Putokaz

 

 

Nemački politički i ekonomski interesi u Srbiji

 

Unovčeni porazi i prokockane pobede

 

  Nemački današnji interes u Srbiji nikako ne bismo smeli da posmatramo kroz naočare sentimentalnog idealizma, već samo kroz surovo leće interesnog imperijalizma. Nemačka nije investirala skoro milijardu evra u neprofitne sektore da bi sutra bez otpora digla ruke od ovog tržišta i prepustila ga nekom drugom

 

 

Piše: Milan Malenović

 

Da li se sećate kada je nekadašnji nemački kancelar Vili Brant klekao u Aušvicu, klanjajući se senima miliona nevino nastradalih u ovom logoru smrti? Da li se sećate da je ijedan nemački zvaničnik, makar to bio i vozač zaposlen u ambasadi, klekao u Šumaricama u znak pokajanja za nevino streljanu srpsku mladost? I pored svih ovih mojih godina, a imam ih dosta, ja se jednog takvog gesta ne sećam.

Kada govorimo o nemačkoj politici na Balkanu, ili prema Balkanu, moramo stalno da polazimo od pitanja: šta je u nemačkom interesu?

Nemci su se 10. maja 1945. probudili kao nacija koja je upravo potpisala bezuslovnu kapitulaciju i koja je podeljena u četiri okupacione zone. Pola veka kasnije, isti ti Nemci su se probudili kao svetska ekonomska supersila. Ovo drugo nemačko buđenje mi smo, izgleda, prespavali. Samo tako mogu da objasnim naše jalove diskusije da će se Nemci oko Kosova posvađati sa bilo kim. Ili, da li neko ozbiljno veruje da će Amerikanci kosovsko rudno blago da transportuju preko okeana? Naravno da neće, ono ostaje u Evropi. Šta to znači za naše prilike?

 

Korisno ili nekorisno

 

U jednoj nedavnoj analizi je objavljeno da svako peto radno mesto u Francuskoj konjukturno zavisi od Nemačke: ili se nalazi u ćerki neke nemačke firme ili opslužuje, odnosno proizvodi za neko nemačko preduzeće. U koju god, dakle, evropsku zemlju da bude prebačen kosovski ugalj, on će u krajnjoj liniji da posluži nemačkoj privredi ili, bar, nemačkom kapitalu. Zašto bi onda Nemci osporavali pravo Amerikancima da na Kosmetu drže svoje vojnike?

U poslednjih devet godina Nemačka je u Srbiju direktno investirala više od 2,1 milijarde evra. Takođe, kroz pomoć EU, ta zemlja je Srbiji dotirala dodatnih 440 miliona evra. Sektori u koje je najviše uloženo su infrastruktura, kako energetska, tako i komunalna, kao i podrška lokalnoj samoupravi, za šta je izdvojeno ukupno 632 miliona evra. U privredni razvoj je uloženo 160 miliona evra, dok su sa 80 miliona evra finansirani pojedinačni projekti u ostalim sektorima. Onaj ko ulaže u infrastrukturu ima dugoročne planove, tvrde geostratezi.

Razmena dveju zemljalja u 2008. godini iznosila je 3,8 milijardi dolara, dok je u prvih devet meseci ove godine njena vrednost dostigla 2,1 milijardu dolara. Za Srbiju Nemačka zauzima drugo mesto po vrednosti izvoza, dok je na prvom mestu među zemljama iz kojih Srbija uvozi.

Nemce, očigledno, ne uzbuđuje najava pojačanog ruskog prisustva u regionu. Nema ni potrebe jer i njih Nemci posmatraju kroz prizmu "korisno ili nekorisno", tako da će i ubuduće pokušavati da sa Rusijom održe što je moguće srdačnije odnose. Naravno, u onolikoj meri u kojoj im to neće naškoditi na ogromnom američkom tržištu.

Kada im je 2003. Sartid bukvalno ispred nosa izmakao i bio poklonjen Amerikancima, Nemci se nisu bunili - Košice je korisno i za nemačku privredu. Osim toga, Nemci u Smederevu imaju i rezervni plan, a to je obeštećenje za predratne vlasnike stare železare, koje će uskoro morati da se nađe na dnevnom redu srpske vlade. Već pogađate: predratni vlasnici su Nemci!

Godinama unazad naš vrsni poznavalac problematike Folksdojčera na Balkanu, Slobodan Maričić, upozorava kako nemačke vlasti diskretno, ali uvek politički pravovremeno potežu pitanje odštete za nakon Drugog svetskog rata iz Vojvodine proteranu nemačku manjinu. Skeptici mu odgovaraju da za tako nešto nema zakonske osnove, jer je to pitanje konačno rešeno Tito-Brantovim dogovorom.

