Histerija
Ofšor kompanije na meti onih koji ne
znaju šta bi sa sobom: Umesto da sredi svoje smetlište, vlast kopa svetske parkove
Nema poreskog raja bez Tadićevog kraja
Gotovo celu prethodnu godinu je unezvereni državno-finansijski
establišment, ophrvan krizom a pod uticajem razigranog
predsednika države, bio u poteri za idejama od koga i kako da
namakne (tačnije otme) još, još, još... novca za potrebe interne
političko-finansijske mafije u vlasti, njihovih počesto suludih, neinventivnih
i promašenih populističkih projekata, najčešće bunara bez
zidova i dna, ali i predstojećih predizbornih histerija, čiji smrad se već
izvesno vreme oseća u vazduhu. Igračka su ovog puta bile čuvene - ofšor
kompanije
Ana
Borković
Lično je predsednik Republike Boris
Tadić procenio da je besmisleno novu političko-poresku hajku graditi
isključivo na otimanju od velike siromašne većine, koja je to i postala nakon
što su joj taj isti predsednik, njegovi saborci, poverenici i drugi
koaliciono-harački partneri tokom prethodne demokratske decenije poharali sve
ostave, džepove, novčanike i slamarice koje su uspele da prežive i sve one
ratove, bombardovanja, sankcije i hiperinflacije - ali ne i postpetooktobarske šerife.
Ideja je bila da se počne sa
pljačkom bogatih, ili barem bogatijih od drugih, onih sa kojima su do juče
duvali u istu tikvu i delili dobit, kojima su prilagođavali finansijsko
zakonodavstvo i radili direktno protiv "radničke klase" i,
najprostije rečeno, učinili ih legalnim i legitimnim plivačima u finansijskim
vodama zemlje, čak i onda kada, u vezi sa nekima od njih, za to nisu imali
nikakve materijalne ili ekonomske alibije. Nikakve osim ličnih, grupaških,
političkih i kriminalno-mafijaških. Poseban predsednikov specijalitet u okviru
te antibogataške, on sam bi rekao antitajkunske ideje, bio je harač
na ofšor kompanije, koje su za predsednika bile više nego očigledno
oličenje svega nečasnog i prljavog. (Na početku ekonomske krize i Barak Obama je pozvao američke kompanije, banke, investicione fondove i
osiguravajuća društva na patriotizam, da svoje "rezidencije" sa
egzotičnih ofšor destinacija vrate u SAD i da tu plaćaju porez, ali ga nije
poslušala doslovno - ni jedna jedina. Među njima su Koka-kola, Najk,
Pepsi-kola, Kraft, Majkrosoft, Katerpilar, Banka Amerike, veliki
penzioni, neki humanitarni fondovi i
stotine drugih "pravnih subjekata", kojima je bilo lako da dokažu da
poslovanje u ofšor centrima nije ništa ni ružno ni nelegalno, nego jedan od
zvaničnih i prihvatljivih modela "poreske optimizacije".) Ta ideja ubrzo je postala i lajtmotiv i
pokretač izmena poreskih zakona, što je na sebe preuzelo Ministarstvo finansija
na čelu sa Dianom Dragutinović.
Nikad nije kao što izgleda
Problem se pojavio već prilikom
prvih analiza mogućnosti za orobljavanje ofšor kompanija. Pokazalo se, naime:
1. Da je veći deo privrede i
finansijskog tržišta zemlje direktno u rukama ili indirektno zavisan od ofšor
kompanija, i to ne samo onaj "privatni" deo privrede u vlasništvu
"tajkuna" nego i onaj koji je još uvek u vlasništvu
države, što znači da bi iole ozbiljnija odmazda prema ofšor
kompanijama donela državi nepopravljive štete;
2. Da, na primer, čak pet
ministara u sadašnjoj Vladi Srbije i preko 150 drugih visokih funkcionera i
činovnika iz gornje državne strukture (vlasti) imaju svoje ofšor kompanije (ili
ih na ovaj ili onaj način kontrolišu i koriste), koje im služe i
za poslovanje sa državnim firmama;
3. Da su ofšor kompanije
legalan i legitiman oblik poslovanja u granicama koje nudi srpsko
zakonodavstvo. Broj krivičnih dela i zloupotreba finansijskog poslovanja od
strane ofšor kompanija u Srbiji nije veći od sličnih zloupotreba i krivičnih
dela kompanija koje nisu ofšor. Rupe, nejasnoće i nedorečenosti u finansijskom
zakonodavstvu (koje su i razlog postajanja mnogih finansijskih kuća, ali to
nije njihov nego problem i krivica države i zakonodavstva), kojih je u srpskom
slučaju izuzetno mnogo, ofšor kompanije koriste čak i manje nego one koje to
nisu;
4. Da motiv osnivanja velikog
dela ofšor kompanija kojima je osnovna delatnost u Srbiji leži u
najčešće ničim opravdanim privilegijama koje tzv. strani investitori imaju
prilikom ulaganja u Srbiju. Za
razliku od onih domaćih, "strani
ulagači" su, na primer, oslobođeni
od plaćanja poreza na dobit tokom 10 prvih godina poslovanja,
što domaće direktno diskriminiše, pa je to razlog da i sami postani
"stranci", makar posredstvom ofšor opcije. Slična stvar je i sa
finansiranjem i "podržavanjem" zapošljavanja
radne snage u kompanijama u stranom vlasništvu
(od 2.000 do 10.000, prosečno oko 5.000 evra po zaposlenom) od strane ovdašnjih
specijalizovanih fondova pod kapom Mlađana Dinkića što,
s obzirom na efekte i posledice, uglavnom predstavlja bacanje državnog
novca ali i novo destimulisanje domaćih investitora i njihovo guranje u
"strance", odnosno na ofšor destinacije. Uz sve to, u igri je, kao
ravnopravna, više činjenica nego mogućnost da su u bliskoj prošlosti lokalni
tajkuni, dok su ultimativno podržavali i finansirali delove vlasti, bili i od
države stimulisani da u Srbiji posluju kao ofšor
kompanija, dakle kao "strani investitoir", u zamenu za dogovorno
finansijsko kompenzovanje takvog zakonski privilegovanog položaja;
5. Da je, ne samo prema
domaćem nego i prema svetskom iskustvu, broj ofšor
kompanija koje deluju u nekoj zemlji, pored brojnih drugih parametara i
okolnosti, direktno zavisan i od stabilnosti i predvidivosti uslova poslovanja.
