QUO VADIS SRBIJO?" (10)

Pravila “terorističkog bon tona”

Da li možete zamisliti da je ozloglašeni Šakal, kada su ga vodeće svetske obaveštajne službe na čelu sa Mossad-om, CIA-om, Šin-Betom i BND-om jurile širom planete, usred Beograda izazvao omanju razmenu pesnica?Naime, tog fatalnog leta 1982. godine, stanica milicije Voždovac - ne sanjajući, obezbeđuje trajno mesto u istoriji svetskog antiterorizma - hapseći izvesnog "Mišela Hadada", koji je prethodno polomio flašu o glavu Božidara Miljkovića, konobara ovdašnjeg. Posle službouljudnog privođenja, sve prema Pravilima službe, konstatovano je, na osnovu originalnog službenog pasoša, da se radi o - doduše, nešto nervoznijem - sirijskom diplomati, koji je, kako već sleduje, uz veliko izvinjavanje pušten iz ralja pravne države. U pitanju je bio - kako je naknadno rekonstruisano - lično Šakal.

No, krenimo redom.

Milan Pašanski

U PFLP-u dr Vadi Hadad je bio šef njenih oružanih formacija, i na njegovu preporuku, mladi Karlos se uključuje u francusku ekspozituru PFLP, koja je nosila naziv "Parisienne Orientale". Ovu grupaciju je predvodio Muhamed Budija, veteran alžirskog "Fronta za nacionalno oslobođenje".

Kada su pripadnici palestinske grupe "Crni septembar", 5. septembra 1972. godine, na Olimpijskim igrama u Minhenu, izazvali smrt 11 izraelskih sportista, i još 7 drugih lica, otpočeo je tajni rat između Mossada i Crnog septembra. Ovaj rat se vodio širom Planete, krajnje surovo i bezobzirno, i odneo 31 život, od čega je bilo 16 nevinih, kolateralnih žrtava.

Taj školski primer izraelskog državnog terorizma - o kome je snimljeno više filmova sa porukom, da će napadi na Izrael, ne birajući sredstva, uvek biti, sa "kamatom", kažnjeni - je poprimio sledeću organizacionu strukturu: formiran je poseban Tim ( pod šifrovanim nazivom "Unit-101") od 15 vrhunski obučenih "terorista u ime države", koji su bili podeljeni u pet višečlanih grupa. Jedno vreme, vođa ovog tima, bio je general Ariel Šaron, kasnije minister u vladi M. Begina. Struktura ovog tima je bila sledeća:

I grupa "ALEPH" je bila sastavljena isključivo od likvidatora, tj. profesionalnih ubica, snabdevenih specijalnom vrstom laganog, lako prenosivog i rasklopljivog oružja, velike vatrene moći i vanredne preciznosti, izrađenog u laboratorijama Mossada.

II grupa "BETH" se starala za povlačenje sa neposrednog mesta akcije, i bezbednog napuštanja šire zone dejstva.

III grupa "HETH" se bavila neupadljivim iznajmljivanjem konspirativnih stanova, automobila, i svega onoga što je potrebno za neometano izvršenje akcija. To su obično bili muškarac i žena, koji su ličili na srednjovečni bračni, par ozbiljnog izgleda.

IV grupa "AYIN" je bila brojčano najveća, jer je imala i najsloženiji zadatak: otkrivanje i identifikaciju osobe koju treba ubiti. Odgovornost ove grupe je ogromna, jer od nje, praktično, zavisi ishod celog poduhvata, kao i sudbina učesnika.

V grupa "QOPH" je bila zadužena za vezu sa centralom Mossada u Tel Avivu, kako bi, po potrebi, mogle da se vrše konsultacije. Da bi veza bila bezbedna od "presretanja" kontraobaveštajnih službi zemlje u kojoj se nalaze u potrazi za žrtvom, kontakt sa Centralom je uspostavljan iz Izraelske ambasade u toj zemlji, sistemom šifrovanih poruka.