Za jednostrano otcepljenje Kosmeta bilo je još manje zakonskih osnova, pa se ono ipak desilo. Cilj opravdava sredstvo, zar ne?

 

 

Interes

 

Nemački današnji interes u Srbiji, zato, nikako ne bismo smeli da posmatramo kroz naočare sentimentalnog idealizma, već samo kroz surovo leće interesnog imperijalizma. Nemačka nije investirala skoro milijardu evra u neprofitne sektore da bi sutra bez otpora digla ruke od ovog tržišta i prepustila ga nekom drugom.

Još jedan detalj za one koji uporno spavaju još od 1945. godine: državni sekretar Ministarstva privrede nemačke pokrajine Baden-Virtemberg, Rihard Drauc, istakao je početkom ove godine da je Vojvodina veoma interesantna regija za nemačke investitore, a posebno za one koji se bave prečišćavanjem otpadnih voda i energetikom. Vojvodina nije poznata kao regija koja ima višak energetskih izvora, a nisam siguran ni da je Drauc nameran da od nas uvozi otpadne vode. Pre će biti da je mudri Nemac planirao da Vojvođanima proda tehnologiju za prečišćavanje otpadnih voda i ekološki prihvatljivu proizvodnju električne energije, u čemu je Nemačka jedna od vodećih zemalja u svetu.

O našem izvozu u Nemačku, Nemci neće da vode više računa od nas samih. Ako se Pajtić slaže da mu Nemci prodaju vetrenjače, a da on njima zauzvrat ne utrapi šećernu repu ili sremsku slaninu, kao što je svojevremeno Tito radio pri kupovini putničkih aviona za JAT, onda to ne deluje kao problem nemačkih privrednika.

I kakve sada sve ovo ima veze sa Šumaricama, pomenutim na početku ovog teksta? Nikakve, osim što će naši predstavnici, zarad dobrih političkih i još boljih ekonomskih odnosa, i dalje izbegavati da u nemačkom prisustvu pomenu i Kragujevac i Šumarice, pa i same nemačke ratne zločine na ovim prostorima. Ne shvataju da nas takvim postupcima još više degradiraju u očima Nemaca.

Vili Brant je napustio Treći rajh i pridružio se nemačkom pokretu otpora u inostranstvu. Iako dokazani antifašista, njemu nije smetalo da klekne i moli za oproštaj u logoru koji su stvorili i vodili oni protiv kojih se borio. Ne bi to isto smetalo ni Angeli Merkel koja se u vreme kragujevačkog pokolja dece još nije ni rodila. Vilija Branta je moćni jevrejski lobi "inspirisao" na ovakav gest, dok Angeli Merkel nema ko da sugeriše poklonjenje u Šumaricama.

Pri svemu ovome, oni koji danas vode našu zbunjenu ekonomsku diplomatiju zanemaruju očiglednu činjenicu da nas Nemci preziru baš zato što su oni sve svoje poraze unovčili, dok smo mi sve naše pobede prokockali.

 

  

 

 

 

Bez emocija

 

Nemci u žrtve nacističkog režima ubrajaju samo Jevreje i Ruse. Ostalih se sete tek u prigodnim momentima. Srba se ne sete ni tada. Jevreji su u Trećem rajhu sistematski istrebljivani, to stoji, ali su isto tako sistematski istrebljivani i Srbi. Zašto se, onda, niko ne seti nas i naših žrtava?

Odgovor je jednostavan: Nemci nisu sentimentalan narod. Za sve ove moje godine života među njima i sa njima, otkrio sam da nas oni ništa više ne mrze nego što vole svoje saveznike. Saveznici im trebaju, a mi smo im suvišni - to je sva mudrost.

Da su Jevreji razjedinjeni kao i Srbi, ili da Rusi imaju tenkova koliko i Romi, ne bi se Nemci ni njih sećali. Zvuči surovo, ali je istinito.

Nemci se, verovatno bolje od nas Srba, sećaju da je Kraljevina Srbija stvorena na Berlinskom kongresu Bizmarkovom voljom, a na uštrb sanstefanske Bugarske koju su prethodno stvorili Rusi. Verovatno se sećaju i da smo u doba dinastije Obrenovića bili nemački i austrijski saveznici. Samo, njima to sećanje ništa ne znači jer su nas već deceniju po odlasku Obrenovića napali i okupirali. Kod Nemaca, kao što smo videli, emocije ne igraju nikakvu ulogu.