Razaranja

Šta se sve u protekle dve godine dešavalo oko predstojećih radova na zgradi Pošte u Savskoj ulici

KADA SE POMEŠAJU BABE I ŽABE ISPADNU ČAVKE

Zbog čega se doživotno otezala predstojeća rekonstrukcija zgrade Pošte Beograd 2? Ko je bio prvi projektant zgrade a ko je spasao od uništenja polusrušenu zgradu 1947. godine? Kako su po svom dobrom običaju arhitetke beogradskog Zavoda za urnisanje spomenika kulture sprčkali svoj posao i obmanuli javnost? Ko je pronašao projekat rekonstrukcije iz 1947. godine? Za šta bi obnovljena zgrada mogla da posluži? Koji su beogradski muzeji u velikim prostornim problemima? Kakve su sve biserne ideje potrpane u programski zadatak obnove zgrade? Zbog čega je konačno rešeno da se zgrada pošte sruši i sagradi nova sa nalepljenim originalnim fasadama

Stanislav Živkov

Postoji jedna izreka koja na najbolji način pokazuje šta se dešava kada ne postoji nikakva koordinacija između državnih organa pa kao rezultat svega ispadne da svako radi šta hoće i samo nepotrebno arči pare. Tada je takođe saopšteno kako je Ministarstvo kulture i informisanja opredelilo sredstva za raspisivanje konkursa za idejno rešenje za zgradu Muzeja koja je predviđeno da bude na Novom Beogradu odlukom Skupštine grada Beograda. Da bi sada naprasno taj muzej osvanuo na sasvim drugom mestu Sve ovo bi bilo lepo i krasno ali na žalost nikome nije pala na pamet činjenica da u najskorije vreme treba da počne obnova zgrade pošte Beograd 2 na početku Savske ulice za koju se doskora uopšte nije znala namena nakon obnove.

A sama priča o predstojećoj obnovi predstavlja pravi birokratotriler gde je na videlo izašla totalna nekompetentnost ekipice iz Zavoda za urnisanje spomenika grada Beograda koja je na najgori način pokazala da uglavnom ne radi ništa.

Kako bi se shvatilo o čemu se zapravo radi, moramo da podsetimo na čitavu predistoriju ovog slučaja. Pošta Beograd 2, poznata kao Zgrada pošte na Savskom trgu nalazi se pored Glavne železničke stanice u Beogradu i smatrana je za jednu od najlepših građevina i simbola grada. Sagrađena je u srpsko-vizantijskom stilu 1929. godine po projektu arhitekte Momira Korunovića. Struka je nakon gradnje mnogo kritikovala arhitekturu zgrade zbog nefuncionalnosti koja je bila rezultat Korunovićeve metode projektovanja po kojoj je najpre razrađivao fasade, a onda prema njima projektovao enterijer, što je vidljivo kod svih njegovih objekata koji su redom bili mračni zbog nizova dubokih prostorija sa malim prozorima. Još pre rata ostale su zabeležene primedbe samih korisnika koji su stepeništa i radne prostorije opisali kao mračne, dok se zaposleni nisu sećali kada su uopšte radili liftovi, osim jednog lifta teretnjaka, a posebna je zanimljivost da su u zgradi postojala svega dva putnička lifta i to okrugla koji su vodili samo do petog sprata.

Takođe je ostalo zabeleženo kako se u velikoj dvorani za razvrstavanje pisama ljudi ujutro skoro i nisu ništa videli od prašine, a zbog udisanja, a bilo je učestalo i oboljevanje od tuberkuloze među zaposlenima. Uglavnom, zgrada pošte ostala je praktično neoštećena tokom bombardovanja 1941. godine, ali je zato teško stradala tokom bombardovanja 1944, kada je do nivoa prvog sprata potpuno bio srušen čitav ugaoni deo, dok je deo prema Železničkoj stanici bio potpuno prorešetan bombama koje su probile fasadu i izazvale urušavanje gornja tri sprata koji su se doslovce stropoštali u prostorije trećeg sprata. Takođe je direktan pogodak dobilo i najbliže stepenište koje se takođe urušilo u punoj visini, tako da je praktično polovina zgrade bila uništena, i od čitavog dela prema železničkoj stanici stajali su samo probijeni spoljni zidovi i urušeni gornji spratovi stropoštani na 3. sprat.

