Terorisanje

Francuska u ulozi gorile šeika

Do zadnje kapi petrola

Da li je velika država Francuska na putu da se pretvori u običnog bodi-garda jednog Emirata. Po zvaničnoj priči Emirati su sami ponudili svoju teritoriju francuskim legionarima i obećali humanitarnu kupovinu francuskih vojnih aviona, koje nijedna zemlja sveta neće ili ne sme da kupi da se ne bi zamerili Amerikancima

Mile Urošević
dopisnik iz Pariza

Svaka se svetska kriza završava velikom diktaturom ili velikim ratom, tvrde istoričari. Ovog puta celokupna svetska scena je vrlo zabrinjavajuća i objašnjava mnoge opasne i nerazumljive poteze svetskih lidera: Severna Koreja usavršava svoje atomsko oružje i lansira rakete, islamisti Pakistana su na putu da zauzmu palatu vlasti sa sve atomskim nameštajem, Kina, koja je već atomska sila sada vršlja po Africi tražeći petrol i ostale sirovine, Iran i dalje izmišlja svoju "A" bombu i usput čačka i po Komorskim ostrvima koja su doskora bila francuska zona lova. Poslednji potez na svetskoj šahovskoj tabli povukla je Francuska kada je otvorila vojnu bazu u Emiratima,  nedaleko od granice Irana. Odande sada maše paktom o atomskom kišobranu za Emirate i kune se u bratstvo i jedinstvo sa tim delom srednjeg istoka. Braniće ih po cenu rata i naravno do zadnje kapi petrola.

Novi izvori

Kako je Francuska peta sila sveta tako su i Emirati peti rezervoar petrola i odmah se vidi da je ova veza zapravo brak iz interesa. Obzirom da su Emirati već odavno u ljubavi sa Englezima i Amerikancima, koji imaju svoje baze u okolini, tako je prisustvo Francuza veoma zabrinjavajuće za same Francuze. Javna je tajna da je još od 1995. postojao jedan sličan pakt sa Abu Dabijem dogovoren od strane Miterana. Sada je sve to obelodanjeno i zvanično potpisano, ali ne i dovoljno objašnjeno javnom mnjenju. Zna se samo da vojska koja će naseliti bazu dolazi uglavnom iz Afrike, obzirom da Kina u potrazi za sirovinama polako, ali sigurno zauzima još uvek toplo mesto napuštenih francuskih kolonijalnih država.
Baza u Abu Dabiju je na samo par stotina kilometara od iranske granice, a Emirati broje oko šest miliona duša, od čega je samo 15 odsto domorodaca, a sve ostalo je strana radna snaga. Detalj koji bolje objašnjava ovakvu brigu je činjenica da gotovo polovina svetskog petrola prolazi ovuda. Bivša engleska kolonija je već pretrpana američkim i britanskim bazama pa joj jedna više ili manje ništa ne znači pogotovo ako im je sigurnost zagarantovana sa par stotina megatona. Otvaranje vojne baze na tako opasnom mestu je vrsta provokacije i potez u totalnom raskoraku sa francuskim mentalitetom. To je zapravo više želja samog predsednika koji je već pokazao svoju naklonost Amerikancima kada je nedavno obnovio ugovor o povratku  Francuske  u NATO pakt protiv volje svog naroda. Mnogi Francuzi se plaše da im se u ovom braku u četvoro država ubrzo ne nađe u ratu sa Iranom i to voljom Amerike, a ne zbog lične ugroženosti.
Abu Dabi je napravio dobar posao. Za svoj iznajmljeni plac i koju desetinu milijardi dolara dobiće 63 aviona "Rafal", plus jedno 12 do 16 nuklearnih centrala kao i filijalu muzeja "Luvr" u sred grada Abu Dabija. To je ono što se zna i sigurno da ima i drugih ugovora. Nije badava Sarkozi poneo u svom prtljagu i direktore  velikih firmi kao što su: Areva, Total, EADS, Thales i Daso avijacija. Business is business ili po srpski ljubav za ljubav sir za pare. Ekonomska situacije  je zabrinjavajuća. Kada vino, sirevi i parfemi ne donose više onoliko koliko mlada troši ona prodaje i  svoje atomsku tehnologiju električnih centrala, i to uglavnom po muslimanskim državama. Jeste da su reaktori civilni i prave struju, ali mogu lako da se nabudže da proizvode vojni  plutonijum.
Ovoga puta Francuzi su zaista zabrinuti i pitaju se koliko još slobode može da im se oduzme i koliko ugovora može da se potpiše u njihovo ime bez ikakve konsultacije. Kako da država ostane zemlja ljudskih prava kao i kako da oni sami ne ostanu u miru, a ne da budu uvučeni u neki rat za tuđe račune. Unutrašnja i spoljna bezbednost su neodvojive teme. Jedna drugu prouzrokuje i opravdava.