Tim ubica je sistematski prišao izvršavanju svojih zadataka. Prva žrtva "Unita - 101" je bio palestinac V. Adel, ubijen 12. oktobra 1972. godine u Rimu (Mossad ga je optužio da je predstavnik Crnog septembra za Italiju), da bi, potom, u Parizu bio ubijen H. Hamšari, predstavnik "Septembra" za Francusku. Krajem decembra iste godine, bombom je ubijen njihov predstavnik na Kipru. Zatim ubice "Udarnog tima", u akcijama izvršenim u Bejrutu, Parizu i, ponovo, na Kipru, tokom naredna tri meseca, ubijaju još šest Palestinaca, za koje tvrde da pripadaju rukovodećim strukturama Crnog septembra. Potom je, 10. aprila 1973. godine, usledila jedna od najžešćih terorističkih akcija izvedenih u Bejrutu, kada je izvršen napad na centralu "Al Fatah"-a. U sukobu su ubijena tri rukovodioca PLO -a, stradalo je 14 nedužnih osoba, a Izraelci su zaplenili deo arhive Crnog septembra.

Kada su, podmetanjem bombe u kola, 28. juna 1928. godine, Izraelci likvidirali Muhameda Budiju - visokog fonkcionera Crnog septembra, kome su pripisali da je bio jedan od organizatora paljevine 250.000 tona nafte u Tršćanskoj luci 4. avgusta 1972. godine - Šakal izbija u prvi plan.

Sa 26 godina Karlos zauzima mesto ubijenog Budije, i iz pijeteta prema njemu organizaciju prekrštava u "Commando Bhoudia". To je bila prekretnica njegove terorističke karijere, od koje počinje njen vrtoglavi uspon!

Izraženi osećaj za internacionalizam upućuje Šakala na uspostavljanje kontakata sa "antiimperijalističkim" evropskim terorističkim grupama, kao što su bile "Bader-Majnhof" (RAF), "Revolucionarne ćelije" (R - 2), iz čijih redova regrutuje jedan broj perspektivnih kadrova, koji postaju jezgro njegove organizacije, te tako, prvi put, u domenu terorizma, selektuje "Drim tim" ubica ("mekog srca"). Najistaknutiji od njih bio je Johanes Vajnrih, član Strateške direkcije Karlosove grupe, koji mu se pridružio 1973. godine, napuštajući terorističku grupu "Revolucionarne ćelije".

Posle uspešnog organizacionog i kadrovskog ekipiranja, Šakalova grupa je "muški" zagazila u "revolucionarnu praksu". Početni rezultati su bili impresivni, i stimulativno su delovali na nastavak operacija, koje su postajale sve smelije, drskije i - spektakularnije! Publicitet koji je usledio dolio je ulje na vatru njihovog "revolucionarnog entuzijazma". Deo tih uspeha, pored nesumnjivog talenta samih izvođača, treba tražiti i u činjenici da su obaveštajni sistemi Zapada bili zatečeni ovom delatnošću, što je teroristima omogućilo da maksimalno iskoriste faktor iznenađenja, što oni nisu propustili da učine.

Tokom 1974. godine Karlosova grupa je ubila lorda Siefa, izvršila bombaški napad na "Izraeli Hapoalim Bank", izvela raketni (RPG-75) napad na avion izraelske kompanije "El-Al" na pariskom aerodromu Orli (kada je greškom pogođen JAT-ov avion), i pomogla japanskoj terorističkoj grupi "Crvenoj armiji" da zauzme francusku ambasadu u Hagu. Posle ubistva dvojice francuskih obaveštajaca, koji su sa ranijim pripadnikom Karlosove grupe Mukardalom pokušali da uhapse Šakala u njegovom pariskom stanu, on je prinuđen - pritisnut policijskim poterama - da napusti evropski kontinent.

