Zakonopravila
Napadi, kritike i izrugivanja sa prvim izveštajem Državne revizorske institucije

Nije to taj kamen, Sizife

Uoči skupštinskog usvajanja prvog izveštaja Državne revizorske institucije, počeli su procesi umekšavanja, pa čak i čitavih diskreditacija ovog važnog dokumenta u kome piše ko su prave budžetske štetočine pod okriljem Vlade Srbije i kolika im je visina zagrižaja. Najpre je predsednik Tadić požurio da štetočinama da vremena do polovine februara da se poprave, a onda je i premijer Cvetković složio konstrukciju koja glasi: nisu oni za krivično gonjenje nego je u pitanju loša praksa! Ministar Dinkić je samouvereno pozvao ministra Dačića da hapsi ako treba. Dačić je obećao da hoće. O ovom skandaloznom ponašanju državnog vrha  piše urednik Tabloida Josip Bogić, penzionisani pukovnik UBPOK-a i stalni konsultant OEBS-a

Josip Bogić

Nakon nekoliko godina čekanja, natezanja, odugovlačenja i raznih opstrukcija, konačno je Državna revizorska institucija počela sa radom. Na taj način bi trebalo da bude vidljivo kako se troši novac poreskih obveznika i gde on završava.
I baš kad je javnost sa velikom pažnjom i iščekivanjem dočekala kakav-takav izveštaj, u kome je samo trećina budžetskih sredstava za 2008. godinu prekontrolisana, na nož je dočekan taj izveštaj, a svi ministri su se pravdali kako je u njihovim ministarstvima sve u redu i da oni nisu kršili zakon.
I umesto da prvi čovek Državne revizorske institucije progovori o uočenim nezakonitostima u trošenju narodnih para, počeli su razni stručnjaci da komentarišu ovaj izveštaj, kao da su ga sačinili neupućeni amateri, a ne cenjeni stručnjaci koji znaju svoj posao.
Predsednik Republike i predsednik Vlade takođe su našli za shodno da daju svoj sud o izveštaju, iako nigde u zakonima ne stoji da je to njihov delokrug poslova. Predsednik Vlade je dao sebi za pravo da ceni da u konstatovanim nepravilnostima nema krivične odgovornosti ministara kojima on rukovodi, već da je u pitanju loša praksa!
Ipak, najglasniji u prozivkama je ministar Dinkić, koji traži ili hapšenje ministara koji su kršili zakon, "ako ih ima", ili prestanak kampanje. Čak je insistirao kod ministra policije Dačića da se svi koji nisu radili po zakonu procesuiraju, što je ministar policije potvrdio izjavom da će svi koji su kršili zakon biti po nalogu tužilaštva procesuirani bez obzira na funkciju na kojoj se nalaze.
Sa druge strane, ni ministar Dinkić nema prava da sugeriše državnom revizoru da podnosi prijave. Nadležni tužilac je, čim je objavljen izveštaj Državne revizorske institucije, morao da da nalog policiji ili drugim nadležnim institucijama da krenu sa proverama i da o tim proverama izveste tužioca. Osnovno načelo u krivičnom postupku je pretpostavka nevinosti i ničije ime ne bi smelo da se objavi u sredstvima javnog informisanja dok se ne dokaze suprotno. Ovo bi i ministar Dinkić morao da zna.
 Kada je u pitanju izveštaj Državne revizorske institucije u kome se pominje i njegovo ministarstvo, on je selektivan i tendenciozan, a kada je taj isti ministar insistirao na hapšenjima ličnosti čija krivica je tek trebalo da se dokaže, to nije bilo tendenciozno.

I predsednik Tadić je izjavio da nije zadovoljan radom pojedinih ministarstava i objasnio da je pre svega mislio na komentare ministara koji se upućuju revizoru. Kada bi ovo činio kao predsednik političke stranke, to bi možda bilo opravdano, ali nije opravdano kada to čini u svojstvu predsednika republike. Konačno, i Zakon o predsedniku republike u članu 9 jasno kaže da predsednik Republike ne može vršiti drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost.

