Tabloid  istražuje

Hoće li doći do preispitivanja pljačkaške privatizacije u Srbiji

Zločin savršen, još nije završen

Predstoji veliko preispitivanje svake vladajuće koalicije i njenih finansijskih oslonaca: kakvog je imala smisla siledžijska privatizacija u Srbiji kad je već sad izvesno da će  90 odsto ovog kriminalnog poduhvata povedenog sa državnog vrha, pre ili kasnije, biti poništeno?

Žika Rakonjac
Nikola Vlahović

Već odavno kompromitovana ideja privatizacije u Srbiji i tvorci ove ideologije, imaće uskoro susret sa nakazom koja je proizvedena u svrhu brzog i lakog bogaćenja jedne, u najvećoj meri, kriminalne klase. Dolazi do neizbežnog preispitivanja privatizacije u 105 preduzeća, u još 500 firmi je pokrenut proces revizije privatizacije. U još 500 preduzeća, radnici oslobođeni straha, traže da se preispita i poništi privatizacija.
Nudeći dokaze o tome kako su kroz Trgovinski sud i stečajne postupke upropašćena njihova preduzeća: Rad, Jugoeksport, Brodogradilište, Ineks, Gorica, Beoturs, Beko, Robne kuće Beograd, Geneks, Sartid, Centroeksport... Desetine i stotine miliona evra prelivene su sa državnih na privatne račune, stotine hiljada radnika je završilo na ulicama.
Uprkos svemu, ovu državu još čeka EPS, ŽTP, Telekom... Na redu su izvori voda, putevi i poljoprivredni giganti.
Slučaj Petrohemija bio je jedna od tema sastanka direktora javnih i državnih preduzeća koji su se nedavno, pre mesec dana, sastali sa predsednikom i premijerom Srbije Borisom Tadićem i Mirkom Cvetkovićem.
Više od šest sati u zgradi Predsedništva predsednik i premijer razgovarali su sa direktorima NIS-a, EPS-a, Srbijagasa, PTT-a, Telekoma. Galenike, Železnica, Komercijalne banke, Jata, Puteva Srbije, Aerodroma, Srbijašuma, Dunav osiguranja, PIO fonda, Lutrije, Zavoda za zdravstveno osiguranje...
Pričalo se i o energetici, kako dovršiti skladište gasa u Banatskom Dvoru i kako da najjeftinijeg svetskog proizvođača nameštaja, švedsku Ikeu, dovedemo u Srbiju. Na kraju je jedan od aktera preneo Tadićeve reči: "Loše je što je sastanak toliko trajao, a dobro je što smo se videli".
Posle šestogodišnje prakse da kupci kroz privatizaciju stiču apsolutnu vlast, a radnici i mali akcionari gube sva prava, ekonomija bankrota je dočekana kao legalizacija faktičkog stanja.
Kada je Mlađan Dinkić u leto 2007. godine, odmah po preuzimanju dužnosti ministra ekonomije i regionalnog razvoja, najavio da će se privatizacija preduzeća, koja do tog trenutka nisu prodata, nastaviti kroz stečaj, narod je ostao potpuno ravnodušan.
Niko, međutim, nije ni sanjao da će Dinkićevu viziju svojinske transformacije, bolje reći pljačke,  uskoro početi da slede svi privatni vlasnici koji hoće da se otarase nepoželjnih ugovorenih obaveza, pre svega onih koje se tiču radnika i socijalnih programa.
Nakon Dinkićeve najave da će se završna faza privatizacije obavljati "kroz stečaj", novi vlasnici privrede u Srbiji su počeli masovno da zadužuju privatizovana preduzeća kod (svojih) sestrinskih firmi.
Ministrovo objašnjenje da su preostala preduzeća prezadužena i neatraktivna, zbog čega moraju na doboš, pokazala su, izgleda, i gazdama put kako da se oslobode neatraktivnih elemenata u sopstvenim fabrikama: radnika, malih akcionara, sindikata, kolektivnog ugovora...
