Razaranje
Kako je Kum Đorđe otkrio toplu vodu i
naprasno postao ekspert za pakovanje i transport umetnina
Pinki ovo nije video
Kome je propao genijalni plan za stvaranje
monopola. Ko se iskeširao u adaptaciju magacina koji sada zvrji prazan. Da li
je ovaj kleptokratski triler rezultat "demokratskih " promena. Kako
je TV kamerman naprasno postao stručnjak za špediciju i čuvanje umetnina. U
kojim su sve Velikim muzejskim obožavatelji bivšeg kamermana. Ko mu je u
Galeriji Matice Srpske pravio svečani doček naočigled ostalih učesnika u javnim
nabavkama. Kakav transport je svojedobno plaćen 21000 eura. Ko je i kakvu kompjutersku
opremu delio po Velikim Muzejskim ložama. Kako je Apelacioni sud za svega 28
dana potvrdio cenzuru Večernjih novosti...
Stanislav Živkov
Jako je tužno kada neko jako pametan
napravi divan plan o stvaranju monopola u svojoj delatnosti i da pritom za to
ima prećutno pomoć svih koji se zbog toga ne mešaju u svoj posao.
Još je tužnije ako se neki nesuđeni
monopolista radi bolje realizacije svog monopola iskešira pola miliona
evra "na ništa", a na kraju od stvaranja monopola, osim adaptirane
šupe i pozamašnog ceha, takođe ne bude ništa.
Još više je tužna i potresna činjenica da
se sve ovo dešava u "demokratskom" društvu, u skladu sa
"demokratskim" tekovinama stečenim nakon "demokratskih"
promena na ulicama. Ipak, najviše je tužna I bolna činjenica da se u
"nedemokratskom" društvu pre oktobra 2000- te godine sve ovo ipak ne
bi dogodilo.
Tada se sigurno ne bi dogodilo da po
liniji mafijaške kulturološke Hobotnice nekakav snimatelj sa RTS-a po imenu Đorđe
Branković naprasno postane stručnjak za špediciju, pakovanje i lagerovanje umetnina!
Slučajno nekoliko godina nakon
"demokratskih " odnosno kleptokratskih promena na sceni se naprasno
pojavljuje preduzeće Kunstrans koje sklapa ugovore o poslovnoj saradnji
sa Ministarstvom kulture, Narodnim muzejom u Beogradu, kao i ostalim muzejima u
Republici Srbiji, na osnovu kojih bi muzejske institucije navodno obezbedile
savremen način transporta svojih kulturnih dobara u inostranstvo kao da su do
tada sve takve poslove vršili diletanti i amateri. Naravno tada se niti jednom
rečju nije spominjao ikakav magacin za lagerovanje umetnina.
Inače ono što pada u oči je činjenica da
je, prema podacima sa sajta Agencije za privredne registre, DOO za prevoz,
usluge i trgovinu Beograd, marta 2003. godine, 8 dana nakon ubistva
Zorana Đinđića, upravo u vreme kada je Narodni muzej defitivno ostao bez zgrada
Elektrotehne i Centrokoopa koje su nakon Đinđićeve smrti badava
prodate firmama u vlasništvu Đinđićevog savetnika Zorana Janjuševića
čime je postala urgentna potreba za obezbeđenjem prostora za privremeni depo umetnina
Narodnog muzeja o čemu će u budućnosti brižno misliti..
Kunsttransu 2004. godine kupuje deo
magacina od firme od Tehnoopreme-inženjering, A.D. iz Beograda koji je,
prema saopštenju Kunsttransa navodno i ranije služio za deponovanje umetnina,
čime je počela serija zamazivanja očiju široj javnosti jer je taj magacin
ranije, uostalom kao i ostali deo kompleksa služio za magacioniranje svega i
svačega, pa čak i boja i lakova!
