Sećanja

Južna Srbija kao Vandeja (2)

Toplica kao poligon političke borbe

Vremenski period između 1965. i 1972. godine u političkom životu Srbije obično se naziva liberalizmom. Počinje proklamovanjem ekonomske i društvene reforme 1965. a završava se njenim ukidanjem 1972. godine. U sredini perioda desela se studentska 1968. godina, prva značajna pobuna protiv titoizma i birokratskog socijalizma. Neki misle da je to bilo uspešno vreme demokratskog socijalizma, filmski reditelj Živojin Pavlović ga je nazvao Periklovim dobom. Drugi pak smatraju da je to bilo vreme hipokrizije, neostaljinizma u odelu titoizma. To vreme sam proveo u Južnoj Srbiji, u gradiću Kuršumliji, gde sam radio u tamošnjoj gimnaziji kao profesor Srpskog jezika i književnosti. U tekstu koji nudim u dva nastavka čitaocima Tabloida svedočim o događajima koji su ga obeležili

Ivan Ivanović

3.

U Prokuplju je, 1969. godine, u okviru Majskih susreta pesnika, održan razgovor (Okrugli sto) o savremenom srpskom romanu. Za razliku od Leskovca, tu sam bio učesnik, javio sam se za reč nepozvan, nepoželjan, samoinicijativan. Govorio sam suprotno od programiranog stava organizatora Okruglog stola.

U Prokuplju su okolnosti bile nešto drugačije nego u Leskovcu. U međuvremenu se dogodila studentska buna 68. i u potpunosti uzdrmala jugoslovenski politički vrh. Čak se činilo da će revolucionarni komunizam da bude prevladan „socijalizmom sa ljudskim likom", da će Jugoslavija da prihvati Zapadne vrednosti građanskih sloboda i ljudskih prava. To bi bio ishod studentske pobune.

Međutim, to se nije desilo. Stari komunizam nije sišao sa scene, novi nije uspeo da se popne na pozornicu. Stvar je bila u tome što su se svih tih godina u Partiji, a samim tim i u celokupnom društvu, sukobljavale dve struje: staljinistička, ortodoksna, kanonska, koju su zastupali borci revolucije, partizanski partijski kadar, konzervativci; i evrokomunistička, liberalna, studentska, mladopartijska, koju su podržavali novi partijski rukovodioci, liberali.

Čitav period između 1968. i 1972. godine odvijao se u znaku sukoba između ove dve struje, koji se odvijao nekad otvoreno nekad prikriveno. U Leskovcu je pokušala da se promoviše liberalna struja u Partiji. Konzervativci iz vrha srpske i jugoslovenske Partije su taj pokušaj u korenu sasekli, otud onolika hajka na Leskovački susret. U Prokuplju konzervativci su uzvratili udarac, sad su oni bili ti koji su koristili skup za svoju politiku. Iako se razgovaralo o savremenom srpskom romanu, vodila se politička borba dve frakcije u Partiji. Liberali nisu dozvolili da u Prokuplju konzervativci „unište" savreni srpski roman.

Da pogledamo kako je izgledao Okrugli sto u Prokuplju.

Ne mogu da se setim tačno ko je sve učestvovao, ali pamtim da je iz Beograda došao Zoran Gluščević, a iz Niša Milivoje Marković. Prvi je imao da da teorijski okvir diskusiji, drugi da predstavi romane. Inače, u samom Prokuplju je bilo otpora da se govori o ovoj temi; o romanu se može govoriti u Beogradu, ne u Prokuplju. Prokuplje je ipak periferija, ma koliko se upinjalo da se uzdigne na nivo centra. Palanka u planini - kako je rekla Anđelija Lazarević.

Ipak, pobedio je Voja Krasić koji se sve vreme upinjao da od Prokuplja načini značajan književni centar. On je nametnuo temu savremeni srpski roman. Ne znam zašto nije prihvatio moj predlog da se na Okrugli sto pozove Nikolaj Timčenko iz Leskovca? Možda zbog svog leskovačkog iskustva od pre dve godine.

Međutim, pokazalo se da su skeptici bili u pravu. Oba govornika, i Gluščević i Marković, negirala su postojanje nove srpske proze, stvarnosne proze. U okviru nje se ne može napisati značajnije delo, jer je ona isuviše stvarna, fotografska, prizemna, da bi se digla na nivo metafizike.