Kako se ovakvi planovi sprovode u praksi, u zrenjaninskom ŠINVOZ-u i BEK-u recimo, javnost je uglavnom imala prilike da vidi. A upravo tih dana i Rekord iz Rakovice je obustavio proizvodnju i poslao svih sedamsto radnika na prinudni odmor. Suočeni sa opasnošću od stečaja, radnici su zahtevali od Agencije za privatizaciju da raskine kupoprodajni ugovor jer je osnovna delatnosti ukinuta i proizvodnja guma potpuno obustavljena, Agencija se, međutim, oglasila nenadležnom! U čemu je problem?
Preduzeće zapravo uopšte nije privatizovano, već je samo prodata njegova imovina, uz obavezu da kupac preuzme i 770 radnika. Društveno preduzeće Rekord, dakle, i dalje postoji, trenutno u likvidaciji, bez radnika i imovine, koji su prodati preduzeću Vizahem, a kako Agencija nije prodavac, već je to Rekord, onda Agencija sve i kad bi imala dobru volju da spreči propast sedamsto radnika Rekorda, odnosno Vizahema, ne bi mogla da traži nazad nešto što nije ni prodala, već je samo bila agent za nekretnine.
Teoretski, radnici za raskid ugovora eventualno mogu da se obrate likvidacionom upravniku Rekorda, što zvuči kao neslana birokratska šala. Sada su radnici u procepu između stečaja koji im ne odgovara, i ugovora koji im odgovara još manje, jer iza njega stoje upravo oni ljudi koji su Vizahem doveli do propasti - preko svoje firme LB Merchants LLC, registrovane u Njujorku. Stečaj je od Trgovinskog suda u Beogradu tražio Miloš Malinović, jedan od suvlasnika Vizahema i direktora Rekorda.
Nakon što su se uporni protesti radnika ispred Vlade preselili pred Viši trgovinski sud, ova ustanova je uvažila njihovu žalbu i ukinula rešenje Trgovinskog suda u Beogradu kojim je u Vizahem uveden stečaj i sve vraćeno na ponovni postupak.
Rekord je marta 2005. godine privatizovan na ne baš svakidašnji način, ali vrlo simboličan za tip "svojinske transformacije" kakav se sprovodi nad srpskom privredom.
Agencija je, naime, primorala preduzeće da samo proda svu svoju imovinu rusko-srpskom konzorcijumu Vizahem, koji se ugovorom obavezao da plati kupoprodajnu cenu, preuzme sve Rekordove radnike i zadrži osnovnu delatnost preduzeća narednih pet godina.
Iako je Rekord naveden kao "Prodavac" svoje imovine, ugovor je potpisala Agencija za privatizaciju, u svojstvu Rekordovog punomoćnika, a novac od kupoprodaje uplaćen je na račun Agencije. Otvorenije nego u bilo kom drugom slučaju, privatizacija Rekorda je pokazala da društvena, pa ni ekonomska celishodnost nikada nisu spadale u načela rada Agencije, te da ova institucija, nadležna i da planira i da sprovodi i da kontroliše proces privatizacije, zapravo nema nikakva druga načela osim kupoprodaje nekretnina. Štaviše, ugovorom kojim je primorala Rekord na aktivnu neslobodu i saučesništvo u sopstvenom propadanju, Agencija je demonstrirala meru neodgovornosti čak i za srpsku privatizaciju.
Da li Agencija za privatizaciju ili Ministarstvo pravde, neko ko zastupa državu mora da obešteti radnike za katastrofalno vođenje restrukturiranja i privatizacije koje ih je dovelo do prosjačkog štapa. To, naravno, ako već hoćemo da imamo odgovornu državu, a ne golu vlast koja je po ideološkom ćefu 2001. godine radnicima otela Rekord, onemogućila ih da donose bilo kakve odluke o svom preduzeću i svojoj budućnosti, i sad na socijalni haos koji je izazvala lošim rešenjima suvo odgovara kako nije nadležna.
Slučaj Rekord - Vizahem, podsetio je na davne krilatice o "ideološkim fabrikama rakovičkog basena", na famozni događaj iz 1988. godine ("Svi na svoje radne zadatke"), i činjenicu da su (bivši) radnici Rekorda,u vreme kad su se poslednji put za nešto pitali, imali i posao i plate i fabriku. Osim po proizvodima od gume, ova rakovička fabrika poznata je i po tome što je bila rasadnik političara, počev od Dragana Tomića, bivšeg predsednika Skupštine republike Srbije pa do Zorana Lilića, bivšeg predsednika SRJ.
