Natrag

Govoreći otvoreno       

 

Rat u sudijskom (fudbalskom) podzemlju

 

Dno života na zelenoj travi

 

Žalosno je biti primoran da ćutiš o onome što bi želeo reći, govorili su mudri Heleni. Naš sagovornik, novinar Ljubiša Panić (reporter "Sportskog žurnala", "Tempa", "Pravde", "Kurir Sporta") nije se držao ćutanja kao "proverenog" zanata u sportskom novinarstvu. Čak je, slobodno se može reći, napravio istinski reporterski podvig - dirnuo je u sudijsku fudbalsku mafiju, kažu organizovaniju od bilo koje druge mafije, i "zaradio" mnogo toga - poštovanje čitalaca, zavist kolega i 44 tužbe rasute po celoj Srbiji, pa...

 

Nikola Simić

Ovo je ta priča o kolegi - Don Kihotu, koja će dugo, dugo služiti na "pokor i sramotu", za njegove kolege... uvek spremne na podaništvo i najprofitabilniji stil među sportskim izveštačima - udvorički.
Šta te motivisalo da uđeš u osinje gnezdo zvano sudijska fudbalska mafija i tim povodom objaviš serijal u 26 nastavaka?
- Luda glava, šta bi drugo... šalim se, naravno. Prevagnula je esnafska znatiželja, analitičko-istraživački nerv, svakodnevna trka s konkurencijom za ekskluzivnošću, u konkretnom slučaju, za lociranjem najmalignijeg tkiva u FSS, i želja da se razobliči decenijama uhodavani sistem rukovođenja i funkcionisanja najučaurenije i najorganizovanije grupe u okviru srpske fudbalske mafije. Dakle, sa jedne strane je u pitanju odgovornost prema poslu i javnosti. S druge, u inat sve brojnijim novinarskim prostitutkama, slugama koji iz sezone u sezonu udvorički ljube papuču ovdašnjim klupskim i sudijskim mecenama.

Posledice su ubrzo stigle?

- Orkestrirano, kao po komandi, svakog dana je u moju redakciju stizale su tužba za tužbom. Što je egzaktan pokazatelj da nisu u stanju da podnesu bol, ali su zato i te kako sposobni da ga nanesu mladim sudijama, ispisnicima u liku delegata, posmatrača. Nek i to bude O.K. Groteskne su, međutim, opaske u njihovim tužbenim zahtevima, pozivanje na urušavanje ugleda i časti kao da, između ostalog, nije reč o ljudima naviknutim na najpežorativnije kritike, najteže verbalne, literalne i (ne)čovečne kvalifikacije u stilu ovde već odomaćene maksime: kad sudije pljuju, oni misle da pada kiša!
Šta ti se dešavalo na ličnom planu, konkretno: da li ti je prećeno?
- Opskurni su to tipovi - čast izuzecima, kako sam saznao, većina sudija je tuđom rukom potpisala tužbeni zahtev - vešti i brutalni u obračunima sa neistomišljenicima. Mračni likovi, da ne poverujete, koji još uvek bez bukagije hodaju Srbijom!
Najjednostavnije rečeno: opili se ljudi samoljubljem, samodovoljnošću. Umislili da oponentima mogu da uzmu biografiju, identitet. Ispostavilo se da mogu, ali bez srama i stida. Da su vlast, da mogu nikom ništa da ne daju samo da uzimaju i hrane se tuđim životnim sokovima. Što neko reče, ubi ih provincijska megalomanija. Ludilo veličine, bolesno precenjivanje samih sebe. Pohlepa. Kako vreme prolazi, pogotovo nakon poslednjih izbora u FSS, sve više tonu u glib korumpiranosti, iznude.
Da ne biraju sredstva, potvrdila su u feljtonu sablažnjiva, potresna kazivanja najpoznatijih ovdašnjih bivših i sadašnjih arbitara, kontrolora, posmatrača, komesara, čelnika sudijske organizacije i klubova?
- Njihov rukopis je prepoznatljiv, sve u zavisnosti od stepena zameranja. Najčešće prete i ucenjuju, ne retko angažuju plaćene batinaše i ubice! Što se moje malenkosti tiče, nisam se prvi put sudario sa ljudima iz fudbalskog podzemlja. Sukobljavao sam se i ranije, dvaput s „parabelumom" odlazio na ugovoreni dvoboj. Bogu hvala, imao sam više sreće od Puškina i Ljermontova! Kažem, bilo je svega. Međutim, nisu uspeli da me ućutkaju. Naprotiv. Neće ni ovi, mada sam saznao od sudija koji su nas nevoljno i po direktivi tužili, da dvoje ljudi iskustveno i strpljivo vrebaju povoljan trenutak da mi se, citiram, "najebu majke!", valjda, rukovodeći se drevnom izrekom: osveta je najukusnija kad se servira hladna!

Zašto se za tvoje nalaze nije zainteresovao javni tužilac?

- Zanimljivo je da serijal o zakulisnim poslovima sudijske organizacije, izuzev burnih reakcija prozvanih i neprozvanih sudija, nije probudio znatiželju tužilaštva. Tužiočevo ignorisanje, nepokretanje postupka povodom feljtona "Rat u sudijskom podzemlju" učinilo je povredu Zakona o javnom tužilaštvu i, razumljivo, zloupotrebu njihovih ovlašćenja. Jer, isključiva je obaveza tužioca da ukoliko do njega "dopre glas" preduzme radnje u pravcu otkrivanja počinioca krivičnog dela ili prikupljanja validnih dokaza za eventualno učinjeno krivično delo. Rečju: ne sme da se ogluši o pomenuto, pogotovo kad dobije informaciju iz medija.

Šta ako tužilac ne čita svu štampu?

