Dežurne strane

 

Kragujevac: Milan Spasojević mislio da je 22. decembar kupio u trafici

 

Jajarin troskok u kajganu

 

 

Naš bivši poznati atletičar troskokaš, nekadašnji predsednik Atletskog saveza Srbije, poneo se prema suvlasnicima firme, malim akcionarima, kao klasičan mafijaški bos

 

 

Piše: Igor Milanović

 

Nekadašnje tekstilno preduzeće 22. decembar iz Kragujevca kupio je 8. jula 2006. u postupku privatizacije Milan Spasojević za 1,8 miliona evra. Kupac je na sebe preuzeo i obavezu investicija u proizvodnju u visini od 36,3 miliona dinara. Kako tvrde manjinski akcionari (zaposleni) ovog preduzeća, koje se danas zove Trgovina 22, bar ovaj deo ugovora nije ispoštovan.

Da bi, kako kažu, zaštitili svoja prava i primorali većinskog vlasnika da ponovo pokrene proizvodnju, radnici su se pobunili. Letos su zauzeli proizvodne pogone i direkciju, odakle ih je uz primenu sile izbacilo privatno obezbeđenje koje je iznajmio Spasojević.

Milan Spasojević je svojevremeno bio naš poznati atletičar, troskokaš. Kasnije je bio i predsednik Atletskog saveza Srbije. Još devedesetih je počeo sa privatnim biznisom, a dobri poznavaoci ga dovode u vlasničku vezu sa jednom kiparskom kompanijom, koja je krajem prošlog i početkom ovog veka bila predmet krivične istrage kiparskih vlasti. Pored Trgovine 22 Spasojević je vlasnik i TP Čelik iz Beograda.

Velimir Lazić, predstavnik manjinskih akcionara Trgovine 22, kaže da je Spasojevića doveo gradonačelnik Kragujevca Veroljub Stevanović. "Verko nas je nekoliko puta posetio obećavajući da će za nas da nađe dobrog kupca", tvrdi Lazić. "Posle se javno hvalio da mu je Spasojević školski drug. Neka nam i sada pomogne."

Pošto je preuzeo preduzeće, Spasojević je prodao sve prodavnice i robne kuće u vlasništvu preduzeća, i tu nastaju problemi. Većinski vlasnik, izgleda, misli da je jedini vlasnik i da manjinskim akcionarima ne treba da isplati ništa od prihoda stečenih prodajom objekata.

Sa svoje strane, manjinski akcionari nabavljaju novu procenu vrednosti nekadašnjeg preduzeća 22. decembar, po kome ono vredi nešto više od 43 miliona evra, te se tako vrednost jedne akcije procenjuje na 170 evra. Shodno tome, manjinski akcionari traže ili da se poništi privatizacija ili da većinski vlasnik doplati razliku.

Letošnji protest radnika Trgovine 22 završen je tako što je grupa plaćenika uletela među radnike i rasterala ih primenom najbrutalnije sile. Prema policijskom zapisniku, pri rasterivanju štrajkača je korišćen i suzavac kao i električne palice. Nekoliko radnika je, posle ove akcije, prebačeno u Urgentni centar. Protiv batinaša, koje većina očevidaca naziva bitangama spremnim da za litar jeftine brlje prebiju i rođenu majku, podnete su i krivične prijave. Do danas kragujevačka policija nije privela nijednog od ovih huligana.

Za nas je zanimljivo ono šta se događalo pošto su batinaši preuzeli direkciju Trgovine 22. O tome postoje snimci sigurnosnih kamera koji su pravovremeno dostavljeni kragujevačkim pravosudnim organima (do danas se nisu oglasili) kao i našoj redakciji.

Sam čin paničnog sklanjanja dokumenata govori u prilog tezi radnika da je novi vlasnik, u stvari, obična secikesa. To bi mogla da bude istina i po izjavama samog Spasojevića, koji tvrdi da je u Trgovinu 22 uložio četiri miliona evra, mada dokumenta govore da je suma skoro tri puta manja. Usput, još ni danas, posle gotovo pola godine, Spasojević nije demantovao Lazićevu tvrdnju da je na svoje ime prepisao lokal 22. decembra od 70 kvadrata u Karađorđevoj ulici u Beogradu.

Maher bi uzeo milione, jajara se zadovoljava sa nekoliko kvadrata.