Tamo gde se kompletno zakonodavstvo ili uslovi poslovanja mogu promeniti preko
noći, kao što je to slučaj u Srbiji u vezi sa poslovanjem finansijskih i
privrednih subjekta, pa i legalnih ofšor kompanija, gde predsednik države može jednom
neartikulisanom izjavom da dovede u pitanje celokupan finansijski sistem ili
optuži celu branšu za bezakonje, ofšor kompanije su način da se rizik
poslovanja (ili čak rizik koji nastaje "delovanjem" takvih
predsednika) svede na najmanju moguću meru;
6. Da je aktuelna državna
administracija i sama pod teškom hipotekom zakonitog naslednika
"prethodne" države (personifikovane u Slobodanu Miloševiću),
koja je ne samo podržavala nego i osnivala ofšor kompanije da bi uopšte
funkcionisala. Zabeleženo je, na primer, da je Miloševićeva vlast u jednom
trenutku imala osam ofšor kompanija sa "državnim potpisom", uglavnom
registrovanih na Kipru, kojima je cilj bio da zaobiđu blokadu zemlje i
sankcije, ali koje su poslužile i za odliv ogromne količine sivog novca i
priliv još veće količine još sivljeg, i to u tolikoj meri da mu se, u sveopštem
pranju i sivilu, konačno izgubio svaki trag. Pomenuta aktuelna administracija,
u kojoj je od prvog do poslednjeg dana ključni tragač za takvim novcem jedan
jedini čovek, Mlađan Dinkić u raznim svojstvima, nije uspela da nađe, navodno,
ni jedan jedini od pominjanih silnih milijardi evra.
(U "ofšor kontekstu"
Dinkić se i danas pominje na razne načine. Tako je Okružno tužilaštvo još
2002. zatražilo od UBPOK pokretanje istrage zbog
pranja novca preko, tada, nevladine organizacije G17 plus, čiji je izvršni
direktor tada bio Bojan Zečević, a predsednik upravnog odbora Mlađan Dinkić.
Novac od navodnih donacija G17 plusu (49.996,18 USD, 1.075.874,40 DEM i
7.745,92 EUR) prebacivan je od 2000. do 2002. godine preko ofšor firme Hipo hejvard kompani vlasnika Zorana
Mitrovića (danas suvlasnika Victoria grupe), registrovane na Maršalskim ostrvima, odnosno preko firminog računa u HVB
banci u Mađarskoj. Godine 2005. je i sada već pokojni lide DHSS Vladan Batić
podneo Specijalnom tužilaštvu krivičnu prijavu zbog pranja novca, sa navedenim
uplatnicama i izjavama učesnika u pranju, ali do danas - ništa.);
7. Da je, kao što
je pod istorijskom, tako aktuelna administracija i pod vlastitom hipotekom, jer
brojke pokazuju da je transfer kapitala iz Srbije u ofšor zone, i iz ofšor zona u Srbiju danas intenzivniji nego pre 2000. godine.
To se objašnjava tolerisanjem i podržavanje mahinacija u postupcima
privatizacije, kada je Dinkićeva država potpuno zatvorila oči pred sumnjama u
poreklo kapitala kojim se kupuje veći deo državne imovine i privrede, što je za nužnu posledicu imalo i zatvaranje očiju
pred sudbinom tako stečenog kapitala i uništene imovine.
Zbog svog
"nerezidencijalnog" karaktera, odnosno "tajnovite"
registracije u nekoj drugoj jurisdikciji, ofšor
kompanije su nekako i logično pod stalnom sumnjom, paskom i često klasičnim
optužbama od strane domicilnih skeptika, ali i onih koji bi da se o takve firme
ogrebu a ne znaju kako, izuzev pesnicama i oružjem.
