Francuska
Reči koje danas
nisu "politički korektne": pravda, ravnopravnost, solidarnost,
eksploatacija
Klasna borba još
uvek traje
Svet ide
glavom u zid, a glavešine na vlasti se ponašaju oholo prema narodu od koga žive
i svi se pitaju gde je tu logika?. Kako to da političari rizikuju naše živote
nakon što smo ih izabrali. Zbog čega su bogati tako nelogični? Zašto industrijalci
uništavaju svoju životnu sredinu, maltretiraju radnike i osiromašuju svoje
verne kupce? Kako objasniti toliku nadmenost moćnih. Kada bi se Viktor Igo digao iz groba i ponovo počeo da piše Jadnike on bi svakako u
naslov dodao i reč nepoželjni. Ovde se ne misli na pariske klošare već na
srednju ili nekadašnju radničku klasu, koja je danas postala suvišna. Nisu se proleteri
promenili, već društvo koje je od potrošnje stvorilo religiju a od kapitalista
male bogove. Nelogičnost je psihološke prirode, jedna urođena ljudska osobina
zvana Hibris može objasniti današnju situaciju.
Mile Urošević
dopisnik iz
Pariza
Toliko obožavana
Francuska revolucija je pre svega bila organizovana buržoaska pobuna i sadistička
osveta monarhiji. Fama o ljudskim pravima, koja su proizišla iz te klanice i
koja se po svetu slave kao vrh, u suštini su početak padanja na dno naše
civilizacije.
Ako su neka nova
prava i utvrđena krajem XVIII veka, onda su to pre svega prava na privatnu
svojinu ratnih profitera i ostalih novih bogataša koje je revolucija izrađala.
Privatne fabrike
zamenjuju zanatske korporacije monarhije i kraljevske manufakture, parne mašine
su odmenile konje i volove i tako je industrijska revolucija krenula punom
parom, u pravom smislu reči. O socijali u XIX veku još uvek nije bilo reči. U
pitanju je bio klasni sukob crvene i plave krvi. Za socijalnu revoluciju i radnička
prava čekale su se ruske kaćuše i strah od sovjetske invazije. To je početak hladanog
rata.
U Francuskoj je u to
doba posebno bila jaka komunistička partija koja je, pod uticajem svoje mnogobrojnosti
i privilegovane veze sa Moskvom, naišla na razumevanje domaćih
kapitalista. Bivši kolonijalisti, derikože i ugnjetači su čak sarađivali sa
sindikatima. Skoro da su bili veći komunisti od komunista. Mnoge socijalne
privilegije su videle svetlo dana baš u tim posleratnim godinama i svi su
mislili da je klasni sukob završen nerešeno, nikom ništa ili svi smo isti,
ravnopravni.
Ali vremena se
menjaju, tehnika napreduje, bankari se organizuju i bogati postaju ravnopravniji
od ostalog sveta. Moderne privatizacije su zamenile nekadašnje nacionalizacije
i kolo istorije se zavrtelo u obrnutom smeru. Kada su sve internacionale
propale, Evropska Unija je zamišljena i ostvarena kao prva etapa jedne nove
svetske kapitalističke internacionale. Cilj joj nije da ujedine narodi, već da
ih sve ubaci u mašinu konkurencije i utvrdi principe slobodne razmene mondijalizma.
Organizovana besposlica
kao faktor dominacije, ucene za radna mesta i trka ka rentabilnosti su direktna
posledica prelaska ekonomije u gramzive ruke finansija. Samo najproduktivniji i
najjeftinji kao nagradu dobijaju posao. Ostale ovčice bleje na berzi rada. Do
sada nerazumljiva politika masovne invazije stranaca u zapadnu Evropu tako
dobija svoje jedino logično objašnjenje. Bednik iz Afrike ili Azije pristaje da
radi više i za manje para. U organizaciji opšteg haosa u evropskoj ekonomiji na
prvom mestu su Englezi, čiji bankarski centar minira kontinet i kao peta kolona
finansijske izdaje, drži širom otvorena vrata azijskom tržištu jeftinih bofluka.
