Do koske
Čekajući pare iz budžeta
Lipši magarče od Mlađinih obećanja
U Srbiji mnogi zavise od novca koji
dobijaju od države, ali i tu, kao i u svim ostalim životnim sferama, postoje
dve grupe: oni koje je vlast osudila na smrt i oni koji ni o čemu ne moraju da
brinu. Obični, najsiromašniji građani koji zavise od uplata iz budžeta mesecima
moraju da čekaju na neku crkavicu, dok oni na funkcijama, čiji prihodi takođe
stižu iz budžeta, novac dobijaju na vreme, ponekad i unapred, a plate su im kao
da su ministri u nemačkoj vladi
M. Hadžić
Prema zvaničnim statistikama s kraja
aprila ove godine, u Srbiji je bilo 792.344 lica prijavljenih u Nacionalnoj
službi za zapošljavanje, ali se smatra da je to tek polovina onih koji su
stvarno bez posla, jer su mnogi zbog raznih birokratskih prepreka jednostavno
ostali izvan evidencije. Ta armija od preko 1,5 miliona ljudi nema nikakve
prihode osim pomoći za nezaposlene, odnosno pomoći za socijalno ugrožene, a i
jedno i drugo predstavlja svote nedovoljno ni za elementarno preživljavanje.
Opet po zvaničnoj statistici, u Srbiji
preko 700.000 lica prima neki vid socijalne pomoći, ali se i tu nailazi na
podatak da to pravo bar još toliko osoba ne može da stekne zbog papirnatih
začkoljica. Čak i oni koji su nekako stekli pravo na materijalnu pomoć, od
države na istu moraju da čekaju i do četiri meseca, jer je budžet prazan, bar
kada su takve stvari u pitanju. Na isplatu dečijeg dodatka i pomoći za trudnice
čeka se i do pola godine, a u međuvremenu su počele da kasne i plate za mnoge
zaposlene u gradskoj, ili lokalnoj administraciji. U izuzetno kritičnom položaju
su oni koji zavise od tuđe nege, jer su dodaci za to em beznačajno mali, em neredovni,
pa ko preživi - preživi.
Ovom broju gladnih i najugroženijih treba
dodati i penzionere sa penzijama nedovoljnim za najosnovnije preživljavanje,
kao i radnike u preduzećima koja već mesecima, poneka čak i godinama, ne
isplaćuju plate, kao i zaposlene koji dobijaju minimalac. Ne treba zaboraviti
ni bolesne koji lekove sa pozitivne liste ne mogu besplatno da podignu, jer
država mesecima kasni sa plaćanjem apotekama koje iz tog razloga ne mogu da
nabave nove medikamente.
Ministar finansija i privrede Mlađan
Dinkić upravo je ovih dana priznao da su budžetski prihodi za prvo tromesečje,
neočekivano, smanjeni za 30 milijardi dinara, jer u Srbiji skoro da nema više
od koga da se uzme porez.
Socijalna davanja i razni vidovi pomoći
najugroženijim građanima, kao i plate nižim službenicima u administraciji kasne
upravo iz pomenutog razloga, a pošto je budžet ionako projektovan da se uštedi
što je moguće više novca, ne treba imati nikakve iluzije da će situacija da se
promeni u doglednom vremenu i da se počne sa redovnim isplatama ili da, ne daj
Bože, država pristane da ta davanja još i poveća.
Ako se pogleda zvanična statistika, koja
se uporno trudi da ulepša sliku stvarnog stanja, vidi se da je za mnoge građane
situacija bezizlazna.
Skoro polovina stanovnika Srbije je
češće gladna nego sita, a to je oko 3,5 miliona ljudi, oko milion njih je
stalno gladno, a još oko 1,5 miliona njih je na samoj granici siromaštva koja
je statistički u Srbiji toliko niska da podseća na Afriku. Čak i kada dobiju
neku crkavicu iz budžeta, ti nesrećnici teško da mogu da promene svoju zlu
sudbinu.