Dislociranje Šakalove organizacije - kada je stigla u Alžir, kao prvo odredište - imalo je za posledicu gubljenje njene samostalnosti i identiteta. Oni se potpuno utapaju u "Narodni front za oslobođenje Palestine" jer, vrativši se pod okrilje dr Vadi Hadada, Karlos, praktično, raspušta svoju organizaciju. Nezadovoljan takvim razvojem situacije, zapravo gubljenjem "kontrolnog paketa akcija", napuštajući Alžir, Šakal prelazi u Libiju a, potom, u Južni Jemen.

Međutim, "revolucionarna sujeta" i tvrdokornost političkih stavova, uticali su na politički razlaz Karlosa i Hadada. To se odigralo decembra 1975. godine, kada su u Beču - Šakal lično, dvojica pripadnika Hadadovog PFLP-a, dvojica nemačkih i jedan libanski terorista - izvršili napad na ministarski sastanak zemalja-članica vodećih svetskih proizvođača nafte (OPEC), koje je Karlos označio eksponentima arapskih reakcionarnih režima, pod direktnim uticajem SAD.

Posle, inače spektakularnog, terorističkog akta, Karlos napušta Hadada, zbog toga "što se usko posvetio palestinskoj stvari zapostavljajući svetsku revoluciju". Međutim Šakal je, i ovoga puta, opravdao svoj nadimak: iako je sa Hadadom sačuvao lični kontakt (odvajajući ga od "poslovne saradnje") nije propustio da mu iz njegove terorističke organizacije (PFLP) preuzme (u funkciji "selektora") nekoliko najkvalitetnijih ljudi - među njima, i kasnijeg istaknutog člana svoje Strateške direkcije, Abul Hakama - kadrovski jačajući, pod svojom komandom - napred pomenutu - "terorističku reprezentaciju"!

"638/75 A 9866"

Ko je, zapravo Karlos? Mit ili čovek, sinonim za terorizam, ili ljudsko biće? Možda je od svega samo gore navedeni broj, pod kojim se vodi poternica Interpola, izdata aprila 1976. godine.

Ako se držimo gole faktografije, Šakal je rođen 20. oktobra 1949. godine u Karakasu (Venecuela). Njegovo pravo ime je Sančez Ramirez Iljič, a potiče iz dobro situirane porodice.

Njegov otac je bio doktor prava, a po političkom opredeljenju marksista i član Komunističke partije Venecuele. Na trojicu sinova, kojima je dao imena Vladimir, Iljič (Karlosovo ime) i Lenjin, preneo je svoja politička uverenja.

Prema Šakalovoj izjavi iz 1976. godine, kada se u Beogradu nalazio u trodnevnom pritvoru (tzv. izolacija) u Jugoslaviju počinje da dolazi od 1969. godine, i te godine boravi nekoliko puta. I 1976. godine u Beogradu boravi tri puta od toga, jednom u "izolaciji", od 6-9. septembra.

Od 26. juna 1982. godine, sa originalnim sirijskim diplomatskim pasošem, pod imenom Khoury Michael, Šakal, sa kraćim prekidima boravi u Beogradu do januara 1983. godine. Za to vreme nije sedeo skrštenih ruku: u Beogradu je iznajmio stan, otvorio teleks u hotelu „Jugoslavija", i preko 25 puta kontaktirao, kako pripadnike raznih terorističkih grupa, tako i svoje saradnike širom planete.

Na ovaj način Šakal uspostavlja ilegalnu bazu u Beogradu, a po svom odlasku u Budimpeštu, na istoj funkciji ostavlja svog „opunomoćenog ambasadora", člana Strateške direkcije, Johanesa Vajnriha.

Tokom boravka u Beogradu Karlos je uspostavio više prijateljskih, ali i neprijateljskih odnosa sa Beograđanima, kada je konobaru „platio" pokušaj prevare prilikom zamene deviza, razbijanjem flaše o njegovu glavu.