Zoran Gluščević (u to vreme značajan književni činilac, glavni urednik tada moćnih Književnih novina) je rekao da se on neće osvrtati na srpski novi roman, jer je polemika u Savremeniku jasno pokazala da se „od blata ne može praviti literatura"; ukazao je na priloge Kiša i Koša koji su jasno utvrdili da se velika literatura ne može zamisliti bez metafizike. Stoga će on da govori o jednom svetskom romanu, kojem srpski roman mora da teži, o „Strancu" Albera Kamija.

Sad, ja ne mogu da se setim šta je sve Gluščević rekao u Prokuplju, zapamtio sam da je polemisao sa predgovorom „Strancu" Nikole Miloševića. Inače, Kami je „Stranca" objavio 1942. godine u Parizu, beogradska Prosveta ga je štampala 1968. godine u prevodu Zorice Hadži-Vidojković, sa predgovorom Nikole Miloševića. (Ne znam da li je bilo ranijih izdanja na srpskom jeziku?) Ja sam ga predavao đacima u Kuršumliji u okviru školske lektire. Veliki roman, bez sumnje.

U svom Predgovoru Nikola Milošević je uglavnom polemisao sa Sartrovim Pogovorom. Naime, Sartr tvrdi da je roman „Stranac" prethodio eseju „Mit o Sizifu", u kojem je Kami definisao teoriju čovekovog življenja kao Sizifovo guranje kamena uz brdo, sa neminovnim padom. Milošević se tome usprotivio, da to sad citiram.

„Iz perspektive neurotičkog profila Mersoovog lika filozofija apsurda dobija jednu izrazito emotivnu boju. Mersoovo ponašanje Kami nije zamislio kao rezultat neke čiste logike, logike apsurda. Naprotiv, sve karakteristike Mersoovog lika imaju jedan sasvim određen psihološki kontekst.

To nas upućuje na izvesne zaključke o odnosu Kamijevog romana prema Mitu o Sizifu koji ne idu u prilog Sartrovoj interpretaciji. Sa tačke gledišta psihološkog portreta glavnog junaka Stranca, Kamijev filozofski traktat ima drukčije značenje. Ispostavlja se, naime, da filozofija apsurda poseduje i jednu emotivnu dimenziju. Ova filozofija nije, dakle, ili nije samo, jedna logika dovedena do kraja, već logika koja je duboko osenčena izvesnim afektivnim tokom.

S toga se, sa puno razloga, može obrnuti Sartrovo tvrđenje da Mit o Sizifu predstavlja neku vrstu komentara Stranca. Čini nam se da stvar stoji upravo obratno. Pre bi se moglo reći da je Stranac neka vrsta komentara Kamijevog filozofskog traktata. I ako je, možda, u izvesnom smislu, tačno da za razumevanje Stranca treba čitati Mit o Sizifu, nešto drugo je sigurno tačnije: za razumevanje Mita o Sizifu treba čitati Kamijevu knjigu o Mersou."

Gluščevićevo odbacivanje Miloševićevog stava svodi se na činjenicu da je „Mit o Sizifu" objavljen godinu dana posle „Stranca". Međutim, to nije nikakav dokaz, moguće je da je Kami imao „Mit o Sizifu" kad je pisao „Stranca". U svakom slučaju, tu se svi slažu, „Stranac" je filozofski roman, što znači da je proizišao iz Kamijevog filozofskog diskursa.

Milivoje Marković se nadovezao na Gluščevića i tada mnogobrojne kritičare stvarnosne proze: novi srpski roman ne može biti značajan, jer mu nedostaje metafizička dimenzija. Isuviše je fizika, isuviše je stvarnost. Posebno se okomio na roman Dragoslava Mihailovića „Kad su cvetale tikve", jer predstavlja „zloupotrebu književnosti". Pokušaj revizionizma Golog otoka! Osim toga, napisan je uličnim žargonom, neknjiževnim jezikom, kojim se ne može stvoriti vredno umetničko delo.

Dok sam slušao ova izlaganja u meni se javio otpor. Stoga sam odlučio da repliciram „etabliranim književnim arbitrima" i iznesem svoj stav neslaganja. Znao sam da će to biti rđavo primljeno od organizatora Skupa, jer kritičari su dovedeni u Prokuplje da negiraju novu srpsku prozu, a sad se našao anonimni profesor iz Kuršumlije da se s tim ne složi. Ko je meni dao pravo da imam drugačiji stav od zvaničnog, još da ga izložim na državnom skupu? Moje nevolje sa komunizmom su počele ranije, sad su samo produbljene.

