Sviranje
PGP protiv lešinara i druge priče
Neće da odsviraju dok im ne prosviraju
Nekada naš reprezentativni
diskograf, PGP umire već godinama. Bolje rečeno, ubijaju ga za račun njegovih
konkurenata, na prvom mestu City Recordsa i Grand produkcije. Međutim,
koliko god da su protivnici jaki, teško da bi bilo šta uspeli da ostvare bez
zdušne pomoći iz samog PGP-a i njegove matične firme RTS-a
Piše: Milan Malenović
Još devedesetih su direktori PGP-a zarad zaobilaženja međunarodnih sankcija
licencna prava na proizvodnju i prodaju nosača zvuka preneli na neke inostrane
firme: Swanentertainment i Taped Pics iz Slovenije,
na primer. Zanimljivo je da su ista prava dobile i neke domaće firme koje su
mogle da izvoze isto kao i sam PGP. Jedna od njih je bio Jukom iz
Kragujevca u vlasništvu Dragana Šolaka, koji je tako zarađenim parama
kasnije finansirao razvoj jedne svoje druge kompanije - SBB-a, današnjeg
lidera među ponuđačima kablovske televizije.
Tadašnji direktor PGP-a Miroljub Aranđelović Kemiš, poznatiji i kao
muž Zorice Brunclik, još 2001. godine, dakle posle ukidanja sankcija,
delio je licencna prava nekim opskurnim firmama iz Srbije, koja su na taj način
postajale konkurenti samom PGP-u. Tako je te godine potpisan ugovor sa Hi-Fi
centrom iz Beograda (tada vlasništvo Nenada Čajića i Nenada
Raičevića), kojim je PGP ovom privatnom preduzeću dozvolio proizvodnju i
prodaju CD-ova, za koja je PGP imao ekskluzivna prava. Ugovor je istekao 2004,
ali je Hi-Fi nastavio sa prodajom PGP-ovih izdanja sve do 2007. godine
pravdajući se time da su to CD-ovi napravljeni pre isteka ugovora.
Od 2004. PGP ima ugovor sa privatnim preduzećem Zmex, po kome
ono može da proizvodi i prodaje filmove i muzičke
albume na kojima PGP i RTS imaju autorska prava u zamenu za popravku linije za
proizvodnju koju je imao PGP. Naime, linija za proizvodnju koju je PGP imao
nije bila održavana i više nije funkcionisala. Iako je Zmex ubrzo po početku saradnje predložio da o svom trošku nabavi nove mašine, ovo je realizovano tek
pošto je dotadašnji tehnički
direktor Jovan Stojanović otišao u Pink, budući da je on sabotirao saradnju sa Zmexom.
Od tada proizvodnja ide o trošku Zmexa na mašinama koje je ovo preduzeće kupilo, a dobit od prodaje se deli.
Ma kakav mokri
čvor
U to vreme je pravo na prodaju PGP-ovih filmova imalo privatno preduzeće Radi
elektro, čiji je vlasnik Radomir Ćirić, predsednik Nadzornog
odbora Organizacije proizvođača fonograma Srbije (OFPS), ali vlasnik Gold
Musica, jednog od glavnih PGP-ovih konkurenata. Da li treba da čudi podatak
da je prodaja PGP-ovih filmova u vreme dok je ovaj posao vodio Radi elektro
bila simbolična? Kada je Zmex preuzeo posao prodaja je naglo skočila, pa
je nekadašnji godišnji obrt postao mesečni.
Zmex je iznajmio i deo prostorija i magacina PGP-a, gde je
vršio proizvodnju i lagerovao svoje DVD-jeve. Renesansa poslovanja PGP-a, koja
je nastala zajedničkim poslovanjem sa Zmexom, nije odgovarala Cityju
i još nekima, pa su prijave za navodno nezakonito poslovanje samo pljuštale.
Sve inspekcije koje su postale maltene stalni posetioci PGP-a potvrdile su da
je poslovanje uredno, osim što je jednom prilikom pronađeno 14 (i slovima:
četrnaest) CD-ova viška. Na količinu od nekoliko desetina hiljada nosača zvuka
ovo je beznačajna brojka, ali je ona zgodno poslužila Branislavu Stojanoviću,
direktoru Cityja, kada je u OFPS-u počeo obračun sa PGP-om, koji je
jedan od osnivača ove organizacije, da mašući ovim nalazom preti poslovodstvu
PGP-a.
U isto vreme je finansijska inspekcija pronašla nekoliko hiljada
neprijavljenih CD-ova u tajnom skladištu Grand produkcije, ali to
nije izazvalo veću pažnju ni Branislava Stojanovića ni ostalih asasina PGP-a.
Posle privatizacije lanca Robnih kuća Beograd PGP-u je
uplaćeno staro dugovanje ovog preduzeća u visini od oko pola miliona evra, koje
je odmah uzaptio RTS. Kada je PGP od direktora RTS-a Aleksandra Tijanića,
koga zaposleni zovu Kockasti, tražio 140.000 dinara za popravku mokrog
čvora kako bi zaposleni mogli bezbedno da koriste WC, odgovoreno je da nema
para. Onih pola miliona evra od Robnih kuća Beograd niko više nije
pominjao.