Danas, nakon što su za svoje dobro razvlašćeni od samoupravljanja, po sili zakona i uz svesrdnu i papreno plaćenu pomoć privatnih i državnih eksperata, gledaju kako od gazde da otmu zarađene plate i uknjiže mnoge godine neuplaćenog staža.
Sudbinu Rekorda preživelo je na hiljade malih i velikih preduzeća, među koje su bili i pravi industrijski kolosi. Država je blizu milion radnika gurnula u pakao. Nedavno je nekoliko stotina radnika različitih firmi u Srbiji samo u jednom danu vraćeno sa posla kućama, jer su im poslodavci, pozivajući se na svetsku ekonomsku krizu, uručili otkaze. Otkazi pljušte svakodnevno u Leskovcu, Nišu, Paraćinu, Čačku, Priboju, Kruševcu, Kragujevcu...

Tranzicija, dakle, korupcija

Tajkunizacija srpske privrede je puna apsurda pa su tako svi radnici ATP Vojvodina dobili otkaz, zaključno sa 15. decembrom prošle godine, istog dana kada je novosadski Trgovinski sud uveo stečaj u ovo preduzeće, što je zatražila Čačanska banka zbog duga Vojvodine od oko 250.000 evra.
Samo desetak dan kasnije javljeno je da je i sama Čačanska banka otišla u stečaj pa je i ona svoje radnike otpustila. Vozačima i kondukterima Vojvodine je prenet stav gazda da od 1. januara gase osnovnu delatnost preduzeća, prevoz putnika u međumesnom i međunarodnom saobraćaju.
Najveći paradoks je konstantno prisustvo prljavog kapitala, kroz ubacivanje mafijaškog biznisa u legalne tokove. U jednom izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije se kaže "da ministarstvo finansija i ekonomije nema uvid u to koliko je prljavog kapitala uključeno u kupovinu državnih firmi (npr. postoji sumnja da se radilo o pranju novca prilikom kupovine gazdinstava u Erdeviku kod Šida, Ratkovu, Vetpromu, Zvezdi iz Sombora i Slobodi iz Novog Sada) te se postavlja pitanje šta je Agencija u tim slučajevima preduzela".
Vrlo često su prisutne i fiktivne firme iz poreskih rajeva. Ograničenja ne postoje ni u delatnostima. Upečatljiv je primer firme iz Leskovca gde se čovek bavio ugostiteljstvom, a onda kupio firmu iz oblasti elektroindustrije. Naravno, firma je danas u očajnom stanju, radnici nisu mesecima primili plate i traže poništavanje kupoprodajnog ugovora.
Kao ilustrativne primere zloupotreba u procesu privatizacije Antikorupcijski savet navodi Transport iz Kragujevca, MPAD 15. septembar iz Valjeva, Seme iz Beograda itd.. U nekim od njih nisu ispunjene obaveze koje se tiču socijalnog i investicionog programa, nisu priložene garancije, firme su prodate u bescenje, došlo je do obustavljanja procesa proizvodnje, smanjuju se i ne isplaćuju plate, vrše se stalni pritisci, pretnje, ucene i sl...
Brkove omasti uz pomoć vlasti

Izveštaji Saveta za borbu protiv korupcije samo je potvrdio ono što se odavno zna - da tranziciona Srbija vrvi od korupcije i da sam proces privatizacije nije pošteđen toga.
Sukobi Vlade sa Savetom datiraju skoro od njegovog osnivanja. Iako osnovan od strane Vlade Republike Srbije, kao telo koje će u situaciji krhkih državnih institucija, kritikovati korupcionaštvo u srpskom društvu, Savet od početka nije uživao simpatije vladajuće nomenklature. Ovo stručno i savetodavno telo od početka se postavilo kao neka vrsta arbitra. Budući da je Savet Vladin proizvod očekivala se neka vrsta poltronstva u odnosu na vladajuće strukture. Gledajući sa sadašnje distance, Vlada je Savet osnovala forme radi. Onog momenta kada su pojedini članovi Saveta dirnuli u miljenike sadašnjeg režima, došlo je do teških uvreda. Predsednici Saveta Verici Barać prišivani su razni atributi, a rad Saveta diskvalifikovan i proglašavan "petom kolonom". Da nije ove hrabre osobe, naša znanja o kriminalnim privatizacijama bi bila daleko siromašnija. Kao najdrastičnije nezakonite privatizacije, Verica Barać je isticala na desetine ojađenih firmi. Pomenimo neke.
