Uzbuna
Institut za nuklearne nauke Vinča u mreži Javnog
preduzeća Nuklearni objekti Srbije
Kako razbiti NOS
Pismo
radnika Instituta za nuklearne nauke u Vinči koje je Tabloidu uputila grupa zaposlenih stručnjaka ove prestižne
ustanove, redakcija objavljuje u nešto kraćem obliku, kao dopunu teksta iz
prethodnog broja ("Ne zove se
ona slučajno Uranija", Tabloid br. 195). Autori pisma govore o
tome kako je Vlada Srbije 2002. godine, pod pritiskom SAD, pristala da vrati 48
kilograma svežeg uranijumskog goriva neprocenjive vrednosti u zemlju porekla, i kako se neko
od sadašnjih vladara setio da ima još prostora za pljačku, pa je predložio
osnivanje javnog preduzeća po imenu Nuklearni
objekti Srbije (NOS)...
...
Polovinom prošlog veka,
preciznije tokom 1958. godine, uz tehničku pomoć koja je došla iz ondašnjeg
Sovjetskog Saveza, Institut za nuklearne nauke Vinča sagradio je
svoj prvi istraživački Nuklearni reaktor RA. Snaga ovog reaktora bila je
6,5 MW, teška voda je korišćena kao moderator neutrona, a mogao je da koristi i
uranijumsko gorivo različitih obogaćenja. Od niskog do visokoobogaćenog goriva
(80 odsto obogaćenog U-235). Prvo gorivo je nabavljeno 1959.
godine, kada je reaktor i počeo da radi.
Za 60 godina postojanja,
Vinča, koja se opravdano i danas smatra naučnom baštinom Srbije i
dragocenim rasadnikom kadrova iz oblasti prirodnih i tehničkih nauka, iznedrila
je preko 500 doktora nauka, dala više od 100 univerzitetskih profesora i preko
20 akademika, uz preko 20.000 objavljenih naučnih i stručnih radova.
Istraživački nuklearni reaktor RA bio je decenijama
okosnica multidisciplinarnog nuklearnog programa u Srbiji.
Skupština Srbije je 15.
decembra 1977. preuzela prava i obaveze osnivača Instituta za nuklearne nauke Vinča,
a to znaci da je istovremeno i obezbeđivala sredstva u budžetu Srbije za
finansiranje rada reaktora RA. Od 1977. do 1997. namenski su
obezbeđivana budžetska sredstva koja su usmeravana preko Ministarstva za nauku
Srbije.
U isto vreme je kupljeno
visoko obogaćeno sveže uranijumsko gorivo iz tadašnjeg Sovjetskog Saveza, da bi
se ugradilo u reaktor RA umesto istrošenog goriva. Do toga nije
došlo zbog nedostatka političke volje da reaktor RA nastavi sa
radom.
Sjedinjene Američke
Države, naročito posle terorističkog napada na Njujork i Vašington 2001.
godine, počinju da vrše veoma veliki pritisak, sprovođen direktno ili preko IAEA
iz Beča, da se iz svih istraživačkih reaktora koji su koristili visokoobogaćeno
uranijumsko gorivo, to gorivo izmesti i vrati u zemlju porekla.
Pod ogromnim pritiskom i
bez konsultovanja sa stručnjacima u oblasti nuklearne tehnike, tadašnja Vlada
Republike Srbije 2002. godine pravi ogromnu grešku i odlučuje da vrati 48
kilograma 80 odsto visokoobogaćenog, svežeg uranijumskog goriva!
To je urađeno na prečac, bez šire diskusije i
bez ikakvog zakonskog osnova ili potpisanog dokumenta. Državni i međudržavni
dokumenti su potpisani tek 2004. godine. Ovim aktom i odlukom da krene u
dekomisiju reaktora RA, Vlada Srbije je, bez javne rasprave ili
barem bez detaljne diskusije sa stručnjacima u oblasti nuklearne tehnologije,
drastično promenila svoju dugoročnu strategiju u nauci i tehnici, tako što se oslobodila
strategijski veoma važnog nuklearnog materijala, i jednim potezom prekinula
bilo koji budući razvojni put u ovoj veoma važnoj oblasti.
U žurbi da vrati
izuzetno dragoceno vosikoobogaćeno sveže gorivo (trenutno je cena
basnoslovna, jer to gorivo više ni od koga ne može da nabavi), Vlada Republike
Srbije je zaboravila da je u isto vreme mogla da reši i jedan drugi problem...
Naime, čak 2,5 tona
istrošenog visokoradioaktivnog goriva koje se još uvek nalazi u bazenu za
hlađenje, u katastrofalom je stanju, a tu je i problem radioaktivnog otpada
uskladištenog u starom, trošnom i korodiralom hangaru.
U bazenu, aluminijumske
košuljice su korodirale, gorivo curi, tj. cure fisioni proizvodi
kao što su cezijum i stroncijum, a voda u bazenu je izuzetno zagađenja i mutna.
Jedini način da se ovo visokoradioaktivno istrošeno gorivo spakuje u specijalne
kontejnere i preveze u Rusiju, jeste da se koristi specijalna robotika-oprema
za daljinsko upravljanje i izuzetne mere zaštite kako ne bi došlo do havarija i
kontaminacije, ne samo Vinče nego i dela teritorije Beograda.
