FELJTON
Karsten Alnes: Roman o sarajevskom atentatu 1914. godine
(5)
Prestolonaslednik je fatamorgana
Tabloid u nekoliko nastavaka
objavljuje delove romana "Nemoj da mi umreš, Sofija" Karstena Alnesa,
koji je s norveškog preveo Predrag Crnković.
U knjizi su predstavljeni
događaji koji su se desili 28. juna 1914, od ranog jutra pa do jedanaest sati i
pet minuta, i zasnivaju se na brojnoj i obimnoj literaturi o uzrocima koji su
doveli do Prvog svetskog rata. Mnogo toga što se dogodilo i dalje je nerazjašnjeno,
a verovatno će tako i ostati. Delimično zbog haosa koji je nastao posle ubistva
austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferninanda, a delom i zbog toga što su
važne informacije zadržane u tajnosti
....
Razdanilo se. Ustao
je, obukao odelo, izglancao cipele i vezao kravatu.
Zatim je izvadio kutijicu s kapsulom i stavio je u usta, uz desni s desne
strane, praktično uz obraz. Zatim je kutijicu izvadio i stavio u desni džep od
sakoa. Očešljao se, zategao kravatu, i zatim izvadio ostatak novčanica iz fioke,
stavio 20 kruna u koverat a ostatak u novčanik koji je stavio u desni zadnji
džep od pantalona. Na stočiću pored stola ležale su patriotske novine Narod,
sa slikom srpskog kralja Petra na naslovnoj strani. Oči su mu preletele preko
glavne vesti koja je govorila o velikoj, novoj otadžbini koja će uskoro postati
stvarnost. Impulsivno je stavio novine u levi džep od sakoa, dok je desni
unutrašnji džep trebalo da ostane za nešto važnije.
Videćemo se na nebu
Prvi zvuci jutra iz kafane, ispod porodičnog stana, značili su da je majka
počela spremati dnevni izbor jela. Prošao je dnevnom sobom čija su tri velika
prozora gledala na ulicu, kroz spavaću sobu roditelja koja je, takođe, bila
prazna, i došao do vrata bakine sobe. Pokucao je. Niko nije odgovorio, ali je
znao da je ona budna. Kada ne bi odgovorila, bilo bi to zato što ne bi čula
njegovo kucanje. Nikada nije spavala ujutro, već je razmišljala o smrti i o
tome kako je svima samo na smetnji. Pritisnuo je kvaku nadole i ušao. Bilo je
kako je i mislio. Već se bila obukla i sedela je na stolici, okrenuta licem
prema prozoru.
"Jesi li budna", upitao je.
"Da", odgovorila je. "Kao i uvek."
"Idem na put", rekao je.
"Opet?"
"Opet."
"Ideš daleko?"
"Veoma daleko:'
"Dakle, dugo te neće biti?"
"Da."
"Onda te možda više neću videti?"
"Možda"
Došlo mu je da zaplače, ali to ipak nije učinio. "Moguće je",
rekao je, "da se više nećemo videti. Nikada." "Videćemo se na
nebu."
Mnogo je voleo baku po ocu. Ali nije verovao u boga. "Da, na nebu ćemo
se videti", rekao je i osetio kako mu je suvo grlo.
Sedela je bez reči i snuždena.
"Imam poklon za tebe", rekao je i dao joj koverat.
"Poklon?"
Polako ga je otvorila. Ruke su joj se tresle. Premetala je novčanice.
"Ali ovo", rekla je i podigla novac prema njemu. "Odakle
ovaj novac?"
"Zaradio sam ga u štampariji", rekao je.
"U štampariji?"
"Da, u štampariji u Beogradu."
Izgledala je kao da je ugasnula.
"Pazi se", rekla je. "I dobro doručkuj."
"Hoću"
"Baš si mršav", rekla je. "Moraš bolje da jedeš. Ne smeš da
ostaneš tako mršav."
Sada je čuo kako roditelji i konobarica spremaju kafanu za današnju
svečanost. Zalogajnica je bila redovno mesto za železničare s linije do
Hercegovine i Slavonije; voleli su da piju pivo i jedu kobasice. Ali objekat je
isto tako privlačio i priličan broj policajaca iz glavne policijske stanice,
mnogo radnika iz fabrike duvana i studenata iz medrese (akademije za
muslimanske nastavnike), a u krčmu su zalazili i gimnazijalci. Navraćali su i
funkcioneri državne banke i studenti muslimanske pravne škole.
