Kontranapad

 

U senci svetske slave našeg sporta, valja se moralno blato, divlji savezi i birokratska sujeta

 

Više svinja nego bisera

 

 

  Sport u Srbiji odoleva globalnoj krizi! Rezultati srpskih sportista i u godini na izmaku, drže kontinuitet svoje uspešnosti na velikim takmičenjima i najatraktivnijim sportskim disciplinama. Miroslav Vislavski, Tabloidov urednik, analizira uzroke i posledice karijerizma, licemerja i vlastohleplja u srpskom sportu

 

Miroslav Vislavski

 

Po sportistima se Srbija prepoznaje. Najatraktivniji sportovi su u srpskim ekipama i selekcijama imali dostojne reprezente planetarnog i kontinentalnog značaja. Vaterpolisti i odbojkaši su nas navikli na najviši ili bar visoke plasmane tokom kriznih godina. Košarkaši i fudbalske selekcije su se vratili evropskom kremu, rukometaši su se našli u završnici svetskog, a rukometašice evropskog prvenstva.

 I dok su takmičari u reprezentativnim selekcijama o kojima je reč rasuti po Evropi, takmičari u Srbiji su, sem časnih izuzetaka vaterpolista i košarkaša Partizana, na trećerazrednom nivou.

 Nikome ne pada na pamet da barem pokuša da zadrži svoje najtalentovanije sportiste, ili da im omogući makar prosečne uslove za napredovanje. Kao što je rasprodata i opljačkana država i njena imovina koja se zvala društvenom, tako se i svaka vrednost u sportu brže-bolje nudi inostranstvu. To je naš sport dovelo do toga da su nebrušeni biseri između 14, 16 i 17 godina već u inostranoj ponudi.

 Tamo gde smo nekada bili uspešni u individualnim, borilačkim sportovima, odavno nismo zabeležili ozbiljnije rezultate. Ako se desio poneki, bio je to samo blistavi trenutak, ali ne i dugoročniji oslonac vrednosti koja nas je krasila u rvanju, boksu pa i džudou.

Uz teniska svetska čuda koje predstavljaju Đoković i Jankovićeva, Zimonjić, Ivanovićeva, Troicki, Tipsarević, u novije vreme su i plivači iz Srbije iznenadili svojim sjajnim rezultatima. Sa poštovanjem i respektom se pominju imena Milorada Čavića, Nađe Higl, Ivana Lenđera, Čabe Silađija, koji su dosegli do svetski vrednih rezultata.

Nadolazeći je i mladi talas u atletici poput Ivane Španović, Tatjane Jelače, Mihala Dudaša, Mile Andrić... Svi oni su stasavali i napredovali oslonjeni na porodični budžet i svoje roditelje uz po nekog stručnjaka entuzijastu kakav je na primer Jani Hajdu, trener najperspektivnije svetske skakačice u dalj Ivane Španović. Oni o kojima svet govori kao što su teniseri i Milorad Čavić, odavno su van ambijenta skromnih uslova koje nude objekti u Srbiji.

Srdžba me uhvati kada se suočim sa demagogijom i lažnim obećanjima onih koji sebi daju za pravo da se po formacijskom rasporedu postroje za doček i slikavanje pored naše sportske elite, bez obzira na to ko je od njih u novijoj istoriji bio predsednik ili ministar, i da li se zvao Milan Milutinović, Vojislav Koštunica ili Svetozar Marović, Zoran Đinđić, Zoran Živković, ili danas Boris Tadić i Mirko Cvetković.

Kakve su veze sa sportom imali ministri Gašo Knežević, Slobodan Vuksanović, ili Snežana Samardžić Marković?

Možda još neko poput one Snežane Stojačić-Lakićević, koja se mnogo turala kao pokrajinski ministar sporta, pa je danas više nema, kao ni sirotih Gaše i Slobodana.