Zanimljivo je istaći da je Kunsttrans tada
kupio idealni deo od 858/2619 nepokretnosti koja je opisana kao magacin,
kućica sa hidroforom, sklonište zapaljivih tečnosti i gasova katastarskoj
parceli br 1051/20 u ulici Pančevački put 64, na lokaciji smeštenoj u močvari,
na zabarenom terenu, poznatom kao Veliko blato kraj vodnog toka Kalovita.
Štaviše u članu ugovora 14 čak stoji
kako se radi o nepokretnosti koja je sagrađena na osnovu privremene građevinske
dozvole br 351-392/85-II-02 još iz juna 1985. Na ovaj način stvoreni su svi
preduslovi početak realizacije udruženog zločinačkog poduhvata Đorđe
Brankovića, nekadašnjeg snimatelja RTS-a sa svojom ekipom, inače u
"stručnoj" javnosti najpoznatijeg kao kuma muža tadašnje direktorke
Narodnog Muzeja dr Tatjane Cvjetičanin! Prema javno dostupnim podacima preuzetim
iz iz saopštenja Kunsttransa pod imenom Ko je Kunsttrans i šta radi sa
Narodnim Muzejem vidi se da se u prvoj polovini 2005. godine Narodni Muzej
navodno zainteresovao za smeštaj eksponata u depo čija je adaptacija i
rekonstrukcija prema istom dokumentu navodno započela marta 2006.
Tako je15. Maja 2006. sklopljen Ugovor o
poslovno -tehničkoj saradnji Muzeja i Kunsttransa. Članom 2 ugovora navodi se
da je glavna obaveza Kunsttransa da najkasnije u roku od šest meseci od dana
stupanja na snagu ovog ugovora obezbedi za predaju prostor za smeštaj kulturnih
dobara površine od oko 804 mkv (korisne površine oko 1300 mkv).
Šta zna Tatjana, šta u muzeju
ima!
Pažljivom analizom hronologije realizacije
ovog udruženog zločinačkog poduhvata pada u oči činjenica da je privredno
društvo Kunsttrans DOO za prevoz, usluge i trgovinu Beograd, Društvo sa
ograničenom odgovornošću sedištem u Balkanskoj ulici 32/30 doduše osnovano
20. marta 2003, 8 dana nakon smrti Zorana Đinđića ali je ovo društvo
registrovano tek 2005 godine, dakle tek nakon 28 meseci od dana osnivanja iz
čega proizilazi da je čitavo to vreme od svega 28 meseci Kunsttrans bio
u nekakvom nedefinisanom statusu sve dok se nije registrovao a to se dešava
upravo u vreme kada je ministar kulture bio Dragan Kojadinović a njegov
pomoćnik Miladin Lukić.
Takođe je zanimljiva činjenica da je šifra
delatnosti 4941, odnosno drumski prevoz predmeta, a na sajtu APR-a vezano za Kunsttrans
nigde se ne spominju niti muzejska delatnost niti deponovanje umetnina. Ako je
od trenutka registracije delatnost ostala nepromenjena kako je onda moguće da
se Kunsttrans uopšte mogao baviti lagerovanjem i čuvanjem umetnina?
O tome da se na mnogim mestima nadležni
nisu ni najmanje mešali u svoj posao najbolje svedoče sledeće činjenice:
pregledom podataka na sajtu APR-a ustanovljeno je i postojanje preduzeća
Ateljea Pale, preduzeća za umetničku obradu slika i predmeta, trgovinu
i usluge Atelje Pale DOO Beograd (Čukarica), aktivnog privrednog društva sa
ograničenom odgovornošću i sa sedištem u ulici Blagoja Parovića 25.