Od ranog prepodneva nadvio se gusti duvanski dim, a ogledala nad šankom su
već dobila žutu boju. Hranu je pripremala majka, niska i debeljuškasta žena, na
pragu četrdesetih, i posluživala je uz pomoć devojke Linde koja se vrzmala od
stola do stola u uzaludnom pokušaju da ulovi nekog od muških gostiju, što je po
nepisanim pravilima bilo strogo zabranjeno, zbog toga što je u kuhinji dovodilo
do redovnih nedeljnih ćuški, za koje je bila zadužena domaćica.
Linda bi šmrcala i obećavala da će se popraviti, ali nije mogla odoleti
kotlokrpi koji je uz to bio i oženjen i imao dvoje dece, ali ju je ipak milovao
po bedru, šalio se s njom i slao joj poglede pune uzdaha. Linda je upravo
navršila tridesetu, bila je smerna i katoličkog vaspitanja, gladna nežnosti,
spremna na bilo koga ko bi se zatekao u ledeno hladnom sobičku, koji je
uglavnom bio prazan i nalazio se odmah do vrata na koji se ulazilo s ulice, i
koji je zbog svoje hladnoće, od koje se sve ledilo, bio dobar za čuvanje lako
kvarljive robe i koji su koristili za mleko, maslac, sir i crveno-smeđi, jako
začinjeni červiš s jakim mirisom na beli luk - majčin specijalitet, veoma
popularan kod gostiju. Obično ga je služila sa somunom i sitno seckanim lukom.
Duvanski radnici su to naročito voleli.
Nedeljko je voleo da zasedne za njihov sto i razgovara, između ostalog, i
da bi mogao slušati njihove priče o velikom štrajku u fabrici duvana, pre šest
godina, kada su predioci bili predvodnici. Da, štrajk je bio ugušen, ali tada
smo pritisli vlast da zauvek zabrani korišćenje maloletnih predilaca, govorili
su. A socijalizam, zar to nije klica od koje se mnogo može očekivati?
Simpatizer
austrijske vlasti
Otac se, inače, pobrinuo da u objektu drži sva tri glavna dnevna lista u
gradu, kao i neke književne, političke i filozofske časopise. To je privlačilo
goste zainteresovane za politiku i dovodilo do brojnih žestokih rasprava, koje
je gazda uvek slušao s velikim zanimanjem.
Upravo te rasprave, kao i stalni priliv gostiju iz policijske stanice
stvorili su glasinu da je gazda sakupljao informacije o političkoj aktivnosti,
i snabdevao policiju podacima o najradikalnijim i najsumnjivijim medu njima.
Sinu nikada nije uspelo da za to nađe čvrst dokaz, a kada je
pitao oca, ovaj je ili poricao ili vrdao s odgovorom. Otac je sasvim sigurno
bio simpatizer austrijske vlasti.
U raspravama s duvanskim radnicima i
policajcima uvek je tvrdio, često zaglušen bučnim protestima, da su Austrijanci
samo doneli Bosancima veću demokratiju kada su 1908. anektirali to vojvodstvo,
a srpska nacionalistička organizacija Narodna odbrana ne želi ništa drugo do da
Rusi zapucaju topovima, tako da fanatični nacionalisti iz Beograda umarširaju u
Sarajevo i nakrkaju se. On je gostima želeo da skrene pažnju i na to kako je
konobarica Linda hrvatska katolkinja i kako on ne želi da mu se Srbi motaju po
lokalu.
Da bi pokazao svoju dobru volju, častio bi goste turom piva kada bi se neki
od srpskih gostiju našao uvređenim i pobunio. Da su muslimani mogli da uživaju
u alkoholu, on bi i njih častio, ali je morao priznati da to možda u nekim
slučajevima i nije neophodno, budući da su muslimani izgledali veoma zadovoljni
i domaćičinom čorbom i austrijskim vlastima.
Već pet godina su muslimanske organizacije upravljale svojim finansijama,
kao država u državi, a u novoj bosanskoj narodnoj skupštini sedelo je dvadeset
devet muškaraca islamske vere. Da, pre tri godine čak su ušli u koaliciju s
katolicima u parlamentu i s njima su činili većinu. Gotovo dvadeset hiljada
muslimana je živelo u gradu, a studenti pravnog fakulteta su živo raspravljali
u kojoj meri treba da oblikuju zakone po građanskim i sekularnim normama koje
je sledio austrijski zakonik, ili da i dalje slede običaje velikog sultana iz
XVI veka.
"Da, da, ovde mi poštujemo muslimane i Jevreje kao ravnopravne
građane. Bosna uopšte nije isto što i Srbija", govorio je kafedžija.