Ali pre nego apsolviram ovu tezu, da je fundiram u vreme maja meseca 1969. godine. To je vreme kad se sukob između konzervativaca i liberala produbljuje i zaoštrava. Konzervativci nastoje da negiraju rezultate studentske 68. i vrate komunizam u dogmatske okvire. Stvar je bila u tome što 68. nije bila jasno definisana. Vođa jugoslovenskih komunista i jugoslovenske države, lukavi i prefrigani Josip Broz Tito, uspeo je da smiri studentsku pobunu bez upotrebe tenkova.

Čuven je njegov govor na Televiziji u kojem je dao za pravo studentima što traže bolji socijalizam, što je rezultiralo prestankom bune, kozaračkim kolom ispred Pravnog faklteta u Beogradu. Tito je pohvalio studente što su na kursu Saveza komunista i obećao da će deformacije u Partiji biti čim prije ispravljene. Sledio je partijski dokumenat Smernice, Potemkinovo selo da se zavaraju studenti i omladina. Taj dokumenat u kjojem se daje pednost stručnosti nad politikom nikad nije zaživeo.

Samo dve nedelje kasnije, Tito je revidirao svoj stav sa Televizije: studenti su dobri ali su zavedeni od rđavih profesora. A „rđavi profesori" - to su oni koji su govorili u Leskovcu pre dve godine. Definisana je grupa od osmoro profesora koja će biti glavna meta komunističkih napada u narednoj deceniji. U Prokuplju 1969. godine to je bilo dosta nejasno, borba se odvijala u partijskim kuloarima, još nije bila na javnoj sceni. Ja to nisam mogao da znam, govorio sam isključivo iz sopstvenog stava.

Rekao sam da sam ja u to vreme bio profesor književnosti u Kuršumliji. Poznato je da je Kuršumlija bila prva provincija koja je osudila studentske nemire. U stvari, bila je Vandeja u Ćićkovom smislu reči, regija koja se suprostavlja novim idejama koje dolaze sa Beogradskog univerziteta. Ja se sa tim nisam složio, javno sam podržao studentsku 68. Budući da je Tito podržao studente, bilo je prostora za moj opstanak. Tad još nisam bio doveden u pitanje.

Ipak, bilo je nesporazuma između mene i politike. Ja sam, naime, za maturski rad dao jednoj učenici temu Nova srpska proza (Dragoslav Mihailović, Vidosav Stevanović, Milisav Savić, Miroslav Josić Višnjić). Učenica je bila odlična, sa zadovoljstvom je prihvatila temu, pročitala je pomenute pisce, pripremala se za maturu. Problem je nastao kad se umešao njen otac, koji je bio neki funkcioner, odnegde je čuo da su to antikomunistički pisci. Došao je u školu da to ispravi.

Direktor je po svoje mišljenje otišao u Komitet, rezultat je bio taj da je učenica odustala od teme. (Mislim da je posle završila književnost, da je predavala baš u Kuršumliji, ali nisam siguran.)

Drugi nesporazum je bio u Redakciji Književnog društva Rade Drainac u Prokuplju. Država je dala pare Draincu da objavi jedno kolo topličkih pisaca, to se dogodilo u maju 1968. godine. U to kolo, po prirodi stvari, ušao sam i ja. Posle dva neuspela romana, došao sam u priliku da objavim knjigu.

Za urednika biblioteke Drainac određen je Blagoje Glozić, jedan od trojice pesnika koji su me vaskrsli u Kuršumliji. Od ostataka uništenog romana ja sam sačinio dve novele o Ikaru, Ikarov let i Ikarov pad. Prva govori o pobuni mladog pesnika Ikara Jugovića i o njegovom bekstvu iz provincije. Druga govori o njegovom neuspehu u Beogradu da se probije u pesnike i o povratku u provinciju da bude profesor.

