Kontranapad
U senci režiranih
i nedemokratskih izbora u Fudbalskom
savezu Srbije
Arpad
brani Vojvodinu
Oni koji upravljaju sportom, bahato omalovažavaju,
paušalno kritikuju i nipodaštavaju kritičare njihovih zlodela i zločina. Ili,
pametno ćute, ignorišu i podsmevaju se porukama koje im se i na njihov račun
upućuju. Tako se ponašaju oni čiji um i pogled ne mogu da provire iznad
poklopca kanalizacionog šahta
Miroslav
Vislavski
Zašto nam je fudbal i sport u velikoj meri u problemima, blatu,
žabokrečini? Nemamo sistem niti valjane zakone, materijalna osnova nam je
desetkovana, status sporta i njegovih asocijacija Zakon o sportu nije rešio na
valjan način, moral nam je u bunaru... Fudbal posebno, a u velikoj meri ostale
sportske grane vode prevejani, nesposobni, kompromitovani, nemoralni likovi.
Potisnuti stručni, kredibilni, čestiti kadrovi nemaju smelosti ili procenjuju
besmislenim da se upuštaju u borbu za nešto što je odavno izgubljeno. Ovako se
najčešće konstatacije i kvalifikuje situacija u našem sportu po kuloarskim
razgovorima slobodnih i smelih ljudi koji prepoznaju bolesti i mulj u našem
sportu, fudbalu posebno. Međutim, takvi nemaju mogućnost da o tome govore u
institucijama sporta i (ne)sistema ili u medijima. Gde smo i dokle ćemo to da
trpimo kao ljudi?
Umesto da institucije tragaju i
proveravaju navode o kojima piše recimo, Tabloid i Milovan Brkić i da
pokreću mere u skladu sa Zakonom protiv baraba i bitangi koje razotkrivaju
tekstovi "ludih" ili "nenormalnih", one dozvoljavaju raznim
prevarantima, lopovima, kriminalcima, političkom i poslovnom polusvetu da gone
Milovana Brkića ili novinare Tabloida! Ako ih sudski ne tereti, sadšnja
"elita" i "establišment" su još beskrupulozniji i
bezobzirniji u svojim pritiscima na novinare i medije. Zastrašuju, prete ili
proganjaju... Kao da Slavko Ćuruvija, Dada Vujasinović, Milinko Pantić sa Neba
ne opominju. Biće da njihove sudbine nisu opomena ni jednoj vlasti u Srbiji.
Nisu sve dokle god se ne pronađu, uhapse i kazne zločinci! Ova zemlja sa kvazi
institucijama i kadrovima koji njome upravljaju, kao da ne želi da pronađe
ubice i nalogodavce njihove likvidacije. Na taj način država kao da poručuje
svom ološu i propalitetu da udara slobodno i još više po ostatku normalnih i
dostojanstvenih ljudi i novinara!
Imao sam lična iskustva kako izgleda biti na meti kriminogenih likova i
raznih silnika. U svojstvu direktora FK Vojvodina 2001 sam bio nezakonito
smenjen i proganjan od jedne bitange koja je ušla sa poplavom polusveta u
srpski fudbal. Bio je to lik kome su demokratske protuve u procesu pljačke
društvene imovine, poklonili tri šećerane za po tri evra, posle čega mu je
pridodat nadimak "Srpski kralj šećera". Ta bitanga je u to vreme i
razume se kasnije otimala sve što mu se učinilo primamljivim. Otimala je i ćerke
svojih poznanika kojima je mogao biti otac, ne razmišljajući da je u nevreme
sejao za sobom pa i on ima decu. Ali nema dušu, pa o takvoj situaciji izgleda
ne razmišlja. U tom halapljivom otimanju, jedno vreme je polagao pravo na FK
Vojvodina i sa te pozicije, drznula se ta bitanga da mi preti rečima: Vislavski
slomiću ti noge i ruke, iseliću te iz Novog Sada, ubiću te!
