Natrag

Kruševac

 

Nasilje kao stil života u gradu bez svesti

 

Svi zavađeni, a nisu u svađi

Kruševac je otvoreni grad. Otvorene rane grada Kruševca su nasilje, beda, propast uspešnih preduzeća, pljačke, mešetarenje dobročinitelja, obračuni političara i njihove nerazumne osvete. Tamo gde pravo i razum treba da vladaju izbija čista prljavština  

 

Miodrag Milojević

U Kruševac ne idi bez preke potrebe, u Kruševac ne idi radi trgovine. Kruševac drži cenu. Kruševac je čist, ali skup grad. Staro je skuplje nego novo. Marketing. Ako nekoga ubedite da je staro lepše, staro jeste lepše. Polovna odeća  na buvljoj pijaci ceni se skuplje nego ona u prodavnici. Kruševac mnogo polaže na lepotu. Svi nose bele košulje.
Čisto. Prljavština izbija iz dubine, kao iz arterskog bunara.
Pred kapijom, na ulazu šarene pijace izdžeparili starca, invalida  bez obe noge. Nosio je plavi kačket, divan sako. Neki veliki bedž, crven kao ruža.
Scena se odužila deset, petnaest minuta. Ljudi su kupovali, prodavali. Gledao sam lica prolaznika. Nijedan se nije namrštio. Strašne stvari se svuda događaju. Svuda ima kriminala i ubistava. Ali Kruševac je grad bez savesti. Zašto njega, nema noge. Noge? Noge nisu bitne.
Šta si tražio kod trgovca, a svi su trgovci, svi su beli,  čiste bele košulje, tamne naočari.
Čuda se svuda dešavaju. Nasilje kao stil života - to ima samo u Kruševcu.

Gostoljubivost i politika

Nije praznik, Kruševac je takav. Kruševac je elegantan. Ne dotiče ih sunce. Bele košulje, bele majice, čist grad. Nezvan i bez najave, u Kruševcu se pojavio američki ambasador. To će  nekolicinu kruševačkih direktora koštati  fotelje. Knjiga se tek otvara.  Direktori su se pravdali da su bili zatečeni. Da se pojavio nepoznati čovek, ambasadora ne poznaju lično. Pravdali su se, pozivali na tradicionalnu srpsku gostoljubivost, na stare, lepe srpske običaje. Šta će američki ambasador u Kruševcu gde vlada Srpska radikalna stranka?
- Nepoznati je ušao u kancelariju. Mislio da je to Kirk Daglas, da snima film o Kosovskom boju.
Ponovila se istorija, kao nekada. Car Lazar, devet Jugovića. Deseti je ambasador.
Ko je vera, a ko je nevera? Snimila kamera.
Direktor lokalnog Biznis inkubator centra, smenjen zbog razgovora sa američkim ambasadorom, smenjen je direktor televizije. Ali se u centru pažnje našao  Milan Punišić, direktor Direkcije za urbanizam i izgradnju. Njega je Momčilo Duvnjak, narodni poslanik i okružni lider, pozvao da se, ako je vera, javno  učlani u Radikalnu stranku ili ostaje bez fotelje. Poziv je došao preko medija, sa konferencije za štampu. Put  koji nema alternativu nije dalek, prostorije Radikalne stranke i Direkcije za urbanizam u istoj su ulici, dele ih samo  četiri ulaza.
Smena direktora kruševačke televizije, direktora Biznis centra zato što su, da svojoj deci obezbede bolju budućnost, poslužili ambasadora  kafom, kiselom vodom i ratlukom je, smatra Jedinstvena Srbija,  anticivilizacijski čin.
- U domaćinskoj Srbiji gostoljubivost je obaveza i lideri stranaka, ma odakle bili,  moraju prihvatiti običaje sredine u kojoj žive.
Biznis inkubator centar građen je sredstvima, američkim parama, što će reći da je ambasador došao kao domaćin u svoju kuću.
Kruševac je otvoreni grad. Otvorena rana grada Kruševca je animozitet između  Momčila Duvnjaka, narodnog poslanika i Radovna Milovankića, predsednika Gradskog odbora SRS. Sukobe je za trenutak prekinuo Dragan Todorović, kad ih je obojicu postavio pred kamere pa pozvao kamermane da ih slikaju. Poštujući partijsku disciplinu Duvnjak i Milovankić su sedeli zajedno, za istim stolom, gledali u kamere.
- Ko je uneo razdor u stranku ako nije ambasador? -  pitao se  Todorović.-  Vas je neko sa strane zavadio, vi ste zato zavađeni, a niste u svađi.
Sukob dva lidera  nastao oko zapošljavanja. I jedan i drugi imaju veliku rodbinu, veliki krug pravih i lažnih prijatelja. Ne verujete da je zapošljavanje u pitanju?  - Oni koji nisu preko Gradskog odbora dobili posao, čim im istekne ugovor na određeno, moraće kući, a njihovo mesto doći će oni koje Gradski odbor preporuči - rekao je Momčilo Duvnjak.
Haos u redovima Radikala koristi, ko bi drugi, Srpska napredna stranka. - Građani u našim političkim ciljevima prepoznaju svoj interes, a mi uvek nudimo najbolje!
Reči su PR Gradskog obora SNS, Ivana Manojlovića.
Zatim je u istom stilu nastavio: - Mi nećemo vlast radi vlasti već radi naroda, da njima pružimo ono što je neophodno.