"Musliman je čas Hrvat čas Srbin, kako mu kad odgovara", govorio
je stalni kafedžijin oponent, neki podoficir koji je radio u gradskom domu
oficira. Bio je priključen Narodnoj odbrani i uvek je bio među poslednjima koji
su uveče napuštali kafanu, uvek posle nekoliko čaša bosanske rakije.
"Nemoj sad da zaboraviš da me prijaviš policiji", govorio je, a
gazda bi smešeći se obećavao, iako malčice uvređen, da će dati sve od sebe.
"Ali mislim da i dalje nisi nešto opasan za javnu bezbednost",
govorio bi u šali.
Podoficir bi onda tvrdio da je to uvreda, i da on kao oštećena strana želi
ili dvoboj ili noć s gazdinom ženom.
"To je poslednje što bi čovek poželeo", smejao se gazda.
"Ali ne noćas. Previše si, bre, pijan za takav jedan poduhvat."
Sledeće večeri je podoficir na sve zaboravio, što mu je krčmareva žena u
šali zamerila jer je za svoje goste želela baš sve da učini. Srećna zbog svoje
pozicije kao gazdarice, svakog poslepodneva bi stala pred ogledalo, ispravila
haljinu, podigla punđu i ušla među radnike fabrike duvana i železničare.
Nadam se da je hrana ukusna, govorila je svakome redom, a gosti su se
osećali obaveznim da na sav glas pohvale i gulaš i pileći paprikaš koji je
donosila, a od njenih specijaliteta pečenje s kimom ili ragu od iznutrice
divljači. Takođe je stekla glas zbog bureka i gibanice, zeljanice i pite od
krompira. Za desert je služila pečene jabuke, filovane orasima i suvim grožđem,
to jest tufahije, a gostima je nalivala vino iz svog rodnog grada u Hercegovini
gde su, kako je često naglašavala, gajili vinovu lozu još iz rimskih vremena.
Događalo se da neko zasvira bosansku muziku, pa bi majka zapevala lepu, tužnu
pesmu, takođe iz Hercegovine, ali šta je to vredelo kad je otac bio policijski doušnik.
Očevo slepilo
Danas je otac ponovo obesio carsku zastavu i pripremao je kafanu za
današnju proslavu. Računao je na mnogo gostiju. Otkako je došao kući iz
Beograda, Nedeljko je pomagao kao konobar i ponašao se prijazno kao što su i
očekivali. Nikada nije provocirao, nije se upuštao u rasprave a priče gostiju
je primao tako da mu uđu na jedno uvo a na drugo izađu. Smešio se značajno,
nikada nije iskazivao svoje stanovište. Davao bi samo zaobilazne odgovore,
mirne i oprezne. Primeran sin jednog zanatlije. Svima je ugađao. A sam se
osećao truo.
Ali danas mu je od carskih boja i dvoglavog orla ispred ulaznih vrata krv
brže kolala, i Nedeljko je osećao kako mu obrazi gore. "Za prezir prema
otadžbini", rekao je.
"Šta?"
"Ovo je odvratno", nastavio je.
"Šta je odvratno?"
"Zastava."
"Želim samo da mu izrazim poštovanje kao i on nama", odgovorio je
otac gorko.
"To je sramota, čuješ li."
"Ako ti se ne sviđa zastava, možeš da ideš."
"Da, idem. I nikada neću da se vratim."
Otac mu je sada samo olakšao.
"Nije mi prvi put da slušam tu pesmu. Prestolonaslednik je samo
fatamorgana."
"Fatamorgana?"
"Da, fatamorgana, i uskoro će da ga nema kao da ga nije ni bilo.
Ispariće, kažem ti."
Otac ga je preneraženo gledao.
"Ispariće?"
"Da, a onda će kralj Srbije vladati Sarajevom. Kralj Srbije će vladati
Sarajevom, kažem ti."
Otac je zurio u njega kao da je poludeo.
"Kralj Srbije?"
"Da, baš tako. Kralj Srbije."
Stajao je na trotoaru ispred kafane i vikao. Zatim je pošao ulicom,
plačući. Plakao je od gneva, tuge, zbog bola što se on i otac ne razumeju.
Plakao je zato što se više nikada neće vratiti, ali je najviše plakao zbog
očevog slepila. Zato mu je stalo da se liši takvog naivnog slabića; njegovo
rezonovanje i osećanja mu uopšte neće nedostajati. Propalica! Ali, istovremeno
ga je bolelo to što će umreti i tresao se od gneva što su se on i otac rastali
posvađani i zato što otac ne razume da u gradovima i selima Srbije mora da
vlada alpski narod.
