Stav

DEMAGOG

Branko Dragaš

Demagog je političar koji vara ljude po zakonu. Demagog je zavodnik očajnika. Prevarant koji špekuliše sa nezadovoljstvom masa. Manipulator čiji je kapital napaćena ljudska duša. Ludak koji potpaljuje upaljene vatre, računajući da će u podmetnutom požaru jedini profitirati. Kukavica koji se hrani strahom mase. Psihopata kome mase služe kao terapija da bi se nekako održao u životu.

Demagogu je politika bekstvo od psihičkih problema. Javni nastupi su mu duševna hrana. Pozornica na kojoj on igra svoju ludačku tragikomediju. Najslađe pijanstvo koje ga omamljuje i opušta.

Hitler je tokom govora pred nekoliko stotina hiljada vojnika doživljavao orgazam. Na bini je bio vođa izabrane nacije, nadčovek, alfa mužjak, čelični kancelar i idol nemačke nacije. Idol kome su stremili milioni mladih ljudi. Privatno je bio mekušac, ljigavko, slina, kome je odvratno smrdelo iz usta da je bilo neprijatno stajati u njegovom prisustvu. Telo mu je bilo opušteno, mlohavo, bez mišića, savijene kičme i savijenih ramena kao kod lešinara na drvetu, koji čekaju da se lešina raspadne da počnu da je trgaju. Nekrofil i mizantrop imao je grimasu lica kao da mu je neko, na one njegove male brčiće, razmazao govna, pa je stalno njuškao i mrštio se kao da je upao u septičku jamu života.

Kako je moguće da takav jedan kreten i nakaza , kome ne biste na ulici ruku pružili, plašeći se tog njegovog ljigavog dodira, postane najveći vođa u istoriji velikog nemačkog naroda? Demagog je uspeo da omađija nemačku naciju i da je povede niz stranputicu, ubijajući usput nekoliko desetina miliona ljudi koji mu se ideološki, rasno, klasno, verski i nacionalno nisu sviđali. Zaprepašćujuće saznanje da je takav jedan debil držao pokorenu masu ispred sebe i da niko nije smeo da se mrdne, da niko nije smeo ništa da preduzme, da se pobuni, usprotivi, da napusti taj satanistički propagandni ritual. Svi podanici su stajali mirno pred Mesijom trulog zadaha, nadajući se da će svežinom ideja i misli moći da se domognu kolektivne sreće. U krdu je uvek toplo.

U smradu papkara najbolje se diše. Glava nabijena u debelo crevo Velikog Vođe je zaštićena svih briga i nevolja. Sloboda je opasnost, jer sloboda donosi velike obaveze. Čopor nikada ne želi da ima obaveze. Čopor sve svoje obaveze projektuje na vođe. Vođe dobijaju ogromnu odgovornost, koju ne mogu da nose, pa oni kažnjavaju čopor vodeći ga u sunovrat sopstvenog ludila.Istorija civilizacije je povest o tom ludilu demagoga. Niko od tih demagoga ništa nije naučio iz tragične sudbine svojih prethodnika. Recimo, pomenuti manijak Hitler ništa nije naučio iz bolesne ambicije Napoleona, koji je doživeo vojni poraz pred Moskvom. To je prosto neverovatno. Ali, to je tako.

Ono što obični građani vide, demagog ne može da vidi. Ne može da vidi jer je opijen sopstvenim frazama i budalaštinama. Niko mu se ne suprostavlja. Zabranio je svaku smislenu kritiku. Kontroliše medije i kažnjava strogo sve neposlušne. Kada se to stanje postigne, dolazi da propasti demagoga. Pitanje je samo vremena kada će doživeti svoj stvarni krah.

Milošević nije propao kada su ga u oktobarskom puču kontrarevolucionarci svrgli sa vlasti, zapalivši Skupštinu, nego čitavu deceniju ranije kada se okružio licemerima, poltronima i klimoglavcima, koji su mu došli glave. Na sultanovom dvoru svojevremeno je postojalo zvanično zanimanje - evet efendija. E, taj evet efendija je imao zadatak da stalno klima glavom na sve što sultan kaže. Društvo u kome se klima glavom za sve što demagog napravi ili izjavi sigurno je osuđeno na propast. Osuđeno je da propadne jer nema sveže ideje i misli. Nema protoka. Ustajala se voda u žabokrečini totalitarnog života. Smrdi na sve strane i svi se čude šta to smrdi među njima, ne želeći da prihvate surovu činjenicu da njihovi odnosi smrde i da su zatrovani.

