(H)umorna priča
     
     
      Vukojebina
     
      Stanovnicima ove države na mala vrata je uvaljen porez za ekologiju. Sa parama od ovog poreza naša vlast će da krpi iglom i koncem rupe u ozonskom omotaču (ili možda nečije džepove - kao što je kod nas uvek bio red). Oni odlučili i uveli porez i taj porez se skuplja u opštinsku kasu. Tek toliko da poboljšaju sopstvenu likvidnost
     
     
      Piše: Neša (umorili su me, a ti čitaj ako nisi umoran)
     
     
      Priča deda unuku bajku. Tamo negde preko sedam mora, sedam gora, sedam brda i planina živela lepa careva kći. Jedno jutro ustane princeza protegne se izađe pred kuću i kaže: "U kojoj ja vukojebini živim".
      Ovih dana najvažnija stvar za raspravu "narodnih" poslanika je opšte svetsko pitanje - zagrevanje planete, topljenje glečera i leda. Značajan doprinos Srbije opštem zagrevanju i svetskom đubretu za godinu dana je manja od po jedne cigarete koju u toku dana zapali pola stanovnika Pekinga. Očekujem nastavak rasprave o tome zašto presušuju reke u Kini i da u Tihi okean dotiče šest odsto manje slatke vode, a istovremeno da se zbog topljenja leda na polovima nivo vode u okeanima povećava za deset odsto. Neke poslanike i vladine činovnike vidim da je ozbiljno zabrinula nestašica leda. Jer, kako će piti viski - bez leda. To prosto nije moguće. Hoće li biti vode za piće na žegi koja sledi nije važno, jer zna se da žeđ najbolje u letnje dane gase rakija i hladno pivo. A šta će deca piti? Kakvo glupo pitanje - pa isto to.
      Šta će ko jesti sa čistih i praznih stolova? Nije važno.
      Postoji ozbiljna opasnost da se bacaju frižideri, jer nikome ne trebaju - prazni. To je velika ekološka bomba. Jer, frižideri se hlade uz pomoć freona koji, zna se, buši ozonski omotač. Nad Srbijom ima da bude izbušen ko sito.
      Stanovnicima ove države na mala vrata je uvaljen porez za ekologiju. Sa parama od ovog poreza naša vlast će da krpi iglom i koncem rupe u ozonskom omotaču (ili možda nečije džepove - kao što je kod nas uvek bio red). Oni odlučili i uveli porez i taj porez se skuplja u opštinsku kasu. Tek toliko da poboljšaju sopstvenu likvidnost.
     
     
      Đubre
     
      Ovih dana se često pričalo i o đubretu. Zna se kako se đubre izvozi - nekada je to bilo uglavnom stajsko đubrivo, koje se rasipalo po njivama i na kojima je zatim rasla kako je danas zovu organska hrana. Pa, ljudi mi smo jeli organsku hranu, a da nije imao ko da nas poduči šta jedemo.
      Pre otprilike dvadeset pet, a možda i više godina (o kako vreme brzo prolazi) radeći u radiju gost mi je u jednom noćnom programu bio sarajevski glumac Josip Pejaković. U to vreme radio je monodramu kojoj ne mogu da se setim naziva (vreme čini čuda), ali se sećam jednog njenog dela u kojem on razmišlja o tome da se u ovoj državi bavi privredom - tada malom privredom, pa kaže: "Sedim na klozetskoj šolji i razmišljam da se bavim malo privredom. I setim se proizvodiću paradajz. Zna se da najslađi paradajz najbolje uspeva na govnima. Mala investicija - đubrivo mogu da proizvodim sam. A i ne moram da čekam tri meseca da paradajz sazri, jer govna mogu da jedem odmah."
      Tom istom logikom vode se i naši političari kada predlažu kako da se reši svetska ekonomska kriza. Napravili su programe za izlazak iz krize "koji će drugi prepisivati". Niko se nije još javio da otkupi licencu za program. A sve što su napisali je obično smeće koje će zajedno sa njihovim autorima završiti na đubrištu.
      Sva mesta, ili bar veća mesta, imaju organizovano prikupljanje smeća. I šta čuvena komunalna preduzeća rade - premeštaju smeće sa jednog na drug mesto i za to uzimaju pare.
      Gledam na nekom stranom TV programu, kako su organizovali prikupljanje smeća. Sortiraju ga, razdvajaju, prodaju kao sirovinu, a ostatak bacaju na za to određeno mesto, istiskuju iz njega vazduh, zatrpavaju ga i pokrivaju zemljom. Zatim u to smetlište utiskuju cevi i prikupljaju metan koji potom u raznim oblicima koriste kao energetsko gorivo.
      Pored silnih pametnih programa imamo i pametne ministre kojima je osnovna disciplina trčanje po stranim zemljama o mom trošku. Imamo i one koji još uvek započinju radove 7. jula, a završavaju 29. novembra. Da li se sećate tih praznika - ili je i vama davno bilo. U kom vremenu ti ministri žive. Treba im javiti da je stigao 21. vek i da je drug Tito umro.
      Pitali jednog na kvizu "Želi te li da postanete milioner" kad se u SFRJ slavio Dan borca - nije imao pojma. Iskoristi on i pomoć prijatelja starijeg gospodina, koji se opredelio za datum 7. jul - i pukoše. Ostadoše bez pristojne love. Zato Mrkonjiću ne vezuje se za te datume, ljudi se više ne sećaju Dana ustanka i Dana neke propale republike iako ih se gospodine ministre vi rado sećate.
      Najcrnje mi je što se moj premijer i njegovi zamenici prema MMF i vladama nekih zemalja ponašaju, kao cigani na raskrsnici novosadskog puta kod Zemun polja, vuku ih za rukave i traže da im nešto udele. Cigani imaju viši nivo svesti, oni bar kažu gospodine da ti operem šoferšajbnu. Oni hoće bar nešto da rade, pa da im se plati. Za razliku od nih ovi naši vladari nose torbu i prosjače. Kako ih ko vidi na vratima ili na interfonu tako zamandaljuje vrata. Ovi neće ni šoferšajbne da peru!
     