Kada taj dan dođe, onda će svaki
čovek kao pojedinac dobiti slobodu i biće srećan. Država mora da se ukine,
policajci, funkcioneri i činovnici moraju nestati, vlast mora da ispari. Ljudi
mogu da uređuju svoje stvari u malim komunama, mogu da dele zadatke koji se u
svakom društvu moraju izvršavati. Ženama i muškarcima više neće biti potreban
venčani list, zemlja će biti raspodeljena svima, fabrikama će upravljati
radnici, crkve će izgubiti imovinu, uvešće se jednakost, a srpski duh će se
osećati i u igri i u pesmi i u govoru i životu naroda. Za taj sanak o boljem
životu za sve ljude, on je spreman da umre.
Poslednja
uputstva
Nedeljko je iz kafane otišao pravo do poslastičarnice u ulici Franje Josifa
gde se bio dogovorio da se nađe s ostalima. Lica su im bila ozbiljna. Njih
sedmorica su sedeli za stolom. Dva gimnazijalca, s kojima je bio u Beogradu,
dva mlada polaznika učiteljske škole, učitelj Danilo Ilić ih je posetio,
stolar, inače najstariji među njima, i na kraju i učitelj, vidno nervozan i
drhtavih ruku.
"Mrzim svog oca", rekao je Nedeljko glasno.
Ostali ga pogledaše.
"Mrzim tog izdajnika", rekao je. "Mrzim tog doušnika, tog
prebega, tog, tog, ma sramota me."
"Miran budi, smiri se."
"Svi će me zapamtiti."
"Uzmi kolač i šolju kafe", reče jedan od drugova.
Voleo je kolače i imao je para da ih kupi. Krčmarica Vera je došla s
naručenim kolačima i čajem, kadom i sokom od jabuka na poslužavniku. Bila je
žena na pragu četrdesetih, snažnih kukova, dugih nogu, našminkanih jarkocrveno
usana, širokog lica, duge talasaste kose koja je uokviravala lice, i sivih
očiju. Očijukala je s momcima i zadirkivala ih zato što nisu bili dovoljno
odrasli da bi se usudili zavesti neku ženu, a rado bi se šalili, dok nisu mogli
da sakriju da su stidljivi, što joj je činilo zabavu i davalo još više
samopouzdanja. Pogled joj se dugo zadržao na popinom sinu, Trifku. Bio je i
najlepši i najbolje građen od njih, i poznat kao ženskaroš.
Nedeljko je popio dve šolje kafe i pojeo tri kolača. Nekoliko minuta
raspravljali su o politici. Danilo je ispričao da je u Beogradu nekadašnji
oprezni premijer Pašić ponovo došao na vlast, posle srećne pauze za vreme kada
je bila vlada s više nacionalnog osećaja. Pašić je raspisao i nove
parlamentarne izbore, obavestio ih je. Danilo je radio godinu dana kao novinar
u glavnom gradu Srbije i poznavao je različite odnose snaga u srpskoj skupštini
bolje od ostalih. Takođe je bio upoznat i s političkim strankama, u susednoj
državi, ali koju ulogu je Danilo imao u Crnoj ruci, njegovim drugovima nikada
nije bilo jasno. Njegovo usko lice s teškim, spuštenim kapcima, odavalo je
osećanje da od većine stvari očekuje najgori mogući ishod, a to se odnosilo i
na politički razvoj i na njegov privatni život. Obrve su mu se podigle i činile
da izgleda uplašeniji nego što je zaista bio. Ali sada je bio veoma uzbuđen.
"To je ruganje vojsci, to što se Pašić vraća", rekao je, "a
za našu stvar to znači poraz."
"To ne znači ništa", rekao je Vasa, jedan od Danilovih
sedamnaestogodišnjaka. "Revolucija se računa."
Svi su ušli u separe. Nedeljko je osećao bombu u postavi sakoa, u levom
džepu. Džep je nabrekao ali nije ga žuljalo.
Gavrilo ga je pogledao.
"Hajde, smiri se sada. Da li si je stavio na sigurno?"
"Da."
Zadigao je sako tako da su mogli videti oveći paket s detonatorom.
"Imaš li i kapsulu s otrovom?"
Nedeljko izvadi kutijicu iz džepa i otvori je tako da su svi mogli videti.
"Ti ćeš da budeš treći po redu, na uglu Ćumurija ćuprije i Apelove
obale." Gavrilo je pokazao rukama kako se ulice ukrštaju.
"A onda?"