Ono što je zanimljivo je činjenica da je
ovo preduzeće osnovano i registrovano još 20. Juna 2005. godine, dakle, 18 dana
pre Kunsttransa Beograd, a za razliku od Kunsttransa, ovo
preduzeće je registrovano sa pretežnom delatnošću odnosno šifrom 9102, tj.
delatnost muzeja , galerija i zbirki. Iz ovoga je jasno da je u trenutku
sklapanja ugovora o poslovno tehničkoj saradnji u Beogradu postojalo najmanje
dva preduzeća sa istom delatnošću, tako da je direktnim pogađanjem uveliko
prekršen zakon i jasno je da ima dovoljno argumenata za pokretanje krivične
odgovornosti i dr Cvjetičanin Tatjane, Miladina Lukića, Đorđa Brankovića kao i
svih drugih učesnika ovog udruženog zločinačkog poduhvata!
Na ovaj način Kunsttrans, odnosno
kum Đorđe Branković postao je vrlo dobrodošao član raznoraznih velikih muzeoloških
loža okupljenih oko podjednako bizarnih direktora, odnosno direktorki. Bilo
bi jako zanimljivo kada bi se napravio popis svih poslova i poslića koje su
vrhuške pojedinih ustanova po službenoj dužnosti poverile tako eminentnoj firmi
poput Kunsttransa koji je pozapošljavao po čudnovatim kriterijumima sve
same štihove što najbolje potvrđuje činjenica da su u više navrata stručnjaci
Narodnog Muzeja a i drugih ustanova, inače po kriterijumima dr Tatjane
Cvjetičanin i drugih spodoba verovatno i sami nestručni, morali da edukuju i
podučavaju vrlo " stručne" ali i neuke "stručnjake" Kunsttransa
o tome kako se pakuju i kako se transportuju muzejski eksponati.
Postavlja se pitanje na koji se način
veliki "stručnjak" za pakovanje i špediciju umetnina, dvorski špediter
velikih muzeoloških loža kum Đorđe Branković revanširao drugaricama direktorkama
koje su mu omogućavale da doslovce žari i pali u ovoj oblasti. Javna je tajna
da se Kunsttrans naveliko revanširao svima koji su mu praktično
omogućavali monopolski položaj, često kupujući kompjutersku opremu o kojoj u ugovoru
o poslovno-tehničkoj saradnji sa Narodnim Muzejem nema ni spomena, a naravno ni
smenjena direktorka dr Cvjetičanin Tatjana pojma nije imala šta je sve od
opreme doneto Muzeju iz prostog razloga jer to nije bio njen posao da zna šta
je sve Kunsttrans doneo u Muzej.
I Radovan Treći je bio član
biblioteke
Javne nabavke, ako su ikada i održavane
bile su samo formalna stvar jer se niko živi nije upuštao u detalje pa da
proveri o čemu se zapravo radi. Poznat je slučaj jednog špediterskog poslića kada
je Kunsttrans ponudio cenu od 21.000 eura koja je glatko prihvaćena i špedicija
realizovana a da se niko nije malo raspitao kako su predmeti uopšte transportovani.
Naime ispostavilo se da je cena zakupa
malog aviona po letu do mesta održavanja izložbe bila 5.500 evra po letu u
jednom pravcu, dakle za povratni let trebalo je platiti 11.000 evra i sve bi
bilo brzo i lako završeno, ali to Kunsttransu uopšte nije palo na pamet
jer prema dobro obaveštenim izvorima iz samog Kunsttransa poslić je
realizovan tako što je Kunsttransov kombi umetnine prebacio do Beča, da
bi potom bile pretovarene na avion koji ih je odneo do krajnjeg odredišta a Kunsttrans
masno zaradio.
Javna je tajna da su špediciju umetnina
mnogi koristili kako bi na tuđ trošak putovali što najviše podseća na cenkanje
oko đačkih ekskurzija kada se profesori pogađaju sa turističkim agencijama i cenjkaju
koliko će dobiti gratis mesta ako napune više autobusa.