 

Vesna radi - Kruševac se gradi!

 

Varvarin kod Kruševca. Policija je zbog krivičnog dela davanja i primanja mita uhapsila troje ljudi. Vesnu Vesić, rođena 1971. godine, stečajnu upravnicu varvarinskog preduzeća Napredak i kruševačkog preduzeća Zadrugar i njenu saradnicu Draganu Pešić.
Vesna je, prema prethodnom dogovoru sa  Bobanom Devetakovićem,  direktorom beogradskog preduzeća zvučnog imena Higvej investmet umanjila vrednost imovine preduzeća Napredak za 160 hiljada evra. Naravno i Devetaković je uhapšen.
Za ovu uslugu Vesna Vesić dobila je od Devetakovića osam hiljada evra dok je Dragana  Pešić dobila PVC stolariju za porodičnu kuću koju gradi u Kruševcu u vrednosti dve hiljade evra.
Istraga nije prepreka za rad, jer ko radi taj i greši. Pošto je svako nevin dok se ne dokaže, pošto će suđenje potrajati, Vesna Vesić i danas radi isti posao u granicama njenih mogućnosti. Odabir poverenika Agencije za privatizaciju vrši se sa liste Agencije za licenciranje stečajnih upravnika, jedine nadležne da izdaje, obnavlja ili oduzima licence. - Vesićki je, oktobra 2008.  produžena licenca te nije bilo razloga da ne bude izabrana za poverenika. Vesna je nastavila da radi kao stečajni upravnik  Habit stil.
Znači, Vesna ima stila.
I Olgica radi!
Pošto se na konkurs za direktora JKP Kruševac niko nije javio ili su pocepali, v.d. direktor, Olgica Nestorović će morati da položi žrtvu  i preuzme istu funkciju.
Olgicu je sudski proces sprečio da konkuriše. Opštinsko javno tužilaštvo Kruševac, podnelo je protiv Olgice krivičnu prijavu zbog nesavesnog rada u poslovanju. Trenutno, Olgica je ponovo na mestu  v.d. direktora.
 To joj ide od ruke. Taj rad u poslovanju.
Došli na posao da sede. Za 500 radnika hemijske industrije Župa isteklo plaćeno odsustvo, vratili su se na posao, ali posla nema. Miroljub Milojević, generalni direktor, izjavio je da Župa ima ima izvršnu presudu za naplatu duga od dva miliona dolara od ERB Bor koju nikako da realizuje. Nikako da realizuje? Zašto? Jednostavno nema sreće.
Novine u Kruševcu pišu da 400 tezgi kruševačke Šarene pijace uslužuje dvadesetak kupaca dnevno. Moram to da proverim. Izdaleka se vidi da to nije tačno. Buvlja pijaca, to je jedna  dvorana, velika kao sportska hala. Unutra, zbog toplote niko ne ulazi. Tezga je šest hiljada, ostali troškovi još sedam hiljada.
Unutra je zagušljivo i toplo kao u gasnoj komori. Napolju, na ulazu, sede pravi biznismeni: - Ubi me vrućina. Dajem ti sve, i tezgu i robu za 24 iljade maraka. Ako si kupac.