U periodu nakon oslobođenja zgrada je samo provizorno zakrpljena i zaštićena od daljeg propadanja, dok 1947. godine nije doneta odluka o njenoj rekonstrukciji, pošto se dugo raspravljalo o tome da li je celishodnije srušiti zgradu i graditi novu, ili rekonstruisati postojeću. Konačno je doneta odluka o rekonstrukciji, a projekat rekonstrukcije je izradio arhitekt Pavle Krat, inače bliski saradnik čuvenog arhitekte Dragiše Brašovana. Iste godine je objavljen i članak o rekonstrukciji u zagrebačkom časopisu "Arhitektura", iz koga je jasno vidljiv stepen oštećenja kao i nefukcionalnost Korunovićevog projekta. Navedeno je da su fasade zgrade poravnate doziđivanjem i štemovanjem i na taj način je silueta zgrade umirena.

Na žalost tokom naredne 73 godine nikome na pamet nije palo da uopšte pomisli da neku obnovu prvobitne arhitekture, ali su zato po svim mogućim i nemogućim novinama plasirane totalne izmišljotine poput tvrdnje da je Krat na zgradi pošte srušio dva sprata. E onda se desio Beograd na vodi i na red je konačno došla rekonstrukcija zgrade pošte Beograd 2 gde se stupidarijama „proslavio" beogradski Zavod za urnisanje spomenika kulture, pa se tako najpre pojavila vest kako će pošta u Savskoj biti obnovljena, ali ne izvorno, a to jerbo stručnjaci gradskog Zavoda za urnisanje spomenika kulture smatraju da tehnički nije moguće vratiti prvobitan izgled zgradi jer je objekat izgubio originalnu strukturu, što je budalaština kakva odavno nije izlanuta od strane konzervatora, ali sasvim dovoljna da sludi sve koje je trebalo ubediti kako obnova nije moguća, tako da su po svim medijima ponavljane nebuloze koje je servirao Zavod:

"Godinama se najavljivala i odlagala, ali kako se čini, konačno je na dnevni red grada došla i obnova Pošte u Savskoj koja se nalazi tik uz zgradu stare Glavne železničke stanice. Za objekat koji je podignut između dva svetska rata na osnovu projekta srpskog arhitekte Momira Korunovića sledeće godine najverovatnije će biti raspisan arhitektonski konkurs. Njegovi učesnici imaće zadatak da oblikuju to zdanje tako da vrate elemente autentične fasade, pošto se zasad isključuje mogućnost da delo arhitekte Momira Korunovića bude u potpunosti obnovljeno u izvornom obliku, kako je to u nekoliko navrata do sada najavljivano."

tome koliki je bio stepen lupetanja iz Zavoda najbolje govori činjenica da je čak bila najavljena analiza arhivskog projekta Pošte 2, koji je u odnosu na prvobitno stanje drastično izmenjen ne samo kada je reč o fasadi nego i o dimenzijama zgrade, a to zato jer nestručnjaci gradskog Zavoda za urnisanje spomenika kulture smatraju da tehnički to nije moguće izvesti, jer je zgrada izgubila svoju originalnu strukturu i pitanje je ima li smisla obnavljati je na taj način i da li bi to bilo finansijski opravdano.