Šakal je bio pravi majstor u prerušavanju a, posebno, u menjanju identiteta. Ulažući ogromne napore, vrhunski islednički Tim SDB - na osnovu produbljenih analiza, koje je radio pisac ovih redova; pribavljene dokumentacije, kao i primene vlastitih metoda uhođenja terorista; potom, i razmene informacija sa drugim obaveštajnim službama - uspeo je da sastavi čitav spisak pseudonima i lažnih identiteta pod kojima je Šakal putovao širom sveta. Bitno je napomenuti da su u pitanju originalni, pretežno diplomatski pasoši, što je značilo da je Karlos uživao diplomatski imunitet, koji moraju da uvažavaju sve članice međunarodne zajednice (pod uslovom da ga ne prepoznaju).

Lažna prezimena i imena na pasošima Šakala:

Aedaros al Wazan Mohamed - jemenski diplomatski pasoš

Adil Fawaz Mohamed - jemenski diplomatski pasoš

Clen Gebhad - jemenski diplomatski pasoš, koji je koristio tokom boravka u Parizu

Clark Lemon Carlos - sirijski diplomatski pasoš na ime koje je koristio u vreme boravka u Parizu

Carlos Martinez Torez - sirijski diplomatski pasoš, iz vremena boravka u Parizu

Haddad Michel - sirijski diplomatski pasoš

Kassis Michel - sirijski diplomatski pasoš

Kasem Mohsen al Bakri - jemenski diplomatski pasoš

El Khory Fouad Youssef - libanski pasoš

Saleh Ahmed Sulaiman - jemenski diplomatski pasoš

Khoury Michel - libanski pasoš

George Sharen Ibrahim - libanski pasoš iz pariskog perioda

Salek Ahmed Abula - neutvrđen pasoš

Roseti Ogine - neutvrđen pasoš

Sose Bernal Adolfo - neutvrđen pasoš

Muller Buller - neutvrđen pasoš

Članovi Karlosove terorističke grupe:

(pojedini su navedeni kodiranim imenima jer nisu mogli biti identifikovani)

Strateška direkcija:

Sančez Ramiraz Iljič

Abul Hakam

Vajnrih Johanes

Abu'l Hosn

Tarik Članovi organizacije:

Abu Fadi

Albartus Gerd

Ali Ahmed Abdul Sattar

Bese Vilfred

Bovir Antonio

Brege Bruno

„Domenik" - identitet nepoznat

Đirardi Alesandro

„Eliza" - identitet nepoznat

„Elizabet" - identitet nepoznat

Fecer Ingeborg

Frelih Krista Margot

Klajn Joakim Hans

Kop Ana

Kop Magdalena Cecilija

Kullman Brigit

Lima Manoel

„Lusi" - identitet nepoznat

„Maks" - identitet nepoznat

Pagendanum Brigit

„Pedro" - identitet nepoznat

„Ričard" - identitet nepoznat

„Robert" - identitet nepoznat

Rojas Milan Rigid

Senger Ursula

„Suarez" - identitet nepoznat

„Suzana" - identitet nepoznat

„Šejla" - identitet nepoznat

Šnepel Gerd

Advokati neposrednije uključeni u Šakalovu organizaciju:

Žak Veržes

Rember T.

Usadik Murad

Advokati koji su u vezi sa Šakalovom organizacijom:

Biskopo

Ekenrot

Fagar

Jerg

Kroasan Klaus

Leklerk Henri

Rišmiler

Seervelo

Spacali Serđo

Šili

Teming

U zaključku možemo reći da je Karlosova organizacija, formalno nastala 1976. godine - sa jezgrom od pet članova Strateške direkcije, oko tridesetak „izvođača radova", i oko pedesetak simpatizera, odnosno, potencijalnih kandidata za punopravno članstvo - bila veoma, „zanatski" posmatrano, avangardna i kvalitetna. Taj, veoma stručno instaliran sistem "koncentričnih krugova", doprinosi njenoj izuzetnoj aktuelnosti i danas, posebno u veoma turbulentnim vremenima sadašnje Srbije, o čemu je već, bilo reči u Prvom delu ove knjige.

S obzirom na veoma izraženu i opravdanu bojazan od penetracije (ubacivanja špijuna) zapadnih obaveštajnih službi i tzv. „nabacivanja" kandidata za angažovanje, Šakalova grupa je zauzela principijelan stav da se novi članovi samo izuzetno primaju, pri čemu su provere trajale i po nekoliko godina.

