Feljton
Žan-Pol
Bled: Bizmark i njegov politički testament koji je ostavio Nemačkoj i Evropi (1)
Olovna
vremena gvozdenog kancelara
Oto Eduard
Leopold fon Bizmark-Šenhauzen (Otto Eduard Leopold von Bismarck-Schcnhausen),
ili, jednostavno-Bizmark, bio je centralna politička figura u Nemačkoj tokom
druge polovine devetnaestog veka. U početku je bio duboko konzervativnih,
aristokratskih i monarhističkih gledišta, borio se protiv rastućeg socijal-demokratskog
pokreta. Stavio je van zakona više organizacija i uveo starosne penzije,
zdravstveno osiguranje, kao i radničko osiguranje u slučaju nesreće. Postao je
poznat pod nadimkom Čelični kancelar. Nosio je titulu Vojvode od
Lauenburga, a njegovo državničko promišljanje, bilo je uzor nemačkim
političkim vođama tokom dvadesetog veka. Bizmarkov stav da za stabilnu Nemačku
treba samo imati "dobre ugovore sa Rusijom", i danas važi za svakog
trezvenog poslanika u Bundestagu. Početkom tridesetih godina prošlog veka, i
Hitler je, kao vođa Nacionalsocijalista, iskoristio za sebe nešto od
Bizmarkove slave, ali za kratko. Kad je shvatio da bi mu veličina i važnost
Bizmarkovog dela smetala, sklonio je njegov impozantni spomenik na nepoznato
mesto. Na početku dvadeset prvog veka, dok traju političke podele u Nemačkoj
povodom povratka Ruske imperije na svetsku scenu, Bizmarkova misao ponovo je
oživela. Sa njom, i važnost strateških sporazuma Nemačke sa Rusijom. Tim
povodom, Tabloid objavljuje feljton u nekoliko nastavaka iz srpskog prevoda
biografije Oto fon Bizmarka, koju je napisao francuski istoričar i profesor sa
Sorbone, Žan-Pol Bled.
Žan-Pol
Bled
„Od svoje
najranije mladosti sam se osećao kao stranac u kući svojih
roditelja, i nikada se tu nisam zaista
osećao kao kod svoje kuće". Ovako se Bizmark poverio svom budućem tastu 1847, čime
nam otkriva jednu dominantnu crtu njegovog karaktera. Kako u privatnom, tako i
u političkom životu, Bizmark je usamljenik, koliko po prirodi toliko i po
izboru.
Bizmark svoju
slavu najpre duguje pobedama na evropskoj političkoj sceni,
koje su dovele do osnivanja Rajha.
Istovremeno, on neprekidno radi na tome
da sebi osigura kontrolu na unutrašnjem planu. U tu svrhu pokazuje
istu veštinu manevara kao i u diplomatskim akcijama. Međutim, nema baš potpuno
odrešene ruke u tom poslu. Njegova lična moć nailazi na teškoće u ograničenjima
nerazdvojivim od ustavnog sistema, a s
kojima treba da se uskladi. Nasuprot tome, niko mu ne
prebacuje vođenje spoljne politike, toliko da
postaje skoro njegova privatna oblast
delovanja. Neki njegovi protivnici čak ublažavaju
svoje protivljenje kako mu ne bi
omeli akciju.
Na ovom planu
Bizmark ne polaže nikakav račun Rajhstagu. Jedino bi car mogao da ga natera da
preispita svoju politiku. Ali u krizama koje su ih zadesile, iako
negodujući, car se uvek slagao s
Bizmarkovim odlukama. Što se tiče Bizmarkovih saradnika, oni ne mogu da
očekuju ni najmanju slobodu u radu. Priznata im je samo funkcija
poslušnih izvršilaca gospodarevih želja.
Odmah
po ulasku u politiku, u ujedinjeni
Landtag, Bizmark postaje portparol ovog
kruga. Ubrzo zatim, on predvodi
mobilizaciju junkera protiv revolucije u 1848.