Oni napolju njima posao ide o ruke, drski su i nabusiti. Dobrila, u crnom džemperu, priča svoju dramu: - Nema, nema. Vidiš, ko? Kad narod ne cirkuliše. Nema više ni radnika i ljudi.
Daleko je od grada?  - Ma nije. Nema narod pare.. Ovo će da propadne, verovatno. Za dva - tri meseca nećemo imati šta da uložimo. Mogu da ti kažem, ovu tezgu što je prazna  ja sam tu  platila tezgu. Prolaze malopre, gledaju da se nije neko ubacio da naplate kvitu. Počelo je da propada od jesenas. Pa polako, polako, polako. Kažem ja, vidim da ne valja. Nije dobro.
Išao je pogrbljen, ali brzo. Kačket na glavi. Pola seljak, pola penzioner: - Šta da radimo, jebeš mu mater? Da ga poboljšamo ne možemo, da ga pogoršamo možemo,  al' nam ne treba. Mora se trpi. Jedan šraf ne mog da nađem. Ima, al' tek na buvljak. Prođo ceo grad. Kafane, na svaki metar.
Dve prazne, šuplje cevi držale su čoveka. Invalid, na dve cevi, bez obe noge.. Bele cevi,  kao antena za televizor. Na jednoj kutiji poređao mobilne telefone, kao dugmad harmonike. Šibicar u crnoj košulji, visoko podignuta glava. Negovana brada.  Rekao bi svako, profesor likovnog u obližnjoj školi. Narod ravnodušno trči.
Ne pamtim ko peva,  svud su se pevale pesme o Kruševcu. Ista pesma ovde zvuči gorko:  - Lazarica, ponosita, stara, deparoškog je pričestila cara.
Starac je vezan za štake: - Nisam igrao. Ne razumem se i nisam igrao!
- Sve se razumeš. Kako se ne razumeš, 'ajde, bre? Kako te nije sramota? Eno, onaj dobio pa nek ti on da. Tvoj kompanjon.
- Oćeš da zovem policiju?
- Zovi kog oćeš, bre!
- Igrali ste ti i on. Ti nisi dobio, on je dobio.
- Tri hiljade dinara... Vi meni dajte dve i po hiljade dinara.
- Igrao si!
- Ne znam ja da se kockam, ne znam da igram i nisam igrao.  Ja ne znam da igram i nisam igrao. Jer vi ste me izdali.
Proletele štikle, proletele reči: -  Koliko si nabila cenu? Skuplje ti je od novog, aman ženo? Neću da poklanjam. Pošto rajferšlus?
To se ovde događa svakog dana, niko se ne razume u kocku: - On ako je dobio, on je dobio. Ja ne znam da se kockam.
- Ajde, gubi se.
- Vrati mi moje pare, vrati mi moje pare dve i po hiljade!
Nemoj da teraš silu!
- Ja odavde ne idem,  osim na nosila! Ili ćeš ti!
- Šta si rek'o, bre?
- Vrati mi moje pare, dve i po 'iljade koje nema. Ja odavde ne mrdam. Vidi, vidi! Imao sam! Neću! Ja ne znam da se kockam.
Dozivali su se, domunđavali, posle su mu nešto i vratili. Starac je šetao za bedžom. Noge su se grebale prašinu.Video sam mrtvački belo čelo. Ledene kapi znoja tope se na suncu.