Dva meseca nakon te pretnje preko svog i kumovskog kompanjona Nenada
Opačića, poslao je trojicu bandita da mi miniraju promociju knjige Velika
zabuna. Oni su u akciji zastrašivanja, uništili opremu vrednu 18.000
maraka(!), ali nisu uspeli da rasteraju preko 250 učesnika promocije. Taj
skandal je prošao pored vlasti iako je javnost o tome brujala. Gluvi i slepi na
to dešavanje su bili Kostićev kum Nenad Čanak, Branislav Pomoriški, tadašnji
predsednik Izvršnog odbora Grada, Snežana Stojačić Lakićević, tadašnja
Pokrajinski sekretar za sport. Od velike afere i ograđivanja pomenutih od
"slučaja za koji nisu nadležni", nije bilo ništa.
U pravednom pravosuđu, nisam imao prava na naknadu za pretrpljenu duševnu
bol, "novi vojvodinaši" su me optuživali zašto sam se sudio sa mojim
(njihovim) klubom svrstavši me među koristoljupce i interesdžije. Bitangu i
ostale počinioce zlodela, nisu pominjali jer je on, Bože moj štitio interes
njihovog Kluba! Od koga? Od mene i sličnih koji su taj klub negovali decenijama
i stvorili ga institucijom? Neka im, ali neka im i svi oni koji su sa pomenutom
bitangom i njegovim sledbenicima preuzeli ili oteli Klub od koga je ostalo samo
ime.
Busanje u prsa sadašnjih da je Vojvodina institucija, delimično je tačno i
prihvatljivo. Zbog toga što je taj subjektivitet sticala od 1914. godine pa sve
do "godina demokratije" kada je početkom novog milenijuma napravljen
prekid sa kontinuitetom slobodnog društva, a reformatorsko pljačkaška garnitura
ubačenih špijuna otela Srbiju od lakovernih građana koji danas plaćaju cehove
njihovih zasluga u "oslobađanju države"!
Prisećam se mojih iskustava nakon jedanaest godina, jer sam ovih dana
doživeo novo iznenađenje iz mog nekadašnjeg, a danas njihovog Kluba.
Nakon teksta koji je objavio Tabloid, a potpisao kolega Arpad Nađ
pod naslovom:
"...Umiranje svakog dana uz Kan
Kana", pozvao me je izvesni Milan Čabrić, koji se predstavlja da je jedan
od direktora u Fudbalskom klubu Vojvodina. Pitao me je: Imate li veze sa
tekstom iz Tabloida? Da, odgovorio sam naglasivši da svaki tekst
potpisujem imenom i prezimenom, uz fotografiju koja prati moje tekstove od kada
pišem za Tabloid! Na to je Vojvodinin direktor bio određeniji: Ma ne
pitam za te tekstove, već onaj koji je potpisao Arpad Nađ! Ko je to, poznajete
li ga, postoji li on... usledila je bujica pitanja. Pošto nemam običaj da
odlazim u Tabloid nisam sreo kolegu Nađa. Znam ga samo po tekstovima u
kojima brani Vojvodinu poput Valtera iz Sarajeva. Zato sam direktora Čabrića
uputio na Redakciju i Glavnog i odgovornog urednika.
Ceneći da se sa dotičnim direktorom ne poznajem i da sam ga video svega
nekoliko puta iz daljine, te da sa njime nisam ostvarivao komunikaciju,
razmišljao sam šta ga je navelo da me poveže sa tekstom Arpada Nađa i kako
objasniti njegov poziv. Zašto me je i u čije ime zvao? S kojim i čijim datim
pravom da me proverava o tekstu sa kojim nemam veze? Šta više, oni koji čitaju
moje tekstove, oni ih i razumeju. Znaju moj stil pisanja i nemaju potrebu za
takvom vrstom provere.
To što Čabrić i drugi koje ne poznajem u Klubu nemaju elementarno
poštovanje prema bivšem direktoru i zaslužnom članu Kluba ne iznenađuje. Nema
ga ni sadašnji direktor Radisav Rabrenović, onaj za koga kolega Nađ kaže da ga
zovu Pudlica. Poznato mi je što tvrdi Arpad Nađ za njega: "da je prvi i
jedini prosecuirani sudija u istoriji srpskog fudbala za mito, korupciju i
ucenu" zbog čega je" doživotno diskvalifikovan iz sudijske
organizacije". Znam i to da sam ga lično zaposlio u Klubu svojom voljom
bez odluke Upravnog odbora i bez Konkursa još daleke 2001 godine.
