Država protiv kulture

 

Otvoreno pismo Jelene Tinske ministru kulture

 

A, šta ako ministar umre?

 

Poštovani ministre za kulturu, jer je vaše ime nebitno. Za mene kao umetnicu bitna je vasa funkcija, vaš položaj, na kome ste da biste pomagali meni i ostalim kulturnim poslenicima, da biste imali vremena da nas primite, da nas saslušate i pomažete nam u našem teškom životu u kome je kultura nepravedno u zapećku. Naime, ja sam mogla da ćutim, da savijem glavu, da se pravim da se ništa nije dogodilo, da me nije vase ministarstvo oštetilo, povuklo za nos, ponizilo, odbacilo. Ali neću.

Naime, ako postoji Ministarstvo, a ministar umre ili bude zamenjen drugim službenikom, nikako ne sme da se dogodi, da je sve što je prethodni službenik uradio, odobrio, prosto puj pike ne važi, da sve dakle padne u vodu. Pišem pismo vama ministre za kulturu ko god da ste i poslaću dakle ovo pismo svima koji treba da ga pročitaju. Ovde se radi o meni. A radi se o svim umetnicima, molerima, inženjerima, doktorima i da ne nabrajam, o svima nama koji ne pripadamo vodećoj političkoj stranki ili uopšte nekoj stranci, jer mi nepripadnici nemamo nikakva prava u ovoj državi.

Kad jedan Ministar dođe, tačnije kad ga na taj položaj postavi vodeća politička stranka, on uvede svoja pravila, otpusti ljude prethodnika, zaposli svoje ljude. A ministarstvo nije svojstvo ministra. Takođe, ministar mora da bude na strani onih čije interese brani, po cenu suprotstavljanja vlasti, po cenu gubitka položaja.

Umetnikova biografija je njegova lična karta. Njemu ne treba partijska knjižica. Da pređem na stvar. Između ostalog ja sam pisac.Ne onaj koji placa da mu lzdaju knjigu. Naprotiv, izdavači mojih knjiga bili su poznati (Narodna Knjiga, Knjiga, Komerc, Publikum, Stylos, Portalibris, Filip Višnjić, Artprojekt, Beo Knjiga, Novi Književni, Krug...).

Napisala sam 12 knjiga. Poslednju sam predstavila na poslednjem Sajmu. Član sam Banatskog udruženja književnika i počasni član Udruženja "Duško Trifunović". Moj roman Vilhelmina predložen za književnu nagradu "Oskar Davičo" ušao je u najuži izbor od 14 knjiga. Neću se sad osvrtati na podatak da sam od 1979. te do 2000. godine, te nosila repertoar dečjeg pozorišta "Duško Radović" na radnom mestu glumica, da imam nagradu za najbolju glumačku kreaciju za ulogu Aske u predstavi "Aska i vuk", na PIF-u/Pupen international festival /, na svoju igračku karijeru.

Zadržacu se na svom problemu koji ste mi napravili Vi Ministre za Kulturu. Naime u februaru 2013., tadašnji državni Sekretar za Kulturu je odobrio mom Izdavaču 72.000 dinara za deo honorara za drugo izdanje moje knjige "Pogrešno pročitano". Nakon toga je tadašnji Ministar za Kulturu potpisao Ugovor sa Izdavačem da se meni, odnosno, Izdavaču uplati taj enormno veliki honorar da bi moja knjiga stigla na Sajam. Ali, avaj, Izdavač je umro. Savetovano mi je u ministarstvu da nađem drugog izdavača, da se sa njim napravi Anex Ugovora da moj odobreni novac omogući drugo izdanje moje knjige. Našla sam drugog izdavača. No gospodine ministre za kulturu vi ste odbili tu transakciju rekavši da treba ponovo da konkurišem. Kad sam zatražila sastanak kod vas, stigao je odgovor iz vašeg kabineta; "Ministar ne može da vas primi zbog brojnih obaveza unapred zakazanih" .

Inspirisana tekstom Dragoslava Bokana koji se odnosi na obaveze države i njenih organa prema narodu napisala sam vam ovo pismo. Uzgred, čitala sam da ste ukinuli nacionalne penzije. Ako već anulirate odluke prethodnih službenika, zašto onda ne oduzmete nacionalne penzije onima kojima svakako ne pripadaju, a dodelili su ih oni pre vas?

 Ako se pažljivo pročita odluka Vlade Srbije kojom se uvode nacionalne penzije u kulturi, videće se da se ta odluka nikada nije promenila, a poslednjih godina nakaradno je primenjivana. Ona nije doneta da bi bili nagrađivani multimilioneri i da bi bila nečiji orden ili statusni simbol. I predlagač i onaj ko je doneo odluku, dakle Vlada, imali su nameru da pomognu umetnicima koji imaju male penzije i žive ispod proseka.