Problem je nastao kad je najpre urednik Blagoje Glozić, a posle i drugi članovi redakcije, pronašao da Prokuplje u mojoj knjizi može da se prepozna. Sledila je cenzura, stradao je Ikarov pad. Podvio sam šiju, morao sam to da prihvatim, ako hoću knjigu. Bio je to moj prvi i jedini književni kompromis, ali skup: puštena je fama da mi je novela zabranjena, a čaršija je prihvatila priču da sam „ove naše nagrdio".

Stvar je bila u tome što je prva novela, Ikarov let, bila dosta hermetična, implicitna, sva u unutrašnjem monologu, nejasna na prvi pogled. Druga novela, Ikarov pad, bila je otvorena, eksplicitna, napisana u dijalogu, jasna. Iako to nije imalo nikakve veze sa tadašnjim Prokupljem, iz kojeg sam otišao po završetku gimnazije i nikad se nisam u njega vratio, cenzor je imao oko koje sve vidi (naslov romana Mišela Bitora) i pročitao ono što nije napisano. I - bio sam sasečen pre nego što sam porastao. Ali, ono što propusti starina Novače to dočeka deli Radivoje, Ikarov let je prošao na mostu ali je dočekan na ćupriji.

Književni kritičar Milivoje Marković je napisao u Topličkim novinama negativnu kritiku o mojoj noveli, uočio je da kroz hermetiku proturam neke prozapadne ideje, recimo o otuđenju ličnosti. Jedino što me je zemljački amnestirao da sam još mlad i neiskusan i da ću kasnije da se popravim.

To je bilo 1968. Godinu dana kasnije, 1969, posle Prokupačkog skupa, došla je nova kritika Ikarovog leta, ovoga puta u Borbi, organu Socijalističkog saveza, čiji sam bio član, iz pera tada komunističkog junoše, skojevca, stalnog kritičara lista, Milovana Miće Danojlića. Intresantno, iako je u Borbi pre toga o mojoj knjizi pisao književni kritičar Ivan Šop, komunistička Borba je našla za shodno da se pozitivna ocena Ivana Šopa revidira. Ako mi je Milivoje Marković ponešto i priznao, Milivan Danojlić nije ništa: teram zapadnjačku modu, osnovnoškolski sam nepismen. (E sad, tada nesvršeni student Romanistike je pismen, a profesor Srpskog jezika je nepismen!)

Književna Toplica je trijumfovala: Beograd je rekao da u književnosti nemam šta da tražim! Paradoks je u tome što će Danojlić kasanije da promeni ćurak i postane Mašićev pisac, kao i ja. Čak će u jednoj polemici sa Ljubišom Jeremićem u knjižari Komunist zdušno da brani „Crvenog kralja".

U daljoj svojoj evoluciji, Mića Danojlić će da dođe do antikomunizma i postane veći „četnik" od mene! Njegov roman „Oslbodioci i izdajnici" u potpunosti odbacuje partizanski a veliča četnički pokret otpora.

Šta sam rekao u Prokuplju? Nisam se složio sa Gluščevićem i Markovićem da je nova srpska proza proizišla iz „ćepenaka i zabiti" i da predstavlja „zaostalo selo i primitivnu palanačku sredinu", pogotovo ne da kroz nju govori „filozofija palanke". Naprotiv, nova srpska proza u potpunosti se uklapa u moderne evropske i svetske tokove i ruši ideološke mitove i zablude. To je proza studentske 68! Novi realizam, neorealizam!

Posebno sam istakao da po mom mišljenju (mišljenju skromnog palanačkog profesora!) Mihailovićeve „Tikve..." stoje uz rame Kamijevog „Stranca". Razlika je u tome što je „Stranac" ilustracija Kamijevog spekulativnog pogleda na svet, a to deluje knjiški mada je ubedljivo.

Poznato je da je Kami jedno vreme bio član Komunističke partije Francuske, njegova filozofija apsurda proizlazi iz Marksove filozofije otuđenja. Za razliku od Kamija, koji je pošao od filozofskog diskursa, Mihailović je krenuo od realnog života. Njegova priča o bokseru sa Dušanovca je brutalna slika života periferije Beograda, dok centar rešava komunistički sukob Jugoslavije sa Sovjetskim Savezom.

