Istočni front

Predstavnice slabijeg pola mogu da zaustave mržnju, ali i da je rasplamsaju sa novim žarom.

Žensko lice rata

Bolno i teško mi je da pišem ove redove, ali ih ipak pišem. Inače, ne razumem rat koji se vodi u Ukrajini. Ali, ako ga ne razumem, to ne znači da će prestati. Video sam mnogo pogibija vojnika. Bilo je i bolno i žalosno, ali sam mislio: ipak su to muškarci, vojnici, oficiri, zaštitnici zemlje. Ali, onda sam ugledao simpatičnu lepoticu. Bez ogrebotine, bez rane, jednostavno leži usred cvetne leje. Savio sam se da bolje pogledam. O, Bože! Na slepoočnici se videla rupica sa zgrušanom krvlju - pogodak snajperiste. Izašla je u baštu da zalije cveće. A snajperistu teško da mogu da nazovem muškarcem...

Viktor Hlistun

(dopisnik iz Moskve)

Šta imaju umesto srca

Video sam razne žene koje su na neki način uključene u rat. Na frontu se ne dešava samo pucanje i ubijanje. Tamo se proverava kakav je ko čovek: da li je dobar ili loš, nežan ili grub... tamo se proverava čak i njegova politička pripadnost. Nedavno mi je do ruku došla knjiga o ženama u Trećem rajhu. I odmah posle toga, dogodila se tzv. klanica u Odesi. Zamislite kako mlade devojke sipaju benzin u flaše (pripremaju „molotovljeve koktele") sa smehom, veselo. A zatim ti „kokteli" lete na ljude koji su se našli u klopci (u zgradi Doma sindikata u Odesi). Ne mogu da sudim šta je bilo u glavama tih devojaka, ali tačno znam: te reči i osmesi nisu se našli na licima mladih devojaka bez uticaja njihovih mentora, deputata Vrhovne rade.

Pažljivo pročitajte sledeće reči o onima koji su izgoreli u odeskom Domu sindikata: „...Veterani Drugog svetskog rata sa Georgijevskim lentama su likvidirani. Neka gore u večnom paklu."

Takve šokantne izjave nije dao bilo ko, već deputati Vrhovne rade koji su otvoreno podržavali delovanje ekstremista povodom dešavanja u Domu sindikata. Izjave su se nedavno pojavile na internetu. Irina Farion, puna mržnje, pozdravlja požar rečima: „Bravo", a fudbalski navijači, fanatici, koji su učestvovali u ovom pokolju, prozvali su ga dostojnim produžetkom dela velikih nacionalista. Inače, Irina Farion, deputat partije Sloboda, u parlamentu se bavi pitanjima visokog obrazovanja. Narodni deputat Slobode, Irina Farion obratila se Ukrajincima sa pozivom da promene uloge - iz žrtava u borbi za Ukrajinu u - „podvige u ubistvu neprijatelja". Poziv je postavila na svom blogu na sajtu Ukrajinske istine.

Partija Sloboda može da se pohvali skandaloznom ženom kao što je Irina Farion, a adut partije UDAR je spisateljica Marija Matios. Po broju skandala i uvreda, naravno, književnica još treba da radi da bi stigla Farionovu, ali je i ona dobro počela. Podsećamo da je 2011. godine Ana Sinjkova, studentkinja i učesnica nacionalističke akcije na Grob neznanog junaka, ispržila jaja na Večnom plamenu koji gori u čast vojnika u Kijevu. Na ovaj način je ona izrazila protest protiv heroizacije boraca koji su poginuli u Drugom svetskom ratu. Nakon pola godine, Ana Sinjkova je osuđena na tri godine zatvora i dve godine uslovno. Ukrajinska spistaljica Marija Matios branila je ovu devojku, diveći se njenom bogohulnom postpupku. Tada je Matios uporedila obelisk na spomeniku neznanom junaku sa muškim polnim organom. Šta reći - bolesna devojka, treba da se leči. Nažalost, danas u Ukrajini oko 40% ljudi se zalaže za produžetak rata protiv Donjecka i Luganska. Ove ljude, a posebno žene-majke, ovaj jad još nije pogodio.

