(H)umorna priča

Šta kada višnje ne rode?

Sećam se još kao pionir, kada su našem drugu Titu dolazili u goste strani državnici, nas dovedu iz škole, obavezno se lepo obučemo, sredimo i čekamo pored puta dva tri sata dok kolona ne naiđe. Ej, a sada dolazi ovaj iz Amerike i svi moramo da se sklanjamo da nas ne vidi. Jer, tako je najsigurnije za njega. Pa koji je moj dolazio. Višnje više ne rađaju, kokoške ne nose jaja, radnici štrajkuju. Pa, do to nije zbog njega ili njih?

 Neša (čita ko nije ostao bez jaja)

Rekoh u prošlom broju VRATILI SU SE. Kažu to je satira. Nije satira to je istina. Ponovo poskupljenje benzina, svega što u prodavnici dotaknete, pa i takvih gluposti kao što su mobilni telefoni i kablovska televizija. Dakle, krenulo je redom. Jedino mi još nije jasno kako guverner Jelašić i njegovi guvernerčići sva ta poskupljenja uspevaju da uguraju u 8,8 odsto. Po stanju mog džepa ja osetim da je to prevazišlo planiranu stopu inflacije za celu godinu. Ili, ja brkam pojmove kao što su poskupljenja ili kretanje cena (uvek na gore) i inflacija.
Vidim ovo leto će biti mnogo zeznuto, jer su se produbljivanju krize, (a kakav stručan izraz) pridružile višnje i kokoške. Pitate se kako?
Imam u bašti pet stabala višnje. Proletos cvetale milina jedna i onda ih pojela inflacija. Od pet stabala samo na jednom ima pravih sočnih višanja, ali čisto sumnjam da će biti dovoljno i za jednu dobro rastegnutu pitu, a pitu od višanja volim više od svega. Gledam kod komšije, od tri višnje samo na jednoj ima roda, sve ostalo otpalo. Ne mogu da utvrdim zašto su nas i višnje ostavile na cedilu?! Da nije to zbog njih?
Gledam frižider. Otvorim ga unutra mrak. Bolje svetlo i da se ne palim. Prazan je. Pipam mesto gde stoje jaja, nema ni jedno. Tašta negde omanula? Pitam ženu zašto nije donela od mame jaja, ona kaže nema, kokoške slabo nose. Znači i kokoške se pridružile produbljenju krize. Štrajkuju, neće da rade svoj posao. I kokoške nas ostavile na cedilu?! Ostadosmo bez jaja. Da nije to opet zbog njih?
Po ulicama ne možeš proći od onih što štrajkuju. Pitam jednog što tako stoji među njima, što štrajkuju? On mi reče - Nemam pojma, tek sam stigao. Pa zar ti nisi štrajkač? Ma, ne. Ja i onako ništa ne radim već osam godina od kada su nam zatvorili firmu, a  nisam platio kablovsku pa mi ne radi televizor,  pa stao da čujem šta ima novo!
Desetak metara dalje ponovo neka gužva. Šta je sad? - Ovuda ne može da se prođe, kaže policajac.
- Zašto. Jel, neki štrajk? - Dolazi američki predsednik! - Jel onaj, Obama? - Nije taj! - Pa koliko to oni predsednika imaju? - Šta mene pitaš otkud znam. Al, ovuda nećeš proći.
Sećam se još kao pionir, kada su našem drugu Titu dolazili u goste strani državnici, nas dovedu iz škole, obavezno se lepo obučemo, sredimo i čekamo pored puta dva tri sata dok kolona ne naiđe. Kada kolona naiđe mi mašemo zastavicama dimu koji ostaje iza automobila koji projure. Tada sam kao klinac video cara Etiopije Hajle Salasija i druga Tita ceo hiljaditi deo sekunde.
Jednom su nas vodili da pozdravimo druga Tita kada se vraćao vozom odnekud. Stajali smo na krivini, gde je voz usporavao, a drug predsednik je otvorio prozor i dugo... dugo nam mahao. Celu jednu sekundu.
Ej, a sada dolazi ovaj iz Amerike i svi moramo da se sklanjamo da nas ne vidi. Jer, tako je najsigurnije za njega. Pa koji je moj dolazio. Što mu Boris nije otišao na noge kao i svima i gotovo, bar ne bi morali da otkazujemo utakmice. Mogao ga je lepo dočekati i na aerodromu. Dočekati i ispratiti. Tolika je vajda od njegove posete.
E, a jeste li videli u Prištini. Dočekali ga baš lepo. Jedino se Artemije nešto pobunio, da ovaj ne nosi kredu u džepu, pa mu išara zidove u manastiru. Ko će da plati krečenje, jer nisu okrečili ni ono od 17. marta one godine.
Čujem nešto da se ovaj američki potpredsednik obratio i ovom našem ministru za spoljne i još neke posle. - Ti si taj mali što nam pravi problema? - Ma ne otkud. Ne pravim ja vama problema, samo malo podjebavam.
Zaklela se zemlja raju da se tajne ne odaju. Šta su potpredsednik Bajden i naš predsednik pričali ostaće večita tajna. A hoće li Srbija posle ove posete leteti u nebo bez Kosova znaćemo vrlo brzo. A možda i bez Vuka Jeremića!
Bilo je proteklih dana još zanimljivosti. Na primer u Skupštini, pa u Vladi, ministarstvima, agencijama, sekcijama, kecijama.... Izgleda da se i direktoru Javnog servisa Srbije u Evropi, evropskoj Srbiji sprema šerpica. Ima toga još. Zakon o saobraćaju na primer. Reče Zoran Ostojić na skupštini kako se velika lova vrti i zašto to sve treba da radi policija?
Setili se u Vladi ovi što uzimaju honorare da mažnjavaju dobre pare, pa im zavuku pooooorez. Ovi se pobune, pa iz vlade odmah stigne depeša. Samo smo se zezali. I tako svaki put kada se neko pobuni, oni kažu - zezali smo se.
Zezajući krizu, stigoše i do Šešeljeve ideje o taksi na mobilni telefon. E sad, ako i Šešelj traži honorar za svoju ideju, oni njega dočekaju sa novim porezom na honorar.
I tako vrednost mobilnog skoči.
Okomio se ciga na plavušu. Navalio. Ona nikako da ga se otrese. Te ovakav si - te onakav si...
Kaže ciga, - dam daš, daću ti mobilni!
-  Koji mobilni imaš? - pita plavuša. - Pa Nokia, košta 200 eura. - Ajde, važi. Obavi ciga posao u šiblju i krenu. - Cigo, cigo! A da mi daš mobilni? - A, može ...064349xxx.

Čujem nešto da se ovaj američki potpredsednik obratio i ovom našem ministru za spoljne i još neke posle. - Ti si taj mali što nam pravi probleme? - Ma ne otkud. Ne pravim ja vama probleme, samo malo podjebavam.