Privatizacija
Bivši konsultanti najpre opljačkali Srbiju do gole kože a onda postali
multimilioneri
Džeparoši iz naše varoši
Potpuno pogrešnom i za državu i narod pogubnom
privatizacionom politikom, iz Srbije su izvučene milijarde evra, dok je,
istovremeno, stanovništvo dovedeno na rub propasti i gladi. Iza svega ovoga
stoji jedna mala, ali odlično uhodana i organizovana
grupa bandita, koja je do kraja ispraznila državnu kasu za sopstveni račun, a Srbiju u poslednjih pola godine svoje vladavine, dodatno zadužila za još 1,5 milijardi evra!
Milan Malenović
Privatizacija u Srbiji je praktično
završena, jer ne samo da skoro da više nema šta da se proda,
nego uopšte nema ni ozbiljnih kupaca za ono malo preduzeća
koja nisu razdeljena. Prema zvaničnim podacima Agencije za
privatizaciju do sredine 2011. prodato je 2.385 preduzeća
za koja je naplaćeno 2,63 milijardi evra. Od toga se u državni budžet
slilo tek oko milijardu evra dok je ostatak otišao na rad Agencije
za privatizaciju i usluge raznih konsultantskih firmi.
Samo konsultant CES Mecon je od dolaska Mirka
Cvetkovića na mesto direktora Agencije za privatizaciju, pa do
danas za svoje usluge uzeo više od pet miliona evra. Zauzvrat je sudelovao u
sklapanju čak 168 loših i naknadno raskinutih privatizacionih ugovora i u nizu skandala koji su bili predmet posebne
pažnje Saveta za borbu protiv korupcije.
Direktor i vlasnik ove konsultantske kuće
je Zvonimir Nikezić, dugogodišnji prijatelj
Mirka Cvetkovića. Zvonimirov sin Dušan Nikezić je zvanično
samo državni sekretar u Ministarstvu finansija, ali pošto
je premijer istovremeno i ministar finansija to znači
da mladi Nikezić faktički vodi ovaj resor.
Drugi Zvonimirov sin je Pavle Nikezić, poslovni saradnik premijerovog sina Aleksandra Cvetkovića. U Jugoslovenskoj autorskoj agenciji (JAA)
klan Cvetković je zvanično imao samo 5,6 odsto vlasničkog udela. Nezvanično
su upravo oni upravljali celom agencijom, što se videlo i kada je
Mirko Cvetković zbog pritiska javnosti svoja upravljačka prava nad akcija preneo
na navodno nepovezana lica. Da su svi uvezani kao svinjska creva videlo se i po
tome što je Aleksandar Cvetković postao predsednik Upravnog odbora JAA,
dok je mesto direktora zauzeo - Pavle Nikezić.
Dok je bio
direktor Agencije za privatizaciju, i Mirko Cvetković je
istovremeno bio i saradnik CES Mecona. Dušan Nikezić
je, osim funkcije državnog sekretara, bio i Cvetkovićev
zamenik dok je ovaj bio direktor Agencije za privatizaciju (2003. - 2004.), a
usput je obavljao i funkcije predsednika Nadzornog odbora EPS-a i
predsednika Upravnog odbora Energoprojekta, stižući
da radi i kao član
Skupštine
akcionara Direkcije KS (proizvodnja borbenih vojnih vozila), radne grupe
za praćenje
i koordinaciju privatizacije Telekoma i Komisije za javnu nabavku
usluga menadžmentskog konsaltinga za Telekom (odakle je direktno
nameštao poslove firmi svoga oca i povezanim licima). Poslednja štetočinska
uloga Dušana
Nikezića
bila je predsedavanje vladinom radnom grupom za železaru u Smederevu. Ako ni za
šta
drugo, mlađi
Nikezić
bi za ovo pod hitno morao da bude uhapšen, smatra i savetnik za strana ulaganja
Milan Kovačević.