 Iz ovoga se vidi da predsednik Republike konstantno krši Ustav i zakon time što on procenjuje rad pojedinih ministara izjavama kako je nezadovoljan njihovim radom, kako treba menjati Ustav i dr., što svakako nije u domenu njegovih ovlašćenja i poslova. Očigledno je da predsednik Republike svoje manire predsednika stranke uporno pokušava da prenese i na Vladu i parlament.
Istovremeno je, međutim, premijerMirko Cvetkovićodbacio mogućnost da bilo ko krivično odgovara posle izveštaja Državne revizorske institucije, pa je tim povodom kazao:
"Sa sigurnošću mogu da kažem da u izveštaju nisu evidentirani prekršaji koji zahtevaju krivičnu odgovornost i da većina primedaba predstavlja, u stvari, nastavak loše prakse. Ja očekujem od ministara da sa takvom praksom prekinu. Ovo je značajan trenutak jer smo dobili prvu reviziju budžeta, što će biti prekretnica jer time usvajamo evropske standarde". Moje pitanje glasi: ko je uveo tu i takvu praksu? Jer i on treba da odgovara, krivično, politički, moralno i na svaki drugi način. I na ovom primeru se vidi da premijer sebi daje pravo da ceni ko je za krivični progon a ko ne. To su ingerencije, po zakonu nadležnog tužioca koji je samostalan državni organ, a ne predsednika Vlade.
Niko od pomenutih mislilaca nije ni pročitao Zakon o Državnoj revizorskoj instituciji, u kome piše da pokretanje prekršajnog odnosno krivičnog postupka i obaveštavanje javnog pravobranioca, član 41, predviđa da je Institucija dužna da bez odlaganja podnese zahtev za pokretanje prekršajnog postupka, odnosno podnese krivičnu prijavu nadležnom organu, ako u postupku revizije otkrije materijalno značajne radnje koje ukazuju na postojanje elemenata prekršaja odnosno krivičnog dela.
Na drugoj strani, Državna revizorska institucija je dužna da obavesti javnog pravobranioca o slučajevima kada je radnjom subjekta revizije, odnosno pravnog lica koje posluje sa subjektom revizije, naneta šteta javnoj imovini.
 Organi iz st. 1. i 2. ovog člana dužni su da o svojim odlukama obaveste Državnu revizorsku instituciju. Za pretpostaviti je da prvi čovek ove institucije zna svoj posao. Iz svega što je do sada saopšteno, u javnosti najviše primedaba i rezervi na izveštaj dolazi od onih koji su najviše kršili zakone. Oni najviše i sumnjaju u stručnost ljudi koji su vršili kontrolu i sačinili izveštaj. Čak je i Skupština Srbije, odnosno većina poslanika, izrazila rezervu prema izveštaju. Jedini koji veruje izveštaju Državne revizorske institucije jeste narod, ali ko pita narod. Političke stranke su i dalje krojači sudbine naroda koji je, barem za sada, nemi posmatrač događaja. Samo da ne bude po onoj Miloševoj - kada narod zaćuti...
Međutim, niko od prozvanih ne treba da se plaši teških robija, jer su se potencijalni prekršioci Zakona o nenamenskom trošenju budžetskih sredstava kada je u pitanju krivični progon, veoma dobro zaštitili i jer je maksimalna zaprećena kazna za ovo krivično delo, po novim izmenama Krivičnog zakonika Republike Srbije, do jedne godine, baš kao i za mučenje životinja.
Pošto naše pozitivno Krivično zakonodavstvo ne poznaje krivično delo "mučenje naroda", za očekivati je da se, s obzirom na dosadašnju praksu sudova prilikom izricanja kazni, u najgorem slučaju osude uslovno, ukorom razrednog starešine, u ovom slučaju predsednika Republike, ili da sud nađe da je u pitanju delo malog značaja?! (Član 362 a KZ R. Srbije, Nenamensko korišćenje budžetskih sredstava.)
Sve je i dalje u funkciji političkih stranaka a ne naroda, jer u parlamentu nemamo narodne poslanike, već "delegate političkih stranaka". Vreme je da se to promeni, kako je najavio predsednik Tadić izjavom da su Srbiji potrebne političke reforme, i u tom kontekstu najavio promene Ustava Srbije. On se založio i za promenu izbornog zakona, koji bi obezbedio da u Vladu uđe manji broj stranaka kako bi mogla da bude manja i umesto beskonačnih jalovih političkih pregovora, energiju usmerila na konkretne probleme.
Kako stvari u realnom životu stoje, pored ovakvog stanja u našem parlamentarizmu, dovoljno je da u parlamentu sedi po jedan predstavnik političke stranke, partije odnosno koalicije koja je prešla cenzus, pošto nijedan poslanik ne sme da izražava svoju volju i misao drugačiju od onoga kako mu naredi šef partije ili stranke. To je sada, otprilike, oko 10 partija ili koalicija.

Niko od prozvanih ne treba da se plaši teških robija, jer je maksimalna zaprećena kazna za ovo krivično delo do jedne godine, baš kao i za mučenje životinja.

Predsednik Republike svoje manire predsednika stranke uporno pokušava da prenese i na Vladu i parlament.