 

 

 

Zobnatica: Kako se od 22.000 posetilaca dolazi do - slučajnih prolaznika 

 

Došli konji pa uzjahali ljude

 

 

O pljačkama i mahinacijama u Zobnatici AD iz Bačke Topole često smo i detaljno pisali. Nažalost, niko od nadležnih još nije pokušao da zaštiti imovinu ovog preduzeća koje se ovih dana nalazi pred potpunim kolapsom

 

 

Piše: Arpad Nađ

 

Da ukratko rezimiramo: Na aukcijskoj prodaji održanoj 12.12.2008. većinski paket akcija (nešto više od 62 odsto) prodat je kompaniji New Company iz Beograda, čiji je najveći vlasnik Northgate finance S.A. iz Liberije, a upisani kapital 2.500 evra. Novi vlasnik se, prema našim informacijama, svega nekoliko puta pojavio u Zobnatici prepuštajući poslovanje direktoru Andriji Raičeviću, protiv koga su pokrenute mnogobrojne krivične prijave zbog zloupotrebe službenog položaja, ali i za druge mahinacije o kojima je Tabloid već pisao.

Umesto da u nastavak poslovanja uloži 60 miliona dinara, kako je bilo dogovoreno aneksom Ugovora sa Agencijom za privatizaciju, novi većinski vlasnik manjinskim akcionarima (radnicima) čak nije isplatio ni dobit iz 2004. i 2005, koja sada sa kamatama iznosi preko 100 miliona dinara. Tek posle opomene Agencije, većinski vlasnik ulaže nešto od para u obrtni kapital, ali radnici osnovano sumnjaju da se radi o novcu zadržanom od njihove dobiti, a ne o investiciji kupca.

Nekada je Zobnaticu godišnje posećivalo više od 22.000 ljudi, a danas je ona pusta i zapuštena. Hotel Jadran, u vlasništvu preduzeća, izgubio je sve tri zvezdice koje je imao i danas u njemu rade samo dvojica radnika na održavanju. Svojevremeno se Hristoforis Petris iz New Company hvalio kako će samo u razvoj turizma biti uloženo 10 miliona evra.

Plate radnika su iste već šest godina, regres za godišnji odmor se isplaćuje samo ako inspekcija rada to naredi, nema ni naknade za prekovremeni rad kao ni plaćenih putnih troškova. Već 2008, prve godine posle privatizacije, zabeležen je gubitak, a za prvih sedam meseci ove godine utvrđeno je da prihodi iznose tek 16,93 odsto onih iz 2008. godine. Račun Zobnatice je u toku poslednjih 12 meseci bio u blokadi čak 196 dana (6,5 meseci).

Agencija za privatizaciju je tokom kontrole u julu ove godine utvrdila da većinski vlasnik nije shodno Ugovoru obezbedio kontinuitet poslovanja i dala mu rok od 60 dana da počne sa ispunjavanjem svojih obaveza. Ni prilikom naredne kontrole, izvršene 21.10. 2009, nije utvrđeno da kupac poštuje svoje obaveze, ali umesto da Agencija odmah raskine ugovor i tako spreči dalje uništavanje ove nekada uspešne firme, ona većinskom vlasniku određuje novi rok od 60 dana, odnosno do druge polovine januara 2010.

Da bi zaštitilo svoje vlasništvo, Udruženje malih akcionara Zobnatice je 12.12. Agenciji za privatizaciju podnelo zahtev za raskid kupoprodajnog ugovora. Da li će do tada uopšte ostati nešto što bi moglo da se spase?

 

 

 

Ljubovija: Pismo iz male varoši

 

 

Od monografije do monodrame

 

 

Miodrag Negovanović

 

 

Jubileji znaju da prevare ljude idealiste. Ova mudra misao pokazala se tačnom u mom slučaju. Dugogodišnji sam dopisnik beogradskog lista Sport iz Ljubovije. Ovo je priča o jeftinim zabavama i preteranoj veri u poštenje...

Tokom 2008. godine Vladan Ristić, tadašnji predsednik fudbalskog kluba Drina (posle šabačke Mačve i Loznice najstarijeg kluba u Podrinju, prim. aut.), odlučio je da u okviru obeležavanja 80 godina od osnivanja ovog sportskog društva, predloži i štampanje jedne monografije.