Nekadašnji Sartid je tokom vanrednog stanja predat američkoj
kompaniji Ju-Es Stil za samo 23 miliona dolara (poređenja
radi: za fudbalski stadion koji je pripadao čeličani
Amerikanci su kasnije tražili 20 miliona
evra). Krajem prošle godine je Ju-Es Stil najavio povlačenje
iz Smedereva i radna grupa na čelu sa Dušanom Nikezićem
predložila
je početkom
2012, a vlada usvojila, da se čeličana od Amerikanaca kupi za simboličnu
cenu od jednog evra.
Prema
tadašnjem obrazloženju
premijera, ali i članova
radne grupe formirane za ovu namenu, kompanija Ju-Es Stil Srbija nema
dugova, kao ni kreditna zaduženja kod banaka. Takođe
je objavljeno da je vlada otkupom železare dobila kompletna osnovna sredstva za
rad u iznosu od 250 miliona evra i neto obrtna sredstva u vrednosti od 100
miliona evra.
Istina je, kao
i obično,
sasvim drugačija...
U lopovsku kuću pošten svet ne
zalazi
Prema završnom
bilansu koji je javnosti naknadno prezentovan,
ukupna zaduženja
čeličane
u Smederevu su 700 miliona evra, dakle dvostruko više
od vrednosti njene imovine, i to onako kako ju je prikazao sam Mirko Cvetković.
Pri tome, samo kompanijama u vlasništvu Ju-Es Stila duguje se oko 100 miliona
evra i to za navodne usluge (Bog će ga sveti znati koje
prirode su bile te usluge). Znači, čak
i da su Amerikanci ostavili obrtna sredstva u neto iznosu od 100 miliona evra,
oni najmanje toliko potražuju za "usluge" dok postoje i dugovanja za
različitu
robu koju su takođe
isporučile
ćerke
firme američke
korporacije. U suštini, skoro polovina potraživanja
potiče
od Ju-Es Stila i sa njime povezanih preduzeća.
Po svemu sudeći
američki
mafijaši su masno zaradili od siromašne Srbije.
Kompletna mućka
sa smederevskom železarom
je plod rada vrha Demokratske stranke. Njeni čelnici su je
svojevremeno prodali Amerikancima, zatim su je vođe iste te stranke od
Amerikanaca i otkupili preuzimajući istovremeno i
neverovatno visoka zaduženja.
Da li je baš
slučajno
da je u vreme poklanjanja železare Mirko Cvetković
bio zadužen
za privatizaciju, a da je otkup čeličane
ugovorio sin njegovog dugogodišnjeg poslovnog saradnika
i ličnog
prijatelja, dok je Cvetkovićeva vlada to aminovala?
Ako se
preuzetom dugu smederevskog giganta dodaju i nova zaduženja i budžetski
deficit, ispada da nas je vlada Mirka Cvetkovića u svojih poslednjih šest
meseci života
zadužila
za dodatnih 1,5 milijardi evra. Očigledno je da je u toku
veliko čišćenje
trezora.
Pored toga što
je nakaradnom privatizacijom bratija iz CES Mecona (porodica Nikezić
plus Mirko Cvetković)
ruinirala srpski budžet,
ona je upropastila i celokupnu privredu, jer zdrav kapital ne želi da dolazi
tamo gde mešetare lopovi i prevaranti.
"Model
privatizacije većinskog
vlasništva
kroz javnu aukciju, odnosno tender negativno je uticao na razvoj tržišta
kapitala u Srbiji, gde su se preostali manjinski paketi kupovali jedino
iz razloga zaokruživanja vlasništva i izlaska sa berze, što nije pogodovalo
akcionarima sa manjinskim udelom. Trgovanje tim paketima je učestvovalo
u godišnjim
prometima Beogradske berze sa svega pet do sedam odsto, što
se smatra nedovoljnim za razvijanje tržišta
kapitala", smatra Kristjan Verbič, predsednik Udruženja
malih akcionara Slovenije.