U tom smislu bilo bi jako zanimljivo
saznati za koje su to navodne zasluge svojedobno juna 2010. godine sa
eksponatima izložbe Srbija-kulturna spona Istoka i Zapada, recimo
putovali generalni sekretar Matice Srpske Dušan Nikolić, penzionisana
upravnica Galerije Matice Srpske i njen doživotni član upravnog odbora dr
Branka Kulić i izvesni mr Danilo Vuksanović.
Ovo pitanje se postavlja iz prostog
razloga jer ako neko treba da bude pratilac umetničkih predmeta onda bi na
prvom mestu predmete trebali da prate konzervatori koji se ipak bave zaštitom
kulturnih dobara a ne raznorazni opskurni likovi koji sa zaštitom nemaju veze.
O tome da se sa zaštitom muzejskog
materijala danas bakće baš svako i makar ko najbolje govori svojedobni slučaj
kada je muž već spomenute Kulićke, izvesni Ratomir poznatiji kao Ratko, uz to i
autor skaredne izložbe na kojoj je izlagao svoje graciozne autoaktove, svojedobno
insistirao da učesnici na javnim nabavkama u Galeriji Matice Srpske obavezno
imaju ISO standard 9000 koji uopšte ne postoji za poslove špedicije
umetničkih dela.
Sve ovo bilo bi smešno da nije tužno i to
iz prostog razloga jer isti taj Kulić ni sam ne zna šta je iz prostog razloga
jer se čas bavi istorijom umetnosti, čas konzervacijom, a ponekad uramljivanjem
slika, a Branka Kulić ostaće zapamćena po tome što se do tada decenijama
neuspešno bavila proučavanjem i zaštitom dvoraca Banata, da bi potom godinama urnisala
Galeriju Matice srpske, da bi na kraju iz nje otišla u penziju i za svoja nedela bila nagrađena mestom člana
upravnog odbora Galerije, što joj očito nije bilo dovoljno pa je preko podjednako
bizarnog upravnika Biblioteke Matice Srpske lobirala, kako bi po svaku cenu
bila postavljena na mesto upravnika Odeljenja za umetnost Matice Srpske što na
sveopštu radost nije prošlo!
Inače malo je
poznato da je Branka Kulić je u Galeriji svojedobno zaposlila i svog tadašnjeg
i sadašnjeg muža Ratomira Kulića takođe kao kustosa, što je njega nakon nekog
vremena sve više kreativno sputavalo tako da je na kraju dao otkaz kako bi se
posvetio privatnim poslovima.
Dva metra svetog Petra
Ipak pokazalo
se da poslići baš ne idu nešto naročito dobro, te je na kraju sama Branka Kulić
preklinjala prethodnu direktorku Leposavu Šelmić da ponovo u Galeriji
zaposli Ratomira Kulića. No Kulićkin planirani projekat "Lesi se vraća
kući" nije bio baš sasvim uspešan, jer je Ratomir Kulić za kaznu
raspoređen na mesto konzervatora za drvo, tako da se on čas bavio istorijom
umetnosti, čas konzervacijom a ponekad i uramljivanjem slika što očito govori
da mu je posao u Galeriji bio i ostao samo usputna delatnost pošto je u
javnosti daleko prisutniji svojim umetničkim "stvaranjem" ali ne u
svojoj matičnoj ustanovi, već u Muzeju savremene likovne umetnosti, gde je
inače na radnom mestu konzervatora zaposlen njegov sin Luka Kulić, po
struci akademski vajar, zaposlen na radnom mestu konzervatora koji je slučajno
bio kustos za opskurnu izložbu svog oca.
Inače mama
Branka Kulić svojedobno je u galeriji Matice Srpske omogućila i izlaganje
kapitalnog remek-nedela svog sinčića Luke, i to tako kada je u okviru izložbe
studenata Likovne akademije, Luka Kulić na zid Galerije Matice Srpske okačio
ogromnu skulpturu obrezanog penisa, sa testisima, dužine oko dva metra, čime je
dokazano da krv nije voda, pošto je više nego očigledno da su i Kulić Senior i
Kulić Junior jako skloni proglašavanju makar čega za umetničko delo.