Iako njegova posebnost tada počinje da
se ispoljava, niko ne bi pomislio da ga svrsta drugde do u
konzervativni kamp. Sud o njemu je
konačan, toliko da se stavljanjem na
čelo pruske vlade on čini kao inkarnacija
najmračnijeg reakcionara. I čitavim tokom ustavne
borbe, on se isključivo oslanja na konzervativce...
Kroz
ceo život Bizmark se oseća kao junker. Onoliko koliko može, on neguje takav
stil života i ponašanja. Posle sticanja
Varzina u 1867, a zatim Fridrihsruea u 1871, on je vlasnik
17.000 hektara zemlje.
Ne
objašnjavaju samo njegovi zdravstveni problemi i želja da
se povuče odmore od nekoliko meseci koje
redovno tu provodi, počevši od kraja 1860. Bizmark se često poveravao
da se nikada nije navikao na život u Berlinu.
Ako ima i pretvaranja u ovim rečima, one ipak osvetljavaju njegovu duboku
privrženost zemlji.
Tokom
ovih boravaka Bizmark se osvežava u ovoj
prirodnoj sredini. Kao odličan jahač, voli da obilazi imanja i
kao veliki zaljubljenik u drveće da otkriva
svoje šume. Po povratku u Varzin ili
u Fridrihsrue, skida oficirski mantil koji je nosio u Berlinu i oblači
odelo prikladno njegovoj ulozi seoskog vlastelina...
Evropski
pacifizam, plod ratnih trauma
Ali, iako su njegovi
koreni duboko u svetu junkera, Bizmark ne dozvoljava da se u njemu zatvori. Po
mnogim pitanjima se oni razilaze. Dugo
vremena skrivan, na kraju izbija sukob koji se tiče isto toliko
principa koliko i načina. Neslaganje se pojavljuje u javnosti 1866.
Bizmarkovi prijatelji, konzervativci, odbijaju
politiku zasnovanu na odnosima snaga. Oni
se ne protive ratu s Austrijom samo iz razloga što je on
bratoubilački; isto tako su neprijateljski prema takvoj politici jer žrtvuje
konzervativnu solidarnost kao legitimno nasleđe Bečkog kongresa 1815. Oni
optužuju Bizmarka da se ovim ratom pretvorio u instrument revolucije. A
šta li bi tek rekli da su znali za njegove pregovore s radikalnim grupama
koje su tražile propast Austrije?
Dakle, Bizmark,
revolucionarni junker, čija je sposobnost da ujedini suprotnosti i da vodi
očigledno različite politike već često iznenađivala i začuđivala njegove
savremenike. Nesumnjivo da je bilo tako. I ne samo to. Ova tenzija
nalazi svoju ravnotežu u čvrstom pragmatizmu. Ako
Bizmark i ima doktrinu, kao mnogi drugi politički stratezi kroz istoriju, onda
je ona vezana za okolnosti.
Otac
nemačkog ujedinjenja, Bizmark, ostaje u sećanju
Nemaca i ostalih evropskih naroda, kao otac
nemačkog ujedinjenja. To je prva slavna
titula koju mu posle savremenika priznaju
i buduće generacije. Da je napustio vlast odmah posle osnivanja Rajha,
verovatno se ne bi razvila tako živa kontroverza oko njegove ličnosti, metoda i
dela. Možemo da žalimo sredstva koja su
upotrebljena kako bi se postigao taj cilj. Bilo bi lepo da se ujedinjenje
rodilo iz narodne želje. Ali je isto tako sumnjivo da bi nova
skupština uspela tamo gde se Frankfurtski parlament
nasukao 1849. Ništa više nego do tada, nisu bili stvoreni uslovi za jedan takav
scenario u takvoj monarhističkoj Nemačkoj, s kraljevima
i prinčevima. Naš pacifizam, koji je plod traume iz dva svetska
rata, protivi se pribegavanju ratne sile.
Ali nije li to naš pogled gledanja na stvari? Koja se to nacionalna
unija stvorila ili je bila ponovo obnovljena, tokom XIX veka i početkom
narednog, sledeći samo mirne puteve? Nijedna nije plod mirne istorije. Nijedna
se nije formirala a da nije morala prebroditi krizu, da se suoči sa
antagonističkim interesima na unutrašnjem kao i na spoljašnjem planu.