Da li su vredni pomena? Da! Jer su odgovorni što još uvek i deceniju kasnije nakon njihove pobede i velike obmane nesretnog naroda, a s njim i sportista, niko od njih nije uradio ništa za sport uz koji se rado promovišu i pozicioniraju, sem pukog demagogisanja, i zato što nisu bili sposobni ili nisu hteli da donesu valjani zakon o sportu koji bi barem omogućio okvir i ambijent onima koji najbolje i najlepše promovišu Srbiju.

Zato što su se otimali za vlast, željni da obore možda opravdano, a istorija će jednom reći da li zaista ili ne, Slobodana Miloševića i njegov sistem vladavine.

Nažalost je istina da u toj konkurenciji od kada je višestranački parlamentarizam na sceni u Srbiji, jedino Slobodan Milošević među srpskim predsednicima nije imao običaj, želju i motiv da se slika uz sportiste. Prekršio je taj princip u samo nekoliko slučajeva kada je primao delegacije sportskih društava i klubova povodom jubileja njihovog postojanja.

 Doduše ni u vreme Slobodana Miloševića nije bilo naročitih uslova za sportiste i sport u Srbiji. Ali bili su tu ministri koji su za razliku od dosovskih ministara znali šta je sport i kakve potrebe imaju sportisti.

Podsetimo tada su resorni ljudi u sportu SRJ i Srbije bili ministri: Vladimir Cvetković, Đorđe Perišić, Zoran Bingulac, Voja Andrić, Dragoljub Kočović i Velizar Đerić. Pored ovakvih vrsnih sportista i sportskih ljudi mogao je "da prođe" i Zoran-Baki Anđelković, koji je na dužnosti ministra bio više zbog toga što je voleo da to bude.

To je mogao uspešno da obavlja uz Dragoljuba Kočovića, vrsnog znalca sportskih prilika sa nepresušnom energijom, koji mu je bio formacijski zamenik, a u stvari čovek poteza i politike sporta koju je vodilo Ministarstvo.

 Nikada veći apsolutizam nije postojao u vladavini izmišljenih i samozvanih lidera na čelu pojedinih granskih saveza.

 O apsolutizmu vladavine u pojedinim savezima na ovim stranicama ispisajno je sve ili skoro sve. Podsetimo samo da je u tom pogledu Odbojkaški savez Srbije najbolja ilustracija, pa kad nestane Aleksandar Boričić, nestaće i organizacija...

Možda...

 

 

Suđenja i olajavanja

 

 

Sve se češće u tom kontekstu priča o Fudbalskom savezu Srbije u kome je Tomislav Karadžić povlačio prilično dobre i pragmatske poteze, ali oreol nedodirljivog opterećuje mu sujetu pa već pominje mogući raskol a u vezi reprezentacije Srbije koju oličava Radomir Antić.

Obistine li se glasine koje o tome govore, ponoviće se istorija i iskustvo sa Ilijom Petkovićem, sa kojim se Tole dičio i ponosio, a onda ga pustio da potone. Umeo je on to i u nekim drugim slučajevima poput onog sa selektorom mladih, Miloradom Kosanovićem.

Dobro je što se Tole okrenuo Snežani Marković-Samardžić i državnim parama za Kuću fudbala. Tu je pobedio njegom pragmatizam. Ali kada je reč o selektoru, druga strana njegovog pragmatizma mu može doći glave. Ali, tada će posledice po fudbal biti veće, možda i po Kuću fudbala...

Kod "malih" sportova zanimljiv je primer Rvačkog saveza Srbije. Jedan nekadašnji rvač, kome kolege osporavaju sjaj evropske medalje koja ga je svrstala u red velikana rvačkog sporta u Jugoslaviji i Srbiji, iskazuje se kao autoritativni predsednik, kažu više na temelju svog profesionalnog poziva u policiji.