 

Sreća i nesreća

Treba da završim u Trsteniku gde radnici Prve petoletke najavljuju  proteste protiv vlasnika iz Ukrajine. Kafana ''Boem'', vlasnik Dragica Vukelja, preko pruge, drvena je kutija. To je radnička kafana. Kroz veliku kockastu rupu, pod plafonom, plavo  nebo ulazi u mračnu odaju, topi se kao led na crnom stolu.
Nema radnika, radni je dan, svi su u panici. Prvo sam jedini gost. Posle uđe Peda. - Vratio sam mu kosu, jebala ga kosa. A košenje mi nije platio. Moja kosa, nije bila neka kosa, mene je služila. Neko mi ukrao.
Fabrika radi. Kroz prozor gledam  mastiljavi radnički mantil na vratima.
Ušli su Vrane Ciganin i Zoki. Vrane je posle hteo da zaplače. Vrane, u Nemačku, iz Nemačke.
Najsrećniji i ujedno najnesrećniji čovek u Trsteniku.  Poneo je u Nemačku zdrave, doneo iz Nemačke zlatne zube. Trebalo bi, znači, stalno da se osmehuje. Kome da se osmehne? Danas ga, prošle su dve decenije, u Trsteniku malo ko i poznaje. Perfektno govori nemački,  pred kim to da pokaže? Niti znaju nemački ni stane jezike, ko bi znao da proceni šta je perfektno, šta nije perfektno.
To što, u magli alkohola vidi,  nije čaršija nego radosno more. Ali u takvom moru on nije ni kap. U zavičajnom okruženju Vrane Ciganin je srećan, napušten i sam. Prolaze izmučena i zabrinuta lica kao u nemom filmu. Film se ne može zaustaviti.
Srećan je Vrane Ciganin, u tetivama opruge koje jednako rade. Kad stane, razmisli, počinje  da svodi bilanse. Trstenik je ostao isti, stanje  u varoši  gore je  nego pre dvadeset godina. Vrane Ciganin  se vozi Hanoverom, Bremenom, Bilifeldom. Pretražuje kontejnere, zaradi za dva sata trista - četristo evra. Za Trstenik, to je mnogo. Njemu je i to malo.
Neka je Vrane preuveličao,  neka je  slagao sto i više evra. Ipak on, vozikajući se nemačkim gradovima dva sata ima zaradu trista evra. Trstenik je propao i potonuo, Vrane  se uzdigao. Pričao bi samo o tome. Ali nema kome. U gradu  vlada depresija, ljudima nije do razgovora.
Sa jedne  je toplo, sa druge hladno. Diže  ga oluja, on leti  leptir. U Trsteniku ima vršnjake, tu su i školski drugovi, dok je išao u školu, dva razreda. Imao bi toliko toga da kaže,  hteo bi toliko puta da zaplače, nema pred kim da otvori dušu.
Krši prste, ne zna šta će sam sa sobom. Svuda bi želeo da stigne, a nikuda ne stiže. Na kraju mu je došlo da zametne kavgu, da se potuče sa nekim, da skrene pažnju nezahvalnih ravnodušnih ljudi. Ako ga privodi policija,  makar će pričati o njemu. Ljudi će ga se setiti. To je Vrane Ciganin što je u Nemačkoj, što nije ovde otkad je nestao.