Nemica sa dobrovoljcima

Margarita Zajdler je stigla odmah, čim su kijevske vlasti započele tzv. ATO - antiterorističku operaciju. Njoj, Nemici, odmah je postalo jasno ko su borci tzv. nacionalne ukrajinske garde, da su oni još gori od fašista i da je moguće pobediti ih samo silom. Margarita Zajdler je stigla iz Nemačke da se bori protiv fašizma. Ova žena radi u informacionom štabu dobrovoljaca Donbasa kao novinar i govori ljudima istinu o tome šta se dešava na istoku Ukrajine. Ona veoma dobro shvata koliko mnogo laži se danas izliva na obične evropske građane.

- Ovde sam videla zastrašujuće stvari - kroz suze govori Margarita novinarima. - Tugujem i nadam se da će mi Gospod dati razuma da o svemu što se događa napišem istinu. Molim se, verujem.

Zajdlerova je prihvatila pravoslavlje pre 15 godina. Ona je rasla u Nemačkoj, zato i zna šta je to nacizam. Margarita je odmah shvatila i napisala: „Moja zemlja se, voljno ili ne, nalazila pod fašističkim jarmom ili pod nekakvom crnom hipnozom. Zbog toga je ona sama propatila i zbog toga su i drugi narodi propatili. Koliko nesreće je doneo fašizam!

- A svetu Rusiju sam odmah zavolela, čim sam se krstila. Za mene je ona nedeljiva. Uznemirena sam zbog toga što se sada dešava, što ubijaju Ruse. U toku je rat protiv mirnog stanovništva, žena i dece. Mi smo obišli mesta u kojima su bombama pogođene stambene zgrade: oni namerno gađaju mesta gde žive ljudi. Zar to nisu fašisti?!

Zbog problema sa svetlom, Margarita mora da radi napolju, ali u tome ne vidi nikakav problem. Po rečima ove žene, najvažnije je da se pobedi, a uslovi života nemaju naročiti značaj. Margartia Zajdler postala je dobrovoljac snaga odbrane Donjecke Narodne Republike.

Lepa i snažnog duha, ova žena je rođena u Nemačkoj, u običnoj luteranskoj porodici. U mladosti se bavila ekstremnim sportovima. Dugo je pokušavala da pronađe smisao života i... Boga. Jednom prilikom, kada je ušla u katoličku crkvu, shvatila je da „tamo prebiva neživi Bog". U protestantskom hramu koji je „podsećao na klub", osetila je da je tamo „Bog još manje živ". Na odmoru u Turskoj upoznala se sa Ukrajincima iz Minhena. U treću nedelje Velikog posta (koja se naziva Poklonjenje krsta) našla se u pravoslavnom hramu. I ovde je, konačno, zaplakala jer je osetila stvarno prisustvo živog Boga.

Desetak godina Margarita je živela u Ukrajini, dobila je blagoslove od nekoliko velikih staraca, neko vreme je čak provela i u manastiru... Ukrajinski nacionaliziam se razvijao pred njenim očima. Bilo je trenutaka kada se prepun Majdan okretao oko nje. Prirodno, kao dubokoverujuća, ali i preduzimljiva osoba, ova Nemica je postala član Narodnog veća Ukrajine. U februaru prošle godine čudom se spasla iz Doma oficira koji su demolirali banditi tzv. Desnog sektora.

Margarita je jako zavolela Rusiju, rusku zemlju, svetu Rusiju, i ne shvata zašto su Rusija, Ukrajina i Belorusija tri različite države. Veoma bi volela da postane državljanin Rusije, njena dokumenta se trenutno nalaze u Federalnoj migracionoj službi. A ona sama piše za Nemačku o tome što se dešava u Donbasu. Piše istinu koju mnogi njeni zemljaci ne znaju.