Oba književna junaka, i Kamijev Merso i Mihailovićev Ljuba Šampion, su žrtva istorije, ali Kamijev junak je žrtva svetske a Mihilovićev junak jugoslovenske istorije. Merso postaje ubica jer je zločin ishod svetskih zbivanja, a Ljuba Šampion jer je zločin rezultat Informbiroa (koji je Mihailović debelo platio robijajući na Golom otoku). Merso ne zna zašto ubija, Ljuba zna, zato što mu je porodica razorena, brat poslat na Goli otok, sestra silovana, otac presvisnuo od tuge. Ishod je isti: čovek je uvek na gubitku! Dajem prednost Mihailovićevoj „životnoj" priči nad Kamijevoj „knjiškoj". (Ja sam u to vreme (mart i april 1969) imao napisanog „Crvenog kralja", čitao sam ga 1. maja prijateljima u stanu Aleksandra Černova u Maloj Plani, pa, sad mogu to da kažem, braneći Mihailovića branio sam u stvari sebe).

Tad se na tome svršilo. Svi kasniji govornici podržali su moje izlaganje i proširili ga filmskim diskursom. U Prokuplju smo odbranili crni talas!

Konačan rasplet sukoba dve linije u SKS odigrao se u drugoj polovini 1972. godine porazom liberalne struje. Pošto su predsednik SKJ i Izvršni biro CK odlučili da zaustave dalju liberalizaciju političkog života u Srbiji, nastao je dokumenat poznat kao Titovo pismo, koji je označio čistku u rukovodećem kadru Srbije.

Ovim dokumentom, koji je predstavljao partijski i državni udar, smenjeni su najsposobniji ljudi u Srbiji. Stradao sam i ja, zabranjen je moj prvi roman „Crveni kralj".

Tako je Tito zaustavio demokratizaciju i liberalizaciju Srbije, a dve godine kasnije, Ustavom iz 1974, stvorio uslove za njeno propadanje. Južna Srbija je tu odigrala ulogu Vandeje, aktivirala Leskovački i Prokupački skup, poništila srpski put u „socijalizam sa ljudskim likom". Konzervativna struja u SKS našla je u Južnoj Srbiji svoje glavno uporište. Otud sintagma Što južnije to tužnije!

A veliki revolucionar i državnik, „najveći sin svih naših naroda i narodnosti u istoriji", koga je čitav svet slavio jer je bio između Istoka i Zapada, pokazao se kao nikakav strateg. Svojim državnim udarom ne samo da nije zaustavio rastakanje Jugoslavije, nego je stvorio društveni i pravni okvir za njeno rasturanje. Šteta što to nije mogao da vidi!

4.

Zorana Gluščevića sam kasnije sreo u Beogradu, zbog osude intervencije Varšavskog pakta u Čegoslovačkoj umalo nije dospeo robije (bio je osuđen, čini mi se da je aboliran). Tako smo se našli na istoj strani. O mom „Crvenom kralju" je imao visoko mišljenje, čak mi je rekao da sam u Prokuplju bio u pravu! Nije se pridružio osudi crnog talasa.

Milivoje Marković je bio dete Prokuplja, još u gimnaziji su ga unapredili u pisca. Iako nije mogao da učestvujue u NOB (bio je premlad), pisao je u Topličkim novinama roman iz revolucije, čini mi se da je naslov bio „Nabujala reka". Kasnije je završio književnost u Zagrebu, došao je u Prokuplje za profesora u Tehničkoj školi. Nije bio miljenik prokupačke trojke, pa su ga oni sputavali.

Međutim, posle Okruglog stola i napada na stvarnosnu prozu, iz Prokuplja je napravio karijeru. Odmah posle napada na novu srpsku prozu dobio je Niš, gde je postavljen za direktora Kulturnog centra. „Proslavio" se kad je zabranio da se u bioskopima Centra prikazuju filmovi Živojina Pavlovića, Aleksandra Petrovića, Dušana Makavejeva, Želimira Žilnika...

Pravilno se prestrojio 1972. godine kad je podržao rušenje liberalizma, čiji je eksponent u Nišu bio sekretar Komiteta SKS Veselin Ilić. (Kasnije napisao studiju o „Crvenom kralju" pod naslovom Ludički roman.) Zbog toga je nagrađen mestom glavnog urednika izdavačkog preduzeća Minerva u Subotici sa sedištem u Beogradu. „Proslavio" se kad je zabranio da se u preduzeću objave Crnjanskijeve „Embahade".

meni je uvek negativno pisao i govorio. Optuživao me je za nepatriotizam, antikomunizam, zapadnjaštvo... U stvari, pisao je optužnicu za moje sudsko gonjenje, bio je kritičar, kako bi rekao Marinko Arsić Ivkov, komunističke krivične estetike. Naročito se aktivirao kad sam 1978. godine objavio roman „Vreme sporta i razonode". Protiv romana je govorio na raznim javnim tribinama, što je Politika prenosila. Više od toga, detektovao me je kod topličkih rukovodilaca, ubeđivao ih da sam u stvari njih slikao. Tražio je zabranu romana.