Konzorcijum zaposlenih Veterinarskog Zavoda Zemun je proučavajući obimnu dokumentaciju Agenciji za privatizaciju postavio i pitanja o ulozi konsultantske firme Ces Mecon i da li je ona dobila zastupništvo na osnovu raspisanog tendera, s obzirom na mogućnost sukoba interesa, budući da postoji veza između direktora agencije Mirka Cvetkovića, kao bivšeg izvršnog direktora i partnera u Ces Mecon, kao i između vlasnika preduzeća Ces Mecon, Dušana Nikezića, čiji je sin Zvonimir Nikezić, zamenik direktora Agencije za privatizaciju, kao i to da je Dragan Đurić, zastupnik Konzorcijuma Zekstra-Bankom, koji je i član uprave FK "Partizan", pa može imati aspiracije na zemljište Veterinarskog Zavoda.
Povodom privatizacije Agrosemena iz Sremske Mitrovice postavlja se pitanje da li je Agenciji poznato da je Okružno javno tužilaštvo podnelo tužbu Okružnom sudu u Novom Sadu za pokretanje krivičnog postupka protiv D. Đermanovića i I. Saboa zbog kršenja čl.27 st. 2 u vezi sa stavom 1. Zakona o sprečavanju pranja novca (potpis zamenika javnog tužioca Tatjane Lagumdžije)?
Valjevski 15. Septembar privatizovan je tako što je formiran Konzorcijum od 81 zaposlenog radnika, na čijem se čelu nalazio i Slobodan Đukić, tadašnji zamenik Ministra za trgovinu i turizam, koji poseduje 35 akcija, pa je između ostalog i svoga sina zaposlio kao menadžera u tom preduzeću.
Savetu je dostavljen zahtev za preispitivanje kupoprodajnog ugovora od 13.08.2003. godine kada je na osnovu javnog tendera preduzeće kupio Domal-Inženjering, čiji je suvlasnik direktor jednog pogona Nisala.
Vrednost kapitala bila je procenjena na 75.048.000 dinara, odnosno l2.809.000 USD, ali je firma prodata Domalu za samo 325.000 evra, sa obaveznom investicijom od 3.100.000 evra i uz minimalni socijalni program. Iako preduzeće nije bilo gubitaško i pre privatizacije su redovno isplaćivane plate, u 2003. godini je namešten gubitak uoči privatizacije da bi se umanjila vrednost kapitala.
Postoji sumnja da je privatizacija nameštena u korist Domala, uz pomoć pomoćnika direktora Nisala koji je predstavio tu firmu u najboljem svetlu, na račun Nisala, kao i člana agencije Ljubomira Đurovića, koji je forsirao interese novog vlasnika. Ta sumnja je izazvana i činjenicom da su svi prethodni solventni ponuđači odbijeni, a Katarina Tončić iz Agencije obavestila je Tendersku komisiju da je preduzeće gubitaš i da radnici ne primaju platu.
Na aukciji održanoj 15.05.2003.godine preduzeće Vetprom iz Sombora kupio je Konzorcijum od 6 članova na čelu sa direktorom Aleksandrom Kaićem. Postoji sumnja u povezanost Kaića i Agencije za privatizaciju u Beogradu, a kao moguća veza spominje se Dragan Spasojević iz Agencije. Zaposleni su izjavili da nisu protiv privatizacije, već protiv nezakonito obavljene privatizacije.
Ugovor o kupoprodaji Nemetala iz Vranjske Banje zaključen 14.10.2003. sa Gojkom Rajkovićem, koji je odmah smenio direktora i postavio bivšeg direktora koji je otišao u penziju. Nemetali su jedno od najuspešnijih preduzeća u Pčinjskom okrugu, koje ima strateški značaj i široku primenu i koje je premašivalo godišnji plan proizvodnje i redovno isplaćivalo radnike, što se znatno izmenilo u postprivatizacionom periodu, te preduzeće ne može da ostvari kontinuitet proizvodnje i praktično ne radi, osim jednog pogona sa 12-14 radnika, od 87 zaposlenih.