Nemci,
ujedinjeni u Rajhu
U svakom
slučaju, ako je Bizmark pazio da ograniči ulogu predstavnika
naroda, unija je dočekana u euforičnoj
klimi. Okolnosti u kojima je uspela
još više pojačavaju atmosferu nacionalnog
ushićenja. Vojne pobede su slavljene kao
neoboriv dokaz superiornosti Nemačke nad
ostalim nacijama, ubeđenost izvrsno izražena
reakcijom barona Špicemberga (Hildegard Spitzemberg):
„Kakav mir za nas Nemce! Nijedan od onih koje smo
sklopili u prošlosti nije veličanstveniji,
slavniji! Mi smo ujedinjeni u Rajhu,
najvećem carstvu, najmoćnijem, najstrašnijem u
Evropi, veliki ne samo po svojoj fizičkoj
snazi, nego takođe po svojoj kultu-ri i duhu koji
prožima naš narod".
Usred ovog
opšteg veselja, glasovi neslaganja ne nailaze
na odjek. Niče (Fridrih) ukazuje na opštu grešku po kojoj je „nemačka
kultura odnela pobedu u ovom ratu" i plaši se da se „naša pobeda na
pretvori u totalni poraz: poraz, čak i smrt nemačke kulture u korist
Nemačkog carstva". Nikoga ga nije slušao.
Bizmark
sa svoje strane ne dozvoljava nikako
da ga obuzme ovaj entuzijazam. Iz svoje
pozicije on savršeno uviđa krhkost svog dela i poznaje
pretnje koje vise nad unijom, kako spolja tako i
iznutra. Jednim delom ova konstatacija inspiriše
njegovu politiku u naredne dve decenije. Bizmark je mogao da dovede do kraja
svoj kurs ka ujedinjenju; izvana je lišio Austriju a zatim Francusku,
saveznika među najvećim evropskim silama u
njihovom ratu protiv Pruske. Znajući da
ujedinjenje ne bi moglo da odoli jednom porazu, više ga ne
napušta opsesija neprijateljske koalicije protiv Rajha.
Više se ne
radi o vođenju ofanzivne politike, već o odbrani status quo-a koji posle rata
1870. dovodi Francusku u izolaciju. Kako bi održao taj
cilj, Bizmark svim sredstvima koristi svoje veštine u
međunarodnom okruženju koje je sve više i više pod tenzijom. Kao krajnji uspeh,
ovakva politika kulminira uzavrelošću, koju on dovodi do krajnjih gra-nica kako
bi održao vezu s Rusijom u cilju da je spreči da popusti iskušenju saveza s
Francuskom.
Možda
nije dovoljna samo osrednjost Vilhelma II
da objasni ovaj raskid. Možda je
diplomatski pravac, koji je sledio Bizmark,
bio oslabljen s previše kontradiktornosti, da bi ga
jedan naslednik, čak i ako je želeo da ga sledi, na kraju morao napustiti. Ovako
rečeno, Vilhelmov Rajh se opasno udaljava od puta koji je Bizmark iscrtao.
Razdvajanja su očigledna. Hibris, pokretač Weltpolitik-e
koju je započeo Vilhelm II, raskida s Bizmarkovom
tradicijom koja je za korišćenje sile u službi kontinentalnog mira. Zaključak
je da ni pomorska politika admirala Tirpica takođe ne sledi taj niz.
Okrenut
ka evropskom kontinentu Bizmark se nikad nije
zanimao da razvije veliku ratnu flotu. Šta najzad reći, posle raskida sa
Rusijom, o njegovoj brizi da kontroliše Austro-ugarski savez
kako se nikada Nemačka ne bi dovela u situaciju da
nepromišljeno podržava Austro-ugarske ambicije na Balkanu? Bezuslovna
podrška Vilhelma II dovodi do katastrofe jula 1914. kada, kako ne
bi izgubio poslednjeg saveznika, Berlin ohrabruje
Austro-Ugarsku na kobnu nepopustljivost prema Srbiji, posle atentata u
Sarajevu.