- Tužilac ne može da bude neobavešten. Ima saradnike, zamenike. Slučaj sudijske mafije nije banalan, da je neko nekom psovao majku. Bezmalo mesec dana su najrelevantniji sudijski faktori, u prvom i zbog straha najčešće u drugom licu, pedantno otkrivali mehanizme disciplinovanja članstva, načine dolaska i skidanja sa sudijske liste, tarife za napredovanje i nameštanje utakmica, kako se čelnici Sudijskog odbora dodvoravaju i "kurvaju" s klubovima, kako su uništavali sudijske karijere i beskrupulozno zagorčavali živote mladih ljudi, kako su… Možemo ovako danima da nabrajamo grehe pojedinih ljudi u sudijskoj organizaciji.

Biće prilike da tužilaštvo reaguje kad bude krenuo nastavak serijala o sudijskoj mafiji?

- Rat u sudijskom podzemlju se rasplamsao i, kako stvari stoje, leteće pepeo na sve strane. Skrajnuti se ne mire sa sudbinom, statusom gubitnika. Krenuli su u lobiranje, bogme biće haos…
Materijal je otkucan, autorski overen i deponovan u uglednoj advokatskoj kancelariji. Čeka se dogovor insajdera u vezi sa otkrivanjem njihovog identiteta. Oni, pak, mig prijatelja iz sveta politike kao logistiku, most sa Specijalnim tužilaštvom. Reč je, ipak, o organizovanoj grupi. Ukoliko se recimo izjalovi priča sa Specijalnim tužilaštvom, proziva će se opštinsko i okružno tužilaštvo u svakom delu feljtona. Danima, mesecima… sve dok ne bude reagovalo, sve dok se ne obrati policiji da prikupi potrebna obaveštenja, dokaze za naše pisanje. Potom, odluči da li će da pokrene ili neće postupak.

Zaključak se sam nameće, na osnovu tvojih saznanja, da su sudije najveće zlo srpskog fudbala, zar ne?

- Istraživanje je pokazalo očitu spregu rukovodećih ljudi Udruženja sudija i klubova. Stoga, iz samo njima znanih razloga, nikad ozbiljnije nisu pokrenuli inicijativu kako bi obezbedili regularno prvenstvo. Otud zaključak da klupskim čelnicima trebaju "ljudi u crnom" da kad uđu u problem, uz logistiku sudijske organizacije prebrode krizu. Preciznije rečeno: klubovi dobiju sudiju po želji, ovi (in)direktno - novac.

Kako to izgleda u praksi?

- Sudije se delegiraju, čelni ljudi klubova saznaju ko im sudi. Moćni klubovi čak i poruče sudije ili suze krug arbitara koji mogu da im sude. Zatim, obrate se čelnicima sudijske organizacije, sve u zavisnosti od toga ko ima uticaj na te arbitre. Ukoliko nisu prisni s njima, poslovi se odrađuju putem posrednika.

Zašto rukovodstvo kluba "ne ide" direktno na arbitra koji sudi?

- Šta bi vredela priča sa sudijom, ako ne bi dobio tu utakmicu. Morate, znači da se dogovorite s onima koji odlučuju o delegiranju. S druge strane, arbitar ne sme da uđe u dogovor ako nije pokriven od strane posmatrača. "Vrzino kolo", ništa drugo.

 

Dokaze je, pretpostavljam, najteže prikupiti?

- Nije, razumljivo, ukoliko država odista želi da se obračuna sa fudbalskim mešetarima. Stotinak bivših sudija, znam, svedočile bi protiv najuticajnijih ljudi u sudijskoj organizaciji ukoliko bi policija iste lišila slobode. Rastavili bi u najsitnije detalje načine disciplinovanja sudija, modele nameštanja rezultata, zastrašivanja i ucenjivanja neistomišljenika, mehanizme naplate... No, ovdašnje vlade izgleda imaju preča posla i selektivan pristup u raskrinkavanju najveće pošasti na ovom fudbalskom podneblju - sudijske mafije.

 

Da li kod fudbalskih sudija, po uzoru na mafiju, postoji zakon "omerte"?      

- Ćutanje je i kod njih zlato, čak i posle prestanka bavljenja suđenjem. Iz razloga što se na istom principu određuju i kao posmatrači. Poslušni napreduju i kontrolišu suđenje u najvišem rangu, neposlušni retko i po srpskim selima. Uzmimo da služba traje dvadeset godina, da posmatrači Super lige dobijaju po 8.000 dinara po utakmici, nižeg ranga tri hiljade manje, i da mogu nedeljno teoretski da "gledaju" deset-petnaest utakmica, e, onda nije teško zaključiti koliko bi koštalo zameriti se sudijskim moćnicima.

Da li se, na osnovu tvog iskustva, istraživačko novinarstvo uopšte isplati?

- Neprofitabilno je baviti se novinarstvom, izuzev udvoričkim.
Otud i odgovor na pitanje: ko je devastirao sportski žurnalizam. Razumljivo - novinari profiteri, klubaši. Sitne duše, neobrazovani poslušnici. Duhovni i moralni bogalji pretvoreni u pepeo koje kad god to požele raznose đonovi svih klupskih i saveznih struktura. Devojčice koje požudno čekaju da ih odvedu u noć, u krevet. Iz tog razloga danas na prstima ruke možete da pobrojite sve ovdašnje novinare sa stavom, ostali pišu samo što drugi kažu. Rečju: moć novca i nemoć ljudska učinili su da najsmrdljivije mesto u nama nije debelo crevo nego naše misli, naša dela. Stoga ne bi trebalo da čudi što nas svet naziva - vitezovima fekalijskog reda! Što svakim danom u svakom pogledu sve više gubimo ugled i poverenje čitalaca. Niko nam, utisak je, ništa ne veruje. Bruka!

Natrag