Beogradska prijateljica advokata Veržesa

„Nabacivanje" sirijskog diplomate našoj bezbednosnoj službi, uz posredovanje Beograđanke „Nede", izazvalo je punu pažnju i podozrenje organa bezbednosti, ne samo prema sirijskom diplomati, već i prema našoj sugrađanki. Iako je njeno ponašanje, u početku, izgledalo korektno i potpuno neutralno, a usluge Džozefu prijateljske, uskoro su počele da se gomilaju sumnje, pa su naši obaveštajci proširili primenu svojih mera i na nju.

U skladu sa tim, pod lupu je stavljen stvarni karakter njenih odnosa sa diplomatom Džozefom. U razgovoru koji je usledio, „Neda" je izjavila da je njen prijatelj advokat Veržes (inače Karlosov advokat u procesu u Parizu) preporučio Džozefa da mu ona pomogne oko pronalaženja stana u Beogradu, i da mu je - u skladu sa tim - pronašla odgovarajući smeštaj, u ulici Maršala Tolbuhina 47, uz napomenu da ćerku vlasnika stana lično poznaje.

Nije proteklo mnogo vremena da prekaljeni obaveš-tajci prikupe dokaze da je beogradska prijateljica advokata Veržesa, zapravo, aktivista Šakalove organizacije. Ona je - postupajući po unapred razrađenom scenariju u Karlosovoj grupi - pokušala da odigra svoju ulogu: prećutala je, kako identitet Džozefa, iako je znala da nije sirijski diplomata, tako i učestale sastanke sa njim, na kojima je bila instruisana u pogledu svojih narednih koraka u ovoj obaveštajnoj igri. U to vreme već je bila upoznata sa čestim Džozefovim putovanjima u Istočni Berlin, što je, takođe, nastojala da prikrije...

„Tehnologija" smrti

Svaka teroristička grupa ima detaljno razrađenu organizacionu strukturu, način finansiranja i izvođenja akcija, prijem i obuku članstva, sistem indoktrinacije, sistem konspirativne komunikacije, kako između članova grupe, tako, posebno sa stranom obaveštajnom službom koja stoji iza nje pružajući joj kompletnu, ili parcijalnu, logistiku. To su sve elementi „tehnologije smrti", odnosno, organizovanog terorizma, bez kojih bi oružano političko nasilje bilo puki amaterizam i improvizacija.

I na tom mestu je veoma opasna tačka dodira sa nekontrolisanim bujanjem - kako je opisano u Prvom delu ove studije - terorizmogenih faktora, koji u Srbiji vode, ako se sadašnji trendovi nastave, a oni sve više dobijaju na ubrzanju - pojavi urbanog, "Robin Hudovskog" terorizma.

Zvuči neverovatno, ali bitno je istaći, da se terorizam - u pogledu svojih fundamentalnih mehanizama - nije ni za dlaku promenio tokom 930 godina!!!

Od 1090. godine - odnosno, od prvih terorističkih akata hašašina, kada nauka smatra da je terorizam započeo - on je, tvrdi pisac ovih redova - nepromenjen!!!

Naime, svaki akt oružanog nasilja, ma koliko bio krvav, nije nužno terorizam. Da bismo sa visokim stepenom sigurnosti mogli odvojiti terorizam od drugih (sličnih) oblika oružanog nasilja, autor ove knjige je - još daleke 1983. godine - definisao opšteprihvaćenu, u naučnoj i stručnoj javnosti, kategoriju animus terrorandi, čije prisustvo (ili odsustvo) u konkretnom aktu oružanog nasilja, ovaj kvalifikuje (ili ne) terorističkim.

Animus terrorandi označava politički motivisanu nameru da se aktima oružanog nasilja postignu unapred planirani politički ciljevi.

Grafički prikaz animusa terrorandi ima sledeći izgled: SREDSTVA-METE-CILjEVI.