      Deponija
     
      U kojoj ja vukojebini živim!
      Ministre Duliću, bilo je davno, negde u ovo doba. Fruška gora. Lep sunčan dan. Nebo plavo. Čini mi se da nikada nije bilo tako plavo kao tog dana. Mi sa malom decom na livadi. Igramo fudbal. I puklo je. Otvorio se Černobil. Šta smo zapatili tada niko ne zna ili neće da kaže. Pa onda pre desetak godina opet u ovo doba. Gađali nas osiromašenim uranijumom. E, moj ministre od toga ti nas brani, ako možeš. Baviš se ekologijom, jer ti si stručan za sve, pa čak i za prostorno planiranje i što šta još. Pošto treba da se baviš i planiranjem, onda vidi gde će se izlivati septičke jame. Kako ljudi da piju zdravu vodu i da ih ne boli stomak posle uvoznog paradajza.
      Slažem se treba živeti u zdravoj i čistoj okolini. Stvarno me ne zanima koliko su divljih deponija očistili. Da li neko pali gume ili ne? Ali, gospodine ministre morate pokrenuti akciju za preradu tih guma. Jer, gde će te gume završiti u preradi ili dimu zavisi od vas. Gde će završiti otpadni papir i plastika opet zavisi od onih koji su plaćeni za to. Pretite visokim kaznama, a istovremeno su rampe na smetlištima spuštene. Paradoks je i da, ako sami nosite tamo smeće, jer oni koji su plaćeni da to urade, nisu uradili, morate ponovo da platite.
      Organizujemo se da sredimo okolinu. Pokupimo smeće, natovarimo ga u neki iznajmljen prevoz, odvezemo na đubrište. Oni tamo kažu, imate toliko i toliko kubika, to je toliko i toliko novca. Platite, pa možete da bacite smeće na deponiju. - Nemamo para, šta sad da radimo? - Bacite ga negde. Ja bez plaćanja ne mogu da vas pustim na deponiju.
      Vreme je za promene. Posle ovog lepog i toplog vremena dolaze hladnoće. Osećam biće hladnije nego ikada do sada. Jer, sada je toplo, ali dolazi zima. Pouke iz prošle, očito je nismo izvukli. Ili opet treba da prosjačimo i ponašamo se po našem starom običaju, kao cvrčak koji je celo leto svirao, a kada je došla zima ostao je bez grejanja, hrane.. i krenuo sa torbom od kuće do kuće.
      Otišla naša delegacija u Sofiju na potpisivanje energetskog sporazuma o izgradnji trase Južni tok. Naši političari žele da predstave Srbiju kao važnu kariku u ovom dogovoru. A toliko je važna da nas jedno vreme nije ni bilo u planovima izgradnje. Pa su onda rešili da jedan kraj ove naše cevi zabodu u gasovod u Bugarskoj, a drugi će završiti ko zna gde. Možda i nigde. Do konačnog potpisivanja ugovora o izgradnji južnog toka izgleda da će proći još dosta vremena, tvrde poznavaoci prilika na tržištu gasa. A studija izvodljivosti, kažu, biće gotova tek krajem naredne godine. A zima sigurno dolazi. Studije ne greju - već gas.
      Toliko smo sitni da nikom nismo bitni. A živimo tu blizu, ne preko sedam gora i sedam mora, sedam brda i planina... Ali ipak u vukojebini.
     
     
     
     
      Postoji ozbiljna opasnost da se bacaju frižideri, jer nikome ne trebaju - prazni. To je velika ekološka bomba. Jer, frižideri se hlade uz pomoć freona koji, zna se, buši ozonski omotač. Nad Srbijom ima da bude izbušen ko sito.