U tretmanu ofšor firmi i njihovih misterioznih računa po pravilu
figurišu "milijarde odnete iz Srbije na račune na egzotičnim
ostrvima" ili "milijarde investirane u Srbiju da bi se ovde
oprale"... Ipak, iz nekog razloga, tragači za tim milijardama, poput
Dinkića, nikada im, izuzev na jeziku, nisu ušli u trag. Ili jesu, ali...
Mnogima zvuči apsolutno neverovatno makar i ideja da se potencijalne mahinacije
ofšor kompanija i mahinacije kapitalom
koji su se u vezi sa Srbijom stekle nisu mogle sprečiti. Oni objektivniji tvrde
da jesu, ali da, zapravo, i nije bilo mahinacija u krivično-pravnom smislu te
reči, nego korišćenja regularnih kanala za tokove novca. To uključuje i, za
potrebe poslovanja u Srbiji, osnivanje jedne glavne, ofšor inokompanije kojoj
bi se odlivao neoporezovani novac, i domaće alibi-kompanije, koja bi plaćala
porez na dobit na neku simboličnu oporezivu sumu. Neki analitičari tvrde da, u
suštini, motiv za osnivanje ofšor kompanija danas nije izbegavanje plaćanja
poreza na dobit (sad plaćaju "samo" PDV i porez na doprinose), nego
izbegavanje kontrole plasmana u razne nezakonite transakcije, pre svega u mito
i korupciju, u političke stranke, po logici stvari baš one koje su, navodno,
najviše protiv ofšor kompanija.
Ko stoji iza njih
Da stvar nije tako jednostavna kako Boris Tadić zamišlja,
govori i činjenica kako taj isti Boris Tadić previđa da je pozitivno srpsko
poresko zakonodavstvo i do sada imalo odredbu o poreskoj domicilnosti, prema
kojoj preduzetnici plaćaju porez u zemlji u kojoj posluju, a ne u kojoj im je
sedište firme, što je i evropski standard (iako ni Evropa ne beži od postojanja ofšor destinacija, mada
traži njihovu rigorozniju kontrolu). Jedan
od razloga zbog kojih se država
nije (ako nije!) i do sada držala
zakona koji postoje i koje je sama donela (a protiv kojih čak ni tajkuni
koji imaju ofšor kompanije uglavnom nemaju ništa), a pri tom se ustima
predsednika blamira kao da se za takve zakone tek treba teškom mukom,
predsednikovim junačkim prsima, izboriti - leži i činjenici da vlast ne zna ko
iza koje ofšor
kompanije stoji, da li možda stoji njen poverenik,
član, donator, visoki funkcioner ili, čak, i sam predsednik. Da to ne postoji
kao problem, ne bi bilo ništa
lakše nego svim ofšor kompanijama odrapiti porez na dobit po istom aršinu. Ali, kako u ovoj
zemlji i pod ovom vlašću aršin nikada nije bio isti za sve, tako ni zakon u
vezi sa ofšor kompanijama i oporezovanjem njihove dobiti neće otići dalje od
karikature. Baš kao što je karikatura samouveravanje da su ofšor destinacije
isključivo nepoznata pacifička ostrva, a ne i, recimo, Luksemburg, Švajcarska,
Velika Britanija ili SAD, što se uglavnom previđa. Uz to, za primer, ni kao
"poreski raj" tradicionalno korišćeni Kipar to odavno nije, jer, a i
predsednik bi to morao da zna, nema velike razlike u poreskim stopama između
Srbije i Kipra, ali su na Kipru neuporedivo povoljniji uslovi poslovanja
(između ostalog i zahvaljujući odsustvu predsednika Tadića ili ministra
Dinkića). Osim toga, Kipar i Srbija (kao i Srbija sa još nekim "poreskim rajevima") imaju ugovor o izbegavanju dvostrukog
oporezivanja, tako da je vlasniku firme svejedno gde će da plati porez, pri
čemu kiparske banke daju mnogo povoljnije kredite nego srpske (u Srbiji kamatne
stope 8-12 odsto, na Kipru 5-7 odsto).
Taj isti naš
predsednik, dok sedi u loži i
gleda Novaka Đokovića kako nabija cenu i njemu i njegovoj vlasti,
previđa da je čak i Novak "ofšor varijanta", jer je, da bi izbegao
upravo predsednikovu poresku logiku, svoju "poresku rezidenciju"
preselio u Monako, gde plaća znatno manji porez na sve što (mnogo) zaradi, ali tamo i tačno zna koliko, kada, zašto i kome. Patriotizam je za jednu, a novac za sasvim
drugu potrebu.