 Uporan je u dokazivanju "principa" da na njima ugasi jedan od najistaknutijih i najuzornijih klubova kakva je novosadska Vojvodina, klub koji je devedesetih bio među najzaslužnijim za opstanak i ugled jugoslovenskog i srpskog rvanja.

 Sa druge strane, čelnik Saveza ispoljava brigu za klub, lamentira nad njim "u ime principa" i naočigled TV auditorijuma maše engleskom verzijom mejla i optužuje Novosađane za kritiku FILE koja, u stvari, ne postoji. Kažu da je pomerio ili sklonio veće od sebe te da mu na tom putu ne smeju biti ljudi poput Branka Simića ili Vojislava Tabačkog. Eliminiše i Rajka Tešanovića i Aleksandra Jovančevića, dvojicu sjajnih rukovodilaca i stručnjaka iz RK Vojvodina.

Njegovi asistenti su ovih dana pokazali pravi put selektoru Miloradu Dokmancu, koji nije prihvatio odluku o imenovanju trenera sa kojim nije imao sinhronizaciju koja mora da postoji između trenera i selektora. Rvači Vojvodine traže pravdu na sudu koji je sporovozan, a kada su se obratili za arbitražu jedinog koji logično treba da arbitrira u Sportskom savezu Srbije, "dobili su korpu" zbog navodne nekompetentnosti te sportske asocijacije.

Ali ne i "lovu" u iznosu od 15.000 dinara koliko su morali uplatiti za taksu na žalbu.  Vrhovni sud Srbije bavio se i sporom koji je vodio Slobodan Kačar protiv odluke kojom je smenjen sa funkcije Bokserskog saveza Srbije pre dve godine, kada je na njegovo mesto izabran nekadašnji ministar sporta SRJ Velizar Đerić!

 I šta sad? Bokserski savez je opet bez rukovodstva ili je opet sa dve vlasti... Ministarstvo sporta još nije dalo zvanično objašnjenje da li je pogrešilo prilikom brisanja iz registra zvaničnika nekadašnjeg bokserskog šampiona Slobodana Kačara.

A Sportski savez ni u ovom slučaju nije imao želju ni potrebu da arbitrira! Ostala je samo izjava Ministarke da sportske organizacije ne bi trebale da idu na redovan sud!

Pa dobro, a ko će da arbitrira tamo gde spor postoji?

 Recimo, sad svi ćute što Sportski savez Srbije dodeljuje sredstva i Odbojkaškom savezu Srbije, koji je pre četiri godine Odlukom svoje Skupštine istupio iz Sportskog saveza Srbije i učlanio se u fantomsku Sportsku asocijaciju Srbije čije osnivanje je najviše zagovarao Aleksandar Boričić i Slobodan Milošević Ševa, večiti dvojac prvih ljudi OSS.

 Tu odluku Skupština OSS nikada nije povukla i donela novu o učlanjenju u Sportski savez Srbije. I pored toga, Dane Korica, sekretar Sportskog saveza Srbije, i Voja Tabački, tadašnji predsednik ovog saveza, a sada pomoćnik ministra sporta, prećutno tolerišu tu činjenicu, dozvolivši da Odbojkaški savez Srbije bude ujedno najveći korisnik budžetskih sredstava u 2009. sa planiranim iznosom od 100.000.000 dinara!

 Iza njega su Olimpijski komitet Srbije i Košarkaški savez Srbije sa po 80.000.000 dinara! Da li je njihovo ćutanje posledica saznanja da ministarka Snežana Samardžić-Marković ima posebno mišljenje i poštovanje prema Aleksandru Boričiću kao modelu sportskog funkcionera u međunarodnim relacijama? Ako je to u pitanju, onda će sva priča o srpskom sportu da se uokviri u programe i analize koje OSS zapravo nikada nije imao! A sva mudrost ovih modela uspešnih funkcionera smeštena je u prepoznatljiv programski dokument koji sadrži samo nekoliko reči: Mi moramo na pravi način da postavimo organizaciju!

 

 

 

Natrag