Biće belaja

- Momak? Ja momak? - čudi se Zoki.
- Pa čim si sam, ti si momak! - rekla je konobarica.
- Jesi kupio upaljač?
Džep je dubok, Vrane vadi upaljač: - Dva! I meni i tebi.  Neće da gi vidiš, koji su. Samo da okrenem ruku. Ajde pogađaj, gde su? E, sad si me prejebao.
U piću Zoki ne zaboravlja: - Evo ti Trti da daš rakiju kad dođe.
- Kad će da dođe? Uveče.
- Nema veze da l' danas, da l' uveče, da l' sutra. Trta, zaslužio...
Školski policajac. Policajac hoće da vodi dete iz škole. Zoki ne da svoje dete: - Vidiš ti njega. Pokvaren iako je policajac. Oće da ti uzme dete od sedamnaest godine.
- Ja ne dam moje dete iz školu. I tačka.
- Japanac, 'ajde ovamo!
- Ej, 'oće da naručimo još po jednu Samo,  daj jednu 'ladnu da zamenimo.
- Ne mogu. Vaše je aleksandrovačko vino, moje ''Smederevka.''
Zoki, on radi u prodavnici stočne hrane. Utovar, istovar. Begunac s posla: - Molim, evo bre. Čekam u poštu, koji ti je đavo? Dolazimo za deset minuta. Pa imam, uz o sam, mora da se čeka. Ma ne pijemo ništa, čoveče! Čekamo u poštu,  ovde...
Tu sam. Da uzmem koncetrati, odma' dolazim.
- Razumeš, nisam uopšte manje sipala vino.
Voda je ta koja daje snagu. Kad se meša sa vinom: - To je minimal akva. Nije ona nemačka tehnička voda.
Ja sam u uglu. Za drugim stolom sedi Peda. Ušao je Komarac, radnik Petoletke. Kako je seo, Zoki mu plaća pivo. Vrane odjednom pita mladića: - Što me gledaš ovako?
- Ne gledam te, nego smeta mi on.
- Što me gledaš ovako, jesam ja predsednik?
- Ma ne gledam te, gledam gore, nešto sam se zamislio.
- Nemoj,  nemoj, ljubim te. Gledaj me lepo...
Biće belaja. Zoki uzima Komarca u zaštitu: - Dobar dečko. Voli da popije, njegov ćale voli da popije. Dobar drug, dečko voli da  plati...
- Ali gleda me ovako. Ne volim ja to. Izvini, ako si dobar drug, sedi,  popi,  dođi da se pozdravimo.
- Ja znam situaciju. Njegov otac, mnogo dobar čovek. Ne gleda te -  nego voli da popije. Pijan dečko...
- Nek popije, brate... Nek popije brate, nek mu da Bog sve što želi. Mi svi radimo, svi mi popijemo. Sve to treba da bude tako.
- On mene gleda ovako. To je neprijatelj. Tebi - pička majčina! Ne plašim se ja, iako znam da si ti karatista.
- Nisam karatista. Popio sam neku.
- Ja imam sina tvoje godine, dvajes četvrta godina.
- Ne gledam te, nego pala mi glava.
- Znam situaciju. Njegov ćale, kad si sam,  pre će da ti plati piće nego bilo ko drugi. On te već upoznao.
- Nisam ja za piće. Čovek treba da bude čovek danas, je'l tako gospodine? Da ima obraza,  samo dva prsta. Kad me neko gleda tako,  ja sam u stanju da izađem napolje. Ajde, šta oćeš od mene? Ja mogu da te rasturim, ko metak. Nisam ja odavde. Iz Nemačke sam.
Peda: -  Znam te ja odavde. Ti si Zekin sin.  Radio si na stovarište kod Kožare, preko puta Cvetkovića.
- Ne, Zeka mi je brat.
- Nisam te viđao odavno.
- Nisam, dvajes tri godine nisam doš'o. Ja sam igrao fuzbal sa Mišu.
Priča tužno: - Oni su bili na stovarište. Radio sam sa Zorana, što snima. To mi je bio najbolji drugar. ...Posle 22 godine smo se našli, zvao sam muziku pre neki dan.
- Muziku? Ako. Tako i treba.
- I Zoran doš'o, kaže Vrane,  gde si, počeo da me grli. Brate, gde si, snimao mi tam.  Zeka, Rasim,  isto su mi braća. Svi su dole, Nemačka, Belgija.
- U Italiji su bili neki?
- Pa bili...
- Radio sam malo na ovim kućama i na tvojoj kući sam radio. Mile Bogdanović i Zoran Džamić, mali, brka. Mile pokojni.
- Kod moje kuće velike?
Piće pojačava tugu i godine: - Dvajes šest godine ja nisam doš'o. Bez pare je Mile radio meni, sve na reč. Poslao sam mu i pare. Deca, žena, tamo su mi, tam, svi. Samo ja sin smo došli ovde.
