Zadnja strana

Dear Joe, daleko je to

Piše: Džo Bajden

Dear Serbs... Nije lako sa vama. Nećete ni kako vi hoćete. To što nećete sa nama, to znam, i to je u redu. Ali, sad nećete ni protiv nas!
Pa je li to prezir u pitanju? A baš sam se radovao demonstracijama u Beogradu u vezi mog dolaska. Kad ono - ništa! Samo su me vaše novine razapinjale na krst. Pa dobro. Makar je večera u Beogradu bila dobra...
Šta da kažem. Ja sam čovek u godinama, nije lepo da se mrzimo. Ja sam mislio stvarno da ste najgori, ali to više nije zvanična politika SAD.
Pravo da vam kažem, ja ne znam da igram ulogu mirovnog misionara. Više volim obračun po svaku cenu. Bolje sam vas razumeo dok smo se tukli. Sad mi ništa nije jasno. Nećete znači u NATO, nećete u geto, pa gde ćete onda?
Kaže meni predsednik Obama: Hej Joe, nemoj da uprskaš tamo u Srbiji, ne treba da pričaš loše o njima, nemoj da ti se omaknu reči: "banditi", "kriminalci", "primitivci", "ubice", "fašisti", "stoka", "marva", i znaš već šta si o njima govorio deset punih godina... U redu predsedniče, rekoh ja, poći ću na put mira i naučiću par novih reči...
Eto, moj mladi predsednik, optimista jedan (mladost-ludost, šta ćete), kaže još i to da su mu neki Srbi u Čikagu pomogli da bude kandidovan, pa nema smisla da pominjemo ružne reči pred narodom koji nas je toliko pomogao. Eto, taj guverner Rod-Milorad Blagojević, bez obzira što je kompromitovan, on je nama puno značio...
Slušam ga ja, slušam i mislim nešto: eeee, moj predsedniče, pa mi smo mu zato i smestili jer je tebi pomogao, da je bilo drukčije još bi trajao.
Ali, pustite Obamu. Divan je to dečko, ali nekako mi nije za predsednika. Mnogo je naivan. Istina, nije ni gospođa Klinton za predsednika. Jeste da voli žene kao i svaki dosadašnji američki predsednik, uključujući i njenog muža, ali...
Prirodno bi bilo da ja, Džozef Robinet Bajden budem predsednik, a moja supruga Džil da bude first lady. Ali, bolje da se ne žalim... Kako je bilo krenulo, mi iz Demokratske stranke bi načisto propali da nije bilo ove savršene kombinacije sa crnim Barakom. Eeeee, moja crna Ameriko...
Dakle, sad ću vam na uvid staviti moj Dnevnik posete malim i nesrećnim balkanskim narodima.Prvi put, i samo za vas...
Dakle, dođem ja u Sarajevo, dobar dan, dobro veče, jeste li vi Bosanci, jesmo mi smo Bosanci, jeste li vi stranci, jesmo mi smo stranci... A u kojoj ste stranci upitaše Bosanci, a ja rekoh, mi smo vam malo zastranili, pa to kod nas više nije važno, a vidim kod vas sve stranke nacionalne. Jeste vala, rekoše Bosanci, nacionalne, pa odmah upitaše: a kako, Boga vam, trpite u vas te multinacionalne? E, pa ne beše mi prijatno, pravo da vam kažem. Da im kažem, nikako, nema smisla. Tek onda bi rekli: pa vidite da zaludu dolazite!
Dobro Bosanci, hoćete li i vi jednom da postanete stranci, da vas u tim naporima malo pomognemo mi Amerikanci? Oćemoooo, povika čitav bosanski parlament, kako nećemo bolan, pa zato smo se i borili, evo, to je jedina tačka oko koje se slažu sva tri konstitutivna naroda! Da budemo stranci, jašta ! I još pitaš! Svašta.
Eto tako, pade veče na Sarajevo, sve se mi dogovorismo, ali ništa ne postpisasmo. Pa dobro, ljudi smo, dogovorićemo se jednom, nećemo se lagati ceo vek, dosta je toga bilo, pomislih ja u sebi...
Dođem posle te čudne i neobične zemlje u zemlju Srbiju. Dobar dan, pomoz Bog, Bog vam pomog'o, još ste živi, jesmo vala, kako braćo kad onoliko izgiboste, niko ne zna gospodine potpredsedniče, niko ne zna…
Pa šta ćemo sad, braćo Srbi, rekoh, a oni meni, eto vala potpredsedniče, da mi nešto prezalogajimo, da se složimo da se ne slažemo, pa da se raziđemo ko ljudi. Da ne traje dugo. Pa idite na Kosovo i čik popišite Albance, da vidimo koliko ih ima, pa nam javite da ih registrujemo u policiji kao dilere droge i oružja, da ih zajedno hvatamo, a sve sa ciljem borbe protiv terorizma. Idite potpredsedniče, rekoše mi još Srbi, što dalje i što brže. Vreme ide, nevolje se šire. Kad možete da držite u žicama Meksikance, lako ćete i Albance... Idite potpredsedniče, ko Boga vas molimo, rekoše Srbi, i prigrlite Albance što čvršće, dok ne počnu da se guše od neopisive sreće...
Srbi braćo, što sam onda svrać'o, moja je želja bila da vas kao ljude zamolim da uđete u NATO (zašto - eto zato), da se klonite Albanaca i da se držite stranaca, pa ako treba, i Amerikanaca...
Ništa nije pomoglo, sve zdravice popismo, sve se dogovorismo, ako nećete - nećete, ako šta hoćete vi javite. Eto tako je bilo.
A kad stigoh sutradan na Kosovo, povikaše na mene Albanci, Mir dita dragi prijatelju, oslobodioče, junače, evo ti ordenja, evo ti prstenja, evo ti plaketa, evo ti da se zakitiš, šta bi mi bez tebe i šta smo mi bez tebe, jadno je to Kosovo bez stranaca, evo, mi smo Albanci već odavno stranci, pa zato smo se i borili da bi ovo stvorili...
Dragi stranci, znači, Albanci, rekoh ja ozbiljnim i dramatičnim tonom, sad ste dobili što ste tražili, mi smo tu, a dokle ćemo ne znamo. Mi volimo piće, žene, i sve što skrene u pravcu nas. Hoćemo da platimo piće, kurve, drogu, i popiti s nogu, ali što se tiče investicija, to ćete malo da sačekate. Pola veka tamo-ovamo, vama je svejedno. Pa, zato ste se borili, je l' da?
Dragi, veliki, iskreni, najveći, najmoćniji potpredsedniče na svetu, kud baš nas da zapadne ta neopisiva sreća da nam vi budete zaštitnik! Pa mi zbog vas slabo i u džamiju idemo, nema se vremena, trgovina ljudima, drogama, oružjem, hoteli, moteli, pumpe benzinske, prostitucija... Sve kao u Americi, mili i dragi potpredsedniče, najveći na svetu, rekoše mi Albanci. Pa jeste, dragi Albanci, ja sam hteo da i vi budete stranci, ali ne preterujte, imamo mi pedeset svojih država, i još sto pedeset koje bi to rado htele biti. Neću vam kriti, budite tu gde jeste, jer ako krenete da se selite, ima da vam smeste... Pa, evo, Srbi vam pasoše daju, ali Evropljani ne daju. To vam kaže Bajden Joe, koji nije makar ko.
Eto, tako završih moju balkansku turneju, i rado bih da je ne ponovim više... Eto Rusima pa neka se bave njima. U pravu je onaj moj crni predsednik kad za Balkan  kaže: dear Joe, daleko je to!