Da nešto
nije u redu sa predsednikovom motivacijom (što je bitno jer je predsednik države
a ne klošar na železničkoj stanici) i poznavanjem stvari, govori i stručna
pretpostavka da se Tadić u sve, ni od koga p(r)ozvan, upleo nakon što je pretpostavio
da bi najavljena prodaja 50 posto Maxija mogla da sticajem okolnosti
koje nudi zakonska regulativa prođe neoporezovano, odnosno tako da on i njegovi
ne zagrabe deo kolača koji nisu ni mutili ni mesili, izuzev što su krali brašno i jaja još u toku pripreme. Poznato je, naime, da
je jedini nominalni vlasnik Delta Maxija ofšor kompanija Hemslade trading limited, registrovana na Kipru i kao
takva notirana i u Agenciji za privredne registre. Prema važećim zakonskim
propisima porez od prodaje Maxija (manji ili veći, svejedno) trebalo bi
da bude plaćen na Kipru. Sviđalo se to Tadićevoj kliki ili ne (pošto s
dobrobiti naroda ima veoma malo veze), on je eventualno, uz obavezan uvid i u
kiparsku legislativu i u sadržaj srpsko-kiparskog ugovora o izbegavanju
dvostrukog oporezivanja, mogao da apeluje na moralni kontekst
buduće finansijske transakcije (Tadić, njegovi i moral!) i političku
potrebu vladajuće klike (moramo da preživimo!) pa da poznatog vlasnika Maxija
Miroslava Miškovića zamoli za uviđavnost i razumevanje potreba trenutka.
Bahati predsednik se, međutim, preteći odmazdom ukoliko se ne poslušaju
njegove sasvim privatne naredbe, opredelio za pritisak izvan
"institucija sistema", za kojima toliko čezne, i protivno mnogim
evropskim regulama obavestio Miškovića da su se "dogovorili" da
pretpostavljeni porez od oko 120 miliona evra ostavi njima (Tadiću, Dinkiću,
Šutanovcu) a ne Kipranima. Iz Delte su odgovorili da je to u redu i u
skladu sa njihovim odnosom prema sredini u kojoj žive i rade, međutim svaki
međunarodni ombudsman bi zbog toga predsednika Republike ili druge nadležne
stavio na optuženičku klupu. Nije isključeno da se, kad dođe do realizacije
posla, takvo nešto zaista i dogodi, bilo u aranžmanu EU (koja je i za ozbiljnu kontrolu, ali i za
svojevrsno konkurentsko stimulisanje ofšor destinacija), bilo samo Kipra. Treba ponoviti da u svemu tome, ako ne
plati porez Tadiću, Delta ne bi prekršila nijedan zakon.
Diskriminacija
U vezi sa svim tim, neki biznismeni (a nekako se
podrazumeva da gotovo svi u celini ili delimično posluju pod kapom svojih ofšor
centrala, najčešće sa Kipra), sumnjaju u dobre namere ove vlasti uopšte, jer,
ako se podrazumeva da srpski državljanin, koji ima prebivalište u Srbiji i koji
ostvaruje prihod u Srbiji posredstvom ofšor firme, dakle registrovane u
inostranstvu, plaća porez u Srbiji, zašto se to ne bi podrazumevalo i za
stranog državljanina koji posluje pod istim uslovima. Ispada da je prema
parametrima ovdašnjih poreskih reformatora, najveći hendikep u poslovanju u
Srbiji i sa Srbijom biti - Srbin. I da taj hendikep treba dobro platiti. A ako
su već kamen spoticanja omražene ofšor kompanije, zašto niko iz vlasti ne
proveri kod Fijata ili Filipa Morisa preko kojih firmi posluju u
Srbiji! U svemu tome postoji i sasvim diskretan razlog zbog kojeg ne samo
lokalni nego i svetski finansijski poredak uopšte toleriše ofšor kompanije,
iako ih malo-malo pa kritikuje i pri tome se podrazumeva da može da ih zabrani
ili ukine kad god to poželi. Analitičari, naime, smatraju da su ofšor kompanije
dušu dale da ozbiljne države i ekonomije posredstvom njih realizuju jedan važan državni
interes, koji našima, kao ni drugi državni interesi - ne pada na pamet. Radi se o svojevrsnom
relaksiranju velikih poreskih obveznika, velikih kompanija sa velikim prometom,
čiji biznis utiče i na formiranje i održanje političke elite, poput one
Tadićeve. Tako se elita odužuje biznismenima i na elegantan a legalan način im
smanjuje poreska opterećenja. U tom svetlu ima smisla i sagledavati onu
činjenicu u vezi sa američkim globalnim gigantima, koji se registruju na nekim
atolima.
U Evropi se ofšor kompanije nigde ne oporezuju, ali je
njihovo funkcionisanje omeđeno preciznim zakonskim okvirima i ne zavisi od
raspoloženja i zdravstvenog stanja lokalnih Tadića. To "uređivanje"
funkcionisanja isključuje svaki oblik dodatnog oporezivanja, ali uključuje
stimulisanje i određeni stepen obaveznog reinvestiranja. U protivnom se, a to
se upravo u Srbiji radi, sistematski odbijaju potencijalni strani investitori
od kojih, praksa je pokazala, većina posluje baš preko ofšor kompanija.