U dogovoru sa rukovodstvom kluba, doneta je odluka da posao bude poveren upravo meni,  kao proverenom i iskusnom sportskom novinaru. U nastupu slavljeničke euforije, Ristić, inače vlasnik jednog privatnog preduzeća, ponudiće mi autorski honorar od 130.000 dinara.

Zaključen je i ugovor o ovom poslu, ali pare nikako nisu stizale...

No, ja sam shvatio svoj zadatak ozbiljno i počeo da prikupljam podatke i unosim tekst, za šta sam iz svog džepa dao 40.000 dinara, računajući da će mi sve to biti uredno isplaćeno.

U međuvremenu, kad je posao već bio priveden kraju, oboleo sam i punih osam meseci se lečio na beogradskom Institutu za dermatologiju od jedne kožne bolesti koju sam zaradio u memljivom i prašnjavom podrumu opštinske zgrade u Ljuboviji dok sam tragao za dokumentacijom potrebnom za pravljenje monografije o FK Drina.

Uprkos svemu, ispunio sam svoj deo ugovora, ali pare i dalje nisu stizale. Preciznije, klubu je nestalo para! Ristić, koji je tokom svog predsednikovanja pozajmljivao za plate fudbalera sa računa svoje firme, sad je došao u situaciju da njemu klub duguje, i to nešto više od milion dinara. Kao tadašnji član opštinskog veća imao je potpuno odrešene ruke što se tiče poslovanja FK Drina, pa je na iskušenju između potreba kluba i potreba svoje firme, prirodno, prevagnuo lični momenat.

Nakon Ristićeve smene, novi predsednik Goran Sević našao se u nezavidnom položaju. Osim finansijski, FK Drini je loše krenulo i na terenu.

Monografija kluba nije zaboravljena, ali je zaboravljen njen autor. Klub je imenovao novi redakcijski odbor, ali se on ne sastaje. Konačno, sa mnom kao jedinim ugovornim autorom sporne monografije neće da razgovaraju u rukovodstvu kluba, neće da me primi ni predsednik opštine Ljubovija Miroslav Nenadović. A sve je jasno. Po ugovoru, FK Drina mi duguje 130.000 dinara, sa zateznom kamatom 165.000 dinara. Nema para, ali zato ima igara.

U međuvremenu, jedan manji klub, FK Crnča, prepun talentovanih igrača, predvođen sposobnim ljudima, živi od pomoći prijatelja i donatora. Da ima uslove kakve ima FK Drina, mali klub iz Crnče kod Ljubovije sigurno bi dogurao do Srpske lige. Ali, tu već počinje besmislena priča o pravdi i nepravdi...

 

 

 

Slučaj za ćebovanje: Šta neki funkcioneri Advokatske komore sebi dopuštaju jer imaju jaka leđa

 

Nerad, nered i nedisciplina za krv, znoj i Suzanu

 

  

   Srpski advokati su deo pravosudnog sistema ove zemlje. Advokati imaju svoje strukovne organizacije - advokatske komore. Sudeći prema ovom slučaju, ako je komora ogledalo advokature, ništa dobro nam se ne piše

 

Piše: Milan Malenović

 

U Advokatskoj komori Beograda zaposlena je i izvesna Suzana Cvetanović i to na radnom mestu sekretara. Rođena je u Pirotu, a odrasla u Požarevcu, gde se nakon studija prava udala za sina tadašnjeg gradonačelnika, pa je tako dospela prvo u pravobranilaštvo, a zatim i u tužilaštvo. Posle nekoliko godina požarevačka čaršija joj je postala tesna, te se preselila u Beograd.

Nakon desetak radnih mesta Suzana se ustaljuje na mestu funkcionerke Advokatske komore Beograda sa platom od preko 1.000 evra. U svom okruženju Suzana je poznata kao opasan kabadahija. Tako je, na primer, prijavom PS Vračar br. 214.3-16 od 29.1.2007. navedeno da je svojoj prvoj komšinici M.V. pretila smrću i na nju fizički nasrnula. Dopisom broj 01/2-214.3-146 od 21.9.2009. istoj policijskoj stanici, Suzana se tereti da je nasrnula i na svoju drugu komšinicu, M.Z. Službenom beleškom OUP Vračar od 26.9.2005. konstatovano je da je Suzanin tadašnji životni saputnik Miroslav Despotović presreo komšinicu S.S. i u Suzanino ime joj pretio.