Izgubljeni orjentiri
Da se ne bi primetla nova ofanziva u večnoj
klasnj borbi, oni gore su lukavo promenili nazive stvari i pojmova. Kapitalista
je tako postao preduzimač, a zarada je prekrštena u lični dohodak. Gazda je
poslodavac. Bez njega nema leba, i sad; ko bi bio lud da se bori protiv
stvaraoca svoje plate hraniteljke. Kao posledica ovog neprirodnog bratstva
silnih i bednih, proleteri su postali birači. Oni kao fol odlučuju ko će da
dobije vlast.
Razvoj tehnologije je u poslednjih 50
godina toliko podigao standard da su mnogi ex-proleteri postali takozvana
srednja klasa i svi su ubeđeni da su privilegovani zato što rade od jutra
do sutra za minimalac. Kao, eto nije više ko pre rata, ima se, može se. Sve je
na kredu al sve je tu: polovan Auto, TV plazma, mobilni i kompjuter. Deca idu u
školu i niko nije bedan. Postoje samo defavorizovani. Strefio ih je maler životne
sudbine a ne društvene nepravde. Bogataši nisu ugnjetači, to su novi idoli,
ljudi koji imaju talenat... Takve persone nam svojim običnim prisustvom čine
neopisivu čast. Ko ih samo dodirne, mesec dana ne pere ruke...
Svaki je
gledalac sretan i skoro privilegovan dok se makar preko ekrana druži poznatim i
popularnim. Kako u takvom društvu razmišljati o nekoj revoluciji kad je život
pesma. Estrada ispade važnija od socijale. Dekadencija ima svoja pravila.
Mondijalizam
je novi feudalizam
Francuski socijalni
model je zamišljen i razrađen 1946 godine. Socijalno, penziono, dečiji dodaci,
javni transport, bolnice i sve ostalo se od tada finansira kolektivnom
raspodelom proizvedenog bogatstva.
To je bio kao neki socijalistički
deo posleratnog kapitalizma. I tako beše sve do propasti komunizma i pada
berlinskog zida. Danas i najsitniji vlasnici butika ili restorančića
gledaju kako da svojim radnicima ponište sve preostale privilegije. Razlika između
dva sistema je ogromna. Prvi je bio na usluzi društvu, drugi od društva pravi
sluge. U početku je prihod ekonomije finansirao plate i socijalau dok
sada svako od svoje plate treba da obezbedi sebi penziju, bolnicu i sve ono što
gazde više neće da plaća. Sve vrednosti su poremećene pa čak više niko ne može reći
koliko šta vredi. Svaka star i svaka usluga košta onoliko koliko tržište
odredi. Ponuda i potražnja zamenjuju kvalitet i uloženi rad.
Bruto vrednost, špekulativna
vrednost ili samo trenutna tržišna vrednost su veoma različite cene jedne te
iste stvari. Ovakav gubitak pravih vrednosti stvari je obezvređivanje ljudskog
rada a ljudi misle da im to standard skače kada kupuju jeftine kineske
ili koreanske bofluke i imitacije.
Radničke mase zapada
grabe jeftinu robu koja je proizvedena u zemljama bez socijalnih zakona i tako
naivno sami sebi skaču usta. Jeftino sa Istoka uništava radna mesta na
zapadu. Ono što nije mogao kapitalista to uradi sam radnik putem potrošnje,
stavlja se u nezdravu konkurenciju, i ne samo da sebi smanjuje platu već gubi
radno mesto.
