Otkrivamo

Skrivena biografija Željka Sertića, neškolovanog, ali poslušnog ministra

Do visokog zvanja, bez ikakvog znanja

Vučićev "veliki reformator", ministar privrede Srbije, Željko Sertić, stigao je do vrha vlasti, preko Privredne komore Srbije, kao nepoznat privrednik iz Novog Sada, koga šalje njegova partija! Nije čak bio poznat ni Regionalnoj privrednoj komori u Novom Sadu, a za njega niko nije znao ni u Privrednoj komori Vojvodine! Iznenađenje je bilo potpuno. Laži o njegovom obrazovanju idu toliko daleko da je privatni fakultet "Union'' postojao tek dve i po godine, kad je Sertić, navodno, već tamo diplomirao na studijama koje traju četiri godine! Po svemu sudeći, sav njegov "visokoškolski" učinak svodi se na tri ispita jedva položena sa šesticom, za deset godina "studiranja". Ali, to mu ne smeta da kao jedan od ključnih poluga Vučićevog režima, Srbiju danas vodi u potpunu propast

Igor Milanović

Studentski put ministra privrede Željka Sertića je mala tragikomedija. Jednako je i smešno i opasno. Jer, čovek je danas, ni manje ni više, ministar privrede u Vladi Srbije. Studentske dane otpočeo je deceniju i po nakon što je završio srednju elektrotehničku školu, ali mu ta rabota nikako nije išla ni na Višoj školi koju je upisao, pa ni posle na državnom fakultetu. Za desetak godina jedva je uspeo da položi tri ispita. Ali, i to mu je bilo dovoljno da postane prvo predsednik Privredne komore Srbije, zatim ministar privrede u Vladi Srbije.

Da nije bilo privatnog fakulteta, ko zna da li bi ministar danas imao diplomu, koja nije stečena znanjem i studiranjem. Naime, ministar privrede je studije upisao u 36. godini, i to na Visokoj poslovnoj školi strukovnih studija u Novom Sadu (tada Viša ekonomska škola u Novom Sadu), 2002. godine.

Prvi ispit, poslovnu matematiku, Sertić je položio sa šesticom 1. februara 2003. godine, a dve nedelje kasnije, 15. februara 2003. godine, takođe sa najnižom ocenom (6), položio je i osnove mikroekonomskih analiza. Svoj treći ispit Sertić je položio, bez iznenađenja, ponovo sa šesticom, 15. aprila 2004. godine, i to predmet okruženje poslovanja. Dakle, to je sve što je ikada od ispita položio na fakultetima!

Iako je na dvogodišnjim studijama bilo ukupno 18 ispita, sadašnji ministar se zaustavio nakon trećeg, te se njegovo studiranje u toj prosvetnoj instituciji, nakon jedne decenije studiranja, neslavno završilo sa tri položena ispita!

Ipak, Sertić nije odustajao, pa je, ubrzo upisao Fakultet tehničkih nauka u Novom Sadu (studirao menadžment) gde se još gore pokazao, jer nije položio nijedan jedini ispit!

Pet i po godina, predsednik Privredne komore Srbije je bio Miloš Bugarin. Na to mesto došao je iz direktorske fotelje PKB. I on je u PKB ostvario katastrofalne rezultate, a o njegovim neuspesima objavljena je i Bela Knjiga o poslovanju PKB, autora Nikole Lazića. Međutim, ona je ostala van dometa javnosti, jer je vladala Demokratska stranka, koja je Miloša Bugarina, svog simpatizera, postavila prvo za direktora PKB, zatim za prvog čoveka srpske privrede. Nagrada za neuspešno vođenje PKB bila je - udobna fotelja PKS.

Ostavku je podneo na šestoj sednici Upravnog odbora PKS 28. marta 2013. godine. Istog dana održana je i Skupština PKS na kojoj je na njegovo mesto postavljen Željko Sertić, navodno iskusan privrednik (bez biografije, u 47. godini života) sa stažom od dve i po decenije u firmi gde je on bio jedini zaposleni!?

Kad je došao u PKS uoči samog izbora, današnji srpski ministar privrede je rekao da ga njegova Partija (SNS) šalje u PKS. Na parčetu papira lošim rečnikom i bez tehnike kucanja naveo je nekoliko podataka iz svoje biografije. Iako je bio iz Novog Sada, niko ga nigde ni poznavao niti je znao da postoji tako iskusan privrednik, sa svojom firmom gde ima čak jednog zaposlenog, a to je on! On je praktično u PKS došao kao ,,iskusan'' privrednik, sa 47 godina života, ali bez biografije! Njegov dolazak za predsednika PKS mu je bio i prvi ulazak u tu instituciju!

Međutim, dolaskom u PKS ubrzano počinje da "stiče iskustvo". Najveći deo vremena je provodio putujući po svetu, pa samo za nekoliko meseci rada u PKS postaje - Najevropljanin...