Činjenice iz sfere kriminalnog ponašanja ovakvih (ali i bilo kojih drugih)
kompanija, ne smeju da umanje vrednost opšteg principa. Tako, na primer, iako je Srbija poprilična žrtva
"balkanskog sindroma", kojega uglavnom više nema u EU - da kada
ćerke-firme ofšor kompanija u drugim državama bankrotiraju, dugove ćerke nema ko da izmiri, jer
su prijavile minimalan kapital, a kupile mnogo veće kompanije - to ne treba da
bude problem koncepta ofšor kompanija, nego defektne legislative i nadležnih organa te države, na primer Srbije. Zato su "poreski rajevi" rajevi za one
koji, radi "optimizacije poreskih obaveza", ne žele da plate porez na
dobit, ali je Srbija raj za njihovo poslovanje, jer nije regulisala način
funkcionisanja ofšor kompanija.
Sve se zna
Ofšor kompanije su, ukratko rečeno, kompanije
registrovane izvan jurisdikcije (pravnog sistema zemlje) u kojoj obavljaju svoju primarnu delatnost. Za sve njih specifično je da moraju da budu
inkorporirane i u pravni sistem (jurisdikciju) ofšor destinacije i u pravni sistem države u kojoj posluju, ne smeju da trguju unutar ofšor jurisdikcija i/ili moraju da izvrše nominalne poreske obaveze koje je nametnula ofšor jurisdikcija. U većini ofšor destinacija ne traži se od takvih
nerezidentnih kompanija da plaćaju porez, izuzev najčešće simbolične nominalne
naknade u vidu takse (po pravilu se radi o naknadama unutar 500-5.000 dolara
godišnje). Uglavnom se ne traže (ili se traže
izuzetno redukovani) godišnji izveštaji o poslovanju, zagarantovani su razni
oblici zaštite anonimnosti vlasnika i deoničara (od apsolutne i bezuslovne do
ograničene). Postoje u ofšor jurisdikcijama i različita i brojna ograničenja,
ali se uglavnom odnose na status unutar te jurisdikcije. Zabluda je da uz ofšor
kompaniju "ide" i falš, lažni bankovni račun za potrebe mahinacija,
jer u većini ofšor centara banke od klijenata traže ozbiljniju dokumentaciju
nego one u zemljama u kojima ovi posluju, a upravo zbog sprečavanja pranja
novca.
Kao što postoje brojni
razlozi zbog kojih su ofšor firme zahvalne za osnivanje (međunarodna trgovina
tamo gde vlasnik nema stalno prebivalište, zaštita imovine,
osiguranje, registrovanje jahti, brodova ili aviona, izbegavanje plaćanja
poreza, zaštita
intelektualnog vlasništva, upravljanje rizikom, tajnost podataka),
tako su objektivno zahvalne i za nelegalne radnje (finansiranje terorizma, pranje novca, poreska utaja, prevare u oblasti
investicija, zaštita od sadašnjeg ili budućeg poverioca, nepravilno i
nezakonito trgovinsko poslovanje).
Fama
u vezi sa ofšor kompanijama, veća od svih, odnosi se na anonimnost vlasnika i
deoničara, ako ih ima. U vezi s tim u igri je svega nekoliko osnovnih pojmova:
1. Nominovani
direktor i nominovani potpisnik. Funkcija nominovanog direktora po prirodi
je pasivna. Svako pravno lice mora da ima jednog ili unapred određen, minimalan
broj direktora. Direktor može da bude pravno i/ili fizičko lice. Imena
direktora i njihovi lični podaci su informacije koje u određenim, propisanim okolostima mogu da budu dostupne javnosti. U
mnogim slučajevima vlasnici ofšor kompanija ne žele da
budu označeni kao direktori ofšor kompanija i zbog toga
se odlučuju za ovu opciju. Nominovani direktori nemaju nikakva prava nad
pravnim licem (unapred se, određenim dokumentom, odriču tih prava). Stvarni
vlasnik biznisa kompanijom upravlja pomoću punomoćja (ovu punomoć, između
ostalih, potpisuje nominovani direktor). Ostavka nominovanog direktora može da
se izvrši
bilo kada ukoliko vlasnik biznisa odluči da postavi sebe ili nekog drugog za
direktora kompanije. Nominovani potpisnici - u mnogim slučajevima vlasnici ofšor
biznisa - ne žele
da budu označeni kao potpisnici bankovnih računa ofšor kompanije i zbog toga
se odlučuju za ovaj nivo anonimnosti.
2. Nominovani vlasnik deonica je pojam koji se
koristi za očuvanje tajnosti podataka o vlasniku kompanije. Nominovani vlasnici
nemaju nikakva prava nad pravnim licem (unapred se određenim dokumentom odriču
tih prava). U svakom trenutku vlasnik biznisa može da imenuje drugo lice za nominovanog
akcionara koji će delovati po instrukcijama vlasnika biznisa.
3. Registrovani
vlasnik deonica - šerholder (shareholder) - u stvari
stvarni vlasnik biznisa i njegovo ime se nalazi na sertifikatu o akcijama
kompanije koji se podnosi u Registar.
4. Bearer Shares
Certificates je izuzetno moćna i "opasna" opcija koja služi
za očuvanje anonimnosti. Podaci o vlasniku deonica se ne nalaze ni na jednom
dokumentu niti su podneti u Registar. Posedovanje sertifikata znači i
vlasništvo nad imovinom. Ipak veliki problem može da nastane ukoliko
sertifikat dopadne u pogrešne ruke ili se izgubi.
