Kriza

Šta se to desilo u vezi sa svetskom ekonomskom krizom iz malo drugačijeg ugla

Pljačka svetskih razmera

Kako su srpski ekonomski eksperti negde "izgubili" 3,4 milijarde evra i sa kakvom lakoćom je skoro istu sumu odobrio glavni svetski poverilac: MMF. Šta bi Srbija mogla da ima kad ne bi imala potpunu anarhiju i nedostatak zdrave pameti u samom državnom vrhu. 

Aleksandra Jovanović

Godinama su domaći eksperti na vlasti stranim kreditima punili devizne rezerve Srbije, tako da smo u jednom momentu imali i preko deset milijardi evra deviznih rezervi.
U atmosferi lažne lagodnosti,  ovi eksperti su se setili da mogu malo da mešetare tim novcem u ambisu zvanom - svetska berza ili ti svetska finansijska mafija.
NBS sada javno priznaje da je izgubljeno 3,4 milijardi evra, a kolika je stvarna cifra i gde su naše pare - to nije objašnjeno.
Na taj način, za samo par nedelja, bili su ruinirani i fiskalni i monetarni sistem, a dinar je pao preko 20 posto. Posledice su takve da strane kompanije masovno zatvaraju pogone za proizvodnju i na desetine hiljada radnika ostaje bez posla. NBS prvobitno objavljuje da je "neko" izneo iz zemlje 600 miliona evra, a prava istina je da se već barata cifrom od preko dve milijarde evra koje je, takođe "neko", izneo iz zemlje!
A onda dolazi i neverovatna vest da je Vlada Srbije sklopila kreditni aranžman sa MMF-om u iznosu od tri milijarde evra!
Naših 3,4 milijardi evra negde leži, a ove tri milijarde evra (i neće se zaustaviti na tri milijarde!) vraćaćemo generacijama i to sa zelenaškom kamatom.
U međuvremenu je takozvana finansijska vlast u Srbiji u svom ludilu tražila kredite i od Rusije i od Kine, i nije ih dobila. Ovaj solistički akt lokalnih ludaka, predvođenih najopasnijim među njima, Mlađanom Dinkićem,  nimalo se nije dopao glavnom poveriocu Srbije, MMF-u.
Meseci prolaze, a Srbija nema jasnu strategiju za odbranu države i naroda u svetskom finansijskom ratu, a što je najgore nema ni ljude za to.
 "Socijalno odgovorna država" je prvo našla rešenje u otpuštanju radnika državne  administracije, u smanjenju plata i troškova državnog sektora, u povećanju akciza (zanimljivo, samo ne smeju podići akcize cigaretama!), pa u novim kreditima...
Na kraju je srpska vlada izašla pred narod sa matematikom koja kaže da ćemo uštedeti čak milijardu evra. Ali, već u startu, planovi padaju u vodu, koalicioni partneri se teško odriču i plata i fotelja.
Guverner NBS Radovan  Jelašić neće ni da čuju da im se plata smanji, a o javnim preduzećima se niko ne izjašnjava jer kako iskreno priznaje i sam premijer Srbije: "Mi uopšte nemamo uvid u funkcionisanje javnih preduzeća"!
I zaista, kako smo dovde došli i kako je Srbija postala jedan najobičniji protektorat, ekonomska kolonija, uz put potpuno nesposobna da odbrani sebe i svoje građane u uslovima, u okolnostima otvorenog finansijskog rata u kome smo?
Tranzicija je uvek bolna, samo je pitanje hoće li da boli kratko ili dugo.
Postoji više načina kako je sprovesti, a u našoj javnosti najviše se polemisalo o sledećem: Tajkunsko-bagatelna rasprodaja (po nalogu MMF-a) ili strateško-partnerska dokapitalizacija (kao što su uradili Slovenci, a najbolje Slovaci).
Mi smo servilno (kvislinški) izabrali ovo prvo i evo nas tu gde jesmo. Država ne može da funkcioniše bez stranih kredita (MMF, Svetska banka, Evropska investiciona banka...), a budžet ove zemlje se krpi stranim kreditima jer su domaći prihodi minorni. Sistem ne funkcioniše, siva ekonomija cveta, poreski i fiskalni sistem je doživeo pravi debakl, a mi smo doživeli da Rumuni, Bugari i Mađari dolaze u naše markete i pijace jer im je ovde daleko jeftinije snabdevanje nego u sopstvenim državama.