A samo pre nepunih godinu dana, u gradu su bili izričiti da će, kada zgrada Pošte bude bila prodata, od budućeg investitora zahtevati da vrati ne delimično, već potpuno autentičnu fasadu ovom zdanju. Grad neće izdati dozvolu za obnovu ukoliko budući vlasnik ne vrati nekadašnju fasadu. Pošta je podignuta dvadesetih godina prošlog veka i za nju dobar deo stručne javnosti smatra da je bila Korunovićevo najbolje arhitektonsko delo. Oštećena je u Drugom svetskom ratu, ali da je bilo dobre volje u posleratno doba mogla je da se rekonstruiše i vrati u izvorno stanje. Zgrada jeste obnovljena, ali posleratno doba umesto da povrati njenu prvobitnu lepotu dokrajčilo ju je.. Da će ovoj zgradi koja je posle Drugog svetskog rata rekonstruisana do neprepoznatljivosti, biti vraćen nekadašnji izgled najavljivano je prethodnih godina više puta u susret obnovi Savskog trga. Neko vreme zavladalo je zatišje, pa se činilo da se odustalo od ove ideje. Na sreću nije, ali posle poslednje najave nadležnih velika je dilema koliko će nakon rekonstukcije fasada Pošte ličiti na nekadašnju.

Još jednom se otvara i pitanje zašto se nadležni zavod odlučuje da stare prestoničke zgrade budu delimično rekonstruisane, a ne u potpunosti prema izvornom izgledu. Tako, na primer, prethodnih godina Beogradskoj zadruzi u toku rekonstrukcije nisu vraćene dve kupole koje je nekada imala, niti su Glavnoj železničkoj stanici u toku aktuelne rekostrukcije vraćene kule u pravcu Karađorđeve. Za sve to, kao i za Poštu u Savskoj, postoje arhivske fotografije, koje čak i laici godinama prikazuju na forumima, a vrlo verovatno i detaljna arhivska dokumentacija. Kad se na to doda gomila izmišljalica kojim je grad preplavljen, loših, nestručnih rekonstrukcija, izmaštanih fasada sa "ulepšanim" nalepljenim kineskim profilima i pervajzima od stirodura, problem sa rekonstrukcijom Pošte 2 postaje višestruk, jer se posmatra izolovano i samo u vidu spoljašnjih efekata fasade i dekoracije.

U tom smislu Korunovićeva Pošta je ponajviše bizarna građevina, mešavina srpskovizantijskih elemenata modernizovanih do osnovnih oblika. Međutim, problem je u tome da niko do skora nije shvatio da je Kratova rekonstrukcija prevashodno zapravo bila spasilačka akcija da bi se ono što je nakon bombardovanja od pošte ostalo, bilo sačuvano za neku kasniju rekonstrukciju, a samo oblikovanje rekonstruisane zgrade bila je zrela i promišljena intervencija u skladu sa stavovima avangarde koju je Krat zastupao od prvih svojih dela do poslednjih intervencija. Naravno o svemu ovome arhitetke Gradskog zavoda za urnisanje spomenika kulture pojma nisu imale, baš kao što pojma nisu imale o tome šta je Krat zapravo uradio sa ruševinama pošte Beograd 2.

A da su pročitali Kratov članak iz 1947, videli bi da je čitava fasada poravnata i to tako što su ispred fasada prema Savskoj i prema trgu sagrađeni novi nosivi zidovi, zatim su delom zazidani prozori i tek nakon toga kroz tako ojačane zidove, probijeni su novi, veći otvori, koje sada vidimo. Da su arhitetke iz Zavoda pretražile stare fotografije dostupne na internetu videle bi i snimak iz 1947. na kome se vidi fasada prema Trgu upravo pred početak obnove srušenog ugla zgrade i delom sa zazidanim prozorima što znači da je svo trabunjanje poteklo iz Zavoda zapravo bilo najobičnije pričanje napamet o nečemu o čemu pojma nisu imali, jer im je očito bilo jako teško da se popnu na neku od terasa na strani Pošte prema Trgu i malko začeprkaju ispod maltera gde bi se recimo pojavili obrisi zazidanih prozora iz 1929! Ali glavno da su kao izgovor za navodnu problematiku obnove pronašli ni manje ni više statiku zgrade u koju bi navodno bilo potrebno zadirati radi obnove zgrade.

