Kontranapad
Perspektive
srpskog fudbala u svetlu roditeljske brige predsednika republike
Kadet Toma
Kadetska
fudbalska reprezentacija Srbije, nije uspela da se kvalifikuje na Evropsko
prvenstvo. Gol razlika je bila na strani Nemačke koja je u odlučujućem susretu
sa našim „orlićima" izborila potreban rezultat za učešće na predstojećoj
završnici kontinentalnog prvenstva za mlade talente. Naša perspektivna
generacija će čekati svoju šansu u juniorskoj konkurenciji. Razume se da to
nije neuspeh, niti tragedija srpskog fudbala, zbog čega se ovom susretu i
kvalifikacijama posvećuju redovi koje ispisuje Miroslav Vislavski, ugledni
sporstki radnik, publicista i Tabloidov urednik sporta
Miroslav
Vislavski
Naše mlađe
kategorije u različitim sportovima su po pravilu dobro plasirane u zvaničnim
međunarodnim takmičenjima pod okriljem evropskih ili svetskih sportskih
federacija. U fudbalu takođe.
Najsvežiji
primer je prošlogodišnji trijumf juniorske reprezentacije Srbije, koja je na
završnom turniru prvenstva Evrope u Litvaniji za igrače do 19 godina,
predvođena trenerom Ljubinkom Drulovićem, postala šampion Starog
kontinenta. Taj uspeh je bio i ostaje motiv svim nadolazećim generacijama da se
domognu najvrednijeg ostvarenja u konkurenciji mlađih kategorija. Sa tog
stanovišta i minule kvalifikacije za učešće na kadetskom prvenstvu Evrope, bile
su šansa da se uđe među osam najboljih i pokuša ponoviti rezultat nešto
starijih drugova. Razumljiva je mobilizacija ljudi iz Fudbalskog saveza Srbije
da u domenu svojih nadležnosti i mogućnosti doprinesu što boljem rezultatu i
plasmanu. U tom pogledu i domaćinstvo kvalifikacionog turnira je važan doprinos
u obezbeđivanju sportskih uslova za dolazak do najvišeg cilja.
Poslednja utakmica
naše selekcije sa Nemačkom, očekivana je kao moguća utakmica odluke. Možda je
zato određen i stadion Vojvodine u Novom Sadu kao poprište na kome su naše
mlađe selekcije tradicionalno bile domaćini svojim vršnjacima iz raznih zemalja
još od 2001. godine. Naime, Novosađani su još početkom novog veka pokazali da
su odlični organizatori i da su sposobni da privuku veliki broj gledalaca koji
su umeli da stvore izuzetan ambijent i pozitivnu atmosferu koja je bila od
velike pomoći našim selekcijama. Počelo je sa po 10.000 gledalaca na utakmicama
mladih reprezentacija, tada Jugoslavije, kada su protivnici bili Slovenija,
Švajcarska, ili 6000 gledalaca na utakmici juniorskog sastava protiv Slovačke.
Sve su to bile sjajne predstave u kojima su naši, još nedovoljno znani
reprezentativci postizali dobre rezultate.
Od tada su
Novi Sad i stadion Vojvodine bili talični našim selekcijama. Do zastoja je
došlo pre nekoliko godina, nakon nesporazuma na relaciji Novi Sad - Beograd, FK
Vojvodina i Fudbalski savez Srbije. Predsednik Vojvodine u to vreme, Ratko
Buturović je odbio da ugosti juniore Srbije zbog neslaganja sa tadašnjim
predsednikom FSS Zvezdanom Terzićem. Posle izvesnog vremena, mlađe
selekcije su se vratile u Novi Sad. Šta više, za vreme selektorovanja Siniše
Mihajlovića i najbolja selekcija je odigrala dve utakmice u glavnom gradu
Pokrajine u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2014 sa Škotskom (2:0) i
Velsom (6:1). I oproštaj rekordera sa 103 nastupa za nacionalni tim,
legendarnog Dejana Stankovića, organizovan je u prijateljskom meču sa
Japanom u Novom Sadu, koji su "orlovi" dobili sa 2:0!
Na žalost
ljubitelja fudbala, stadion Vojvodine nije potvrdio tradiciju uspešnih
rezultata po naše selekcije na utakmici odluke kadetske selekcije Srbije za
odlazak na prvenstvo Evrope, iako je bio primeren ambijent sa oko 4000
gledalaca. Nerešen rezultat 1:1 nije bio dovoljan za uspeh u kvalifikacijama.