Konačno, komšinica M.V. dana 30.11.2009. podnosi prijavu zbog fizičkog napada i pretnje da će je pomenuti Miroslav polomiti. Da li vredi pomenuti da nijedna od ovih prijava nije procesuirana?

Posle prve prijave je policijska patrola izašla na lice mesta i pokušala da od Suzane uzme izjavu. Umesto da razgovara sa službenicima policije, Suzana je pozvala u pomoć svoju kumu Biljanu Bambić, tadašnju pukovnicu u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Kada su policajci videli sa kim imaju posla, odustali su od daljih intervencija.

Oštećeni Z.V., takođe advokat, podneo je krivičnu prijavu protiv Suzane u Trećem opštinskom tužilaštvu. Tužilac Ana Borović je prvo bila zgranuta onim što je u prijavi navedeno, ali ju je kasnije bez obrazloženja odbacila. Z.V. je zatim podneo privatnu tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu. Šef istražnog odeljenja tog suda Tomislav Zeković prvo je pokušao preko postupajućeg sudije Vesne Adamović da utiče na ishod ovog postupka, pa kada je video da je sudija Vesna nekooperativna, sam je preuzeo slučaj i posle četiri meseca tužbu - odbacio kao neurednu.

U jednom sličnom slučaju sudija za prekršaje Dragana Stojković tužbu protiv Suzane već više od godinu dana drži u fioci, ne zakazujući ročište niti preduzimajući ijednu drugu procesnu radnju. Valjda se čeka zastarevanje.

Žrtva njenog nasilničkog ponašanja jednom prilikom je bila i TV voditeljka Dragana Arsić, koju je posle jednog gostovanja nekog beogradskog advokata Suzana telefonom pozvala i izvređala časteći je najpogrdnijim nazivima.

Po pričama njenih poznanika, Suzana i pored visokih prihoda stalno kuburi sa novcem, jer živi iznad sopstvenih mogućnosti. Da bi popunila kućni budžet, došla je i na jednu ne baš originalnu ideju. Uvidom u spise predmeta protiv sada već osuđene Nevenke Tomić, u Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu uverili smo se da je njena žrtva bio još jedan poznati beogradski advokat.

Kako proizilazi iz pomenutih spisa, Nevenka i Suzana su to veče provele na beogradskim splavovima u društvu advokata Borivoja Borovića koji ih je džentlmenski otpratio do Nevenkinog stana. Pod nekim izgovorom Suzana je Borivoja odvela u drugu prostoriju, a Nevenka je iz novčanika koji je bio u unutrašnjem džepu sakoa prebačenog preko fotelje izvadila sav novac koji je Borović imao kod sebe. Pred polazak je, međutim, opelješeni advokat primetio da mu nedostaje novac i pozvao policiju.

Nevenka je inače supruga bivšeg javnog tužioca Osijeka, koji je sa jednim od dva zajednička sina ostao u Hrvatskoj i radio za novoformiranu hrvatsku vlast. Nevenka je sa drugim sinom došla u Beograd i jedno vreme radila u Suzaninoj advokatskoj kancelariji u hotelu Prag, iako nije imala položen pravosudni ispit. Zbog ovakve podređenosti Nevenka je spremno prihvatila Suzanin predlog da celokupno krivično delo krađe primi na sebe, pogotovo jer joj je "prijateljica" obećala da će joj pomoći preko svojih veza. Pošto je osuđena Nevenka otišla na izdržavanje zatvorske kazne, Suzana se nije setila ni jedno jedino pismo da joj pošalje.

U međuvremenu se komšinica M.Z. obratila Advokatskoj komori Srbije sa molbom da oni pokušaju da obuzdaju Suzanu Cvetanović. Ova predstavka je prosleđena predsedniku Advokatske komore Beograda Vojkanu Nediću, koji je do sada samo obavio jedan razgovor sa svojom službenicom.

 

 

 

 

Neselektivni siledžija

 

Suzana ne preza ni od fizičkog nasrtaja na članove svoje najuže porodice. Njena najčešća žrtva je njena majka, ali je jednom prilikom nasrnula i na svog sada bivšeg životnog saputnika, koji je utočište našao u stanu prvog komšije, tužioca za ratne zločine Mioljuba Vitorovića. Vitorović je o ovom događaju podneo pisani izveštaj, ali se ništa nije desilo, kao ni u drugim slučajevima.