A tu tek stvari postaju jako zanimljive pošto je zgrada temeljno statički ojačana prilikom obnove 1947. godine uz potpuno novu i funkcionalniju dispoziciju što uopšte nije potrebno vraćati na staro stanje, već je potrebna samo obnova prvobitnog izgleda fasada! Ili se radi o nečemu sasvim drugom? Fakat je da su se u Beogradu decenijama kotile desetine kunsthisteričara i arhitetaka koje su se stalno ložile na modernizam, pa je zato već najmanje 30 godina obnova Korunovićevih fasada bila prava tabula rasa od koje su, osim doslovce jednog jedinog stručnjaka, bežali svi redom, ali je zato u službi zaštite manje više svako radio šta je hteo i koliko, ako uopšte zna, pa tako i "stručnjaci" i "stručnjakinje" Zavoda.

Iz svega ovoga je sasvim jasno da po ko zna koji put arhitetke Gradskog zavoda za urnisanje spomenika kulture nisu makle guzicama iz svojih fotelja, jer da su ih makli, verovatno bi naleteli i na projekat rekonstrukcije iz 1947. godine, pa bi verovatno možda i znali šta je kako i zbog čega urađeno 1947, a pogotovu bi znali i da dimenzije zgrade uopšte nisu povećane, osim što su podebljani spoljni zidovi i dograđen manji deo poslednjeg sprata. Takođe bi znali, da osim gornjih delova ukrasnih kula duž Savske ulice, ništa drugo od Korunovićeve arhitekture nije srušeno prilikom radova 1947. A sve ovo se saznalo zahvaljujući autoru ovog teksta koji je poslao digitalizovani projekat rekonstrucije iz 1947, gradskom urbanisti Marku Stojičiću. Posle toga su se u upravi grada Beograda svakako upitali što nas konzervatori zahjebavaju, ali je napokon potvrđeno da se Pošta napokon obnavlja i to tako što će biti obnovljena autentična fasada koju je projektovao arhitekta Momir Korunović, a za koji mesec dana biće poznata i namena tog zdanja - kulturni centar ili kancelarije.

Naravno, pošto kod nas sve ide potpuno haotično, nikome do sada na pamet nije palo da malko razmisli da li se obnovljena zgrada Pošte može upotrebiti za nešto pametnije i korisnije, nego što su umetnički ateljei ili hotel. Fakat je da je u nekim od beogradskih muzeja situacija sa prostorom katastrofalna a to je činjenica koja traje već decenijama. Pre svega najkritičnije stanje sa prostorom je u Prirodnjačkom muzeju, zatim u Muzeju primenjene umetnosti koji je smešten u većem delu Čelebonovićeve palate na Topličinom vencu koja je predmet restitucije, a država već decenijama plaća najam dela prostora na prvom spratu porodici Čelebonović i to oko 5.000 eura mesečno. Šta tek treba reći o Muzeju pozorišne umetnosti koji u krajnje neuslovnom prostoru pravi fantastične programe na svetskom nivou. Zatim je tu i pitanje dodatne zgrade za izložbeni prostor Narodnog Muzeja. Posebna je priča o započetoj zgradi danas nepostojećeg Muzeja Revolucije na Ušću koja je trebala, da je izgrađena, da bude arhitektonsko remek delo arhitekte Vjenceslava Rihtera, a koja je do rata samo izišla iz zemlje, a poslednjih 30 godina služi kao štajga za gay ekipu, a na čijem mestu je nekom palo na pamet da gradi Koncertnu dvoranu.

A muzeji, šta će nama muzeji??? Ako je već Istorijski muzej Srbije dobio zgradu Železničke stanice na ulazu u Beograd na vodi, da li bilo pametno dodeliti obnovljenu zgradu Pošte Prirodnjačkom muzeju, a time bi Savski Trg mogao postati svojevrstan Trg Muzeja. Da li bi Pozorišni muzej mogao dobiti sadašnju zgradu Prirodnjačkog muzeja čime bi i izložbeni i radni prostor i depoi bili na jednom mestu? Da li bi se postojeći projekat Muzeja Revolucije mogao prilagoditi za potrebe nekog drugog muzeja pri čemu bi se zadržao spoljni izgled Rihterove zgrade? Mogao bi. Da li bi Muzeju primenjene umetnosti odgovarala ta zgrada? Odgovarala bi. Da li bi se koncertna dvorana mogla graditi na nekom drugom mestu na Novom Beogradu? Mogla bi, ali samo kada bi leva znala šta radi desna!