Tako
su oni koji znaju šta je novac i kako
se njime barata i sami ustanovili i čak to preneli u regule, da izbegavanje
plaćanja poreza nije isto što
i utaja poreza. Ovo prvo je regularno, dozvoljivo pravno korišćenje poreskog režima u vlastiti korist, da se smanji iznos poreza koji se plaća ali u okviru
zakonskih odredbi (Vrhovni sud SAD je u vezi s tim svojevremeno presudio da je
"zakonsko pravo pojedinca je da se bori za smanjenje ili potpuno
izbegavanje svojih poreskih obaveza, sredstvima koja zakon dopušta i u koja se ne može posumnjati). Utaja poreza je opšti pojam za napore da se ne plati porez ili ilegalnim sredstvima ili
na ilegalna sredstva. To se radi prikazivanjem pogrešnog ili prikrivanje pravog stanja poslova s namerom da se smanje poreske
obaveze. Utaja poreza je kriminal u gotovo svim razvijenim zemljama. U Kini su za
ta dela predviđene teške kazne, sve do smrtne, dok su u nekim zemljama takva
dela samo prekršaji a ne krivična dela.
Poseban
slučaj u takvim analizama su definicije, pravne odredbe i nedorečenosti u
pravnim normama. Svetski je, a ne samo srpski, problem, na primer, razlika
između "troškova poslovanja" i "ličnih troškova", kojemu ni najveće poreske glave ne mogu da stanu na kraj. A sve
su to razlozi za izbegavanje poreza, i to zakonito.
Konačno,
smatrati ofšor kompanije dežurnim krivcem za sve što vlast nije uradila a
morala je, ili jeste a nije smela, anahronizam je svetskog nivoa i šteta u
vlastitoj kući. A dovoljno je pogledati u tuđe dvorište, a ne samo rovariti po
tuđim, već ispražnjenim, džepovima.
Bujna ofšor vegetacija
Evropa je ogrezla u
ofšor kompanijama. Vidi se to iz činjenice da se neverovatnih 46 odsto evropske
trgovine obavlja upravo preko ovakvih kompanija.
Procene su da je to
u novcu tokom 2009. godine iznosilo 7.400 milijardi dolara.
Smatra se da je u
poreski privilegovane zone sklonjeno 15.000 milijardi dolara, što čini
četvrtinu svetskog kapitala.
Samo na Kajmanskim
ostrvima je trenutno registrovano oko 16.000 preduzeća, od čega 12.000 pripada
biznismenima iz Amerike.
Na Kipru je neposredno pre
ulaska te zemlje u EU 2004. godine bilo više od 61.000 ofšor preduzeća, ali je
potom njihov broj smanjen jer su mnoge ranije olakšice za vlasnike takvih
kompanija ukinute zbog harmonizacije sa propisima EU.
Nisu u igri samo ostrva
Domaće kompanije, ogranci
stranih firmi u Srbiji i njihova predstavništva su od januara do kraja
septembra 2010. transferisali u ofšor zone 226,6 miliona evra, a u protekle tri godine ukupno oko 1,1
milijarde evra.
Najveći deo transfera
obavljenih za devet meseci 2010. godine bio je usmeren ka ofšor zonama u Švajcarskoj - 134,9 miliona
evra, Kipru - oko 30, Belgiji - 15, i Holandiji - oko 20,8. U Panamu je
transferisano 5,7 miliona evra, a na Devičanska britanska ostrva - 5,6. U
Lihtenštajn je otišlo oko 2,1 milion evra, a
2,5 miliona evra u Luksemburg.
Na spisku zemalja u koje je
transferisan novac iz Srbije su Belgija, Bermuda, Bahami, Belize, Švajcarska,
Kipar, Gibraltar, Kajmanska ostrva, Lihtenštajn, Luksemburg, Monako, Maršalska
ostrva, Malta, Holandija, Panama, Singapur, San Marino i Devičanska ostrva.
Polovinom 2010. u Srbiji je
poslovalo malo preko 11.000 preduzeća čiji je vlasnik jedno strano fizičko ili
pravno lice. Najviše ih je bilo sa Kipra - ukupno 682. Među njima, u 58
preduzeća je jedan od osnivača fizičko lice sa Kipra i 624 preduzeća u kojima
je jedan od osnivača firma registrovana na Kipru. Ima firmi i iz drugih
"poreskih rajeva": sa Britanskih devičanskih ostrva bilo ih je 163,
iz Luksemburga - 84, Lihtenštajna
- 61, Maršalskih ostrva - 12, Monaka
- četiri, San Marina - četiri, Kajmanskih ostrva - tri...
Mnogi su ofšor
roba
Mnogo je firmi koje su
privatizovala i kupila preduzeća i investicioni fondovi registrovani u ofšor
zonama. Tako je, na primer, kompaniju Knjaz Miloš kupio investicioni fond FPP
Balkan Limitid iz Lihtenštajna,
Luku Beograd je kupio investicioni fond Vordfin, registrovan u
Luksemburgu, Mesnu industriju Karneks iz Vrbasa kupio je investicioni
fond Midland sa Britanskih kanarskih ostrva...