Svaki teroristički akt, izveden u proteklih preko devet vekova - a pisac knjige ih je proučio preko 6.000 - u sebi je sadržavao ovu fundamentalnu trijadu. Onaj akt oružanog nasilja, koji u sebi ne sadrži ova sva tri elementa (dovoljno je da jedan nedostaje) nije terorizam već neki drugi (sličan) oblik oružanog nasilja.

Za ovu priliku, samo ukratko, ćemo analitički "rasklopiti" ovu trijadu:

SREDSTVA (prva karika trijade) predstavljaju terorističku grupu, njeno rukovodstvo i članstvo, sistem regrutovanja i obuke, indoktrinacije, sistem veza sa logističkom pozadinom... ukratko, sve ono što čini terorističku organizaciju.

CILjEVI (treća karika trijade) su uvek politički, i unapred se detaljno planiraju.

METE napada (srednja karika trijade) su transmisija između izvršilaca i političkih ciljeva koje su namerni ostvariti. Napadom na metu, ostvaruju se politički ciljevi.

Međutim, ova Trijada je i reverzibilna, odnosno, povratna:

(Politički) CILjEVI (treća karika), njihov karakter i domašaj nužno određuju metu napada (vrstu žrtve terorističkog akta: od šefa države do "slučajne" grupe građana na autobuskoj stanici - pri čemu su imena žrtava slučajna, a meta (obični ljudi) je detaljno prostudirana, pošto najviše iritira građane-biračko telo, jer je "svako od nas mogao da se zadesi na toj stanici", na pogrešnom mestu, u pogrešnom trenutku...

META napada (srednja karika) se uvek odabire tako da je potpuno u funkciji postizanja planiranih političkih ciljeva, a njene karakteristike (sistem obezbeđenja, njen značaj, navike i ustaljeno ponašanje...) se detaljno izučavaju, što se koristi u profilisanju (specijalizaciji) obuke izvršilaca.

SREDSTVA (prva karika) odnosno, teroristička grupa, kroz sistem obuke, posebno psihofizički priprema izvršioce, striktno vodeći računa o karakteristikama mete napada. Modus operandi je tome potpuno prilagođen, a specijalizacija terorističkih grupa za određeni način izvršenja, je zapravo njihov autorski potpis na terorističkom aktu.

Baš zbog toga postoji rešenje (na žalost "papirnato - teorijsko") za "ukidanje" terorizma: dovoljno je "ukinuti" bilo koju od tri karike trijade i terorizam više ne postoji!

Krenimo redom: ako "ukinemo" SREDSTVA, tj. pojednostavljeno, teroriste - onda neće imati ko da vrši terorističke akte; ako "ukinemo" METE, teroristi će izgubiti transmisiju za realizaciju političkih ciljeva svoje delatnosti, i neće preduzimati egzekucije, jer neće moći da ih ciljano usmere; ako eliminišemo (političke) CILjEVE terorističke strategije, teroristi gube svoj raison d'etre (razlog postojanja).

Kao što se vidi „receptura" za eliminisanje terorizma postoji, samo - a to je "pitanje od milion dolara" - kako je sprovesti?

Navedeno predstavlja bitne elemente (uvek važeće) terorizma od pamtiveka do danas, a sa napretkom tehnoloških revolucija samo su se menjala primenjivana sredstva (indoktrinacija na različitim osnovama, naoružanje, sofisticirane tehnologije i time specifična obuka, sredstva transporta, veze i komunikacija, obaveštajna logistika...) Ali, navedena Trijada je ostala netaknuta 930 godina!!!

Naravno, da je navedenu „tehnologiju" koristila i Šakalova organizacija, koja se uspešno „ugradila" u naš ambijent i neotkrivena delovala jedan duži vremenski period. Baš zbog te njene socijalne mimikrije, sa jedne strane, i bujanja opasnih trendova u Srbiji, sa druge strane, važno je sagledati njene osnovne principe delovanja.