Vešto skrivanje

Francuzi su ubili svog kralja još 1793., ali je kompleks monarhije ostao. Danas se njegovo veličanstvo Nidža prvi Sarkozi ponaša kao kralj, živi ko car, boli ga uvo. Radi šta hoće, uz potpunu kolaboraciju sa policijom, pravosuđem i medijima, koje je stavio u svoj džep i niko mu ništa ne može osim da mu pljune pod prozor Jelisejske palate i da se kliza niz Šanzelize. Svega 24 odsto Francuza su zadovoljni bilansom dvogodišnjice novog predsednika. Sarkozi se vešto krije iza logike demokratije da je izabran voljom građana i da sada ne radi ništa drugo nego vlada. Ko lansira reforme nije popularan. Obećao je promene i evo, dve godine nakon što je zauzeo fotelju Francuska više ne liči na sebe. Sve je drugačije. Deset puta gora, ali drugačije. Tražili ste promene, eto promena.
I tako, kako koja sedmica prolazi, u Parizu sve po starom. Stalno nešto ne valja i večito neke loše vesti iz zemlje slobode o kojoj u međuvremenu sanjaju milijarde ljudu širom sveta. Eh da nam je bar pola francuskog standarda. Sve je znači po starom ili bolje rečeno; svaki dan je sve gore i gore. Kao da propadanju nema kraja. Ekonomija je na nuli, a represije u naglom porastu. Malo po malo Sarkozi i njegova klika konfiskuju svojim sugrađanima i ono malo slobode što je preostalo iz vremena trideset sretnih godina, druge polovine prošlog veka. Kad god zagusti ili se približe neki izbori, pitanje bezbednosti postaje glavna tema. Tada medije nagrnu sa raznim crnim hronikama, kojih u principu ima uvek i u svakoj državi, i kao neka kutija rezonancije amplifikuju fenomen sve dok narodu ne zadrhte noge i dok im se ne zatresu gaće. Tako se dobija utisak koji opozicija često iznosi pred javno mnjenje, da Sarkozi namerno plaši ljude ne bi li pojačavao stepen borbe protiv dečijeg kriminala, razuzdanih šofera, uličnih huligana ili stranaca bez papira i njihovih jataka i tako sebi podigao rejting. Sve se trpa u istu medijsku korpu i prodaje narodu kao akcija vlade za očuvanje socijalnog mira i bezbednosti građana. Ko može biti protiv takve ideje. Kako se usprotiviti zlim namerama koje stoje iza dobrih deklaracija. Opozicija ima velikih problema da dokaže svoje tvrdnje.