Pronašao je četiri pisca za odstrel: mene, Žiku Lazića, Antona Šoljana iz Zagreba i Momu Kapora. NIN mu je dao prostor da te krivične kritike objavi. Na moju sreću, preračunao se: umesto da krene od mog romana, zarad kojeg je i pokrenuo kampanju, startovao je sa Momom Kaporom. Potpuni promašaj!

Dete beogradske čaršije, miljenik srpskog nacinalizma, Momo Kapor je umeo da uzvrati udarac. NIN je odrekao gostoprimstvo nadobudnom „lovcu na veštice". Napisani pamflet protiv „Vremena sporta i razonode" nije objavljen. (Marković ga je kasnije objavio negde u provinciji, ali to nije bio nikakav udarac. Jedva sam ga našao da ga pročitam.)

Pišući ovaj tekst pronašao sam odrednicu o Milivoju Markoviću u Enciklopediji Toplice „Toplički kraj".

„Književni kritičar Milivoje Marković (1930. Džigolj kod Prokuplja - 1997. Beograd) objavio je početkom devedesetih godina čak tri romana u kojima se na asocijativan način povezuju sadašnjost i prošlost, godine pred raspad Jugoslavije u Beogradu i ratne godine u Toplici. Naslovi romana su: Poslednji dan (1988), Dani kao godine (1990) i Čovek nije san (1993).

Ono što zbunjuje je činjenica da književni kritičar koji je o romanu pisao jako mnogo i pratio njegov razvoj više od trideset godina, praktično nije primenio ta iskustva. U umetničkom pogledu Markovićevi romani su na nivou Vojinovićevih, s tim što kod Vojinovića srećemo autentičnost revolucionara koja Markoviću nedostaje, budući da nema lični doživljaj. Markovićevo pripovedanje je sitnorealističko, zapažanja su na nivou dnevnih vesti, a istorijska evokacija prerada već postojećeg. Stoga su ovi romani ostali nezapaženi i nisu izazvali nikakvo uzbuđenje."

(Aleksandar Vojinović, general JNA, u romanu „Hotel Park" je opisao istiniti događaj sa samog početka rata, kad je bio učesnik atentata na nemačke oficire smeštene u niškom hotelu Park. Događaj se odigrao 2. avgusta 1941. godine. Tom prilikom je mladi Topličanin bacio dve bombe oko devet sati uveče na hotel, kojom prilikom je poginulo i ranjeno više nemačkih oficira i vojnika.)

Za divno čudo, Milivoje Marković mi je odao priznanje 1982. godine kad sam objavio „Arizane"! Čak je napisao da je to „gromada od romana"! Još u dva navrata me je Marković iznenadio: usudio se da udbaški roman Miodraga Bulatovića „Ljudi sa četiri prsta" proglasi kriminalističkim bez umetničke vrednosti, a postmodernistički roman Milorada Pavića „Hazarski rečnik" nazove „književnom podvalom".

Sve u svemu, Južna Srbija je šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka bila poligon političke borbe i lakmus dokle smeju da idu proklamovane slobode. U Leskovcu i Prokuplju su te slobode napadnute, u Beogradu su Titovim pismom ukinute. Južna Srbija je proglašena zaostalom, konzervativnom provincijom, Srpskom Vandejom. (Ne znam da li je sintagma uzeta od Ratka Pavlovića Ćićka ili su je neokomunisti naknadno skovali?) A ja sam kao pisac došao u Beograd iz Vandeje! Razlog za dupli progon!

Konzervativci, koji su došli na vlast Titovim pismom, su nastavili da me gone, kao i čitav crni talas, a liberali, koji su se sklonili u postmodernizam, proglasili sebe evropejcima i mondijalistima, videli su u meni „seljaka iz Vandeje" koji se buni protiv svetskog modernizma. Vandeja se buni!