Radnici Župe iz Kruševca su vodili pravi rat sa gazdama kako bi ostvarili svoja prava i pokušali da spasu nekad uspešnu firmu. Javnost u Kruševcu još pamti Violetu Josifovu, vlasnicu firme Vektra koja je kao vlasnik već bila ušla u Župu, ali je danima dolazila u pratnji policije i bila zabarikadirana u kancelariji zbog ogromnog protesta povodom mutnih igara u ovom nekadašnjem privrednom gigantu zbog koga se ceo grad digao na noge.
Preduzeće Seme AD Beograd podnelo je zahtev (pod br. 07 7557/2003) da se preispita i poništi privatizacija 70 odsto vrednosti kapitala, koja je održana 19.03.2003.g., jer procenom kapitala nije obuhvaćena ukupna imovina preduzeća i samim tim nije utvrđena adekvatna vrednost, budući da je procenjena imovina poslovnog prostora procenjena samo na oko 100 evra po kvadratu po proceni Ces Mecon.
Iz navedene analize se može utvrditi da postoje mnoga nerešena pitanja u politici i u postupku privatizacije, zbog kojih može doći i dolazi do zloupotreba.
Vlada donosi uredbe o postupku privatizacije sa zakonskom snagom i tim putem uređuje posebne programe za neke firme, što je protivno zakonu i stvara uslove za voluntarizam.
Sredstva od privatizacije nisu dovoljno iskorišćena za podsticanje privrednog razvoja, jer su ulagana uglavnom za restrukturiranje gigantskih firmi i popunjavanje budžeta.
Nije utvrđeno da li  se iza fiktivnog kupca skrivaju i ofšor kompanije, niti  Ministarstvo i Agencija imaju pregled da li je i koliko "prljavog novca" i nelegalno stečenog kapitala upotrebljeno za kupovinu društvenih firmi i da li dolazi do privredne rehabilitacije predstavnika bivšeg režima.
Nije definisano koja se preduzeća od opšteg nacionalnog značaja ne mogu privatizovati i koja moraju biti transformisana u javno dobro, odnosno koja se mogu dati u koncesiju.
Nije izvesno da li postoji sistemska kontrola koliko kupci ulažu u konkretna preduzeća u investicije, socijalne programe, za obezbeđenje egzistencije otpuštenih radnika i sl.  (saopšten je samo opšti podatak da je za investicije ugovoreno 700 miliona evra, a iz Fonda za razvoj izdvojeno 25 miliona evra za kredite, pomoću kojih je otvoreno 70.000 novih radnih mesta).
Ne postoje objašnjenja za slučajeve kada se u prigovorima izriče sumnja da postoji nameštanje tendera, na osnovu čega se stvara utisak o nedovoljnoj spremnosti glavnih aktera privatizacije da preispitaju svoje postupke.
Ne vodi se računa o tome kada se vrši procena imovine firme koja se prodaje, a budući da tu procenu vrše konsultantske firme, one mogu u dogovoru sa favorizovanim kupcem odlagati procenu, da bi narasli dugovi preduzeća i snizili cenu prodaje.
Zakon o stečaju omogućuje malverzacije jer ne precizira: na osnovu kojih kriterijuma se određuju sudska veća kojima se daje stečajni predmet; po kojim merilima se vrši izbor stečajnih upravnika pa tako jedan stečajni upravnik obavlja posao u stotinu firmi; dato je mnogo vlasti pojedincima, koji su previše plaćeni, bez kontrole Ministarstva i Agencije.
Nisu predviđene sankcije za prekršaje u procesu privatizacije za neizvršenje ugovornih obaveza kupaca, niti za netačno predstavljanje informacija o vrednosti kapitala i imovine preduzeća.
Nije definisano kolika je ingerencija Ministarstva i Agencije u kontroli rada konsultantskih firmi koje imaju velika diskreciona prava u odlučivanju o proceni vrednosti kapitala firme koja se privatizuje i o rangiranju ponuda, što je čini se prepušteno isključivo Svetskoj banci.
Nisu definisani odnosi Agencije za privatizaciju i Trgovinskih sudova, koji arbitrarno procesuiraju predstavke o prekršajima i neefikasnim radom dovode do propadanja preduzeća koja su ušla u postupak privatizacije.