Uspon sadašnjeg demagoga Ace Dramosera je školski primer nezrelosti našeg društva da se institunacionalizujemo i da postavimo principe našeg zajedničkog življenja. Nemajući hrabrosti da se sučele sa poraznom istinom da smo bankrotirali, da smo propali i da moramo mnogo da radimo, štedimo i da se naprežemo kako bismo zaradili bolji život, građani su se polakomili i glasali za demagoga. Pobegli su od problema. Nisu bili spremni da se sučele sa istinom. Pobegli su u san i opsenu. Kao kada čovek koji ima problema u životu, pa beži u san da se sakrije od svih tih problema. Umesto da se okrene, suoči sa istinom, prihvati istinu i krene da razmišlja kako da se reši problem.

Kada promeni svoju životnu strategiju, kada prestane da beži od problema i kada prestane da probleme prebacuje na potpuno nesposobne i nezrele likove, građanin će doživeti katarzu iz koje će pronaći načina da se spasi. Mi još uvek nismo dospeli u tu fazu. Nema katarze! Opijenost traje. Građani znaju da im stiže račun na naplatu. Znaju da će oni svojim životom i standardom platiti sopstveni kukavičluk i neodgovornost, ali,eto, još uvek se nadaju, veruju, očekuju i izviruju da se pojavi jedan Vođa, usrećitelj, izbavitelj, spasitelj, koji će sve te probleme uzeti na sebe, ušuškati građane u njihovoj banalnoj svakodnevnici, gde silikonske pevaljke podvriskuju i politički ološ blebeće, preuzeti odgovornost i doneti kao na zlatnoj tacni bolji život. Nema boljeg života! Svakoga dana je sve teže!

Svakoga dana upadamo sve dublje u rupu. Kopamo rupu ispod sebe još uvek verujući da se tako možemo spasiti, ne shvatajući da tonemo sve dublje i da će nam biti sve teže.

Gospodo drugovi, ponavljam vam do iznemoglosti, upamtite dobro - biće nam sve gore! Urazumite se i saslušajte glas ljudi koji vole Srbiju i vole ovaj narod, koji imaju iskustvo i znanje i koji mogu da reše sadašnje naše probleme samo pod jednim uslovom - da prestanete da glasate za politički ološ i demagoge. Preklinjem vas, građani Srbije, ne glasajte više za političare jer je to sve isti ološ. Demagozi i prevaranti. Oni se samo udružuju i pregrupišu kako bi napravili neku novu prevaru. Promenili su kožu, ali totalitarnu čud nisu promenili.Svi su isti! Nema razlike!

Oni koji su bili na vlasti i oni koji su njih skinuli sa vlasti i oni koji danas rade da ove skinu sa vlasti. To je sve jedna ista totalitarna matrica. Nema nam spasa sa tim bitangama. Nema nam spasa sa onima koji se premazuju svim bojama i koji su od politike napravili bordel. Za njih je potpuno nevažno kome svoja politička ubeđenja prodaju, jer njihova prostitucija im dozvoljava da uzmu od svakog klijenta koji ponudi više.

Nema više ideologije. Ideologija je umrla. Postoji samo interes i prevara. Ko će koga da zajebe! Ko će kome da uvali! Ko će da smisli novu prevaru za blesavi narod. Narod koga treba tući, jahati, pljačkati i ponižavati. Narod koga treba držati u toru i tako sa njima vladati. To narod traži i to treba i da mu se pruži. Nije važno koji će čoban tući neposlušne ovce u stadu, važno je da čoban sa šibom postoji. Važno je da postoje medijski psi koji Informerno laju na sve koji napadaju čobana i traže da se sruše torovi. Tu je glavno moje neslaganje sa svima koji se bave politikom. Uglavnom ih sve lično i znam. Nažalost, imao sam tu nesreću da ih upoznam.

Moje je mišljenje je da su svi oni dno dna. Bave se politikom iz najprizemnijih interesa. Najbanalnijih ljudskih poriva. Recimo, Veliki meštar sviju hulja - Drug Tito je postao političar jer nije voleo da radi i voleo je lepo da se oblači. Despot Slobodan Milošević je postao nacionalsocijalista - Niko ne sme da vas bije na Kosmetu - samo zbog toga što je sebe video kao Tita i bio je zaljubljen u skojevku Baba Julu.