Posledica
svega ovoga je to da u ovom trenutku ni jedna veća svetska kompanija ni
ne razmišlja
o nekoj ozbiljnijoj investiciji u Srbiji, što direktno utiče
na loše
konjukturne procene. U ovom trenutku se smatra da Srbija iz recesije može
da počne
da izlazi tek za dve godine, odnosno najranije 2014. i to pod uslovom da
svetska privreda koliko ove godine krene sa sopstvenim oporavkom. Od toga,
naravno, nema ništa.
Dok su
privatizacionim kupcima Mirko Cvetković i njegovi davali sva
ovlašćenja,
dotle su radnicima privatizovanih preduzeća oduzimana sva prava,
pa čak
i pravo na platu. Indikativan je najsvežiji primer iz valjevskog
preduzeća
Krušik Akumulatori, od privatizacije u vlasništvu Euro
Balkan korporacija.
Nezadovoljni
uslovima rada i niskim (bolje rečeno - nikakvim)
primanjima radnici ovog preduzeća su stupili u štrajk, a poslovodstvo je
početkom
jula odlučilo
da otpusti prvih dvadeset radnika, dok se još njih 34 nalazi na
spisku za otkaz. Obrazloženje bahatog vlasnika je bilo da je fabrika "odlukama
Vlade Srbije iz decembra 2009. i jula 2011. godine obavlja delatnost od
posebnog značaja
za odbranu države",
tako da radnici nemaju pravo na štrajk.
Ova odluka, međutim,
niti je objavljena u Službenom
listu, niti ju je rukovodstvo dostavilo štrajkačkom
odboru (pravdajući
se da je dokument "strogo poverljiv"?!), a na tu činjenicu
zaposlene rukovodstvo nije upozorilo ni kada je štrajk najavljivan. Više
je nego jasno da se i ovde radi o nemilosrdnom obračunu
sa radnicima od strane privatizacionog kupca koga je Agencija za privatizaciju
pustila sa lanca. U međuvremenu
je, inače,
od pomenute Agencije zatraženo da raskine privatizacioni ugovor, jer kupac ne
ferma njegove odredbe, posebno u delu kojim se regulišu kupčeve
obaveze. Do sada se niko od nadležnih nije potrudio da radnike uzme u zaštitu.
Neki Dejan došao glave Tozi
Kriminalna privatizaciona politika dosadašnje vlasti
proizvela je i čitavu
plejadu "biznismena" za koje osim najuže porodice do juče
niko nije čuo,
a koji se danas razmahuju milijardama opljačkanim uz pomoć,
ali i za račun
vlastodržaca. Svi oni su jednostavno upravljali parama srpskih političara
i služili
se mogućnostima
koje su im pružali
zakoni krojeni po njihovoj meri. Jedan od tih skrivenih likova je i izvesni Dejan
Babić,
za koga do juče
gotovo niko živi
nije čuo,
a koji je glavni krivac za agoniju Toze Markovića
iz Kikinde.
Dejan Babić
je rođen
u Sarajevu, a prve poslove je započeo tako što
je imao fotokopir aparate na fakultetima, a jedno vreme je bio i uvoznik Rauch
sokova. Bio je oženjen manekenkom i voditeljkom Politike Tanjom Stevanović
(sada PR Madlenianuma) sa kojom se razveo dosta brzo zbog svoje sadašnje žene Milice
Kostić,
bratanice pokojnog poznatog i priznatog bankara Budimira Kostića,
preko čijih
je veza Babić
dolazio do dosta povoljnih kredita i drugih transakcija. Tako počinje
njegov put ka uspehu.
Iako se dosta
krije od javnosti, za Babića se zna da je vlasnik velikog broja preduzeća.