Ministarstvo i Agencija za privatizaciju prelaze preko brojnih prigovora, iza kojih se krije sumnja o mogućnosti korupcije prilikom postupka privatizacije, bez pokazane spremnosti da ozbiljno preispitaju takve slučajeve.
Nisu zaštićena prava manjinskih akcionara jer su neprecizno određeni sadržaji ugovora o prodaji, što uslovljava da se često sklapaju ugovori na štetu zaposlenih, a nisu definisane ni obaveze i odgovornost potpisnika ugovora (Agencije za privatizaciju i kupaca).
Ne postoji uvid u sredstva koja kupac polaže kao garanciju za uzimanje kredita kod banke, te se dešava da podnosi kao garanciju samu firmu koju kupuje, a nije zakonski regulisan odnos organa za privatizaciju i banaka, da bi se to sprečilo.
Sve su to rupe u zakonu o privatizaciji iz 2001. godine pa je ispalo da je model privatizacije premijera Đinđića samo nastavak Miloševićeve rasprodaje srpske privrede. Nedavno je objavljeno da je Srbija prodala strancima 70 odsto celokupne privrede!? Šta će onda ostati Srbima? Da li su postali robovi stranog kapitala?
Podsetimo se je u vreme Đinđića javnosti predstavljano da je zaustavljena nepoštena i tajna privatizacija koju su sprovodili direktori bliski režimu, obezbeđeno strateško ulaganje u novu fabriku duvana Velje Ilića koja nije makla dalje od temelja, izvršen je izbor urgentne prodaje 35 velikih preduzeća zajedno sa Svetskom bankom, pripremljeni su projekti za Donatorsku konferenciju koji se odnose na izgradnju Agencije za privatizaciju, pomoć za 26 preduzeća koja su najveći gubitaši.
Tada su utvrđene nezakonitosti i neregularnosti u postupku privatizacije 84 preduzeća među kojima su Mažestik, Jagodinska pivara, Savremena administracija, Voda Vrnjci, Knjaz Miloš, Komerc sistem, Sojaprotein... Vlada je preuzela upravljanje u više preduzeća kako bi tobože sprečila njihovo dalje uništavanje, zaštitila državnu imovinu i prava zaposlenih kao što su Cementara Novi Popovac, Milan Blagojević, Magnohrom, 22. decembar, EI Niš, DMB... Cela nacija je živi svedok kako su ti giganti završili i kakva je sudbina njihovih radnika. Podsetimo se da je (onda) čuveni Miki Savićević sa ekspertskom grupom tražio strateškog partnera za Zastavu. Kasnije je hapšen, istina, zbog sasvim drugih nezakonitih radnji.
U pljačku državnih preduzeća bila je uključena odabrana politička oligarhija. Kada je Mirko Cvetković postavljen za ministra finansija u vladi premijera Koštunice, Verica Barać je bila apsolutno razočarana.
"Jedan od najvećih Cvetkovićevih grehova jeste to što je u vreme kada je bio na čelu Agencije istovremeno bio i izvršni direktor firme Ces Mekon, koju je ista ta Agencija često angažovala. To je očigledan, strašan sukob interesa! Sve privatizacije završavane su u uskom krugu ljudi i magičnom trouglu: Ekonomski institut - Diloit & Tuš - Ces Mekon, navela je predsednica Saveta za borbu protiv korupcije".
Na ovo je svojevremeno Branko Pavlović, jedan od savetnika takozvanih malih akcionara dodao: "Mirko Cvetković je katastrofalno rešenje, jer o finansijama ne zna ništa, niti se time ikada bavio! On je na direktnoj liniji onih tajkuna koji se boje prevelike moći Božidara Đelića. Oni se plaše da se Đelić ne otrgne kontroli i počne da ih zaobilazi u budućim privatizacijama, jer ima dobre kontakte na Zapadu".
"Kada sam ušao u Agenciju za privatizaciju posle Cvetkovićevog odlaska, zatekao sam haos. Nije se znalo kada se ide na raskid ugovora, nije bilo nikakve strategije u pogledu nastupa akcijskog fonda, konsultantske kuće dobijale su avansno 60 odsto od dogovorene sume, a da pri tom uopšte nisu bile u obavezi da nalaze partnere, već samo da sređuju papirologiju… Odbio sam tada da potpišem Cvetkovićev ugovor sa Svetskom bankom, jer je bilo previše spornih detalja. Pomenuću samo dve privatizacije koje su katastrofalno odrađene za vreme njegovog mandata: Putnik i Sever iz Subotice", bio je u kritikama konkretan Branko Pavlović pa je ubrzo potom smenjen. Bio je samo tri meseca direktor Agencije, jer je počeo "mnogo da priča".