Anatema
na neprijatelje Rajha
Unutar
carstva je glavno pitanje sredstava koje
je Bizmark koristio kako bi osigurao uniju. Ustanovljeni sastav Rajha je
rezultat dvostrukog kompromisa između Pruske i nemačkih
država.
On
uvodi federalni si-stem koji je samo čista fasada. Iako je Pruska
prirodno dominantna, on daje široku autonomiju federalnim državama.
Sledstveno tome, Bizmark može da zahteva,
ipak s nejednakim uspesima, da proširi
moći Rajha, ali nikada ne napada u srce sistema. Upravo je tu glavna
stvar na kojoj on nije uvek dovoljno insistirao. U svakom slučaju, daje prvi
deo odgovora na pitanje o prirodi Bizmarkovog režima.
Da li je
čelični kancelar otišao toliko daleko da je uspostavio diktaturu? Istina je da
smo retko viđali diktaturu koja postoji uporedo sa federalnim sistemom koji
nije samo po nazivu. Pod Bizmarkovim Rajhom, Bavarska,
Virtemberg, Saksonija -da uzmemo samo njih -izgubile su, istina, svoju
suverenost, ali su istovremeno zadržale važne povlastice i sačuvale svoj
identitet.
U skladu s
logikom monarhističkog principa, Bizmark namerava da
svoju vladu stavi iznad i izvan bilo
čijeg uticaja. On je više puta
tvrdio, kao u čuvenom govoru 25.
januara 1873. pred pruskom skupštinom: „Jedino
kralj i vlast koja proizilazi iz njegovog shvatanja politike ostaju nezavisni
od partija, i upravo na tom nivou koji je kruna uzdigla, po meni treba da se
drži pruska vlada, tj. iznad drugih partija".
Stvari
su, naravno, drugačije kada se ide iz
teorije u realnost. Ipak, realnost je
tvrdokorna, jer iako poslanici u ustavnoj monarhiji, za
razliku od parlamentarne, nemaju mogućnost da svrgnu vladu, s druge strane
vlada veoma teško može da obezbedi većinu. Više od deset godina se Bizmark
oslanja na liberale, s rizikom da oni
iskoriste tu svoju poziciju kako bi, korak po korak,
došli do parlamentarnog režima.
Može se reći
da nije prikladno prizivati duh „diktature" da bi se opisao njegov režim.
Ostaje karta
državnog udara. Bizmark je često pretio njome, ali na
način Damoklovog mača, nikad je ne
upetrebljavajući. Izgleda, ipak, da ova mogućnost
počinje da se potvrđuje početkom 1890.
Situacija se promenila. Bizmark nema samo
posla s neposlušnom skupštinom. Nova činjenica je što mora da se
čuva od cara, za koga je shvatio da
želi smanjiti njegove povlastice, ako ne i da ih ukine.
Lična
moć dostiže ovaj krajnji stadijum u kome nema nikakvog drugog
opravdanja do sopstvenog. Suočen s ovom
dvostrukom opasnošću, Bizmark dolazi u iskušenje da igra najprljaviju
političku igru-da zaoštri krizu posle izbora u februaru 1890. -možda čak i da
ide do državnog udara. Njegova iznuđena ostavka mu ne ostavlja dovoljno vremena,
ali iskušenje -ono je, kratko i jasno, postojalo.
Ostaje
poslednji kriterijum za ocenu ujedinjenja koje je Bizmark
ostvario. On mu je odredio teritorijalni okvir,
odredio institucije, ali, da bi se proces zavr-šio, repertoar
mora da se proširi na celo društvo. Čak i
na ovom polju postoje slabosti. Bizmark nije bio zavaran
eksplozijom nacionalne groznice koja je pratila
osnivanje Rajha. On je znao da bi moglo pasti i da izvesna opiranja, pa i
opoziciona, u nekom skrivenom trenutku ne bi oklevala da iskrsnu. Ipak, svojim
odlaskom on ostavlja jedno društvo, duboko podeljeno, u čemu je i on
učestvovao. Za manje od deset godina je dva puta bacio anatemu na „neprijatelje
Rajha" i gledao kako da ih isključi iz nacionalne zajednice. Ovi pokušaji
se završavaju gorkim porazima.