Organizaciona struktura terorističkih organizacija uvek je u funkciji političkih ciljeva za koje se oni bore, odnosno, predstavlja najcelishodniji, jednostavan za rukovanje, mehanizam, koji - koristeći utvrđene metode aktivnosti organizacije - ostvaruje unapred prostudirane i formulisane političke ciljeve, služeći se, u njihovoj realizaciji, selektivnim oružanim nasiljem.

Obuka članova grupe, posebno izvršilaca, sprovodi se planski i sistematski. Pri tome se akcenat stavlja na tehničko i fizičko osposobljavanje. Teroristi nikada ne smeju da dejstvuju u afektu, poneseni emocijama - jer tada su greške, gotovo, neminovne - već smišljeno, studiozno, diskretno (do momenta realizacije)... bez strasti.

Regrutovanje novih kandidata za članove terorističkih grupa veoma je delikatan zadatak. Zbog toga im sve terorističke grupe pridaju prvorazredan značaj, i imaju specijalizovana odeljenja koja se samo time bave. U principu, traže se mlađe osobe, čvrste u svojim ubeđenjima, spremne na samožrtvovanje. Obuka koja počinje pisanjem parola po zidovima i rasturanjem letaka (poput aktivista „Robina Huda") nastavlja se u stalnim, ili povremenim, kampovima za obuku, gde se uče rukovanju najrazličitijim vrstama najsavremenijeg naoružanja i drugim veštinama, u zavisnosti od delokruga aktivnosti i specijalizacije (modus operandi) konkretne terorističke organizacije.

Što se tiče naoružanja, teroristi ga nabavljaju na različite načine: od prijateljskih obaveštajnih službi, u diplomatskom prtljagu država koje ih podržavaju, napadima na skladišta NATO-a, kupovinama na ilegalnom tržištu. itd. I u stepenu naoružanosti postoje znatne razlike među terorističkim grupama: dok ga jedne uopšte nemaju, ili ga imaju nedovoljno, druge ga imaju i previše.

Tako je, naprimer, italijanska policija, samo u periodu od 1974. do 1978. godine od terorista zaplenila 43 tone eksploziva, a Baskijska ETA je, samo u jednoj akciji u Galiciji, izvedenoj 1976. godine „eksproprisala" 700 kg izuzetno kvalitetnog eksploziva.

Finansiranje terorističke delatnosti je izuzetno značajno jer, sa jedne strane, sama oružano - konspirativna delatnost izuzetno košta (otmica Alda Mora je „Crvene brigade" stajala 1,5 milijardi lira) a, sa druge strane, finansiranjem od strane „pokrovitelja" se gubi politička i akciona samostalnost.

Istorijski posmatrano, finansiranje terorističkih aktivnosti se može podeliti na dva perioda. Do 1980. godine vršene su tzv. eksproprijacije, odnosno, pljačkanje banaka, naplata ucena ili, kao ETA, nametanjem „revolucionarnog poreza", koji su - kao reket - plaćali bogati industrijalci i bankari u Španiji.

Posle 1980. godine prisutna je finansijska i svaka druga pomoć obaveštajnih službi brojnim terorističkim grupama. Na taj način terorističke organizacije sve više potpadaju pod uticaj državnih organa pojedinih država, što vodi ubrzanoj „etatizaciji" terorizma, u čemu nije izuzetak ni Šakalova grupa. Posle 1980. godine državni terorizam - u veoma razgranatim oblicima - postaje dominantan oblik međunarodnog terorizma.

Bezbednosne mere predstavljaju, zapravo, pravila ponašanja, specifični „bezbednosni bon-ton", koga mora striktno da se pridržava svaki član terorističke organizacije (osim Šakala, koji je u Sudanu, upravo uhapšen zbog bahatog kršenja ovog bezbednosnog Protokola). Za ilegalne organizacije, kojima bezbednosne službe „dišu za vrat", od vitalnog je značaja da svi članovi dosledno poštuju pravila „terorističkog bon-tona", jer od toga, često, zavisi sudbina celokupne organizacije.