U međuvremenu je poslovodstvo PGP-a više puta pismom upozoravalo direktora
Tijanića da ovaj nekada renomirani diskograf sistematski uništavaju - sami
zaposleni. Postoje i prijave protiv nekih menadžera koji su otvoreno pevačima
sugerisali da ne izdaju za PGP, već za neku konkurentsku kuću. Ti menadžeri su,
iako na platnom spisku PGP-a, radije uzimali provizije od Cityja
ili Granda nego da opravdaju dohodak od Javnog servisa.
Sve dotadašnje urgencije PGP-a ostale su nepročitane u nekoj od Tijanićevih
fioka. Koliko je ubijanje PGP-a uzelo maha neka posluži podatak da je u drugom
polugodištu 2009. ovaj nekada vodeći srpski diskograf izdao samo četiri nova izdanja, koja su delimično ugovorena još 2008.
Fantomi kolo vode
Sunčanog proletnjeg dana 27.3.2009. na sto tadašnjeg direktora PGP-a Ognjena
Uzelca stiglo je pismo koje će otkriti jednu od najmaštovitijih, ali i
najskupljih prevara na štetu PGP-a. Pismo je sadržalo Notarski zapis br. SV
31/2009-1 poslat od slovenačke notarke Magde Poljšak-Derganc, kojim se
potvrđuje da je PJ PGP RTB svoj poslovni prostor u Ljubljani prodao slovenačkom
preduzeću Aleja skupina d.o.o. iz Kranja. Uzelac, koji nije ništa
znao o eventualnoj prodaji ovog objekta, pozvao je direkciju RTS-a da proveri
da nije odatle potekla inicijativa za prodaju. Dobivši negativan odgovor,
Uzelac je odjurio u Ljubljanu.
Uvidom u dokumentaciju srpske Agencije za privredne registre (APR) koju je
imala notarka Poljšak-Derganc, Uzelac je uočio niz nelogičnosti i verovatno
falsifikovanih podataka. Tako je video potvrdu od 22.1.2009. koju je u ime
APR-a potpisao Miladin Maglov, službenik te agencije, a kojom se
potvrđuje pravno sledstvo počev od PGP - RTB-a iz 1970. godine sve do privatnog
preduzeća PJ PGP RTB d.o.o. registrovanog na istoj adresi u Makedonskoj
21. Ovu potvrdu APR je izdao na zahtev advokata Ljiljane Pešterić iz
Beograda, a kopiju priloženu slovenačkoj notarki overila je opštinska uprava
Savski venac u Beogradu pod br. 346 od 27.1.2009.
Posle toga je posredstvom slovenačkog privrednika Zlatka Krefta,
koji u Srbiji za slovenačke investitore kupuje firme u postupku privatizacije,
PJ PGP RTB d.o.o. prodao poslovni prostor u centru Ljubljane, veličine 100 kvm
i vrednosti od oko 500.000 evra, a koji je u vlasništvu istoimenog dela Javnog
servisa RTS-a.
PJ PGP RTB d.o.o. je u vlasništvu preduzeća ASRO 7. JULI teretni
saobraćaj d.o.o. iz Beograda, koje opet pripada firmi CINEPHOTO
export-import d.o.o., takođe iz Beograda, koje je u vlasništvu firme NARWISCO
Ltd registrovane u Sjedinjenim Američkim Državama. Ko stoji iza Narwisca
nismo uspeli da saznamo. U svakom slučaju, osim imena i adrese, PJ PGP RTB
d.o.o. nema nikakve veze sa Produkcijom gramofonskih ploča Radio-televizije
Srbije.
Ovo, ipak, nije sprečilo direktorku te fantomske firme Vesnu Marković,
prijavljenu u Kruševcu, mada joj je stalno mesto boravka na beogradskoj opštini
Palilula, da tuđi poslovni prostor ponudi na prodaju. U ovome joj je asistirala
i izvesna Zvijezdana Bijelić iz Šibenika, sa prebivalištem u Bribiru,
Republika Hrvatska, za koju mnogi veruju da je pravi inspirator ove prevare.
Kako smo uspeli da saznamo, oštećeni PGP je preko pravne službe RTS-a
podneo krivičnu prijavu protiv osoba upletenih u prevaru sa ljubljanskim prostorijama.
Zanimljivo je da se negde zaturio izveštaj sada već bivšeg direktora PGP-a, kao
i da su Vesna Marković i ostali iz fantomske firme PJ PGP RTB d.o.o. i
dalje na slobodi, tako da se nameće utisak da ih neko štiti. A ko bi taj neko
mogao da bude osim onih koji već godinama rade na ubijanju PGP-a?
Besmisleno cicijašenje
Da poštar koji je 27.3.
uručivao pismo notarke isto nije predao u prodavnici PGP-a u Makedonskoj ulici
u Beogradu umesto koji sprat iznad, gde je prijavljena istoimena fantomska
firma, prostor vredan pola miliona evra bio bi otuđen. Problem sa ovim
prostorom je u tome što RTS već godinama odbija da plaća komunalije, pa se isti
ni ne koristi. Prethodno je ova prodavnica u Ljubljani bila iznajmljivana, tako
da je prihod ubirao RTS, a ne PGP koji nije imao nikakvog uvida u to šta se
dešava sa njegovom imovinom. Otkako je poslednji ugovor o zakupu raskinut, RTS
odbija da plaća troškove održavanja nekretnine od koje je godinama imao korist.
Sam dug, po informacijama koje ima Tabloid, iznosi tek nekih 100 evra.
Da nije žalosno bilo bi smešno kako Tijanić
cicijaši.