Da li će Srba biti ispod Knina ili na Kosmetu je njega manje zanimalo od toga da njegov propali sin na gajbicama voća može da zaradi prvi milion. Baba Jula bi žrtvovala sve Srbe na svetu u zlikovačkom NATO bombardovanju, samo da se podigne ugnjeteni i eksploatisani radni narod Evrope i Amerike protiv Gvozdene Pete, kako bi njen ljubljeni Sloba postao Karl Marks bez brade, a ona Roza Luksemburg nove Internacionale.

Neurastenični, sujetni i pohlepni Đinđić, čiji su politički naslednici mafijaški opljačkali državu i građane, više je brinuo o tome kojim pivatnim avionom odbeglog tajkuna će da dođe u Dubai, na proslavu novogodišnje noći, nego da nešto nauči iz srpske istorije, koju, kako iskreno priznaje, nije znao i koju je počeo temeljno da izučava nekoliko meseci pred streljanje.

Nesretni Vuk Drašković, koji je zaboravio da je pretio da će svakom muslimanu koji podigne tursku zastavu u Novom Pazaru da otkine ruku, više se brinuo u kom švajcarskom apartmanu će da osedne sa svojom gospođom, kao ministar spoljnih poslova, nego da stane u zaštitu srpskih državnih interese u svetu. Voja Šešelj je svoje komunističko provincijalne komplekse iz čaršije pokušavao da utopi u opštu sprdačinu, mlaćenje, prostakluk i bezobrazluk javnog delovanja, pretvarajući parlamentarizam u svinjac i kokošinjac, državu u cirkus, političare u klovnove i zajebante, četnike u zadrigle lajavce koji laprdaju o Velikoj Srbiji, kiteći se vojvodskim titulama, masnim gibanicama i vrućim pečenjem, dok vitlaju pištoljem iznad srpskog nacionalnog bića, kao da smo mi divljaci i primitivci, koljači i ubice, kao da nikada nismo imali gospodstvo kraljeva i careva, pamet Nikole Tesle i Milutina Milankovića, kao da Borislav Pekić nije pripadao svrgnutoj građanskoj klasi, pa su ga demokratske protuve bacile da potone u rakovičkom izbornom blatu.

Nestade naše viteštvo, slavno oružje i mudrost vojskovođa u opšten nacionalnom prostakluku demagoga, koji se sprdao sa svima onima koji nisu bili po njegovom ukusu, koji nisu bili Srbi, kojima je na rečima pretio, dok smo gubili vekovne teritorije i nastavilo se stradanje preostalog nezaklanog naroda. Ta prostačka zajebancija sa državom i narodom nije mogla da izađe na dobro. Ne može se tako voditi država. Država ne trpi da se neko sprda i sam sebi divi svojim oratorskim masturbacijama, pa je ceh jedne takve - drži da nabijem politike- krvavo plaćen.

Katarza u haškim kazamatima spada u cenu jedne nepromišljene, sumanute i štetne nacionalne politike. Sada, kada je Šešelj ponovo na slobodi, jer nema nikakve pravne osnove da ga dvanaest godina drže u istražnom postupku, ponovo se raspiruju iste demagoške vatre naše propasti. Kukavice se odriču svoje građanske slobode i traže da Šeki preuzme stvar u svoje ruke i da se izdajnicima najebe majke, jer nam danas treba odlučan i hrabar čovek, porazio je haške pravosudne idiote, koji će oterati ekipu nesposbnog Ace Dramiosera, pa će na vlast dovesti svoju, takođe, nesposobnu ekipu demagoga, čije smo spsobnosti videli dok su nekad bili na vlasti.

Opet, ista demagogija. Jedan demagog menja drugog demagoga. Demagogija se ne menja. Totalitarizam opstaje. Prestrojavanje je otpočelo. Aktivisti koji lepe plakate se spremaju za državne funkcije. Funkcioneri stranke za državne funkcionere. Tajkuni vide novu špekulaciju. Mešaju se karte. Treba zauzeti nove pozicije. A Srbija? Građani? Ma, to nije bitno. Važno je da se zajebavanje nastavlja.