Vrbas

Kako ljudi iz inata uzaludno proćerdaju pola života

Nema pravde bez Strazbura

Spor prvih komšija iz Vrbasa, Cebalovića i Puzovića, oko međe više nije domaća poslastica. Ta naša  narav sažeta u formuli "sve ću vas tužim" osim što uveseljava sudije u Strazburu postaje globalni fenomen dubljeg značenja jer očigledno pravna država Srbija ne funkcioniše.

G. Predojević

Ako je Brisel poslednja stanica srpske vladajuće političke elite, Strazbur se odomaćio kao trasa nade, sinonim za siguran put pravde koji običan svet ne može da pronađe u svojoj zemlji, u Srbiji.
Sve je više onih koji veruju da nema pravde bez Strazbura, sve je više onih koji saviju ćitabe pod mišku pa pravac u Strazbur!
Međunarodne sudije, ozbiljni i prilježni pravnici, ne mogu čudom da se načude predstavkama sa ovih prostora, ne mogu da se načude koliko je Srbija pravno neuređena zemlja, koliko su predstavnici ovdašnje sudske vlasti potonuli u mito, korupciju... Naše naravi su posebna poslastica međunarodnih sudija.
U Strazbur je nedavno stigla nova žalba iz Srbije.
Penzioner iz Vrbasa Tomislav Puzović žalio se na postupanje državnih organa, odluke suda i njegova molba je primljena s velikom pažnjom, jer je slučaj za evropsku gospodu više nego interesantan.
Gospodin Puzović danas jeste penzioner, ali nije tipični parničar, kako bi pravnici rekli.
Kada je njegov slučaj zaveden u sudske spise bio je mlad čovek, pun snage i volje da radi i stvara pa je daleke 1981. godine, sa suprugom, otkupio četiri ara placa od opštine za izgradnju porodičnog doma. Tek što je kuću stavio pod krov, rešio je da se ogradi, ali je tad izbio nerešiv problem oko međe s prvim komšijama Cebalovićima iako su svi papiri bili uredni.
U razgraničenje se umešao crnogorsko-sandžački mentalitet mada je, papirološki, sve bilo čisto i potaman.
"Tu je međa"... "Nije nego je ovde međa"...samo što se za guše nisu povatali.
Cebalovići (Milutin, Milena i Blažo) podigli su tužbu protiv prvih komšija Puzovića i spor je (polu)okončan tek posle 21 godinu i to na vrlo grub način.
Mada je na slučaju bilo angažovano mnoštvo sudija, advokata, veštaka, neki su na predmetu stekli zavidnu reputaciju i penziju ne završivši ga, dolaskom Slobodana Nadrljanskog za predsednika Okružnog suda u Novom Sadu, spisi stižu u ruke Branke Popović, predsednice Opštinskog suda u Vrbasu.
Značajna uloga u celom slučaju pripala je i Radomiru Cebaloviću koji je u to vreme radio kao sudija, potom i sekretar opštinskog suda. Radomir Cebalović je sin, odnosno sinovac, Puzovićevih komšija, Milutina i Blaža Cebalovića, koji su odlučili da uz pomoć veza i uticaja prošire teritoriju na štetu suseda.
Spor je po svoj prilici namerno fingiran, na kraju će se shvatiti i zašto.
Sudija Branka Popović se nakon što se predmet malo duže krčkao po fiokama toliko brzopleto angažovala da je odluku o rušenju sporne ograde sprovela uz pomoć sudskih izvršitelja i asistenciju policije bez prisustva geometra, što je u ovakvim slučajevima poželjno, i čak nephodno po zakonu. Stiče se utisak da je Puzovićima, u fingiranom procesu, oduzeto više od jednog ara zemlje, što je u njihovim očima neprocenjivo blago.
Celu priču dodatno je iskomplikovao važan detalj da se sporna međa između komšija vodi navodno kao posebna parcela. Tek kada je ograda srušena, "zajedno sa grožđem", što je Puzoviću posebno teško palo, utvrđeno je da zasebna parcela između komšija ipak ne postoji. Cebalovići su na sličan način apcigovali i deo placa drugog komšije, doduše bezbolno i bez sudskih zavrzlama.
A ovi susedi, Cebalovići i Puzovići, proćerdali su po 21 godinu najboljeg dela svojih života za bezvredno parče zemlje, idući po sudovima i tražeći pravdu koje u Srbiji, na žalost, nema. Vredi li se boriti i u Strazburu?