Do koske
Svakodnevno preživljavanje
u senci lažnog života: blato rijaliti šou programa i evropske
integracije
Igara, hleba
i cigara
Najgore antikulturno đubrište evropske civilizacije
danas je u Srbiji najkurentnija roba od koje živi
mala klika nekoliko produkcijskih kuća i par režimskih marketinških agencija.
Mentalni genocid koji emituju najgledanije
srpske televizije, nije ništa
drugo do zločin protiv čovečnosti koji se emituje uz blagoslov
Nikola Vlahović
Količina srpskog
medijskog prostora zaposednutog estradnim intrigama, rijaliti šou programima, najvulgarnijim sadržajima i odabirom najmorbidnijih
zločina, skoro da je potpuno potisnula
informacije iz realnog života.
Zašto je to tako, trebalo bi zapitati političke stranke na vlasti
(ali i u opoziciji) koje finansiraju najgori brlog sa jasnom
idejom da izlude birače, da ih podele
na primitivna plemena koja poznaju
samo ideologiju "mrtav Indijanac, dobar Indijanac", i da tako
njima upravljaju što lakše kako bi što duže potrajali u jaslama takozvane političke klase.
Koliko je ovaj
proces odumiranja zdravog razuma odmakao, pokazale su prošlogodišnje
scene sa pijace u Barajevu, gde bi se jednom nedeljno pojavili stanari rijaliti šou programa
"Farma". Bile su
to scene masovne histerije,
najružnijih scena, pljuvanja, pokušaja linčovanja i najgadnijih i
najpogrdnijih reči što ih ljudski um može
zamisliti. Snaga te ispoljene mržnje,
snaga gluposti koja je toliki narod tu dovela
da satima čeka na svoje
"krvne neprijatelje",
morala je da zabrine barem dvojicu
ljudi: ministra kulture i ministra
zdravlja. Prvog, da se javno zapita
do kojih zakonskih granica televizije mogu da terorišu
građane najnižom mentalnom pornografijom, a drugog, da upozori
na posledice ozbiljnih mentalnih poremećaja zbog
takvih "programskih sadržaja".
Ali, problem je malo dublji. U Srbiji novog milenijuma,
stavljen je znak jednakosti između rijaliti šou programa
i svakodnevnih bedastoća i ordinarnih
laži i gluposti
koje izgovaraju sa vrha državne
piramide svi redom.
To, naravno,
daje alibi svakoj primitivnoj kurvi sa estrade koja
se voljom pokvarenih producenata uselila preko televizije u svačiju kuću, i
daje slobodu da takve i
slične kreature diktiraju izopačene trendove i etiku
lumpenproleterijata, koji sladostrasno ždere svaki minut svoje
televizijske slave, ne bi li
zaradila dinarčić više.
Surove ulične
devedesete, dolaskom takozvane demokratske i reformističke vlasti, zamenjene su novim, virtuelnim
gladijatorstvom. Ista je samo surova pohlepa,
bitka za zaradu, "oko za oko", mržnja
kao način života, teror kao
sudbina. Zajaši ili si
zajahan!
Scene mržnje sa pijace
u Barajevu jednom nedeljno u prošloj godini koje su
emitovane u udarnim terminima, ušle su u kuću i u dušu barem
nekoliko miliona ljudi. To je onaj isti narod koji
je uveden u ratove devedesetih, opljačkan do gole kože, upotrebljen
kad god je trebalo u političke svrhe, ucenjen od maćehinske
države na svakom koraku i
ponižen do današnjeg dana na
način na koji nijedan drugi
narod u savremenoj Evropi nije.
Pa šta
je onda potrebno da se takva masa
probudi, da dođe sebi i
vidi šta su joj današnje vlasti ponudile
umesto hleba? Ili je Srbima više do igara? Nije valjda da
je sve što narodu treba, kutija cigara,
šolja kafe, pola hleba i
Pink televizija? Nije
valjda da je "Javni servis evropske
Srbije" narodna televizija, koja ne radi za režim
na vlasti, nego za one koji
"...imaju pravo da sve znaju"
?
Neće biti
da su pare onih nepoznatih Grka koji su
pokupovali akcije u televiziji B 92 i prekrstili Fox u "Prva"
došle u ta dva medija sa ciljem
da se bave opismenjavanjem Srba?
Ne, ovde
je reč o akciji likvidacije
poslednjeg zdravog razuma! Tu su
ovi što preživljavaju na pustim ostrvima
za nagradu od 50. 000 evra,
pa onda parovi koji se bezočne prežderavaju u luksuznoj vili za nagradu
od čak 500.000 evra!
Vreme u kojem
žive srpski političari skoro da je idealno! Skoro svako od
njih je probao pet minuta svoje slave u ovakvim i sličnim
cirkusima, samo malo modifikovanim. Oni ne idu na pusta
ostrva, i ne muzu krave na
farmi (mada je bilo par izuzetaka), ali zato koriste
na stotine sati političkog rijeliti šou programa, u kojem
svako svakome može da istrese
najprljavije delove biografije, uz obilatu pomoć voditeljki
što grakću, drže obe ruke u vazduhu,
pokazuju prstima na sledećeg
govornika, ili vape da se uključe
u misao svojih gostiju, poput primitivne i vulgarne
kćeri "najvećeg srpskog pesnika",
koja se ne libi da pita: "...A šta ti... Ko je taj... Kako se ovaj
zove... Ko... Ko... Kome... Šta?",
sve kršeći prstiće na
rukama.
Srpski političari,
svi odreda, bez izuzetka, dolaze
kod ovakvih spodoba koje, ako
nisu hendikepirane osobe sa posebnim
potrebama, onda su alkoholisani ludaci koji razgovor
iz kafane prenose u studio, istim žarom, ali uvek
na liniji zvanične politike.
Konačno, zašto ne reći: u Srbiji
je slika ulice, kafane, ludnice, bolnice, ministarskih kabineta i nameštenih luda, nekako
sjedinjena, i taj se ubrzani odliv pameti dešava "u realnom vremenu". I u korak sa vremenom.