Izmeštanje istrošenog
visokoradioaktivnog goriva je izuzetno skupo, a Vlada Srbije nije od 2002.
godine do danas uspela da reši problem finansiranja, mada je svake godine
potpisivano po nekoliko sporazuma ili protokola. Libija je, na primer, za
pristanak da vrati sve količine svog visokoobogaćenog goriva uspela da u
pregovorima postigne da nastavi s radom njihov istraživački reaktor, da se
plati redizajniranje reaktora za nisko obogaćeno gorivo, i da se u okviru ovog
dogovora i istrošeno gorivo besplatno preveze, te da se i novo niskoobogaćeno
gorivo nabavi takođe besplatno.
Umesto svega toga, Vlada
Republike Srbije se odlučuje na zatvaranje (dekomisiju) reaktora RA kroz
Program VIND (Vinca Institute Nuclear Decommission), i to
ponovo bez javne rasprave u Skupštini Srbije (koja je još 1977. godine preuzela
prava i obaveze osnivača Instituta Vinča).
Nažalost, i pored
prihvatanja raznih međunarodnih obaveza vezanih za zaštitu od zračenja i
sigurnost nuklearnih objekata, Vlada Republike Srbije ulaže sve manje i manje
budžetskih sredstava u efikasno sprovođenje Programa VIND na koje se
obavezala.
Pritisnuta međunarodnim
obavezama, Vlada Republike Srbije ove godine (opet nezakonito i bez javne
rasprave!), zahteva od Instituta Vinča da se zaduži kod stranih
banaka za sumu od najmanje 25 miliona dolara. Kako Upravni odbor i Naučno veće
Instituta to odbijaju, Vlada Republike Srbije šalje Predlog izmena Zakona o
zaštiti od jonizujućeg zračenja i o nuklearnoj sigurnosti, tj. o dodavanju
člana 48a, na Skupštinu Republike Srbije, koja izmene usvaja bez ikakve javne
rasprave.
Na osnovu tog člana,
Vlada Republike Srbije praktično cepa Institut Vinča i osniva Javno preduzeće
Nuklearni objekti Srbije, koje je registrovano kod Agencije za privredne
registre 22. jula 2009. godine sa šifrom delatnosti 90000 (odstranjivanje
otpadaka i smeća, sanitarne i slične aktivnosti!).
Javno preduzeće NOS
pokazuje tendenciju da brutalno otme imovinu i skupocenu opremu koja je
pripadala trima laboratorijama Instituta Vinča, a zaposleni u
ovim laboratorijama se dovode u poziciju koja liči na ucenu da potpišu ugovor sa
JP NOS.
Negativne posledice su
dalekosežne: napravljen je strahoviti haos u Institutu, rastureni su čitavi
timovi koji su trenirani više godina za vrlo osetljivu i izuzetno opasnu
operaciju vađenja, pakovanja i prevoza visokoradioaktivnog visokoobogaćenog
uranijumskog goriva, određen broj
stručnjaka je odlučio da se penzioniše, veliki broj zaposlenih ne želi da pređe
u novu nadležnost, čak ni pod pretnjama, jer nisu rešeni problemi beneficiranog
radnog staža, plata, rukovođenja i formiranja novih timova.
Sa gledišta sigurnosti
nuklearnih objekata za koju je ovo javno preduzeće osnovano - nastala je
izuzetno kritična situacija koja može vrlo lako da dovede do nuklearnih
havarija sa nesagledivim posledica ne samo za Vinču već i za region Beograda i
šire.
Formiranjem JP NOS započet je novi
pokušaj rasturanja Instituta za nuklearne nauke Vinča, koji
jedino ima stručnjake i infrastrukturu za rešavanje problema sa radioaktivnim
otpadom i reaktorskom tehnikom. Za direktora JP NOS postavljen je
neiskusni direktor koji nikada nije radio u nuklearnoj oblasti!
Sa novim Upravnim odborom JP NOS, koji
tek treba da uđe u tematiku, direktno je stvoren haos koji se upravo događa.
Ljudi koji čekaju ugovore sa JP NOS,
i formalno-pravno još rade i primaju platu preko Instituta Vinča,
a oni koji primaju naređenja od neiskusnog i nekompetentnog direktora JP
NOS s pravom su nezadovoljni.
Još se ne zna ko će biti zaposlen u tom javnom
preduzeću (formalno gledano, trenutno je zaposlen samo onaj, političkim
dekretom postavljeni neiskusni direktor).
Iako su došli ruski
timovi koji treba da počnu sa sprovođenjem obuke naših radnika, nisu spremni
alati za obavljanje složenog posla sa radioaktivnim otpadom u bazenima oko
nuklearnog reaktora (oni koje je naručilo rukovodstvo JP NOS ne
odgovaraju, te moraju da biti modifikovani).
Nedavno su primljeni na
posao ljudi nestručni i neiskusni u radu sa nuklearnim materijalom, jednako kao
što je neiskusan i nestručan njihov novi direktor preduzeća. Iskusni stručnjaci
u nuklearnom centru NTI su nezadovoljni novim položajima i dužnostima,
mnogi od njih jasno ističu da ne žele da pređu u JP NOS. Bude li ih na
to neko i dalje prisiljavao, mnogi planiraju da daju otkaz.
Imena autora poznata redakciji