"Muhamed će da stoji sto metara istočno i Vasa će stati između vas.
Ako bombe ne eksplodiraju, ili ako ne uspeju da pogode cilj, onda će na tebe da
dođe red. Nanišani nadvojvodin automobil i baci tako da domašiš prednje
sedište."
"Obećavam."
"I samo mirno."
"Hoću."
"U pitanju je čast otadžbine. Sloboda ili smrt!"
"Sloboda ili smrt!"
Gavrilo je nastupao kao neka vrsta harambaše. A to uopšte nije bio. Danilo
je, u stvari, bio komandant, a stolar Muhamed je imao iskustva. Ali Gavrilo je
govorio i njemu i ostalima kao da je on lično dobio zadatak od nekog s više
instance. Nastupao je samopouzdano, pomalo pokroviteljski i često ironično.
Šta Gavrilo zamišlja, ko je on?
Zovem se Gavrilo Princip, obično bi govorio. Uvek je samog sebe zvao punim
imenom i prezimenom. Ja sam Gavrilo Princip, eto tako bi govorio.
Nedeljko je čuo kako mu porodica, u stvari, nosi neko drugo ime, ali da su
ljudi gore na planinama i u dolinama tih planina, bogu iza leđa, oduvek
smatrali da se seljak koji je ujedno bio i poštar u tom kraju ponaša kao blesavko, u oblacima, otkačen
momak s preteranim predstavama o sopstvenom geniju. Stoga se kretao pod
izmišljenim imenom Princip, "princ ili dužd", ime koje je poštar
shvatio kao plemićku titulu i dodao prezimenu. Sin, dobivši ime po arhanđelu
Gavrilu, nesumnjivo je nasledio očevu taštinu i manjak samospoznaje pa je
koristio nadimak kao porodično ime s istom pompeznošću kao i otac.
A sada se ponašao kao neki general. Dozvolili su mu da vodi igru. Bilo je
dobro što je neko preuzeo vođstvo tako da na površinu nije izbijalo nikakvo
oklevanje. Iz načina na koji je nastupao, videli su da nema nazad, da je sve
već odlučeno. Ko bi se sada usudio da kaže koju reč protiv dok te on tako
gleda, s teškom tugom a istovremeno tako strasno i užareno?
"Ali mislim da nećeš morati da baciš bombu", rekao je Nedeljku.
"A jer?!"
"Muhamed ima od svih nas najviše iskustva. On će stajati u velikom
vrtu koji se nalazi odmah pre mosta, u onom što okružuje kafanu koja je dobila
naziv po glavnom gradu Hercegovine. A pored Muhameda, na istoj strani, stajaće
Vasa."
Nedeljko nije voleo Vasu. Smetalo mu je nešto u njegovom pogledu. U očima
sedamnaestogodišnjaka gorela je žuta svetlost. Za vreme jedne rasprave u nekoj
kafani u ulici Franje Josifa, pre nekoliko dana, Vasa je rekao da je nepohodno
da Srbi proteraju Albance s Kosova, a ako treba i ognjem i mačem. "Kosovo
je rodno mesto Srba, njihova sveta zemlja, prvobitni dom srpske rase",
tvrdio je on. "Moramo da upotrebimo organizovanu državnu brutalnu
silu", dodao je.
Brutalnu silu? Ostali su se zgledali, osećajući se neprijatno.
Nastaviće se
Stalni priliv gostiju iz
policijske stanice stvorio je glasinu da je gazda sakupljao informacije o
političkoj aktivnosti, i snabdevao policiju podacima o najradikalnijim i
najsumnjivijim među njima. Nedeljku nikada
nije uspelo da za to nađe čvrst dokaz, a kada je
pitao oca, ovaj je ili poricao ili vrdao s odgovorom. Otac je sasvim sigurno bio
simpatizer austrijske vlasti.
Država mora da se ukine,
policajci, funkcioneri i činovnici moraju nestati, vlast mora da ispari. Ženama
i muškarcima više neće biti potreban venčani list, zemlja će biti raspodeljena
svima, fabrikama će upravljati radnici, crkve će izgubiti imovinu, uvešće se
jednakost, a srpski duh će se osećati i u igri i u pesmi i u govoru i životu
naroda. Za taj sanak o boljem životu za sve ljude, on je spreman da umre.
Gavrilo je nastupao kao
neka vrsta harambaše. A to uopšte nije bio. Danilo je, u stvari, bio komandant,
a stolar Muhamed je imao iskustva. Ali Gavrilo je govorio i njemu i ostalima
kao da je on lično dobio zadatak od nekog s više instance.