Sve kritike su presahle kada je Mirko Cvetković izabran za premijera.
I bivši premijer Zoran Živković lepo se ovajdio u tranziciji srpskih preduzeća. Njegov slučaj je vrlo zanimljiv.
Vinograd na 52 hektara, koji je na Fruškoj gori posadio bivši premijer Zoran Živković, nalazi se na tuđoj zemlji! Živković je zemljište uzeo u zakup od Agrounije, firme Miodraga Kostića Koleta, a celokupna zemlja, iznad sela Krčedin prema Dunavu, pripadala je jednom od najbogatijih sremačkih vlastelina Svetozaru - Baći Jakšiću, koju su mu oduzeli komunisti nakon Drugog svetskog rata  Zakonom o agrarnoj reformi iz 1946. godine.
Narodni sud iz Sremske Mitrovice oduzeo mu je tada 200 hektara obradive i isto toliko neobradive zemlje, pašnjake, šume, ritove, kao i svu stoku koju je imao. Posle svega, kroz državnu premetačinu i jeftinu i sumnjivu privatizaciju, dospela je do Kostića i Živkovića kao predstavnika nove buržoaske klase koja se obogatila kroz političke veze, mahinacije, sumnjive poslovne kombinacije i prevare.
Jakšićev praunuk Nebojša Jovanović poseduje sva dokumenta o vlasništvu, ali je njegov trud da vrati dedovinu za sad uzaludan. Srbija još nije donela Zakon o restituciji i vraćanje imovine pravim vlasnicima, iako je zakon u proceduri još od dolaska DOS-a na vlast.
Država je rasprodala mnoge firme i zemljišta sa spornim vlasništvom. Tamo gde je i bilo kakvog takvog opiranja otimačini privatizacije je obavljena nasilno i na najgori mogući način. Možda tek neke sledeće generacije shvate značaj i posledice ovako strašne epopeje, odnosno pljačke naroda.
Od donacija, ino kredita, privatizacije i direktnih stranih investicija od 2000. do danas u našu zemlju slilo se neverovatnih 37 milijardi evra! Po gruboj računici, za taj novac može da se izgradi čak 308 mostova poput preskupe "žirafe" čija gradnja upravo traje preko Ade ciganlije. Da je bar deset milijardi evra uloženo u železnicu, Srbijom bi danas krstarili vozovi brzinom od 200 na sat. Za 37 milijardi evra mogli smo da imamo i više od 30 linija metroa u Beogradu! Drumski i železnički Koridor 10, kao i beogradski metro, što su bili i prioriteti ove vlasti.

Kako kupiti sebe samoga

Bivši ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović umešan je u prodaju najznačajnijih srpskih preduzeća kao što je smederevski gigant. Vlahović je pre privatizacije Sartida, radio kao direktor u revizorskoj kući Diloit i Tuš, a kada je UBOPOK pozvao na razgovora u vezi sa Sartidom, pozivao se navodno na poslanički imunitet.
Podsetimo da su u prodaji Sartida bili uključeni političari, sudije, ambasadori, tajne službe. Trgovinski sud u Beogradu utvrdio da je prava cena kompanije 23 miliona dolara, a samo pet godina ranije cena ovog preduzeća bila je pet puta veća.
O umešanosti i ulozi aktuelnog premijera Mirka Cvetkovića oko nameštenih, nevladinih procena vrednosti Sartida kao i Miroljuba Labusa dosta je pričao i Savet za borbu protiv korupcije. Postoji osnovana sumnja da je gospodin Labus kao predsednik Saveta Agencije za stečaj i sanaciju banaka falsifikovao službeni dokument - Saglasnost za prodaju Sartida kao pravnog lica, tako što je isti takvu saglasnost sačinio i potpisao 31. marta 2003. god, tj. tri dana posle, pošto je taj dokument razmatralo stečajno veće, sudija i upravnik u stečajnom postupku preduzeća Sartid a.d u stečaju.