Karakteristične prednosti i uslovi za osnivanje ofšor kompanija u nekim ofšor centrima
DELAVER, SAD:
- Ne postoje nikakva ograničenja u pogledu vlasničke
strukture DOO (fizičko ili pravno lice, nacionalna pripadnost)
- Jedna osoba može biti na svim
pozicijama u DOO
- DOO kompanija može imati više osnivača
- Podaci o vlasnicima DOO ne moraju biti dostupni javnosti
- DOO kompanijom vlasnik može upravljati iz bilo kog
dela sveta
- Knjigovodstvo nije obavezno
- DOO čije je sedište i čije se poslovne aktivnosti odvijaju
van SAD nije poreski obveznik
- Nije potrebno posedovati adresu u SAD da bi se DOO
kompanija osnovala
- DOO ne može da se bavi bankarskim aktivnostima,
univerzitetskim aktivnostima, igrama na
sreću i osiguranjem
- Dostupnost shelf kompanija (gotove, već formirane
kompanije, koje su istog trenutke kada se ukaže potreba dostupne
klijentima)
***
KIPAR:
- Tip kompanija - DOO (Ltd)
- Najblaži poreski režim u Evropi (član EU)
- Ima ugovor o dvostrukom neoporezivanju sa 40 zemalja
- Britanski zakonodavni sistem kao pozadina
- Stabilna ekonomija
- Odličan bankarski sistem
- Dozvoljena je vlasnička struktura sa nominovanim
direktorom i shareholderom
- Identitet vlasnika kompanije može ostati sakriven ukoliko
se klijent odluči za uslugu nominovani vlasnik/shareholder. Poverljivost
informacija o vlasniku kompanije prestaje da važi jedino u slučaju da vlasnici
kompanije počnu da se bave kriminalnim radnjama.
- Bankovni podaci
nedostupni javnosti
- Kompanija se, bez dozvole, ne sme baviti bankovnim
aktivnostima, osiguranjem ili finansijskim servisima, niti sme da prodaje svoju
robu i usluge rezidentima Kipra (fizičkim licima ili kompanijama).
***
MARŠALSKA OSTRVA:
- Korporacije čiji su vlasnici nerezidenti izuzeti od
oporezivanja
- Ne postoji obaveza dostavljanja godišnjih izveštaja
- Omogućeno je bavljenje širokim krugom poslovnih
aktivnosti
- Ne postoje troškovi prema kompanijama
koje svoje sedište prenose na Maršalska ostrva
- Niski troškovi
- Ne postoji razmena podataka sa OECD
- Identitet direktora i vlasnika kompanije je poverljiva
informacija i samim tim ne postoji obaveza da taj podatak bude dostupan državnim organima niti javnosti
***
NEVIS:
- Tip kompanije DOO (LLC)
- Kompanija je potpuno izuzeta od svake poreske obaveze
- Nevis dozvoljava da jedna osoba bude osnivač DOO
kompanije.
- DOO kompanije osnovane na drugim jurisdikcijama mogu
prebaciti sedište na Nevis
- Nisu potrebni deoničari
- DOO kompanija može imati ograničen vek trajanja
- Podaci mogu biti čuvani bilo gde
- Ne zahteva se imenovanje direktora niti službenika
- Menadžment kompanije mogu činiti bilo vlasnici
kompanije, bilo osobe imenovane od strane vlasnika
- Osnivači, menadžeri, službenici kompanije ne moraju biti
rezidenti Nevisa
- Nema obaveze podnošenja finansijskih niti
godišnjih izveštaja
- Stabilna jurisdikcija - legalnost jurisdikcije potvrđena
je od strane OECD i Nevis nije na FATF crnoj listi
- Ne postoji zahtev da informacije o vlasnicima kompanije
budu dostupne javnosti
***
SEJŠELI:
- Potreban je samo jedan direktor i jedan deoničar
- Deoničari i direktori ne moraju biti stanovnici Sejšela,
niti je njihova nacionalnost zakonski određena. Vlasnik i direktor kompanije
mogu biti fizičko i/ili pravno lice
- Knjige ne moraju biti vođene. Ukoliko se klijent odluči da
vodi knjigovodstvo, ne postoji zahtev za reviziju
- Minimalni iznos osnivačkog kapitala nije određen. Akcije
mogu biti registrovane na nosioca i mogu biti izdate u bilo kojoj valuti
- Sastanci deoničara i direktora ne moraju biti održani na
Sejšelima (mogu biti održani preko telefona)
- "Memorandum" i "Odredbe o Društvu" su jedina dokumenta dostupna javnosti
- Nije dozvoljeno posedovanje nekretnina na Sejšelima, imovina može biti izdata samo za
kancelarijsku upotrebu
***
OSTRVA SVETI VINSENT I GRENADINI:
- Direktor kompanije može biti pravno i fizičko
lice (minimalno jedan)
- Sekretarica kompanije nije obavezna
- Nerezidenti imaju pravo da poseduju zemlju na Svetom
Vinsentu i Grenadini ostrvima ukoliko prethodno obezbede licencu za to
- Potpuno izuzeće od poreza
- Bez obaveze podnošenja godišnjih izveštaja
- Vlasnički kapital može biti uplaćen u bilo kojoj valuti,
nije određen minimalni iznos vlasničkog kapitala
- Identitet vlasnika i direktora kompanije ne mora biti
podatak dostupan javnosti
- Dostupne su shelf kompanije
Ima ih još i svi imaju posla
Prema procenama Foruma za finansijsku bezbednost, ofšor finansijskih centara ima 42, prema MMF - 46, prema OECD -
47, a neki tvrde da ih ima oko 70. To su: Andora, Angila, Abtiga i Barbuda,
Aruba, Bahami, Bahrein, Barbados, Belize, Bermuda, Britanska devičanska ostrva,
Brunei, Delaver, Dubai, Jordan, Kajmanska ostrva, Kukova ostrva, Kostarika,
Kipar, Gibraltar, Džernsi, Hong Kong, Irska, ostrvo Man,
ostrva Turks i Kaikos, Džersi, Labuan, Liban, Liberija, Lihtenštajn, Luksemburg, Makao, Malezija, Malta, Maršalska ostrva,
Mauricijus, Monako, Nauru, Nevada, Novi Zeland, Holandski Antili, Niue, Panama,
Ras al-Kajmah, Samoa, Sejšeli, Singapur, Sveti Vinsent i Grenadin,
Švajcarska, Trinidad i Tobago, Vanuatu, Dominikana, Grenada, Monserat, Palau,
Velika Britanija i dr.
