Uvodnik

(Pr)osudite sami

Osuđeni na život

Milovan Brkić

Bog se dragi na Srbe naljuti. Obilaze nas kiše, oblaci protutnje ravnicom Mačve, Srema, Banata, Bačke, Pomoravlja... I odu. Negde se iz oblaka prospe, umesto kiše, grad, i napravi pustoš. Žega je nesnosna. Presušuju izvori, suši se trava, a još ni u jun nismo ušli.
Paori podižu ruke ka nebu, moleći Boga da se smiluje. Poslednju paru su uložili da zaseju njive, da obrežu voće, da kupe  đubrivo. Šta će biti ako sunčanica sve sprži?
Glad avetinjski kruži Srbijom. Stotine hiljada radnika mesecima ne prima zarade. Penzije su mršave, seljaci ih mesecima i ne dobijaju. Socijalna pomoć gladnim i nesposobnim stiže sa nekoliko meseci zakašnjenja. Posla niotkuda. Ekonomija nam je, kažu, siva.
Oligarsi iz MMF-a nam, preko svojih ispostava u Srbiji odobravaju nove kredite, sa dušmanskim kamata, koje će banda Mlađana Dinkića spiskati na održavanje gole vlasti.
Pare će otići u džepove njegovih stranačkih sledbenika, raspoređenih u opštinskim, pokrajinskim i republičkim organima vlasti, javnim preduzećima i ustanovama.
I dok dve trećine stanovništa u Srbiji i bukvalno gladuje, preskačući obroke, banda Mlađana Dinkića, koja u Srbiji drži svu finansijsku vlast, cinično nam poručuje da je Srbija izašla iz krize!
Nude nam, iznova, svoje lažne programe zapošljavanja mladih pripravnika, davanjem kredita malim privrednicima. I to iz Nacionalnog plana, koji pare dobija iz budžeta.
Upućeni znaju da je to nova prilika da Dinkić svoje partijske sledbenike opskrbi novcem, zaposli, i potroši novac sirotog naroda.
Zločinačka politika Dinkića i njegove ekipe traje, bezmalo, deceniju. I mi trpimo. I ćutimo.
Očajnik iz Valjeva Dragan Marić, priteran uza zid, i izložen tihom umiranju od gladi, hteo je da život okonča u zgradi Predsedništva Srbije. Nikom drugom nije pretio.
Predsednik Tadić osudio je gospodina Marića na život. Nastaviće da umire, ali u ćelijama Okružnog zatvora u Beogradu.
Crne hronike su pune vesti o leševima naših sugrađana, koji su umrli od gladi.
Onaj ko barem neki dan u životu nije imao šta da jede, zna da gladan čovek nije ponosan čovek, da nije čovek od kuraži. Pre će sebe ubiti, nego dići ruke na svog Gospodara ili na one koji su ga opljačkali.
I gospodin Marić tačno zna imena ljudi koji su ga doveli do prosjačkog štapa. Sa odvrnutom bombom nije otišao u njihove kancelarije, i poveo ih u nebesa. Hteo je samo da ubije sebe.
Zašto ispisujem ove redove?
Često kažemo da će vlast biti oterana kada se digne sirotinja raja. To su prazne priče. Barem nas istorija tome uči. Narodna epska pesma kaže: "Kad se šćaše po zemlji Srbiji, po Srbiji zemlji da prevrne, i da drugi postane sudija....".
Ovu zemlju mogu da spasu samo odvažni ljudi, koji imaju razlog življenja, dovoljno časti i svest zašto se žrtvuju. Od sirote raje to se očekivati ne može. Ona radije jede svoje prste, a ne prste onih prste koji su ih pokrali.
Kada bi mladi ljudi, koji se međusobno ubijaju na stadionima i zakazanim tučama, svoje oružje uperili u Mlađana Dinkića, Tomicu Milosavljevića i njihove saučesnike, ostali banditi bi pobegli iz zemlje koliko ih noge nose.
Lenjin je tvrdio da beda rađa revoluciju, ali na čelu revolucije stajali su uvek oni koji su imali ideale, a ne samo prazan stomak.
Eh da sam malo mlađi, i da bolje vidim, da mi ne podrhtava ruka...