Za samo dva meseca. Sertić "stiče biografiju", a glasilo PKS "Korak" mu objavljuje više od 30 fotografija (koga je primio i gde je gostovao). Međutim, i list PKS je čekao dva i po meseca, dakle sredinu juna 2013. godine, da bi Sertić kao ,,iskusan privrednik'', stekao iskustvo, i upoznao ljude, pa da ima šta da se objavi u listu. Jer, biografija mu je pre dolaska u PKS bila prazna...Nije bilo šta da se iz nje prenese u javnost!

Njegovi planovi za vođenje srpske privrede bili su zasnovani na tome što je 25 godina vodio svoju firmu sa jednim zaposlenim, a to je bio on... Govoreći na Skupštini koja ga je izabrala između jednog kandidata, a to je bio samo on, Sertić je naglasio da je došao zbog toga kako bi na tom stečenom iskustvu (vođenju firme sa jednim zaposlenim, a to je on) učinio da PKS postane "nacionalni lider u promovisanju i zaštiti interesa srpske privrede, a čitav komorski sitem harmonizovan i uređen tako da bude kičma ekonomskog sistema u zemlji".

Sa ovakvih visina, počeo je da "izražava nadu" da će komorski sistem opstati, ali i da mora biti reformisan. Jer, on je došao u PKS u vreme kada je bilo uvedeno dobrovoljno članstvo, ali se to nije osetilo na finansijskim prihodima u PKS. Tako je on u PKS došao kada je ona imala 156 godina postojanja. Sertić je stigao kao nepoznat privrednik iz Novog Sada, koga šalje njegova partija! Nije čak bio ni poznat Regionalnoj privrednoj komori u Novom Sadu, a za njega niko nije znao ni u Privrednoj komori Vojvodine.

Nakon nekoliko neslavnih studentskih godina, prilikom dolaska na funkciju prvog čoveka PKS, Sertić je sa sobom poneo diplomu privatnog beogradskog Fakulteta za poslovno industrijski menadžment "Union". Do danas je nepoznanica kada je Sertić upisao taj fakultet i koliko dugo je na njemu studirao. Naime, privatni fakultet "Union'' je postojao tek dve i po godine, kad je Sertić, kao, diplomirao na studijama koje traju četiri godine!

Tragikomično zvuči da je dolaskom Sertića u PKS formiran Nezavisni sindikat. Put napredovanja je bio da se pozivaju oni koji nisu članovi sindikata, potom i članovi da promene, sindikalnu organizaciju, da se on omasovi. Kada se postane član Nezavisnog sindikata, za nekoliko dana potom se dobije bolje radno mesto, veća plata, počinje napredovanje.

Primer je današnji predsednik Privredne komore Beograda Milivoje Miletić. Nekadašnji visoki kadar SPS-a, direktor kombinata i predsednik opštine iz Loznice. Sa mesta direktora Biroa direktora za regiuonalnu saradnju postavljen je za savetnika predsednika PKS i dobio devet resora da vodi. To je posao za potpredsednika, ali da bio bio potpredsednik to mora da odluči Skupština PKS. Međutim, Sertić mu je za nagradu, kao čoveku od poverenja i menjanje partije, dao sva ovlašćenja potpredsednika, jedino nije mogao titulu, zvanično! ...

O ugledu ministra privrede Željka Sertića, najbolje govore ocene uglednog ekonomiste, akademika dr Mlađena Kovačevića koji kaže:

,,...Ministar privrede bi trebalo da ima neki autoritet kod privrednika, da je postigao nešto u svom biznisu, ali i ugled u akademskim krugovima. On pak to svakako nije. Ponižavajuće je za struku da Sertić priča o merama ekonomske politike''.

Noćna mora, Privredna komora

PKS je postala ''Ustanova za uzgoj nesposobnih sa predsedničkom platom''.Vraćanje obaveznog članstva u Privrednoj komori Srbije nije samo novi udar na ionako finansijski slabu privredu zemlje, već predstavlja nov način kako da se novac prebaci u džepove odabranih.

Rad PKS-a je netransparentan, izrada predloga izmena Zakona o komorama bila je skrivana od javnosti, a isključivi razlog za postojanje Komore jeste da nesposobni lezilebovići imaju mesečne prihode u rangu predsednika Republike.

Dok sa jedne strane najavljuje stvaranje boljeg poslovnog okruženja kako bi se pokrenule investicije u Srbiji, Vlada na čelu sa Aleksandrom Vučićem čini sve kako bi ugušila i ono malo privredne aktivnosti koja je opstala do danas. U ovom trenutku privreda je opterećena sa preko 550 parafiskalnih nameta, a sprema se još jedan harač.

Pred sam kraj 2015. godine čelnici Privredne komore Srbije su privrednike „obradovali" vraćanjem obaveznog članstva svih privrednih subjekata u ovom udruženju. Pre tri godine je Mlađan Dinkić ovu obavezu ukinuo i to je bio jedini njegov potez koji je koristio privredi. Aktuelni ministar privrede Željko Sertić na ovu funkciju je dospeo upravo sa mesta predsednika PKS-a, a poznavaoci prilika tvrde kako on planira da se tu i vrati, pa sada samom sebi kroz uvođenje obaveznog članstva namešta solidan izvor prihoda.