Stvar je prosta ko
pasulj. Produkcija, prodaja i potrošnja, su baza ekonomije. Svuda. Prva
dva pojma predstavljaju radna mesta a jedino potrošnja proizvodi bogatstva koja
finansiraju i produkciju i distribuciju te se tako krug zatvara. Ekonomija sama
sebe hrani i društvo ima nekog smisla. Ono što se danas radi u Evropi je
sistematsko uništenje lokalne proizvodnje i postojećeg sistema prodaje. Za
bogatog je sirotinja raja nepoželjan višak. Teret na bankarskom računu. Ničemu
ne služimo. Proizvode roboti ili robovi, robu prodaju, internet, katalozi ili
veliki centri na sistemu samoposluge. Šta ćemo im. Oni koji drže kapital, hoće
da im budemo samo potrošači i ništa više. Zato umesto zarade ljudima nude samo
platu, a to nije isto. Plata je proizvoljna, koliko odredi gazda a zarada bi
bila realna plata. Onoliko koliko su trud, znanje i uloženo vreme zaradili.
Radnici su tako postali plaćenici, neka vresta ekonomskih legionara. Čak legija
stranaca jer crnci, arapi ili kinezi na zapadu rade za manje para a ne traže
gotovo nikakva prava. Čak i kad ne rade oni ubijaju Francuzima plate, jer
ko nije zadovoljan, zna se. Vrata su širom otvorena a na najmanje radno mesto čeka
cela vojska besposlenih sa svih krajeva sveta.
Novi zakon Bolkenštajn,
koji je stupio na snagu dozvoljava uvoz jeftine radne snage u sve sektore
privrede. Tako Nemci obilno koriste bugarska i rumunska pojačanja u
poljoprivredi ili industriji. U poslednje vreme se napada i na državni sektor
pa se naprimer profesori i administrativni činovnici guraju u mašinu rentabilnosti
i privatne konkurencije. Privatizacija, rentabilizacija i delokalizacija trijumfuju
u celoj zapadnoj Evropi.
Transport,
energetika, školstvo su prvi nestali sa platnog spiska države i pali u ruke
nemilosrdnim belosvetskim finansijerima, trejderima i bankarima. Činovnik je takođe
postao običan plaćenik a nekada sveto pravilo zaposlenje od škole do penzije više
gotovo nigde ne važi. Svi mladi se zapošljavaju samo na neko vreme i uglavnom
bilo gde.
Kao posledica krize,
čak i sindikati u zemljama kao što je Francuska, potpisuju nove
konvencije po kojima gazda može da otpusti koga hoće i kad hoće. U ostalim
zemljama Evrope i onima koje su kandidati za grupnu propast, sve je veći
separatizam.
I kada bi svaka mesna
zajednica postala država, opet se ne bi zadovoljili ljudski apetiti za vlašću.
Mi živimo istorijski preokret i prisustvujemo kraju jednog društvenog sistema i
cele civilizacije. Demokratija je pokazala svoje limite. Ulazi se u novi period
modernog feudalizma. Kriza je samo pogrešan
naziv za smenu civilizacije.
Oholost kao princip
Hibris je stara grčka reč koja označava oholost, nadmenost, preteranost...U
pre hrišćanskoj religiji starih Grka, greh nije postojao pa je hibris označavao
i greh i zločin u isto vreme. Kada neki egoista zamišlja da je više nego što
jeste pa ponižava i tlači sve oko sebe ili bolje rečeno sve ispod sebe, on tada
čini hibris.
U tadašnjoj mnogobožnoj
religiji sudbina čoveka je bila suma predodređenih vrednosti, dobrih i loših.
Svako je mogao da ima samo onoliko vrednosti koliko je određeno po rangu ili zadobijeno
stečenim zaslugama. Ko bi hteo preko leba pogaču, odnosno više sreće, vlasti ili
materijalnog dobra nego što mu je sudbina odredila, taj bi za svoj hibris
bio kažnjen vrlo strogo. Kao što grom udara u najviše drvo, koje svojom senkom
potcenjuje sve ispod sebe, tako se i prekomerno uzdizanje ljudi treba kazniti,
rekao je Herodot.
Ali to nije laka
misija. Onom gore, toj naduvanoj veličini, opstanak na visini je važniji od
samog života.