A kako sada stoje stvari niko više pojma nema šta zapravo radi jerbo se tokom dve ipo godine otkako smo prvi put pisali o slučaju pošte u Savskoj ulici sve postalo pravi pravcijati cirkus o čemu svedoče raznorazna dešavanja vezano za obnovu ove zgrade. Pa je recimo veliko finale bila javna prezentacija urbanističkog projekta koji uključuje rušenje zgrade pošte na Savskom trgu u Beogradu i izgradnju novog arhitektonskog objekta - repliku izvorne predratne palate sagrađene po projektima Momira Korunovića koja je održana od 9. do 16. novembra 2023. godine a tada se videlo da je idejnim rešenjem novog preobražaja zgrade predviđeno da rimejk Korunovićeve palate dobije kulturne sadržaje - muzej, galeriju, umetničke radionice, knjižare i dr što samo po sebi najbolje govori da autori projektnog zadatka naprosto pojma nemaju ni o prostornim potrebama raznih ustanova što gradskog što republičkog značaja pa umesto da se istovremeno pozabave najpre sa takvim prioritetima, oni doslovce vade iz dupeta sve i svašta ne bi li samo nekako napunili prostor u zgradi, a onda tamo potrpaju sve i svašta što zgrada u sadašnjem stanju naprosto ne može da primi, a onda se kao solomonsko rešenje smisli da se zgrada sruši pa da se podigne nova na koju se lepe originalne fasade.

A bizarnih ideja i idiotskih rešenja je do sada bilo nekoliko.

Recimo nekome ne mnogo pametnom je palo na pamet da Istorijskom muzeju Srbije dodeli zgradu Glavne železničke stanice koja je više nego neuslovna i to iz prostog razloga jer ima barem 25 raznoraznih ulaza u prizemlje zgrade što predstavlja ogroman bezbednosni i sigurnosni problem, zatim sama zgrada je u delu ka Karađorđevoj ulici delom srušena, a na strani prema Savskom trgu delom dograđena, a Zavod za urnisanje spomenika nije rekao šta treba raditi sa time. Osim toga zgrada je kroz čitavu visinu presečena sa dva hola što je velika prepreka za obezbeđivanje kružnog toka posetilaca, ali nema veze koga je za to briga.

Prethodno je nekome još pametnijem, umesto da se nepostojeći Muzej Nikole Tesle napokon pripoji Muzeju nauke i tehnike, palo na pamet da se tom nepostojećem muzeju dodeli zgrada elektrocentrale "Snaga i svetlost" na Dorćolu sa površinom od skoro 11.000 kvadrata. Naravno nekome još tupavijem je čak palo na pamet da se u zgradu Pošte preseli pozorište "Boško Buha" zbog čega su usledili protesti, a fakat je da nikome normalnom nije jasno zbog čega je po svaku cenu bilo potrebno jedno pozorište zadržati u krajnje neadekvatnom prostoru sa jednim jedinim izlazom iz samog pozorišta ka trgu koje predstavlja veliki bezbednosni problem i gde bi u slučaju iole ozbiljnijeg požara garantovano stradalo najmanje 95% posetilaca, ali neka nema veze.

Ali zato ideja predstavljena projektnim zadatkom za zgradu Pošte predstavlja pravi pravcijati izraz idiotizma jer se na kraju upravo zbog tog i takvog projektnog zadatka sve svodi na činjenicu da se novac troši na rušenje statički ispravne zgrade i gradnju nove neutvrđene namene pri čemu se jedino namiruju estetski prohtevi čaršije za lepom zgradom. A ako je lepa zgrada u pitanju, zašto je do sada niko nije valorizovao i proglasio kulturnim dobrom? Pa možda jer bi u tom slučaju Zavod za urnisanje spomenika nešto morao i da radi a to je jako teško! Svejedno zgrada je poklonjena privatnom investitoru i da zgrada nije ni pod kakvom zaštitom. Ovo su činjenice i nema potrebe o ovome da raspravljamo.