Sa te strane, zaborav će da prekrije i ovu kao i mnoge druge utakmice koje su
mogle biti upamćene u istoriji srpskog fudbala.
Ono po čemu
bi se ipak, mogle pamtiti utakmice naših kadeta u neostvarenim kvalifikacijama,
jeste nesvakidašnji i neobičan gost visokog ranga za ovaj nivo sportskog
događaja.
Predsednik
Republike Srbije, Tomislav Nikolić je prisustvovao utakmici prvog kola
kvalifikacionog turnira sa Republikom Irskom (2:1), kao i trećeg kola sa
Nemačkom (1:1). Njegovo prisustvo i podrška koju je dao svom sinu Branislavu,
koji predvodi kadetsku reprezentaciju Srbije, nije bilo dovoljno da podigne
adrenalin našim "orlićima", koji bi ih doveo do pobede i plasmana.
Nerešen ishod je ostvaren i protiv Grčke početkom oktobra prošle godine u prvom
krugu kvalifikacija koje su naši mladići uspešno prebrodili, kada je na Banjici
bio prisutan i Predsednik Srbije.
Biti predsednik
jedne države podrazumeva odricanje od onoga što je privatni život, afinitet,
interes ili motiv. On je institucija koja podleže pravilima i državnom
protokolu. Tomislav Nikolić je u više navrata pokazao svoju privrženost i
pripadnost sportu. To je nešto što ga čini jednostavnim, prirodnim i
"običnim čovekom" kako umeju da ga oslikaju oni koji su
impresionirani njegovom jednostavnošću. Razume se da mi nije namera da mu
osporavam pravo roditelja da bude uz sina u važnim trenucima njegove karijere,
pa tako ni njegove "navijačke" strasti i simpatije za selekciju koju
predvodi Branislav Nikolić.
Moje
zapažanje se odnosi na njegovo tretiranje kao Predsednika Srbije na ovim
utakmicama. Ako je u tom svojstvu bio na tribinama uz kadetsku selekciju
Srbije, onda se postavljaju neka druga pitanja principijelne prirode. Prvo je -
ko odlučuje o pojavljivanju Predsednika države na sportskim priredbama, kog
ranga i kakvog karaktera? Imaju li pravo kadeti u drugim sportovima da dočekaju
i pozdrave Predsednika države na njihovim utakmicama i hoće li državni protokol
dozvoliti Predsedniku države da ide na priredbe koje ne priliče tom rangu
funkcije koju obavlja?
Da li je
njegovo vreme državnika toliko fleksibilno da može da ide na bilo koju
utakmicu, ma bila ona koju vodi njegov sin? Naravno da se to neće dogoditi, a
koliko je njegovo vreme dragoceno, pokazuje i primer da je Evropske prvake u
juniorskoj konkurenciji koje je predvodio Ljubinko Drulović, primio tek mesec i
po dana nakon postignutog istorijskog rezultata za Srpski fudbal! To je
dovoljno vremena da padne u zaborav i tako veliki uspeh. Uz to, nepoznanica je
ko je ugovorio prijem kod Predsednika države za Evropske prvake - da li
protokol ili sin Branislav? Ovakvi primeri pokazuju odsustvo protokola i
državničkog dostojanstva, a to u prenosnom smislu pokazuje (ne)ozbiljnost
državne funkcije i sistema u državi.
Zar nije
logično da se pojavljivanje Predsednika države na jednoj priredbi, ma kakvog
karaktera, ali u ovom primeru sportskog, isprati sa bliskim saradnicima. Ako
nema objašnjenja da na utakmici kojoj prisustvuje Predsednik države, ne
prisustvuje resorni ministar Vanja Udovičić, šta objašnjava odsustvo
gradonačelnika Novog Sada Miloša Vučevića? Kako to da domaćin grada nije
prisutan tako važnom sportskom događaju na kome prisustvuje Predsednik države,
koji je uzgred do izbora na prvu funkciju u državi, bio stranački lider
gradonačelniku Srpske Atine.
Zanimljivo je
takođe da je dolazak Predsednika države na utakmicu u Novi Sad najavljen
domaćinima dan uoči odigravanja utakmice. Podsećam, da je ovo godina u kojoj Stara
dama iz Novog Sada slavi sto godina postojanja. Takav jubilej najstarijeg
srpskog superligaša je bila prilika državnom protokolu da pripremi rukovodstvo
FK Vojvodina na doček visokog gosta.
