je išao toliko daleko da se izručenje uslovi zahtevom da nama Amerikanci isporuče Sašu Vujisića, oficira VOA, koji je dobio azil u SAD, i koji je ispričao sve o plantaži marihuane u Jovanjici, čiji je deo bio. U pokušaju države da sačuva pomenuta lica od izručenja išlo se dotle da je u Narodnoj skupštini usvojen zakon, na predlog Siniše Malog, o trgovini kriptovalutama, ali prevara je prevara, i nema šanse da vrh kartela sačuva svoje ljude, a samim tim i sebe.
Početkom godine, pritisnut krivičnim gonjenjem, Nenad Kovač, zvani Neša Roming odlazi u SAD, gde je bezuspešno pokušao da se opere od kriminala. Ted Kruz, senator iz Teksasa, sa kojim se Vučić prošle godine sreo na AIPAC forumu, odbio je da se sretne sa Kovačem. Umesto Kruza, Kovač je imao ozbiljan sastanak sa američkim službama i istražnim organima, gde je napravio dogovor, kojim pokušava da sačuva sebe a namesti ostale.
Dok se čeka odluka Apelacionog suda o zahtevu SAD za izručenje, već je krenuo da se priprema teren za događaje posle te odluke. U Blicu i Informeru izašao je 26.06.2021. intervju Nenada Mladenović, vlasnika IT firme i jednog od lica čije se izručenje traži. On se u tekstu nevešto branio da nema ništa sa prevarom, i da ga je 2015. godine unajmio izvesni Miroslav C. iz Niša da mu registruje više domena, a da bi ga isto lice 2018. godine poslalo u Kinu da tamo, za jednu kompaniju u vlasništvu Engleza i Kineskinje, napravi hardvere i stavi u pogon određeni broj računara za rudarenje kriptovaluti.
Kako priča sam Mladenović, nije ništa posumnjao, dok pred kraj posla nije čuo izvesnog Zvonka kako kaže tom Englezu u razgovoru „Kada završi sa kompjuterima, ukloni ga". Uplašen, odlučuje da se obrati našoj ambasadi u Kini, i preko rusije pobegne kući.
Kada se vratio u Niš, po sopstvenom priznanju, više agencija ga je kontaktiralo tokom 2018. i 2019. godine, uključujući i FBI. Pomenuti Miroslav C. koji ga je angažovao, i koji je šef uhapšenima, ali njega niko za sada ne tereti, i koji kako Mladenović kaže ima hiljade kvadrata u Beogradu i veliki novac, mu je pretio i slao kriminalce. Zbog svega je, kako kaže pao u depresiju, pokušao da se ubije i bio u bolnici. Iz straha, stupa u kontakt sa dvojicom ageata BIA januara 2020. godine preko prijatelja i plaća im 20.000 evra da ga zaštite. Iz straha on u pomenutom intervjuu navodi da se radi o lažnim pripadnicima BIA, iako je jasno da su u pitanju pravi službenici. Oni mu potom traže još 50.000 evra, i kada on nema da im da nikad ih nije video. Uhapšen je 24. jula, i plaši se izručenja u SAD jer mu preti višedecenijska robija.
Samo iz ovoga teksta jasno je da je u pitanju bila prevara ogromnih razmera. Jasno je da su za sada uhapšeni niži nivoi ove kriminalne grupe. Ali hteo bih da ukažem na ključne stvari ovog teksta koje će se desiti u narednom periodu. Najpre, Nenad Mladenović priznaje osnove onoga što je suština prevare - rudarenje bitkoina koji nikad nisu isporučeni. Zatim je interesantno pominjanje lica sa imenom Zvonko, na jednom mestu u tekstu, nije nimalo slučajno. To je iznuda od Zvonka Veselinovića, ali i otklon od njega.