I sam Nemanja Kolesar, bivši šef kabineta Zorana Đinđića, tokom saslušanja u UBPOK je potvrdio da Miroljub Labus snosi veliku odgovornost zbog ovakve prodaje.
Američko preduzeće US Stil kupilo je 31. marta 2003. godine smederevski Sartid za 23 miliona dolara, kako je to predočeno javnosti. Međutim, tužilaštvu su dati materijalni dokazi da U.S.Stil Korporacija iz Pensilvanije nije kupila Sartid a.d. u stečaju od Trgovinskog suda u Beogradu već od "posrednika" Holandske firme TAROBI BEHER IBV i ( ustvari, domaće trgovinsko preduzeće US Stil Balkan d.o.o sa osnivačkim kapitalom od 5.000 dolara).

Spisak opljačkanih

Savetu za borbu protiv korupcije napravio je spisak preduzeća koja su privatizovana po zakonu iz 2001. godine, odnosno koja su opljačkana. Spisak je u martu 2004. godine dostavljen predsedniku Vlade Vojislavu Koštunici, Skupštini, predsedniku Odbora za privredu Milku Štimcu i Agenciji za privatizaciju. Ovaj spisak svakako nije sveobuhvatan pregled opljačkanih u privatizaciji, ali bi u svakoj ozbiljnijoj državi odmah završio na stolu tužioca za organizovani kriminal.
GP Zlatibor, Užice, Bačka, Čonoplja, Bezdan, Sombor, Dunav, Bezdan, Gradina, Užice, Napredak, Ratkovo, Beogradska pekarska industrija, Beograd, Jafa, Crvenka, Bora Kečić, Obrenovac, Univerzal, Lozovik, Velika Plana, 2. Oktobar, Vršac, Slavica-Parafarm, Subotica Strela, Aranđelovac, Ineks Stjenik, Čačak PIK Takovo, Gornji Milanovac, Meteor, Subotica, Merkur, Bačka Palanka, Morava, Čačak
Polet, Novi Pazar, Jelak, Tutnin, AU sistem, Beograd, Novitet, Novi Sad, Agrohem Novi Sad, Luka Dunav, Pančevo, Fabrika Vagona, Kraljevo, EMS KIJEVO, Obrenovac Laminat, Bajina Bašta, Duvan, Čačak, Vetprom, Sombor, Seme, Beograd, Hempro, Beograd, Argopromet, Požarevac, Dunav, Čelarevo, Nisal, Niš, INIS, Niš, Brodogradilište Apatin, Apatin, Banini, Kikinda, Hladnjača, Kraljevo, Biopak, Beograd, GPD Dom, Petrovac Izolma, Rača, Nemetali, Vranjska Banja, Dunav, Novi Sad, Diskos, Aleksandrovac Prima, Kikinda, Zdravlje, Leskovac, Timok, Zaječar, Autocentar Balkan, Subotica Borac, Krupanj, UTP Vojvodina, Šid, Zaštita, Pres Beograd, Kosmaj, Mladenovac, Tisa, Novi Kneževac, Eltek, Kovačica, Prehrana, Sombor, Vrenja, Beograd, Frad, Aleksinac Niteks, Niš, Jugolek, Beograd, Autoprevoz, Vrnjačka Banja, Šećerana Jedinstvo, Kovačica Usluga, Aleksandrovac, Jelen Do, Jeleno Do, Izvor, Paraćin, Agroseme, Sremska Mitrovica Veterinarski zavod, Zemun, PKB Transport, Kragujevac, Litopapir, Čačak, 15. septembar, Valjevo, Uzor, Valjevo, Radnik, Nova Varoš, Župa, Kruševac, Erdevik, Erdevik
Banat, Zrenjenin, Sremput, Ruma, Avalaguma, Beograd, Sportstar, Beograd Metalseko, Gornji Milanovac, Bratstvo, Subotica, Mehanika, Aleksinac Atelje Stari Grad, Beograd, Tehnoservis, Beograd, Bioprotein, Obrenovac, Montaža, Beograd, 14. decembar, Sombor, Jugometal, Beograd, Podrinje, Ljubovija ŠIP Nikola Nikolić, Kragujevac.