Inače što se samog Korunovića tiče, najveći problem je u činjenici što je, dok su druge arhitekte između dva rata gradile za sutra i stvarale i oblikovale budućnost, on uporno pokušavao da izgradi i prikaže prošlost koja se nikada nije desila, da retroaktivno gradi neki identitet koji nije postojao u tom obliku. Da napravi lažnu sliku. Isto to su radili i komunisti. Pošta 2 decenijama je bila smeštena u zgradi u Savskoj 2, a nakon njenog preseljenja početkom septembra u okviru dogovora sa Vladom Srbije objekat je predat Direkciji za imovinu, a iseljenjem poštanskih službi i usluga iz nje, načinjen je korak bliže ka početku rekonstrukcije i prenamene, koji se najavljuju godinama unazad. Kako je i ranije najavljivano, predviđeno je čuvanje ovog objekta izgrađenog dvadesetih godina prošlog veka, ali se i licitiralo sa tim koja bi mogla da bude njegova buduća namena.

Formalnih prepreka za rušenje zgrade oštećene u Drugom svetskom ratu, potom obnovljene, nema, jer nije označen kao kulturno dobro, ali je u međuvremenu dospela na listu starih zdanja koja se čuvaju. Po svoj prilici, rušenje stare zgrade nedvosmisleno je potvrđeno Urbanističkim projektom (UP) za taj deo „Beograda na vodi" pored zdanja nekadašnje Glavne železničke stanice na Savskom trgu. „Idejnim rešenjem je predviđeno uklanjanje postojećeg objekta i izgradnja Kulturnog centra. Spoljašnja opna projektovana je u formi i gabaritu, prema originalnim crtežima arhitekte Momira Korunovića, sa posebnim osvrtom na originalnu plastiku i ornamentiku sa originalnog objekta", piše u UP. Na istom mestu biće izgrađen kulturni centar sa identičnom fasadom koju je u srpsko-vizantijskom stilu između dva svetska rata projektovao arhitekta Momir Korunović.

„Ovim idejnim rešenjem, predviđeno je uklanjanje postojećeg objekta i izgradnja novog sa idejom da se izvrši potpuna oblikovna rekonstrukcija prema izvornom projektu arhitekte Momira Korunovića. Unutrašnji prostor je prilagođen novoj nameni, kao i konstrukcija uslovljena novom funkcijom i savremenom tehnologijom izgradnje", Što se tiče fizičkih karakteristika zgrade koja je u planu da se gradi, u UP se navodi da će zdanje imati podrum i šest spratova, što takođe odgovara originalnom Korunovićevom projektu, a njegova ukupna nadzemna površina biće 10.582 kvadratna metra.

Ipak, u planu se navodi da će od ukupne površine za kulturne sadržaje biti rezervisano 2.633 kvadrata, dok će za komercijalne biti izdvojeno čak dvostruko više - 5.499 kvadrata. A država umesto da rešava problem smeštaja ustanova kojima je osnivač, umesto toga pod nazivom "kulturni centar" gradi prostor koji će biti iznajmljen na komercijalnoj osnovi, a koji će nekako biti nazvan kulturnim sadržajima, koliko da se Vlasi ne dosete. Izmenama planskog dokumenta za „Beograd na vodi" koje su usvojene aprila ove godine za zgradu Pošte dozvoljena je „rekonstrukcija, adaptacija i sanacija postojećeg objekta ili izgradnja novog po izvornom projektu autora arhitekte Korunovića u domenu spoljašnjeg izgleda, uz primenu kompatibilnih namena javnoj nameni ali i tu ima jedan problemčić.

Naime izrađeni su veoma kvalitetni projekti obnove fasada Korunovićeve pošte kojima nedostaje skala boja nekadašnje fasade, a tu dokumentaciju nema Zavod ali ima Korunovićev unuk. Baš da vidimo hoće li je ustupiti za kompletiranje detaljnog projekta obnove, ili će trebati da se otvori čitav niz sondi na fasadama tokom radova ne bi li se ustanovila izvorna skala boja. Prosto čudesno!