Sarkozi a la STAZI

Za to vreme novi zakoni pljušte na sve strane jer se u demokratiji jedino pisani zakon poštuje. Ono što ne prođe milom, prolazi silom ili na prevaru, slatkim lažima i lepim obećanjima. Doduše nijedno Sarkozijevo obećanje iz izborne kampanje nije ispunjeno, ali je zato ubačeno mnogo novih zakonskih promena.
Za sedam godina bavljenja politikom i borbe protiv nasilja, Sarkozi je kao ministar policije i kao predsednik izmislio 14 novih zakona i ubacio tačno 116 promena u krivični zakonik da bi rezultat bio porazan. Daleko od toga da je nasilje ukroćeno, ono se nasuprot tome popelo za cigla 46 odsto. Tako su od promena i poboljšanja sigurnosti Francuzi pali u depresiju. Gotovo ništa nije ostalo od one tolerantnosti i slobodoljublja koji su proslavili Francuze kao naciju svetlosti i humanizma.
Danas su aktuelni policijski upadi i pretresi po stanovima i podrumima u potrazi za drogom i oružjem, trkeljisanje gepeka automobila po želji i sa istom motivacijom. Video kontrole su udvostručene, radari na putevima udesetostručeni  dok su prisluškivanja telefona i špijuniranje kompjutera kao i pozivi celoj naciji na saradnju, odnosno cinkarenja sumnjivih već odavno progutane pilule od strane zaplašenih Francuza. Za budućnost se predviđaju još gora vremena,  a ono staro obećanje kandidata Sarkozija o  povećanju kupovne moći kažu da je pojela maca zvana  svetska kriza.
Garantovanom smanjenju nasilja je takođe istekla garancija i trenutno je u porastu, osim u saobraćaju. Tu su Francuzi bez milosti, gori nego prema pušačima na javnom mestu. Udaraju uglavnom po džepu. Sve što država profućka iz svog budžeta, to šoferi treba da nadoknade iz svog džepa. Prosudite sami o novim predlozima zakona toliko strogim da su zapravo smešni. Na primer oduzimanje automobila, bilo koje vrednosti, za prekoračenu brzinu na autoputu ili vožnju bez dozvole, odnosno onih poena koji se oduzimaju za telefoniranje ili pojas. Kazne da i ne pominjemo, a pominju se cifre od  40.000 evra  pa i veće kao i robija po najpretrpanijim i najgorim zatvorima Evrope. Slično je i za one koji imaju loše društvo. Sama činjenica da se neko druži sa banditima u Francuskoj je dovoljna je se dotični osudi kao da je i sam počinio nedela svojih drugara. Ovakav zakon kojim se demokratije diče verovatno da ne postoji ni u autentičnim diktaturama tvrde svi oni koji u Sarkozijevim zakonima po meri vide neuspeh jedne politike pretvoren u represiju bez granica.
Ima i smešnijih primera brige o sigurnostima ljudi na primer obavezno pretresanje dece na ulazu u škole u potrazi za kuhinjskim nožakama, satarama i ostalim oružjem i to od prvog razreda osnovne pa na dalje.
 Nedavno su tako Sarkozijevi policajci hapsili jednog teškog kriminalca od samo šest godina i to zbog zlodela pozajmljivanja bicikla. Uz mala negodovanja tu i tamo cela afera je prošla u javnosti kao nešto normalno. Više je začudio predlog zakona o kućnom radu onih koji su na bolovanju ili na čaterinskom odmoru. Ko hoće da radi u svom stanu za vreme bolovanja od sada ima pravo. Eto to je ta fenomenalna prednost francuske socijale, najhumanije i najjače na svetu. Ima i drugih zakonskih promena koji na primer ukidaju pravo glasa narodu o eventualnom ulasku Turske u Evropu. U Francuskoj vlada mišljenje da je Turska u Aziji i da nema veze sa Evropom.
Sve do dolaska Sarkozija bilo je jasno napisano da se o ulasku Turaka odluči referendumom. Sarkozi je to izbrisao iz statuta i još naprotiv Francuska je tajno odobrila milionske subvencije za tursku poljoprivredu u isto vreme dok vodi pravi rat protiv svojih lokalnih  poljoprivrednika i uzgajivača stoke. Sve se radi kao da je Turska već članica Evropske unije iako je taj isti Sarkozi obećao da pored njega živog Turci neće stići do Brisela. Francuzima više ništa nije jasno i to su izrazili svojim glasanjem koje se pretvorilo u mini referendum protiv Sarkozijeve politike. Zemlja koja ima desetine miliona stranaca i veliki problem sa koegzistencijom raznih kultura verovatno ne može drugačije ni da reaguje.