Druga strana

 

Globalna konfrontacija

 

Za Tabloid piše Vlado Dragićević, nekadašnji pomoćnik načelnika Resora državne bezbednosti Srbije u mandatu Jovice Stanišića, i 12 godina načelnik Uprave za odnose sa stranim službama u BIA. Bio je i član Saveta za nacionalnu bezbednost u Vladi premijera Zorana Đinđića. Šta posle Sirije i Ukrajine, ili kako će iz nametnutog zatezanja  sa Ruskom federacijom izaći SAD-e, o tome razmišlja kolumnista Tabloida u ovom broju

 

Vlado Dragićević

 

Uvidevši da je rušenje režima predsednika Sirije Basara al-Asada, u ovom trenutku nemoguće, Alijansa koju čine SAD sa NATO paktom, Turska, Saudijska Arabija i Katar, odlučile su se za iscrpljivanje ove države i sprečavanje njenog oporavka. Na sastanku u Saudijskoj Arabiji, predsednik SAD, Barak Husein Obama, se založio za povećanje američke pomoći oružanim formacijama pobunjenika u Siriji, koje Vošington smatra "umerenim". Osim toga, SAD, zajedno sa svojim saveznicima, nameravaju da održe dugogodišnji sukob, stvaranjem novih oružanih grupa (poput Kontre u Nikaragvi), izvođenjem atentata i sabotaža i slanjem oružja i ljudstva u Siriju, kako bi se prolongirali ratni sukobi i pospešilo još veće uništavanje. Istovremeno, Turska organizuje ulazak u Siriju na stotine stranih plaćenika, simpatizera fronta Al-Nusra (Al-Kaida) I tkz. Islamske armije koju podržava Saudijska Arabija.

Sa druge strane, događaji u Ukrajini predstavljaju nameru Evropske unije da Rusiji zada udarac u srce njene sfere interesa. Ne sme se zaboraviti da je Ukrajina, kako ekonomski, tako i vojno, od velikog značaja za Rusku federaciju. Takođe, kroz ovu zemlju prolazi i gasovod koji ovim energentom snabdeva Evropu.

Uloga SAD u eskalaciji sukoba u Ukrajini bila je motivisana pokušajem da se Moskvi nametnu nova pravila međunarodnog partnerstva, a prema konceptu Ričarda Hasa, predsednika Američkog instituta za spoljne poslove. Ovakav razvoj situacije doveo je Rusku federaciju u poziciju da brani svoju nacionalnu bezbednost i svoje interese, kao i koncepciju saradnje na principima međunarodnog partnerstva sa SAD.

Plan američke Administracije je jasan. Nakon Ukrajine pokušati sa preuzimanjem svih područja koja tradicionalno pripadaju pod sferu ruskog uticaja. Stratezima SAD je posve jasno da, ako Rusija uspe da savlada konfrontaciju sa Ukrajinom, ona će uspeti i da ojača svoj uticaj u celoj Istočnoj Evropi. Ruska pozicija će takođe imati uticaji na pitanja Sirije i Irana, a posebno nakon američkog insistiranja za izgradnjom raketnog štita koji predstavlja direktnu pretnju Moskvi i Teheranu.

Ovakva direktna provokacija naišla je na adekvatan odgovor Rusije kroz aneksiju Krima, a nakon sprovedenog referenduma među stanovnicima ovog poluostrva. Ovako brz odgovor poremetio je američke planove da se Moskva baci na kolena, a da se globalno partnerstvo počne sprovoditi onako kako to želi samo jedna strana-u ovom slučaju SAD.

Sve ovo je utrlo put konfrontaciji na globalnom nivou, na neki način novom Hladnom ratu protiv arogancije SAD, skrivene iza slabe i podeljene Evrope, a posebno, kada je postalo očevidno da Nemačka svoje nacionalne interese neće podrediti besmislenim potezima svojih evropskih partnera.

Zapad je nastavio da provocira sankcijama i pokušajima da prodre u ruske sfere uticaja, u nadi da može proširiti NATO alijansu na bivše republike Sovjetskog saveza. Suočen sa agresivnim nastupom, ruski predsednik, Vladimir Putin, je, u svom govoru u ruskoj Dumi, izneo strateški plan ponovnog ujedinjenja istorijske Rusije.  Šta to znaci? Da je Ruska federacija odlučna da se konfrontira sa Zapadom sve dotle dok se ovaj ne povuče i prihvati pravila novog, izbalansiranog međunarodnog partnerstva, podržavanog od strane Moskve.

Način i instrumenti kojima Rusija raspolaže u ovakvoj konfrontaciji su brojni. Počevši od ekonomskih, demografskih prednosti koje se ogledaju u milionskom prisustvu ruske populacije u bivšim republikama Sovjetskog saveza, stvaranju bloka sa zemljama BRIK-a kojim bi se oformila bankarska struktura sposobna da se uhvati u koštac sa Amerikom, do održanja nuklearnog balansa kako bi se izbegla direktna konfrontacija.

Sa druge strane, američki predsednik Barak Husein Obama, sa svojom nekromantskom aurom, prikrivenom pobedničkim osmehom i prijateljski pruženom rukom, poziva u Briselu Evropu da se pridruži poznatom američkom ritualu: reafirmaciji oružanog sukoba kao permanentnog temelja kojim bi se izrazilo nešto izuzetno.

Njegova poruka Evropi je jednostavna: Ja sam predvodnik Alijanse koja će zaustaviti Rusiju. Zato se treba naoružati, zauzeti čvrst stav, krenuti u napad i osvojiti. Ako je moguće putem sankcija ili, ako je to potrebno, korišćenjem i drugih sredstava. Putina i Rusku federaciju treba demonizovati, inače će Obamina retorika o proširivanju američkog, odnosno NATO uticaja u Istočnoj Evropi, zvučati kao najobičnije histerično vrištanje.

U svakom slučaju, nakon događaja oko Krima, svet više neće biti onakav kakav je do sada bio. Svojim akcijama Rusija je prisilila Zapad da se odluči - hoće li je prihvatiti kao ravnopravnog člana kluba razvijenih, ili je, za sva vremena, odatle izgurati.

Na sceni su tektonske promene koje neće promeniti ni novi hladni rat sa Rusijom, niti njeno moguće ekonomsko iscrpljivanje. Ni jedno ni drugo ne predstavljaju pravi odgovor. One koji govore o opasnosti nadolazećeg ruskog imperijalizma, treba podsetiti na zadnjih 25. godina, počevši od Zalivskog rata, krvavih događaja u bivšoj Jugoslaviji, Avganistanu, Iranu ... Globalna hegemonija SAD se blizi kraju, a stratezi u Vašingtonu bi trebalo da shvate realnost novog vremena.

Globalna konfrontacija će se ipak nastaviti, ali do određenog vremena. SAD će morati da prihvate činjenicu da se nakon više od dvadeset godina, Rusija vraća kao istorijska sila.  To je stvar puke političke realnosti.