Trpimo i ćutimo
     
     
      Piše: Saša Vukadinović, direktor BIA
     
      Kada sam postavljen za direktora tajne službe počeo sam da shvatam koliko su obaveštajci usamljeni ljudi. Koliko znaju tuđih i državnih tajni, a nikome ne smeju da ih saopšte. Ni ljubavnicama, ni ženama, ni deci, ni prijateljima...
      Počeo sam da se navikama, da ne razmišljam glasno, pritajio sam se.
      Administrativni odbor Narodne skupštine Srbije javno je postavio pitanje i izrazio protest što je budžet Bezbednosno informativne agencije veći od budžeta poslanika Skupštine!
      Bože, kakva glupost.
      Kako da odgovorim kongresmenima? Oni znaju šta Služba sve o njima zna, ali ih to ne zanima, jer znaju da im Služba ništa ne može. Takva su vremena.
      Nije BIA američka FBI-a, pa da podatke o kongresmenima i političarima dostavi sudu, tužiocu, ili u najgorem slučaju da ih doturi nekom novinaru, svom saradniku, da se animara javnost i da gospoda odmah ode s političke scene i javnog života.
      Nije da mi takve podatke nemamo, imamo ih, po prirodi posla kojim se Služba bavi, ali BIA više nema saradnika, odnosno doušnika. Ni sveštenici, ni novinari, niko više neće da sarađuje sa Službom. Ni pare ne pomažu. Novinari su sada u službi političkih partija.
      Lako je bilo mojim prethodnicima. Kada je Služba htela da ukaže na delovanje koje šteti državi, računali su na usluge novinara Miloša Vasića.
      Tadašnji šef kontraobaveštajne službe uzeo bi iz kase koji svežanj novčanica, pozvao na piće gospodina Vasića, i priča bi se pojavila u javnosti, a službi su ruke ostale čiste. Barem pred političkom elitom.
      Ali, ode Dragiša, a Vasić i naši saradnici više ne žele nikakve kontakte. Sada se udvaraju političarima, i rade za tajkune.
      Od Službe građani očekuju da otkriva diverzante, da prati tokove novca koji tajno pristižu u zemlju, ili se iz zemlje iznose, da stavi pod kontrolu strane agente koji vršljaju po Srbiji...
      Da, mnogo se od nas očekuje. A mi trpimo i radimo. Pratimo, pišemo, dokumentujemo.
      I arhiviramo. Službi se više ne veruje, od Službe se očekuje da bude lojalna, i da ne radi za Srbiju, već za političku elitu.
      Zove me gospoda, instalirana u državnim organima, interesuje se... Reci Saša, pitaju me, da li im se žena sastaje s onim, ili ovim, prati one novinare koji laju na nas, i podnesi nam izveštaj ko iza njih stoji, da li ih neko plaća.
      Kada sam došao na čelo BIA-a, a tu me postavio zemljak Srđan Milivojević, bivši Otporaš, pita me visoki službenik, onako u šali, da li su Englezi, koji su stvorili Otpor i još ga kontrolišu, preuzeli i BIA-a. Sležem ramenima, i kažem da sam ja iz Kruševca, pravim se nevešt.
      Život i rad direktora tajne službe svuda u svetu zanima javnost. A šta da ja kažem. Čime se bavim, i kakvi su to podvizi mojih ljudi?
      Nisam ja Leon Paneta, a BIA nije CIA, pa da mogu da reformišem službu. Iza Panete stoji američki predsednik Baraka Obama, a ko stoji iza mene?! Srđan Milivojević.
      Možda bih se ja usudio da se bavim svojim poslom, ali iskustva mojih prethodnika su opominjuća.
      Počev od Brionskog plenuma, šefovi tajne policije uvek su bili na nišanu. Smenjivani su, prljani, hapšeni, zatvarani, osuđivani... Kada se politička elita obračunava, onda redovno stradaju šefovi Službe.
      Pamet se ne ceni u BIA. Moj prethodnik je bio obdaren ograničenošću. Već posle kolegijuma on je planirao dnevne kafanske aktivnosti. Popio je o trošku Službe barem deset plata najbolje plaćenih operativaca. Gospodin Bulatović je se kao šef Službe bavio i biznisom. Uzeo je lepe pare od javnih preduzeća. Opustošio je Beogradske elektrane.
      Da, umalo da zaboravim da kažem, da je u svom stanu u Zmaj Jovinoj ulici, u centru Beograda, kolega Bulatović ugradio kamin, vredan deset hiljda evra! Čujem posle (kakve li simbolike!) da je grom udario u njegov kamin, i da mu je zapalio stan. Ali, za njega je renoviranje, bio sitan izdatak. Šta li je bilo sa gradnjom novog?
      I, kažem ja sebi: Saša, nemoj da budeš Rade. Ako već nemaš koga da ti čuva leđa, nemoj ni da ideš u tu avanturu. Mani se ručkova i ždranja, trpi i ćuti.
      A kada bi građani znali koliko se mi u sebi žderemo, bilo bi im žao što se ljute na nas, i očekuju da uradimo čuda.
      Eto, recimo, kad odem na Odbor za bezbednost, i pogledam u one kojima moram da referišem, mene zaboli stomak. Suzdržavam se da ne istrčim, da im ne kažem neku suvišnu, pa da oni posle ne laju po gradu, da se ne ogovaraju...
      Idealan čovek za mesto direktora BIA je čovek bez znanja, obrazovanja, morala...
      A najidealniji je Rade Bulatović. Isporučio je Radovana Karadžića, uzeo nagradu, a meni uvalio vruć krompir. Kada su Radetovi ljudi uhapsili gospodina Karadžića, predsednik Boris Tadić je telefonirao svima redom. Molio je Mila Đukanovića da ga prebacimo u Crnu Goru, pa da ga oni isporuče, ali premijer Đukanović nije hteo ni da čuje. Ni gospodin Milorad Dodik nije hteo da doktora Karadžića odvedemo u Republiku Srpsku, pa da se oni oglase i uzmu slavu.
      Predsednika Tadića je odbio i tadašnji premijer Makedonije. I tako, isporučismo mi Karadžića Hagu, a kolega Bulatović stavi novce u džep. Mislite li da je grom slučajno udario u njegov stan, i ako postoji izreka da neće grom u koprivu?
      Od direktora tajne službe sigurno očekujete da vam opiše delovanje tajnih agenata u Srbiji. Moram vas razočarati. U Srbiji nema stranih tajnih agenata. Oni u Srbiji deluju javno. Preko nastranih domaćih saradnika. Dele vizit karte, nude svoje dobre usluge, preporučuju političke aktivnosti, uspostavljaju nova moralna načela, a sve je to neopisivo privlačno raznim Sonjama, Natašama, gej i lezbo udruženja...
      I šta sad u takvim okolnostima BIA treba da radi? Kako ja da sprečim odliv informacija iz službe, i ko će Srbinu jezik zavezati? Nadam se, i to je jedino što me ovde još drži, da stvari nikad nisu onakve kako izgledaju. Opet, ako je to tako, brine me da nisu još gore nego što izgledaju. Jer, onda smo mi iz službe u gadnom zaostatku u odnosu na razvoj događaja.
      Što bi narodnim rečnikom bilo rečeno: otelo se kontroli. Anarhija nasrće. To je isto što i terorizam.
      Teroristu ćemo mi uvek uhvatiti, ali kako sa anarhijom? To je zmija sa sedam glava. A svaka glava ima svoj poslanički klub.
      Dakle, kako već rekoh, trpimo i ćutimo.