 

 

 

 

 

Smederevo: Svađe oko toga ko će šta da proda a ko prvi da kupi

 

Sve bi to Jerina po kratkom postupku

 

 

Poslednja srednjovekovna prestonica Srbije, Smederevo, sudeći po reakcijama mnogih njegovih građana danas žali za vremenima proklete Jerine. Tada se bar znao neki red

 

 

Piše: Milan Malenović

 

Radio Smederevo, jedna od najstarijih radio-stanica na ovim prostorima, upravo je ovih dana privatizovan. Ovu stanicu je, kao i Naš glas, kupio Marko Lukić, sin jednog od najvećih smederevskih tajkuna Milana Lukića, zvanog Luka Glavonja. Milan Lukić je svojevremeno, 2004, kao vlasnik beogradske firme Keramika metalkoop, koja je imala 45 odsto kapitala Keramike, bio upleten u fizičke sukobe u ovom preduzeću iz Kanjiže. Kasnije je, navodno, prodao svoje učešće u Keramika metalkoopu, dok je Keramika iz Kanjiže zaglavila u stečaj.

Milan je svoje prve velike pare zaradio kada je pre više od decenije Sartidu prodao na tone neupotrebljivih hidrauličnih creva. U međuvremenu je zaradio i nekoliko krivičnih prijava koje se ne procesuiraju.

Po našim izvorima, Milan Lukić je stvarni vlasnik i direktor Metalservisa, gde se nominalno kao direktor vodi Dragoslav Savić. Milanov sin Marko sada je odlučio da krene očevim stopama i za 55.000 evra kupi pomenute medije, koji usput imaju vlasništvo nad 600 kvadrata poslovnog prostora u samom centru Smedereva. Samo ovaj prostor vredi desetostruko više od plaćene svote i već je sada jasno da će nekretnine veoma brzo da promene vlasnika, dok će radio da ode u stečaj, a radnici na ulicu.

U poslednjem trenutku je sa privatizacione aukcije skinuta TV Smederevo, za koju se pretpostavlja da je takođe zbog atraktivnog poslovnog prostora već dodeljena nekome od tajkuna i da se samo čeka pravi momenat za njeno otuđenje.

Dok se tajkuni i vlast lepo slažu, vlastodršci se međusobno krve. Pošto nije prošao predlog da se atraktivno gradsko zemljište pokloni za izgradnju rafinerije NATO pakta, došlo je do žučne i neprimerene rasprave između gradonačelnika Predraga Umićevića i njegove zamenice Jasne Avramović oko konačne namene ovog zemljišta. Pale su obostrano teške reči i niz uvreda u čemu je posebno prednjačila gospođica Avramović.

Za gradonačelnika Umićevića smo saznali da poseduje hrvatski pasoš budući da se sprema da u tu zemlju pobegne kada ovde dođe "đavo po svoje", odnosno kada njegove mahinacije ne budu više mogle da se skrivaju od pravosudnih organa. U tom pravcu već ide istraga koja treba da utvrdi da li su tačne priče da je Umićevićeva supruga preko rumunske firme stvarni vlasnik Želvoza. Ako bi ovo bilo tačno, biće interesantno čuti objašnjenje odakle skromnom bračnom paru sića od nekoliko miliona evra, koliko je do sada investirano u Želvoz.

Jasna Avramović je svojim sugrađanima najviše poznata po istrazi, koja još nije okončana, povodom nameštanja penzija ljudima koji su ispunjavali samo dva uslova: dubok džep i pravo poznanstvo.

Svađu oko pomenutog zemljišta izgleda da je zakuvao sam Luka Glavonja, odnosno Milan Lukić. On je, prema rečima našeg izvora, za ranije odrađene poslove za gradske čelnike od njih tražio 22 hektara najatraktivnijeg gradskog zemljišta po povlašćenim uslovima, odnosno na srpskom: skoro za džabe. Zbog toga zemljište nije ni odobreno za rafineriju u najavi, ali je sada došlo do raskola ko će i preko kog svog miljenika da raskrčmi imovinu, čija je vrednost zbog izuzetnog položaja gotovo basnoslovna.

I treći član gradske vlasti, predsednik Skupštine grada Goran Redžić, nije neka cvećka. Kako nam naš izvor javlja, Redžić je svojevremeno izbačen iz vojne službe jer je u Hercegovini krao vojnu naftu koju je zatim preprodavao za svoj račun.