Ipak, iako je Branka Kulić relativno
nedavno otišla u penziju, za sobom je ostavila adekvatnu naslednicu na mestu
direktorke Galerije Matice Srpske, nekadašnju pedagoškinju Galerije, izvesnu Tijanu
razvedenu Palkovljević, bivšu članicu poznate novosadske porodice Palkovljević,
čiji su najpoznatiji predstavnici bili narodni heroj Boško Palkovljević Pinki
(poginuo u II svetskom ratu) i nekadašnji vojvođanski ministar policije Petar Palkovljević
Pinki.
U skladu sa svime ovime, Palkovljevićka,
podjednako uspešno je nastavila sa urnisanjem Galerije Matice Srpske, a posebnu
čast je ukazivala Đorđu Brankoviću i njegovoj kamarili o čemu svedoči slučaj sa
jednog otvaranja ponuda za javne nabavke za jednu špediciju za potrebe Galerije
Matice Srpske.
Tada se u sekretarijatu Galerije okupilo
više ponuđača koji su čekali početak procedure u zakazano vreme, ali se ubrzo
pokazalo da je sve to zapravo najobičnija lakrdija i zamazivanje očiju, jer
kada je u prostoriju ušao Đorđe Branković, odjednom je iz direktorske
kancelarije izletela Tijana Palkovljević sva ozarena i zajedno sa izvesnon
Dobrilom Jerkov, sada penzionerkom a donedavno sivim eminencijom
Galerije i najbližom saradnicom i Kulićke i Palkovljevićke, napravila svečani
doček u kome su učestvovali svi članovi Velike muzeološke lože Tijane Palkovljević
i potom se povukli u direktorkinu kancelariju iz koje se jedno sat vremena
nakon termina održavanja javnih nabavki pojavila jedna obožavateljka lika i
dela Tijane Palkovljević i pitala ostale učesnike javnih nabavki za šta su
došli, da bi nakon informacije da su ljudi došli zbog javnih nabavki bila vrlo
iznenađena jer je osim Brankovića , još neko uopšte došao.
Bilo bi jako zanimljivo videti ko je sve i
na koji način u Galeriji Matice srpske omogućio ovakav status Đorđu Brankoviću
i kome se sve i na koji način Branković kasnije odužio. Takođe bi bilo veoma
zanimljivo proveriti informaciju po kojoj je jedan od bivših ministara kulture svojedobno
od provizije zbog nameštanja poslića života-mućke sa deponovanjem muzealija
Narodnog muzeja Kunstransu , svojedobno kupio stan od 80 kvadrata u Beču.
Biroktarski triler u više nastavaka
Ipak još 2007, je panika u redovima hobotnice,
jer je Kancelarija za Nacionalnih investicioni plan najavila je obustavljanje
svih isplata, dok se slučaj dobro ne ispita, a u Ministarstvu kulture održana
je vanredna sednica! O svemu je javno progovorio i Dragan Đilas,
ministar za NIP koji je jasno i glasno rekao kako je odluka bivše
garniture Ministarstva kulture da se privatnoj firmi koja za to ne ispunjava
zakonom predviđene uslove povere eksponati od neprocenjive vrednosti na
čuvanje, zatečeno stanje te da je neprihvatljivo da se sredstva predviđena
za investicije troše na rentiranje nekih objekata. Da je resorno ministarstvo
konkurisalo sa projektom za izgradnju, onda bi moglo da bude u redu, ali ovako
ćemo videti koje su zakonske mogućnosti i raskinućemo ugovor
!
