(P)likovi
Slučaj
udovice Ružice Đinđić: koliko je ostalo u sefovima posle Zorana? (2)
Ljubav
zbog računa
Objašnjavajući
pre dve godine kako je "Viktorija grupa" (kompanija za trgovinu
hranom i poljoprivrednim proizvodima), dobila najpovoljniji kredit od 250
milione evra, Zoran Mitrović, generalni direktor ovog
"demokratskog" giganta, shvativši da je "na klizavom
terenu", počeo je da se pravda da on nije vlasnik "Viktorija
grupe", nego Ružica Đinđić, udovica pokojnog premijera Zorana
Đinđića! Tako je, za one neupućene, odjeknula "senzacionalna" vest da
je Ružica multimilionerka. Istina, do javnosti su i pre toga stizale vrlo
oskudne informacije o tome čega je sve ova "vesela udovica" vlasnik,
šta se sve od pokretnih i nepokretnih stvari vodi na njeno ime, šta joj je
Zoran ostavio u nasleđe i šta su njemu sve ostavili njegovi finansijeri iz
zemlje i sveta. Ali, posle Mitrovićeve izjave, više nije imalo šta da se krije.
Reč je o ženi koja je bila i ostala "siva eminencija" demokratske
pljačke. Tu činjenicu, oberučke je prihvatila i naprednjačka vlast. Njen novi
zaštitnik je Aleksandar Vučić. Posao ne sme da stane.
Igor
Milanović
Udovica
Zorana Đinđića, Ružica (rođena Pavlović), rođena je u selu Popučke kod Valjeva.
Kao studentkinja Pravnog fakulteta u Novom Sadu, radila je kao garderoberka.
Ova "pozicija" sa koje je upoznala dosta viđenijih ljudi, ubrzo je
"Rušku" dovela u prisnu vezu sa jednim od najviših funkcionera
ondašnje DB. Ubrzo je napustila proleterski zanat garderoberke i uz pomoć moćne
veze postaje službenica Sektora pravnih poslova Književne zajednice Novog Sada
(1985. do 1988. godine).
Ovaj detalj
je važan u njenoj biografiji, jer, delimično, može da objasni kako je upoznala
Zorana Đinđića, ali i kako su njih dvoje kasnije postali tvorci jednog
neformalnog centra moći, u kome su glavnu reč, osim njih dvoje, vodili i
predstavnici kriminalnog kapitala. O tome je u svojoj knjizi detaljno pisao i
pokojni Georg fon Hibbenet, dugogodišnji dopisnik nemačkog radija
"Dojčlandfunk" iz Beograda. Poreklo bogatstva Đinđićevih
vezano je za prisvajanje ogromnih donacija koje su stizale devedesetih godina
direktno u Zoranove ruke, ali i ulaganja kriminalnih krugova u svoju
"bolju budućnost".
Tokom raspada
Demokratske stranke, u martu mesecu 2014. godine, udovica Ružica opominje
"one koji su se malo zaneli", pa kaže: "Nije Demokratska
stranka ni Đilasova ni Borisova!". Jasno je o čemu se radi: posle
likvidacije stare demokratske elite na početku devedesetih, Zoran je napravio
političko preduzeće u koje su ulagali svi kojima je obećan "slobodan
pristup robi i kapitalu", čim Milošević bude svrgnut sa vlasti. Ružica je
u tom preduzeću posle Zoranove smrti počela da igra ključnu ulogu. Svi ostali
su samo marionete koje vode stranku ali ne i stranački biznis.
Svi
multimilioneri vezani za DS (Miodrag Kostić, Miroslav Bogićević...),
počeli su da koriste status Ružice Đinđić zaštićene od strane svake
vlade, kao da je "sveta krava", pa je imenuju za člana raznih
upravnih odbora i ulažu u razne fondacije kojima ona upravlja. Ima je doslovno
svugde, ali, pre svega, ona je siva eminencija u Demokratskoj stranci i u njoj
pripadajućim preduzećima. Sa takve pozicije je u sred izbora 2014. godine i
dala izjavu: "...Iako je bilo razloga da u prošlosti budem i
nezadovoljna politikom koju je sprovodila DS, da kažem da je ona izdala ideje
Zorana Đinđića, nije mi padalo na pamet da izlazim iz stranke, nego sam sve
vreme ostajala u njoj. Tako će biti i ubuduće!" .