Da je loš karakter, uverio sam se
odmah nakon moje likvidacije iz Kluba jer je kao po komandi prekinuo da mi se
javlja i da me pozdravlja. Za Rabrena znam i da je "snishodljiv i do bola
odan" ali samo tamo gde ima interes. Tako se ponašao i kada sam mu bio
direktor. Zbog toga razumem tvrdnju Arpada Nađa "da bez otpora i griže
savesti prebacuje novac sa klupskih računa na već godinama (ne)blokirane račune
HTUP Park za debelu proviziju", ali meni to nije poznato! Još manje
kako Nađ kaže da: "Izvori bliski klubu uveravaju da je Rabrenović na sebi
svojstven način, ove sezone, ispumpao iz kluba zarad računa HTUP Park
preko 1.100.000 evra!" Prema tome, suluda je sumnja i pretpostavka
Čabrićeva da imam veze sa tekstom Arpada Nađa.
Ja ne poričem da o Vojvodini znam puno! O njenoj istoriji i tradiciji,
njenoj ulozi koju je klub ostvarivao u našem fudbalu, gradu i Pokrajini. Znam
dosta ljudi koji su Klub činili kulturnom, sportskom, istorijskom institucijom:
Mnogi uglednici su založili svoje ime i doprinosili strpljivom slaganju mozaika
koji poseduje veliki Klub. Bilo je tu sjajnih intelektualaca, akademskih
građana, univerzitetskih profesora, naučnih radnika, pisaca, pesnika, novinara,
glumaca, umetnika, slikara, privrednika… Tako je to izgledalo sa Vojvodinašima
iz prošlosti, dok sa novim milenijumom nisu došli "Vojvodinaši"
pragmate: sitni ili krupni prevaranti, bleferi i manipulanti, neradnici,
dileri, šverceri, prevaranti…
A ko su i kakvi današnji rukovodioci u klubu, meni nije poznato. Imam samo
svoj sud. Znam da ne pripadaju Vojvodinašima iz prošlosti, ali se pokrivaju
klupskom prošlošću.
Dakle, ja sam se uverio da je moja nekadašnja sportska ikona, kako sam
doživljavao Iliju Pantelića u vreme "Vojvodinaša iz prošlosti",
svojim "trajanjem" u Klubu i poklanjanjem svog autoriteta pragmatama,
doprineo njihovom moralnom legitimitetu. O tome u svom tekstu govori I Arpad Nađ.
Možda iz toga proizilazi Nađova tvrdnja da on pojavom i nečinjenjem daje
legitimnost nečasnosti današnjeg klupskog izdanja.
Odavno sam van Kluba, ne gledam njegove utakmice, niti se viđam sa bilo
kime iz njegovog sastava, pa ne mogu da tvrdim da je Nađ u pravu kada kaže:
"Pored Buturovićevog amaterskog i neredovno isplaćivanog obezbeđenja,
igračima strah u kosti uteruje i samozvani upravnik FC Vujadin Boškov, vajni
direktor stadiona Karađorđe i klupski komesar za bezbednost (!), do dolaska u
Vojvodinu sitni preterivač preko Drine ukradenih automobila, vlasnik 17
krivičnih prijava u sremskomitrovačkom MUP-u…"
Nisu mi poznati Nađovi navodi da je Miodrag Pantelić, u čijem dovođenju u
Vojvodinu sam učestvovao kada je počeo da igra fudbal, "nasrtao na Kan Kanovog
sina, da mu ovaj to nikada nije oprostio niti će mu oprostiti, da Kan Kan daje
lažna obećanja o desetinama hiljada evra na konsalting račune Nikolića i
Vlaškalića od transfera nekih igrača, ko je jebač urednice klupskog lista, ko
čija leđa štiti i čuva, od koga ih čuva, ko su pijani klimoglavci magarećim
glavama na sastancima UO FK Vojvodina, ko će iz kluba zadužiti zatvoreničko
odelo…" zaista ne znam, niti me takvi sadržaji privlače.
"Demokratska" Vojvodina i njeni jahači apokalipse me odavno ne interesuju
Posle svega, ponovo se vraćam pitanju: Da li to direktor Čabrić ovakvim
istražnim pozivom preti mojoj bezbednosti? Nastoji li da me zaplaši? Možda da
me upozori? A možda je nameren da mi zatvori usta - bukvalno? Ko zna, njegov
poziv nije prvi pokušaj iz mog kluba da me neko umiruje.