Pojavom mega-marketa najzad prestaje lupetanje tipa "mala i srednja preduzeća", dok se na svetskoj sceni privredno-finansijski konglomerati sve više ujedinjuju i ukrupnjavaju svoj kapital. Koncept neoliberalnog kapitalizma i slobodnog tržišta je nestao kao sapunica na vetru (kao i onaj drugi zapadni produkt - komunizam), a sve države zapada spašavaju svoje ekonomske resurse ulažući svu snagu svojih - DRŽAVA.
Mi smo svoje ekonomske resurse uništili i rasprodali u bescenje, a razvijeni svet svim snagama spašava svoje resurse jer zna da se ne seče grana na kojoj se sedi.
Srbija je postala deponija polovne i tehnološki zastarele robe, a marketi su nam prepuni uvozne hrane koja je odavno u razvijenom svetu proglašena - otrovom.
Strane kompanije masovno obustavljaju proizvodnju, a ne tako davno su svi srpski mediji histerično objavljivali kako je recimo US-STEEL pokrenuo, posle 25 godina, proizvodnju i u trećoj peći, a početkom aprila ove godine ih je sve tri ugasio!
Zaboravili eksperti da nam objasne kako je SARTIDOV čelik godinama lupan "damping" carinama u zapadnoj Evropi i da su prve "damping" carine ukinute upravo ovoj bud-zašto prodatoj kompaniji. Inače svi, ne tako mali, dugovi ove firme do bagatelizacije su ostali u amanet - državi Srbiji!
Knjige su nas učile kako je građevinska operativa osnova razvoja svake zemlje i kako bez te grane privrede nema razvoja nijedne zemlje! Ali, danas jedno gradilište ima mnogo manji broj zaposlenih nego ranije.
Nekad je na stotine radnika bilo uposleno na gradnji jedne zgrade ili puta, a danas ih u uslovima tehničko-tehnološkog razvoja ima ih jedva desetak. Prosto rečeno mašine su zamenile ljudsku snagu tako da pesak, beton, malter... Sve to stiže u vidu prefabrikata koji se odmah inplementiraju, a ljudi uglavnom upravljaju mašinama i angažuju se na malom broju poslova koji još nisu automatizovani.
Sa druge strane koja to grana industrije danas upošljava najviše radnika? Koja to grana industrije angažuje gotovo kompletan potencijal jedne zemlje i to mašinsku, metalsku, elektro, elektronsku, tekstilnu, kožarsku, staklarsku, plastičarsku, gumarsku, energetsku, tehnološku...? Koja grana industrije angažuje sve obrazovne profile i to od spremačice do doktora nauka?
Nije teško pogoditi, u pitanju je - autoindustrija!
Gotovo da nema nijedne razvijene zemlje sveta koja žestoko ne brani svoju autoindustriju i to baš iz gore navedenih razloga.
Mi smo mogli da tražimo strateškog partnera za Zastavu uz samo jednu olakšavajuću prednost, a to je obećanje da će država stati iza akcije da će kroz pet ili deset godina u saobraćaj moći samo vozila sa motorima koji zadovoljavaju "euro 5" standard.
Uz zabranu uvoza polovnog auto-otpada nema tog svetskog proizvođača automobila koji ne bi smesta uložio u kragujevačku Zastavu jer bi mu država Srbija ovakvom politikom omogućila da proizvede i proda najmanje milion vozila samo na srpskom tržištu. Uposlilo bi se na desetine hiljada radnika i to ne samo u Zastavi već bi se širom Srbije angažovale kooperantske firme, a ekonomski efekat po državu bi bio enorman. O socijalnom (nova radna mesta) i da ne pričamo.
Spomenuta je autoindustriju, a Srbija slične poteze može da primeni na gotovo svaku granu privrede. Dovoljno je pomenuti da predstoji digitalizacija srpskog medijskog prostora.
Koliko će novih televizora biti uveženo i prodato u Srbiji u narednih deset godina, jer će svako poželeti neku novu "plazmu" ili "LCD" (zbog digitalnog tjunera) ne bi li uživali u prednostima ove nove tehnologije ("HDReady" ili "FullHD", nebitno)?
Koliko bi novih radnih mesta bilo otvoreno kad bi srpski eksperti namamili nekog od poznatih svetskih proizvođača da otvori svoj proizvodni pogon u Srbiji? Ali, kao što je iz dosadašnjih iskustava poznato, ako njih neko ne namami debelom provizijom, ni oni nikoga neće mamiti. Tu nema patriotizma.