Dobrovoljcima se pridružila još u Slavjansku. Da štiti svetu Rusiju. I nije slučajno što se upravo tih dana iznad izvršnog odbora ovog grada podigla u nebo sa zastavom Novorusije i kopijom zastave pobede sa likom spasitelja, pod kojim su se borili naši preci na Kulikovom polju. Pokrivena ruskim simbolima vere i istrajnosti, nemačka pravoslavka se danas obraća nama:

- Dobro sam razmislila o svojim postpupcima i jednostavno nisam više mogla mirno da sedim i gledam kako ukrajinski nacionalisti uništavaju mirne gradove Donbasa, samo zato što ljudi tu ne žele da žive pod njihovom vlašću. Moji prijatelji pokušavali su da me odgovore, ali duša je osećala da ne treba da ih sluša, već da treba da idem i nesebično pomognem. Treba razumeti da sadašnja pojava fašizma nema svoje korene u Ukrajini, već opet u Nemačkoj, u Zapadnoj Evropi, u SAD. Ukrajinski radikalizam su veštački, namerno i pažljivo gajili. I finansirali. Dovoljno je setiti se politike Angele Merkel i njene podrške prevratu u Kijevu.

- Pre skoro 150 godina, knez Oto fon Bizmark je utvrdio da je Rusija faktički nepobediva, ali je on osmislio način kako je moguće pobediti je: treba podeliti jedinstveni, veliki ruski narod, odeliti maloruse od velikorusa, stvoriti mit „ukrajinstva", otcepiti ih od svog korenja, od svoje istorije i posejati mržnju među njima. U poslednjih sto godina vlade zapadnih zemalja su marljivo ispunjavale ovaj specijalni zadatak i to, nažalost, uspešno.

- Još u Nemačkoj sam kategorično bila protiv fašizma, žao mi je bilo što su neki moji preci ratovali protiv Rusa. Nakon krštenja i prelaska u pravoslavlje, često sam išla u hram Vaskrsenja Hristovog koji se nalazi na teritoriji bivšeg konclogora Minhen - Dahau. Tamo je čamio u zatvoru jedan od najvećih svetaca našeg vremena, Sv. Nikolaj srpski. On je upravo tu napisao svoje veliko delo, Kroz tamnički prozor. Tada nisam mogla ni da pretpostavim da će se istorija ponoviti, da će opet zmija fašizma podići svoju odvratnu glavu. Ali, uverena sam da ćemo, uz Božju pomoć, zgaziti tu glavu.

Treba shvatiti da se ovde vodi borba protiv pravoslavlja, a ne samo protiv svog sopstvenog naroda. Zato je i šef ukrajinske obaveštajne službe Nalivajčenko izjavio da se ovde bore pravoslavni fanatici i ekstremisti koje treba uništiti. Isto je izjavio i zakleti „prijatelj" Rusije, Bžežinski. I sada namerno gađaju naše pravoslavne hramove. U Slavjansku može da se vidi porušena kapela pored hrama Sv. Serafima Sarovskog... Duša krvari!

Ne prestaje da me iznenađuje to što, bez obzira na svakodnevno granatiranje, život ovde i dalje ide svojim tokom, prodavnice i pijaca rade, ljudi mirno idu svojim poslom po ulicama. Istinu govori arhimandrit Rafail Berestov kada kaže: „Dobrovoljci Donjecke Narodne Republike ratuju za Hrista i sa Hristom, a ko da svoj život u toj borbi, stići će u Carstvo Nebesko čak i bez teških iskušenja (mitarstva)."

Humanitarni puk

Čini se da u ratu nema mesta za žene, da je rat - muški posao. Ali, nije sasvim tako. Posebno nije onda kada tvoju zemlju napadne neko ko je došao sa strane i ko ima loše misli. Evo i primera. Kada su počele borbe za Lugansk, hiljade žena je zamolilo lokalne snage (dobrovoljce) da im se prirduže i pomognu na neki način svojim očevima, braći. U Slavjansku, u vreme kada su se tamo vodile najžešće borbe, žene su smislile tzv. volenterski humanitarni puk. Kakav je to puk? Evo šta kaže jedna dobrovoljka: „Naš zadatak je da pratimo kakvo je stanje u bolnicama, sirotištima, čak i u zatvorima. Zatim, da pratimo sve ono što se tiče porodica sa više dece, starih ljudi koji žive sami, invalida, veterana. Mi proveravamo sve, posebno bolesne, stare, one koji ne mogu da se kreću ili ranjenike koji krvare. Na osnovu rezltata našeg praćenja, raspoređuje se i kontroliše dostava humanitarne pomoći koja stiže iz Rusije ili koju donose obični ljudi. Ceo ovaj važan i potreban posao rade žene. Ponekad se radi i pod bombama ukrajinskih nacista. A bomba ne gleda gde će pasti.