- Meni je sestra u Bremenu - reče Komarac tankog glasa.
- Bremen? Tamo je jedna diskoteka dobra. Bremen, Hanover, Bilefeld... Bremen je od men daleko 250 kilometara. Je l' ti se, makar javlja?
- Dolazi kod oca. Dolazi, otprilike, jednom godišnje.
- Super. Sad sam doš o i neću da dolazim tri i po godine.
- Tako i ona. Dolazi, obiđe oca. Ne može stalno.
- Zašto kažeš,  kod oca? Kaži i kod tebe. Ona tebe više voli.
- Pa... Obiđe rodbinu, fala Bogu. Nije ni ona mlada, tvojih je godina. Čim se udala, tamo je otišla.
- Za Švabu?
Odnosi su ovde poremećeni, mladić i ne zna gde mu je sestra, ali priča. Moguće je da sestra ne postoji.
- Ja sam 1968. godište. Šta ćeš ti ovde, brate?  Da je tebi pošaljem vizu, pošto tamo Švaba radi.  Vizu pošaljem, ideš,  brate...
- Šta ću tamo?  I tamo je kriza. Vidiš da je kriza svud.
- Tamo je dobro. Napraviš dva kruga kolima, evo tebe trista-četristo evra za dva sata. Kad ćeš ovde da napraviš 400 evra za dva sata?
- Nema šanse.
- Pa ne može, naravno da ne može. Nema šanse. Vidiš, brate, tamo napraviš dva kuga sa auto. Ovo nema tam. Ovo su starinske stvari. Tamo Švaba ne baca nešto što je starinsko, tamo Švaba baca nešto lepo, šankiše stvari. Televizor, nov, baca Švaba. Televizor sakupljaš, nosiš na pijac...
- A Zeka? -  Šta će Zeka. Zeka neće da ide. Šta će? Ima svoju platu, svoju ženu, svoje snajke. Šalje mu sin, šalje mu ćerka, on je zadovoljan. Svaki mesec ima iz Nemačke trista evra. Šta će mu više?  On uživa, bolje nego mi tamo.
- I ovaj majstor je radio kod Zeke na kuću, sa Pauna pokojnog.  Ploča pala...
- Nije meni pala ploča.
- Paun je stvarno bio mnogo pošten, kod mene,  bez pare radio. Bog da mu dušu prosti.
Bio je Vrane i u Kruševcu, bio u Trsteniku, viđao je Srbe i Rome kako buše u vrte kontejnere u potrazi za hlebom.
Kad prođe pored  kontejnera i čoveka u njemu, Vrane se skupi, sav se naježi. Zategnu se, udare, odjeknu  zlatni zubi.
Tužna i ružna slika, prljavi kontejneri iz kojih iskaču mačke: -  Kad bi ovi ljudi znali šta su prave stvari, šankiše stvari... Kad bi ovi ljudi znali šta Švaba baca...
Švaba baca lepe stvari, mi volimo lepe stvari.
Šofer iz Ivanjice neće  na glavnu  stanicu u Vrnjačkoj banji. Stao je pred novu  benzinsku pumpu.. Kroz ljubičastu maglu naočara dečak čita: - ROAD STAR, ROAD STAR...
Dve gospođe čekaju autobus: - Prenoćište, prenoćište, prenoćište...
- Prenoćište? Ja sam šofer, vozim autobus.
- Pa baš zato, baš zato. Koliko voziš, umoran si, da se odmoriš, da se odmoriš, da se odmoriš ...
Nema odmora, sad je obnova. Švaba baca televizor!

 

 

Obezbeđene porodilje

 

Kruševac. Skupštinsko zasedanje. Mikrofon je vaš! Jedinstvena Srbija uzela mikrofon i stavila ga u džep. Skupštinsko obezbeđenje nije smelo, a nije ni uspelo. Pet odbornika Jedinstvene Srbije stalo pred govornicu i blokiralo  rad gradskog parlamenta.  Nezadovoljni su što se njihov predlog da se svakoj porodilji dodeli po deset hiljada dinara  ne stavlja na razmatranje. Pozvano je skupštinsko obezbeđenje, ali se odbilo kao od stene. Palmini odbornici su stajali mirno, hipnozom ili nekim drugim sredstvom onesposobili  su obezbeđenje. Tajna je u tome što u Palminoj stranci ima mnogo sportista. U sklopu stranke deluje kik - boks klub ''Palmini tigrovi''. Dovoljno je da  neko pozove telefonom, predstavi se  kao bokser iz Jagodine, da se obezbeđenje stane mirno i raziđe se  po mračnim kuloarima.. Porodilje su bile ushićene. Treće dete će biti sportista ili ga neće biti! Baviće se sportom. Da li su bokseri digli  natalitet u  Kruševcu?

 

 

Natrag