Malo-pomalo, nakupi
se
Često je pitanje koji je interes ofšor destinacija i centara
da imaju toliko nerezidentnih firmi koje ne plaćaju porez. Jedan od razloga je
naplata usluga u vezi sa njihovim poslovanjem i posredno učešće u finansijskim
transakcijama koje te firme imaju. Evo "izvoda iz cenovnika" nekih od
ofšor centara.
SEJŠELI:
- Sve neophodno u vezi sa osnivanjem firme - 800 EUR
- Kurirska služba - 100 EUR
- Godišnja taksa (registracija adrese, agenta i
državna taksa) - 380 EUR
- Opciono (nominovani korporativni vlasnik deonica - 120, nominovani
vlasnik deonica - privatno lice - 150, nominovani direktor - uprava od strane
pravnog lica - 175, nominovani direktor - uprava od strane privatnog lica -
300, usluga potpisivanja računa od strane nominovane osobe - 350, pribavljanje izvoda
iz dokumentacije - 75, pribavljanje "sertifikata o dobrom stajanju" -
120, premeštanje glavnog sedišta strane kompanije na
Sejšele - 400, upoznavanje sa bankom - 400, bankovni račun -
300, promena agenta - 350, promena naziva - 250, razni nestandardni poslovi u
vezi sa menadžmentom kompanije, koje sprovodi kvalifikovan službenik, ako i kad to posebno zatraži klijent - 90/h, likvidacija kompanije - 1200, obnova
kompanije koja je u kašnjenju sa plaćanjem troškova (do 3 meseca) - 400, obnova
kompanije koja je u kašnjenju sa plaćanjem troškova (više od 3 meseca) - 550,
prosleđivanje pošte - 500, telefonski servis - 735, itd...
KIPAR:
- Osnivanje firme - 1.250 EUR
- Apostil overa svih dokumenata - 150 EUR
- Otvaranje računa u kiparskoj banci - 200 EUR
- Kurirska pošta - 50 EUR,
- Godišnji troškovi održavanja ofšor kompanije na Kipru (registrovana
kancelarija - 250, sekretarica firme - 250)
- Opciono
(nominovani direktor pravno lice /nije obavezno, služi za skrivanje identiteta/ - 300, nominovani direktor
privatno lice /nije obavezno, služi za skrivanje
identiteta/ - 600, nominovani šerholder pravno lice /nije obavezno, a
služi za skrivanje identiteta/ - 200, nominovani šerholder /privatno lice/ - 600, shelf kompanija -
500, prosleđivanje pošte - 250, telefonska/telefax linija - 500
- Godišnji trošak računovodstva i revizije (za manje firme,
do 50 transakcija godišnje, računovodstvo 600 EUR + PDV, za
reviziju 600 EUR + PDV)
MARŠALSKA OSTRVA:
- Osnivanje kompanije - 1.500 USD
- Godišnji troškovi (adresa i registrovani
agent) - 750 USD
- Opciono (nominovani direktor - jedna godina - 500,
nominovani vlasnik - deoničar - jedna godina - 300, sertifikat o ovlašćenjima -
350, sertifikat o dobrom stanju - 300, sertifikat o direktorima - 400,
sertifikat o službenicima - 400, overena kopija zavedenih
dokumenata - 400, sertifikat o inkorporaciji - 300, uverenje o amandmanima -
500, izmenjeno uverenje o inkorporaciji - 500, uverenje o smeštanju kompanije - 650, uverenje o udruženju - 500, sertifikat o razgovoru - 700, zavedene beleške o sastanku ili uredbe - 300, uverenje o likvidaciji
kompanije - 400, poništenje dobrovoljne likvidacije kompanije -
1.000