Hrana je u Srbiji, zemlji gde se
svi političari u predizbornoj kampanji kunu u poljoprivredu, skuplja nego u najrazvijenijim
zemljama sveta! Tako je, na primer, junetina u Srbiji više nego duplo skuplja
nego u Sjedinjenim Američkim Državama, a krompir je u Velikoj Britaniji upola
jeftiniji nego u Srbiji. Uoči prvomajskih i Vaskršnjih praznika meso je naglo
poskupelo za deset odsto, a novi talas poskupljenja nas sačekuje početkom leta,
kada će prvo poskupeti struja, a onda lančano i svi proizvodi.
Dok se za pomoć izgladnelom stanovništvu
štedi, dotle se na drugoj strani besramno rasipa novac. Ogromna većina
zaposlenih u državnoj administraciji deli sudbinu naroda i jedva sastavlja kraj
sa krajem, strahujući da opet mesecima neće primati ionako male plate. Postoji,
međutim, jedna elita koja nema ovakvih briga.
Direktori javnih preduzeća, njihovi
zamenici i cela armija najviših funkcionera u Srbiji nema egzistencijalnih
problema. Njihove plate se kreću od 1.500 evra mesečno, pa naviše, skoro svi
oni imaju plaćene službene automobile, mobilne telefone, posebne budžete za
"reprezentaciju", visoke dnevnice za nepotrebna putovanja... Uz sve
to treba dodati da skoro svi oni imaju još po neku funkciju u različitim
upravnim ili nadzornim odborima, savetodavnim telima...
Specijalni tužilac za ratne zločine Vladimir
Vukčević ima mesečnu platu od 450.000 dinara, uz to službeni auto sa
vozačem i telesnom gardom, besplatni mobilni telefon i plaćeni službeni stan,
navodno iz bezbednosnih razloga. Njegovi zamenici zarađuju mesečno četvrt
miliona dinara i nikome od njih plata ne kasni ni sat vremena.
Miljko Radisavljević, specijalni tužilac za organizovani kriminal,
zarađuje isto koliko i Vukčević i ima identične privilegije, isto kao i njegovi
zamenici, a Srbiju je njihovo nesavesno postupanje sa zahtevima za određivanje
pritvora koštalo najmanje 100 miliona dolara u odšteti licima koja su hapšena
bez ikakve osnove ili dokaza.
Koliko su funkcionerska radna mesta
interesantna pokazuje i činjenica da je sadašnja vlast za samo osam meseci svog
postojanja zaposlila 3.000 novih ljudi, odnosno svojih vernih pristalica. Ovaj
se podatak odnosi samo na elitna radna mesta funkcionera, savetnika, zamenika,
pomoćnika i slično. Drastične promene su izvršene u svim ministarstvima, a
dobrim delom su zamenjeni i diplomatski predstavnici.
Svaki od ministara ima buljuk savetnika,
zamenika, pomoćnika i pomoćnog osoblja. Slična prava i privilegije imaju i
lokalni funkcioneri, a svima njima se uredno isplaćuju putni troškovi i
dnevnice i za putovanja na koja nisu imali ni potrebe da odlaze.
Pored plaćenih svih troškova oni dobijaju
i dnevnice u devizama, i to u iznosima od kojih se gladnom primaocu socijalne
pomoći zavrti u glavi. Novac, naravno, u ovakvim slučajevima ne kasni ni minut.
Odlazeći funkcioneri, računajući tu i
narodne poslanike, imaju prava na otpremnine, odnosno na nastavak primanja
plate pola godine po odlasku sa funkcije.
Sva ova sredstva se plaćaju takođe iz
državnog budžeta, u kome nema para za najugroženije socijalne kategorije, a
njihova redovna isplata nikada nije dovedena u pitanje. Mnogi od pomenutih, iz
navodno bezbednosnih razloga imaju pravo da i po odlasku sa funkcije nastave da
koriste neki od "bezbednih" službenih stanova, kao i službene
automobile sa vozačem i telohraniteljima. Država se rado razbacuje parama koje
od usta otima najsiromašnijima i najugroženijima.