Započinjući Kulturkampf
Bizmark preuzima veliki rizik, time
što svoje napade usmerava na gotovo
trećinu stanovništva Rajha. Istinu govoreći, on
nikada nije mogao zamisliti da bi katolici
napravili jedinstvo sa sveštenstvom i sa Centrumom.
On ponavlja ovu grešku kada namerava,
krajem decenije, da potpuno uništi socijaliste.
Ni ova represivna politika nije proizve-la
ništa manje štetne efekte. Socijalisti sabijaju
redove. I još gore, s razvojem
industrijskog društva partija postepeno širi svoj uticaj.
U oba slučaja
je rana dugotrajna. Katolici i socijalisti ostaju izvan dominantne kulture i
razvijaju odvojeno svoju ličnu potkulturu. U 1890. nije stvoreno moralno
jedinstvo među Nemcima. Otac politike ujedinjenja nosi odgovornost zbog ovog
kašnjenja. Njegovim postupkom, od linija pukotina nastale su linije preloma. Po
izlasku iz bizmarkovske ere, ostaje da se
ostvari integracija kato lika i radničkog sveta u
nacionalnu zajednicu. Ali, da li se može prestići izgubljeno vreme?
Bizmark
posle Bizmarka
Ovaj razlaz u
mišljenju leži u posmrtnom odnosu koji nemački narod gaji prema Bizmarku, jer
kao i kod drugih velikana i on poznaje drugi život, mnogo posle pošto je
fizički nestao. Kao Cezar (Jyles Cesar), Luj XIV, Fridrih II i Napoleon,
i Bizmark je zabrinut za sliku koju će buduće generacije zadržati o njemu, pa
odlučuje da je sam oblikuje. Njegove misli i sećanja su inspirisane dvostrukom
željom: da nametne svoju verziju istorije i da iskuje oružje osvete. To
uradivši, Bizmark pomaže rađanju legende kojoj nije dugo trebalo da se stvori.
Kao i svaki mit, tako se i ovaj veoma brzo udaljava od istorijske ličnosti, sve
dok se ne razvije na osnovu gledišta raznih izvora.
Neće
proći dugo vremena dok nemačka desnica ne
prigrabi uspomenu na Bizmarka kao svoje nasleđe, i to naročito pod
uticajem njenih najradikalnijih grupa. Očigledno da nije sve
manipulacija u ovakvom postupku. Jedan deo Bizmarkovog dela vuče ka
konzervatizmu. S druge strane, neke izjave iz poslednjih godina života beleže
očvršćavanje njegovih stavova. Između ostalog, sve do svoje smrti on poziva na
ekstremne mere protiv socijalista-zapaljivim rečima, dobro
smišljenim da očaraju one slojeve gde su socijalisti označeni kao strano
telo u društvu. Uprkos ovim verbalnim
ispadima, Bizmarkova ličnost je previše bogata, isuviše kompleksna, da bi mu se
dala neka etiketa. Njegov kon-zervativizam je ublažen
pragmatizmom, kao i smislom za moguće
pobune protiv partijskih ideja i jarma
ideologija.
Ipak, u
rukama krugova radikalne desnice (Pangermanistička liga,
Kolonijalna liga, Pomorska liga), Bizmark je
predmet metamorfoze. On više nije samo otac
ujedinjenja; on postaje branilac agresivnog
nacionalizma i militarizma, i za mnoge
generacije se ova slika nameće, kako u Nemačkoj tako i u inostranstvu. Kao i
uvek, kako to biva u mitovima, ta slika sadrži jedan deo istine bez koje ne bi
mogla imati kredibilitet pred javnošću. Ali, u skladu sa zakonitostima te
vrste, ona uveličava crte do pojednostavljivanja, čak i do karikature.