Istodobno je Trezoru dat nalog da se stopiraju
sva plaćanja po ovom ugovoru čime je samo potvrđeno da mnogo šta vezano za rekonstrukciju i zakup magacina nije bilo u
skladu sa zakonom. U odbranu hobotnice
svesrdno je stao smenjeni pomoćnik ministra kulture koji je takođe lagao izjavljujući
kako nije tačno da je "Kunsttrans" dobio posao bez tendera. U
Ministarstvu kulture postoji dokumentacija o tome, a pošto je jedan od uslova
koje je Muzej propisao bio i da u obzir dolazi samo specijalizovana firma,
"Kunsttrans" je, kao jedino registrovano domaće preduzeće za transport umetničkih dobara,
skladištenje i usluge, dobilo taj posao...Magacin je posebno projektovan
i zadovoljava sve uslove za držanje eksponata, namerno pri tome prećutkujući
činjenice da je u trenutku sklapanja ugovora postojalo još jedno preduzeće
registrovano za transport umetnina, te da magacin u trenutku sklapanja ugovora,
kao i u trenutku kada je Lukić ovo izjavljivao, uopšte nije postojao!!!
Lukić se takođe „proslavio"
izjavom da o mestu gde je smešten magacin ne treba, zbog zaštite, puno
govoriti, a da to što se u blizini nalaze fabrike cementa i hemikalija,
benzinska pumpa, bara neće štetiti eksponatima, jer je objekat građen na
poseban način. A i centar grada je, kaže, pun prašine, pa to nikome ne smeta.
O totalnoj panici koja je zavladala u hobotnici
najbolje govori činjenica da je direktor beogradskog predstavništva "Kunsttransa"
Đorđe Branković, kada je saznao da je fotoreporter Novosti slikao
magacin, upozorio redakciju da je to državna tajna, koju je svakodnevno moglo
da vidi najmanje 50.000 ljudi koji prolaze pančevačkim drumom, a kada su
Novosti nastavile da objektivno pišu o Kunsttransu, pribeglo se ućutkivanju
novina putem privremene mere.
Treba dodati da se ovoj krivosudnoj
aferi u velikom stilu pridružio i Apelacioni sud koji je pod brojem koji je
odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio rešenje Višeg suda od 24.11 2010,
i to na sednici veća održanoj 22.12.2010, dakle nakon svega 28 dana, što samo
dokazuje da se kod nas suđenje može ekspresno smandrljati ako je neki uglednik
u pitanju. Očito je da je ovo rešenje pisano po inerciji a kao glavni argument
za njegovo donošenje navedena je činjenica da su nakon objavljenog demantija
koji je zahtevao Kunsttrans, Večernje novosti nastavile da istražuju čitavu
aferu što je očito izazvalo teške duševne bolove sirotom jadnom i nevinom Kunsttransu
koji je radi duševnog zdravlja morao da na svaki način spreči dalje pisanje o
ovom slučaju a pogotovu svako spominjanje opšte poznatih činjenica da je recimo
magacin Kunsttransa smešten na lokaciji Veliko Blato u zabarenom terenu
Pančevačkog rita, da je magacin preplaćen te da je cena zakupa naduvana što je
takođe javna informacija koju je kasnije potvrdio ekspertski tim Ministarstva
kulture, a poslednja nada za nekakvo punjenje kase Kunsttransa koji se zaleteo
i iskeširao novac za adaptaciju magacina koji sada najvećim delom zvrji prazan,
bio je sada već bivši državni sekretar Ministarstva kulture Miroslav Tasić
koji se svesrdno zalagao za saradnju sa Kunsttransom.
Međutim, smenjeni Tasić je i nakon svoje
svečane smene ostao da radi u Ministarstvu jer ga u Etnografskog muzeju više
nisu hteli natrag, verovatno jer se lakše diše, a birokratotriler će
očito imati još podosta nastavaka, a možda i preraste ne u 25 slučaj korupcije
koji istražuje Aleksandar Vučić, već komotno može da rezerviše jedno pet
narednih brojeva!!!