Matična
firma mu se zove ITH Trading d.o.o. ima sedište
u Vlajkovićevoj
ulici 12 u Beogradu i zastupnik je nemačkog
Stihl-a. Zvanični
vlasnik preduzeća
je Rastislav Lazić, koji je Babićev kum i čuvar
njegovog kapitala.
Pored ovog
preduzeća
Babić
se dovodi u poslovnu vezu sa velikim brojem drugih firmi u kojima je vlasnik,
takođe,
preko povezanih lica. Tako je, na primer, dugogodišnja
direktorka ITH-a Dejana Todorović bila i još
uvek jeste i član
Upravnog odbora Unifarma, Vetprom hemikalija, FAD-a,
Toze Marković…
Zvanični
vlasnik preduzeća
BETA ITH PBB d.o.o. su firme EAST EUROPE INVESTMENT
FUND C.V. iz Holandije i BELIDLE ENTERPRISES LIMITED sa Kipra, ali
je sedište firme na istoj adresi kao i ITH Trading-a, a insajderi odlično
znaju da se iza navodno inostranog kapitala krije Babić,
koji u ovo preduzeće
kao osnivački
nenovčani
kapital unosi i svoje akcije Pekabete i Privredne banke
u Beogradu. Osim Todorovićke
i Lazarevića,
važan
saradnik Babića
je i Saša
Jašarević.
Skoro svi saradnici, koje Babić redovno menja, dolaze iz istih preduzeća:
ITM, Invej, Veterinarski zavod, Lilly…
Lično
ili preko povezanih lica Babić se kao privatizacioni kupac pojavljuje u FAD-u Gornji
Milanovac (privatizacija je bila toliko "uspešna" da je jedna radnica
izvršila samoubistvo na radnom mestu), Vetprom hemikalijama
Beograd (oteran u stečaj),
Unifarmu, Elektrometalu Beograd (rasprodati svi njegovi
lokali na atraktivnim mestima u Beogradu, računajući
i upravnu zgradu u ulici Gospodara Vučića)…
Sa svojim prijateljem Draganom Đurićem
(Zekstra) ortački kupuje Optiku Beograd preko Beta ITH
PBB-a.
Babić
je bio preko svoje firme ISD (međunarodna distribucija šećera)
pored Miodraga Kostića Koleta
najvažniji
akter afere sa šećerom,
jer je upravo njegovo preduzeće evropska istražna komisija direktno optužila
da je šećer
od šećerne
trske prepakivala i prodavala kao šećer
od šećerne
repe kasirajući
usput evropske subvencije.
U Tozi
Markoviću
i u Kikindi se Babić
retko pojavljuje, a kada to čini obavezno dolazi sa grupom mladih i lepih devojaka
koje voda kroz pogone praveći cirkus pred izgladnelim radnicima. Kompletno vođenje
poslova u Tozi Markoviću
prepustio je lokalnim satrapima, koji glume male bogove. Oni toliko
maltretiraju radnike da je jedan od šefova nedavno metlom i lopatom dobio po leđima,
kao opomenu da se dozove pameti i prestane da izigrava goniča
robova.
Sve su ovo
slike i prilike iz Srbije, privatizovane po meri društva iz CES Mecona. Pošto
je neverovatno da jedan iznajmljivač kopir-aparata za
nekoliko godina postane multimilioner (u evrima) i vlasnik velikog dela srpske
privrede, a da mu pri tome ne pomognu ili prijatelji iz redova mafije ili sa
vrha vlasti (što je u srpskom primeru istovetno) biće
zanimljivo kada pod pritiskom tužilaštva takvi likovi počnu
da odaju čijim
su sve kapitalom upravljali. Kada je najtunjaviji od svih modernih srpskih
političara,
Mirko Cvetković,
za manje od decenije postao toliko bogat, koliko li je tek bogatstvo onih
visprenijih od njega?
Prodato ili
poklonjeno?
Od početka privatizacije 2002. do 2011.