Veliki
broj spomenika, podignutih u slavu Bizmarka do 1914,
prikazuje ovaj fenomen. Bilo da su u
obliku statue, kule ili svetionika, svi oni
privlače pažnju svojom impozantnom veličinom. Kule nisu nikada manje
od 20 a mogu dostići visinu i
50 metara. Postavljena na postolje od 12 metara, statua u Hamburgu
meri 23 metra. Ove impozantne veličine nisu slučajne. One imaju značenje
koje prevazilazi prost ukus epohe za
mon-mentalnim stilom. Samim pogledom na ove
spomenike treba da se stekne utisak snage, koja se zatim potvrđuje predstavljanjem
Bizmarka. On je najčešće u vidu ratnog heroja. U Hamburgu se prikazuje kao
Roland u panciru, s mačem u rukama.
Većina
ovih spomenika su rezultat ličnih inicijativa.
Oni tako izražavaju snagu kulta koji se u velikom delu
javnosti stvorio oko Bizmarkove ličnosti. On dobija
dimenzije religije sve sa ritualom i obredima. Gomile se okupljaju oko ovih
spomenika, za proslave koje se organizuju
prilikom značajnih godišnjica, počevši od 1.
aprila, datuma rođenja heroja. Velikan je
postavljen na visoke kule, izgrađene van
gradova, da tako s visine štiti nemačke
zemlje. S druge strane, Fridrihsrue postaje
mesto hodočašća. Fenomen se pojavio još za Bizmarkovog života
i ne prestaje ni posle njegove smrti. Hodočasnici se okupljaju na mestima gde
je voleo da se povuče, gde je živeo poslednjih godina, a zatim na njegovom
grobu.
Različite
manifestacije ovog kulta zahtevaju podrobnije proučavanje.
Njih bi trebalo najpre shvatiti kao znake
zahvalnosti prema ocu ujedinjenja. Ali, za mnoge
se ovoj zahvalnosti pridružuje i drugo osećanje. Slavljenje
Bizmarka se napaja padom popularnosti Vilhelma
II. Ako je nova vladavina bila
prihvaćena s pozitivnim predubeđenjem, ono nije
odgovorilo ovim očekivanjima. Ovo razočarenje se
ne odnosi samo na zbrkani i kapriciozan stil Vilhelma II,
nego i na konstataciju da je pod njegovom
vlašću Nemačka oslabila.
Na tom nivou
Bizmarkov kult se može objašnjavati kao nostalgija za veličinom, ako ne
izgubljenom, a ono barem ugroženom. Vremena su
dovoljno sazrela da se na ovom promenljivom
terenu pojavi nada za „novim Bizmarkom".
Na ovom
stadijumu analize, izgleda da se još jednom stvara jaz između mita i istorijske
istine. Ako mnoštvo Bizmarkovih obožavalaca i nije toga dovoljno svesno,
veliki „sveštenici" njegovog kulta koriste
uspomenu na njega za ciljeve od kojih
većina nisu bili i njegovi ciljevi. Kada
se približavaju Vilhelmu II, s porukom da
nisu verni nasleđu nestalog velikana, to je
sigurno istina, ali ne u smislu u kome bi oni to želeli.
Presecajući veze s Rusijom, a zatim i
pokrećući Weltpolitik, Vilhelm je raskinuo
s Bizmarkovom opreznošću - raskid koji
je veoma brzo doneo posledice: od zabrinutosti do
protivljenja većine sila.
Bizmarkovi
sledbenici se dele u dva tabora. Gustav Štreseman (Gustav Stresemann)
predstavlja prvi. Najpre maksimalista, on veoma
brzo shvata da Nemačka ne poseduje sredstva
kojima bi se suprotstavila pobednicima. Pod
okriljem bizmarkovskog pragmatizma, on propoveda strategiju
smirivanja, s ciljem da se postepeno reši suštine
sporazuma. „Veličina Bizmarka", izjavljuje
u jednom govoru koji ima karakter programa, „nije
se nalazila ni u njegovim čizmama oklopnika niti u pesnici. Bizmark je znao da
pregovara na majstorski način sa stranim državama".
(Nastaviće
se)