I zaista,
neposredno uoči martovskih izbora, Ružica na Glavnom odboru stranke kaže da je "potpuno
okupirana vođenjem fonda" i da joj je profesionalni politički
angažman još višak, ali da će biti prisutna i u politici.
Kada se u
Srbiji ponovo, posle dugo godina našao i Stanko Subotić-Cane, nekadašnji
poslovni prijatelj Demokratske stranke i Zorana Đinđića, oglasio se i Siniša
Simić, bivši republički javni tužilac, koji je rekao da bi "Subotić mogao
da dokaže više krivičnih dela", misleći na utaju poreza i pranje para od
strane Ružice Đinđić kojoj je Subotić isplatio 1,1 milion evra u kešu!
Ali, mnogo
veći novac od onoga kojim operiše srpska štampa, Zoran Đinđić je držao u
inostranstvu. Osim nemačkih obaveštajnih službi, samo još Ružica zna na kojim
stranim bankama taj novac postoji i koji su brojevi računa. Zbog toga, kad god
je Nemačka država pozove da joj dodeli neku počast, istovremeno je pozovu i
nemačke obaveštajne službe da još jednom utvrde kako se troši novac uložen i
Zorana.
Bolji
poznavaoci "ranih radova" Zorana Đinđića znaju da je on duboko
verovao "jaka poslovna i politička leđa" preko nemačke poslovne
porodice Turn und Taksis.
Mnogo
ranije, za vreme boravka u Nemačkoj, Zoran Đinđić se upoznao i sa Joškom
Fišerom (bivšim kancelarom koji je bio jedan od ideologa bombardovanja Srbije
1999.) s kojim je u to vreme, tokom druge polovine sedamdesetih godina, delio
radikalne levičarske stavove. Fišer se zbog toga početkom 2000. godine suočio
sa optužbama da je bio u vezi sa "terorističkim" grupama iz tog
razdoblja kao što je RAF i da je za to dobijao orgromne sume novca.
"Revolucionarne" milione, Fišer je delio "partizanski" sa
Đinđićem. Taj novac Zoran nikada nije preneo u Srbiju. Mada su i Fišer i Đinđić
kasnije radikalno napustili levičarsku poziciju, ostali su dobri poslovni
prijatelji, a fondovi BND, bili su im širom otvoreni kao retko kome u posleratnoj
istoriji nekadašnje Zapadne Nemačke.
Uzgred,
Đinđić, koji se kasno oženio, u Nemačkoj je živeo zahvaljujući vremešnim damama
koje su ga izdržavale. Jedna od njih, grofica sa velikom zaostavštinom,
otvorila mu je račun u jednoj nemačko-švajcarskoj banci, sa blizu pola miliona
ondašnjih maraka.
Ni za taj
novac nije poznato ko njime upravlja, mada ozbiljne bankarske korporacije u
Evropi imaju obavezu da obaveštavaju porodice umrlih ili poginulih o stanju na
računima koji su ostali iza njihovog srodnika. Utoliko je lakše pretpostaviti
da udovica Ružica može da koristi i ovaj Zoranov "zaboravljeni"
konto.
Procena
američkih obaveštajnih službi, početkom 2000. godine, bila je da Demokratska
stranka na čelu sa Đinđićem može da ekonomski satre Srbiju. Računali su i na
njegove koalicione partnere, koji su stvoreni, obučavani i plaćeni da kao
interesna grupa očerupaju i unište Srbiju. Nakon petooktobarskog CIA prevrata
došlo je do kobnog saveza između tajkuna, kriminalnih bosova i vrha DOS-a. Taj
pakleni savez je cementirao totalitarni sistem u Srbiji, obesmislio demokratiju
i opljačkao građane Srbije.
Ružica Đinđić
je u tom savezu, nakon Zoranove smrti, praktično postala mafijaški bos! Ona,
skrivena iza bezazlene uloge Zoranove udovice, preko lanca podređenih vlasnika
i direktora, kontroliše desetine milionskih investicija i kompaniju vrednu
makar milijardu dolara (Viktorija grupa).
Đinđić će
ostati zapamćen po tome, što se obogatio prodajući svoju zemlju onima koji su
tako nemilosrdno vodili rat protiv nje, svega nekoliko godina ranije. Ali, to u
njegovom testamentu, bio on državna tajna (ili samo Ružicina tajna), ne piše.