Još više, ako
je Predsednik države "narodni čovek" da njega pripremi i osmisli
sadržaj protokolarne posete jedinom stogodišnjaku u fudbalskoj eliti Srbije.
Vojvodina zaslužuje u svakom pogledu da ima tretman poštovanog kluba, bez
obzira na povremene turbulencije kojima je bila izlagana u vekovnom životu.
Ima pravo da
je podrže i pomognu državne institucije i visoki državni funkcioneri, barem
onoliko koliko pokazuju brigu kada se radi o bilo kojim pripadnicima sportskih
društava Crvene zvezde i Partizana u kolektivnim loptačkim sportovima.
Zaslužuje i ima pravo zbog toga što je njen jubilej, ujedno jubilej srpskog
sporta, zbog svog ogromnog doprinosa u istoriji našeg fudbala i sporta u
celini. Ovako kako je bilo, pokazuje da se toj dimenziji ambijenta u kome je
kadetska reprezentacija Srbije pokušala da ostvari vrhunski cilj ove generacije
talentovanih mladića, nije poklanjala gotovo nikakva pažnja.
Teško je
zamislivo da će se nakon slikanja sa dresom novosadskih crveno belih koji je
predsedniku Tomislavu Nikoliću u znak gostoprimstva uručio Milenko Jokić,
predsednik Vojvodine, ponovo upriličiti situacija da Predsednik države poklanja
svoje vreme predstavnicima FK Vojvodina. Zato je bio trenutak da Predsednik
države uputi poruke novosadskoj Vojvodini, njenim brojnim pripadnicima i
istoriji.
Ako već o
tome nije brinuo protokol predsednika Republike, razložno je pitati gospodu iz Fudbalskog
saveza Srbije zašto nisu oni bili u inicijativi i pobrinuli se da njegova
poseta i boravak u VIP loži na tribinama stadiona Vojvodine bude iskorišćen u
nekom širem interesu koji se zove - stogodišnjica Fudbalskog kluba Vojvodina.
Tada bi i roditeljska briga Tomislava Nikolića bila racionalnije posmatrana, a
njegov dolazak ne bi bio privatne prirode.
Ljubitelji fudbala
i prijatelji FK Vojvodina bi to dobro razumeli i odobrili. Da ne kažem šta bi i
na koji način značilo da je Tomislav Nikolić uz mnoge druge koje odlikuje,
često iz samo njemu znanih razloga, odlikovao FK Vojvodina. Da je na poklon -
dres Vojvodine, odgovorio nekim prigodnim ordenom. Bio bi to gest poštovanja i
državničkog odnosa prema slavljeniku, koji i sam luta u kriterijumima, sadržaju
i načinu obeležavanja svog vekovnog postojanja. Kakva li je samo grehota što se
takvi jubileji dešavaju i obeležavaju na nedostojan način, danas u zemlji čuda
na koju nas podseća stvarnost države Srbije, ali i postojeća infrastruktura
Kluba koji slavi jedinstven jubilej kakav niko iz njegove današnjice neće više
doživeti.
Osvrt na
požutelu knjigu od pre pola veka kada je Vojvodina slavila pedesetogodišnjicu
postojanja dočarava da su takvi trenuci obeležavani na sadržajniji način, da su
država i njene institucije bile dostojne i takvih trenutaka. A državnici i
visoki funkcioneri tog uzvišenog vremena su imali i dostojanstveniji odnos
prema činu koji nije samo jubilej slavljenika već i države u kojoj ostvaruje
svoju istorijsku misiju i ulogu.
Jedan od tih
povoda je poslužio jednom mnogo autoritativnijem državniku od današnjeg
Predsednika Republike, Predsedniku jedne mnogo veće države od ove današnje,
roditelju koji nije mešao privatne sa državničkim poslovima niti gurao svoje
sinove ili unuke tamo gde im mesto nije, da odlikuje Vojvodinu visokim ordenom
iz tog vremena i sistema - Ordenom bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem za
naročite zasluge za unapređenje fudbalskog sporta i razvijanje naprednih ideja
među sportistima u duhu bratstva i jedinstva među našim narodima i
narodnostima. Bila su to neka druga vremena i drugi vrednosni sistem...