Druga je priprema likvidacije lica koje je dalo intervju. Očigledno je Nenad Mladenović procenjen kao nezgodan svedok, zato su ga navukli da neoprezno kaže da je bio u depresiji i da je pokušao samoubistvo. Ako ne budu mogli da izbegnu izručenje u SAD, Nenad Mladenović sigurno neće biti izručen, već će „izvršiti samoubistvo" poput svog imenjaka, dokora Nenada Borojevića, odosno naći ćemo ga negde obešenog. I Nenad Borojević je bio na nanogici, baš kao Nenad Mladenović. I Borojević je dao jedan intervju, i zakazao drugi, na koji nije stigao, jer su ga ubili i okačili u Košutnjaku. I Nenad Mladenović je dao jedan interviju. Iako misle da se rešavaju nezgodnog svedoka, Amerikancima uopšte ne treba Mladenović ni bilo ko drugi, oni već sve znaju i imaju sve dokaze, samo će još dodati i krivično delo ubistva na spisak optužnice i pritisaka. Inače ovaj slučaj je jako važan i aktuelan, i zaslužuje da se posebno pojasni javnosti u zasebnom tekstu.
Ovaj obiman tekst, zasnovan na obilju materijalnih dokaza koje posedujem, je samo osnovna skica kriminalne hobotnice koja davi Srbiju, i najava skorih budućih događaja, koje sam nagovestio i koji će samo potvrditi činjenice iz mojih intervjua i navode iz ovog teksta.
Kriminalni Vučićev kartel je na kraju, on je prodao svoje sardnike, i sada oni prodaju njega. Amerikanci će ga uceniti da od njega izvuku sve što mogu. Vučić bi naravno prodao svakoga zarad svoje glave. Čim odbije da im ispuni neki nalog, ili ako im ispuni sve što treba i time izgubi dalju upotrebnu vrednost, Vučić je gotov.
Ali njegov kraj neće značiti kraj naših problema niti kraj kriminalnog sistema uspostavljenog u Srbiji, ako nam drugi budu rešavali problem.
Umesto Vučića sešće neko pod kontrolom iz poželjne i projektovane opozicije, preuzeće postojeće kadrove iz sistema i nastaviti dalje. Ako se sada ne trgnemo i ne izborimo za slobodu, nestaćemo. Mora se izvršiti kompletna zamena celog sistema, svih onih koji su prethodnih godina i decenija plačkali, izdavali i uništavali našu državu i živote, ili su svojim nečinjenjem bili saučesnici. A karta koja ruši ceo sistem je pravosuđe. Zato se moraju zameniti svi tužioci i sve sudije, znači komplet svi do jednog, niko da ne ostane, i procesuirati. I pravosuđe je moguće očistiti za godinu dana. Pokazao sam model kroz presudu Narodnog suda pravde.
Narod sa pravom ne veruje nikome na političkoj sceni. Jedini način da promenimo sistem jeste da uvedemo obaveznu izjavu za sve političare, javne funkcionere i državne službenike. Izjavom bi političari garantovali obećani program u datim rokovima, pod punom krivičnom i materijalnom odgovornošću. Prirodno i nomalno je da ljudi stoje iza svojih reči, ali kod nas nije tako, zato nijedan ne sme da potpiše garantuje ono što govori.
Samo lažov, lopov i prevarant, saradnik službi, tajnih centara moći, i ucenjen čovek neće potpisati Izjavu. Takve izjave političari već potpisuju, ali tajno, svetskim moćnicima, multinacionalnim kompanijama, domaćim i stranim službama, tajnim društvima, kriminalcima i tajkunima. Ponekad su te izjave javne, kao Vučićeva izjava Trampu potpisana u Beloj kući septembra 2020. Jedino neće narodu da potpišu.
Narodu treba garancija i institut koji mu daje moć da upravlja svojim glasom, i da on ode baš na politiku za koju je glasao. Izjava je jedini način da se oslobodimo Vučićevog režima, celokupnog kriminalnog sistema i strane okupacije, i to bez kapi krvi. Svi na političkoj sceni znaju da je to dobitna ideja, koju narod želi, zato je se i toliko plaše.
Ja sam potpisao i garantovao, i kao što sam stalno isticao, ili ću srediti pravosuđe ili ću visiti za primer. Vreme je da se obračunamo sa zlotvorima, i da uzmemo naše živote i našu kuću u svoje ruke. Do pobede!!!