Sa automatom i varjačom

Ako kažete da oružje ne pristaje ženskim rukama, možete dobiti i ćušku. U svakom slučaju, to će žene silno uvrediti. Rat je opšta stvar. „Ako pobedimo neprijatelja, takav boršč ću skuvati - prste da poližeš." Na kontrolnim punktovima i sada jelo najčešće pripremaju žene, sa varjačom u ruci, a automatom okačenim preko leđa. Takva im je oprema, takoreći municija.

Veliki deo žena čini medicinsko osoblje. O njima neću govoriti, samo zato što ni suze, ni hartija, ni svi kompjuteri na svetu ne mogu da opišu njihov bol i stradanje. Nemoguće je izmeriti koliko suza su prolile medicinske sestre u svim ratovima na svetu. I sve žene. Lekari, medicinske sestre...

Ženska, može se reći, elita - lepši pol sa oružjem u rukama. Prvo, treba naučiti rukovati oružjem tako da se bude bolji od neprijatelja. Drugo, takve fizičke napore ni svaki muškarac ne može da izdrži.

Znam da žene ratuju i na jednoj i na drugoj strani. Neću se baviti pitanjima morala, ko je od njih u pravu a ko nije. Samo ću navesti dva odlomka iz priča žena i sa jedne i sa druge strane.

Olesja iz odreda prourskih snaga (dobrovoljaca): „Tako je to u vreme rata. Oni dolaze na tvoju zemlju, ne pitajući te. Do ovih događaja bila sam samo obična žena, domaćica. Volela sam da se doterujem. Pre nekoliko dana otišla sam kod frizera u Donjecku i primetila da me jedna mušterija gleda širom otvorenih očiju i sa divljenjem. Ispostavilo se da sam došla kod frizera sa sve puškom."

A evo šta kaže dobrovoljka Jekaterina koja ima samo 21 godinu: „U početku sam učestvovala u borbenim dejstvima kao medicinska sestra, ali ubrzo sam uzela oružje u ruke. Da, morala sam da ubijam. Ali, to je bilo u samoodbrani. Oni su napadali nas, a ne mi njih. Oni šalju ovamo momke koji nas ubijaju i koji i umiru. Kriju se iza njihovih leđa. Reč je prevashodno o mladim ljudima koji su pozvani u vojsku i koji nisu imali izbora."

Zaštitnica Majdana - ova žena se boji da otkrije ime, ali ratuje. Član je tzv. ženskog bataljona samoodbrane. Evo šta kaže: „Razumem da će me doživljavati kao borca protiv separatizma, a ne kao ženu. I shvatam da me mogu ubiti. Zato je uvek važno držati oružje pri ruci."

Informacije radi

U Ukrajini obavezi mobilizacije podležu žene uzrasta od 25 do 50 godina. Ove, 2015. godine, i njih će mobilisati. Eto kakav je poklon generalštab ukrajinske vojske dao ženama.

Prvi zamenik načelnika glavne uprave za odbranu i planiranje mobilizacije Generalštaba Oružanih snaga Ukrajine, general major Vladimir Talalaj je, istina, učinio jedan ustupak lepšem polu: „Između muškaraca i žena postoji jedna razlika. Starosna granica za rezerviste, kada je o građankama ženskog pola reč je do 50. godine. Istovremeno, za muškarce ova granica je 60 godina."

Primećujemo da do 50. godine u rezervi mogu da budu žene sa oficirskim zvanjima, dok je za ostale činove ovaj uzrast 45 godina.

Ovo nije šala

Na belim majicama koje nose devojke piše: „Ne daj Rusu!"

Akciju pod ovim sloganom organizovale su ukrajinske prostitutke koje dolaze u Rusiju na rad. Rat im ne smeta, jer u Rusiji nema rata, u Rusiji se ne puca.

Noć sa jednom od ovih devojaka košta od 50 do 100 dolara.