(posle gotovo da nije ni bilo prodaje!)
prodato je ukupno 2.385 preduzeća i ostvarena prodajna cena od 2,63 milijardi
evra. Vrednost ugovorenih investicija bila je 1,13 milijardi evra, a socijalnog
programa 276,68 miliona evra. Broj zaposlenih u tim preduzećima
bio je 334.553 a knjigovodstvena vrednost 2,57 milijardi evra.
Od
2002. do 2011. godine objavljeno je ukupno 299 javnih poziva za tendere i 4.056
poziva za učešće na aukcijama, da bi na kraju
ukupno na prodaju bilo ponuđeno 218 preduzeća
na tenderima i 2.460 na aukcijama. Procenat uspešnosti na tenderima je 41
odsto, a na aukcijama 63 odsto. Broj zaposlenih u preduzećima
koja su prodata putem tendera je 68.172, a na aukcijama 130.017. Od 2002.
godine raskinuto je ukupno 37 tendera i 593 aukcijskih ugovora. Knjigovodstvena
vrednost firmi koje su nuđene na aukciji bila je 978,14
miliona evra, a prodajna cena 881,96 miliona evra. Ugovorene investicije na
tenderima bile su oko 931 milion evra, a na aukcijama 202,27 miliona evra, dok
je vrednost socijalnog programa na tenderima dostigla 276,68 miliona evra.
Šef
Mirko i službenik Milojko
U
vreme kada je CES Mekon radio na brojnim privatizacijama firmi poput Knjaza
Miloša, Frikoma, Mlekare Šabac, Trajala, Beograd
filma, ali i Semena i Veterinarskog zavoda Zemun, koje su sve
redom od Saveta za borbu protiv korupcije ocenjene kao sumnjive, u Agenciji za
privatizaciju je 2007. u svojstvu zamenika Mirka Cvetkovića,
radio Dušan Nikezić,
sin Zvonimira Nikezića vlasnika CES Mecona.
Među
bisere "stručnjaka" Dušana
Nikezića izrečenih sa mesta državnog sekretara u
Ministarstvu finansija, spadaju i izjave da "još nema indikacija da se kriza javnog duga prelila u Srbiju" kao
i da "iako porezi od prihoda
padaju, a realne zarade su na silaznoj putanji, još uvek nema osnova da se
umanje procene ekonomskog rasta". Iako već
u trećoj godini globalne privredne i ekonomske krize Nikezić
je zaključio kako još uvek "nema naznaka da će
biti ugroženo
fiskalno pravilo u Zakonu o budžetskom sistemu o visini
deficita".
U
CES Meconu su, osim Cvetkovića, još radili i Dijana Dragutinović
(nekadašnja ministarka finansija) Milojko
Arsić (bivši Đelićev specijalni savetnik i
viceguverner NBS) i Boško
Živković
(predsednik Saveta
guvernera NBS).
Zahvaljujući
takvim nazovi stručnjacima javni dug Srbije je već
premašio 51 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP). Njihovom
politikom je Srbija dospela u situaciju da će za četiri godine celokupnu republički
budžet odlaziti na penzije, jer nema dovoljno radnika koji doprinosima pune
Fond penzijsko-invalidskog osiguranja.
Isto
tako, zahvaljujući totalnom osiromašenju
kako građana tako i privrede, koje su proizvele
"stručne" mere ovakvih likova, ukupni
dug za struju u Srbiji iznosi milijardu evra, a za gas 700 miliona evra. Izlaza
iz ove situacije nema, smatraju stručnjaci, jer su potrošači
na ivici egzistencije i jednostavno nemaju para da plate za potrošnju energenata.
Upravo
objavljeni podaci Eurostata pokazuju da srpski BDP po glavi stanovnika
iznosi samo 44 odsto evropskog proseka. To je, dakle, rezime rada "stručnjaka"
koji su uspeli da pokradu milijarde za sebe, a da narod gurnu na nivo neke
centralno-afričke države.