„Mreža za poslovnu podršku" (BSN) iz Beograda upozorava da ponovno vraćanje obaveznog članstva može da bude pogubno po srpsku privredu već sada opterećenu raznim nametima i problemima. Privreda Srbije je 2014. godinu završila sa 1,1 milijardom evra gubitaka, a u proseku svaka firma u Srbiji zadužena je u vrednosti od 187 odsto svog osnivačkog (početnog) kapitala, tvrde iz ovog udruženja.

Trenutno članarina u PKS-u iznosi 800 dinara mesečno (za preduzeća sa manje od 10 zaposlenih), odnosno (za preduzeća sa više zaposlenih) 0,19 odsto od bruto zarade isplaćene za tekući mesec. Po podacima BSN-a u 2014. godini je na ovaj način sakupljena suma od oko pet miliona evra, što nikako nije za zanemarivanje.

Prema izveštajima istog udruženja, za plate zaposlenih u 2014. godini je PKS planirala da isplati više nego što je prihodovala od članarine: čak 640 miliona dinara!

Prema informatoru PKS-a iz juna 2014. godine zarada potpredsednika PKS-a (ima ih više) bila je veća od tadašnjih ministarskih zarada u Vladi Srbije i iznosila je 150.840 dinara (uz časni izuzetak volontera privrednika Miroslava Miletića). Prosečna plata u ovom udruženju iznosila je te godine 82.042,78 dinara, dok je istovremeno prosečna plata u Srbiji zvanično bila 40.560 dinara.

Od ostalih aktivnosti na koje je PKS planirala da potroši pare u 2014. godini pomena vredne su „promotivne aktivnosti naše privrede u inostranstvu", za šta je izdvojeno bednih 20 miliona dinara. Sa druge strane, za pet predstavništava PKS-a u inostranstvu, od kojih većina postoji samo na papiru, izdvojeno je 80 miliona dinara.

Po ovim podacima jasno je da PKS postoji samo da bi isplaćivala plate zaposlenima, od kojih mnogi ne bi mogli nigde drugde da se zaposle, koliko su stručni.

Na čelu PKS-a je Marko Čadež koji ne samo da nema nikakva iskustva u privredi, jer je ceo život proveo radeći na grbači državnog budžeta (ranije Nemačke, kasnije Srbije), već od školske spreme ima ekvivalent svedočanstva nekadašnjih radničkih univerziteta iz doba samoupravnog socijalizma.

Zbog toga što je potpuno nesposoban da obavlja poverenu mu funkciju, Čadež je o trošku budžeta Komore morao da zaposli čak 12 savetnika koji su primali plate slične onima koje imaju ministri u Vladi Srbije. Poređenja radi, predsednik privredne komore privredno najjače države u Evropi, Nemačke, nema ni jednog jedinog savetnika, ali zato ima odgovarajuće iskustvo i obrazovanje.

Kako bi se nastavilo sa neometanim izdržavanjem Čadeža i njemu sličnih ignoranata u Komori, Vlada namerava da uvede novi namet privredi. Zar ne bi bilo racionalnije i logičnije da se prvo na ključna radna mesta dovedu sposobni ljudi i da se otpuste oni koji hvataju zjala i ništa ne rade, umesto što se dodatno opterećuje već polumrtva privreda?

Članice PKS-a ni do sada nisu konsultovane u vezi rada ovog udruženja, zbog čega su mnoga preduzeća zamrzla svoje članstvo i ne plaćaju više članarinu, a PKS im preti sudskim tužbama.

Primer netransparentnog i zakulisanog rada je ustoličavanje Marka Čadeža na funkciju predsednika, jer se on cele dve nedelje pre nego što su ga nadležni Komore izabrali za predsednika, već uselio u svoj kabinet u Resavskoj 11, stavljajući svima do znanja kako uživa puno poverenje vlastodržaca koje ovosvetski zakoni ne obavezuju.

Već godinama privreda u Srbiji ne zna konkretan učinak mnogobrojnih sektora u PKS-u i zaposlenih u njima. Niko ne objavljuje ni koliko su domaćih firmi na godišnjem nivou mudraci iz Komore spojili sa konkretnim partnerima u inostranstvu, koliko su svojim ličnim kontaktima i aktivnostima pomogli u rastu neto izvoza iz Srbije, koliko su naših privrednika u brojnoj srpskoj Dijaspori spojili sa privrednicima u Srbiji (ili bar u zemljama gde PKS ima svoja predstavništva u inostranstvu). PKS u najboljem slučaju objavljuje uopštene statističke podatke o opštim privrednim kretanjima u Srbiji, kao i fotografije sa susreta Čadeža sa belosvetskim delegacijama, posle kojih je jedini opipljivi rezultat bila bogata zakuska.

Privrednici sa pravom kritikuju i to što u toku pripreme promena Zakona o komorama nisu bili konsultovani. Bojan Đurić iz PKS-a je na Javnom servisu priznao kako su se konsultovali samo sa Privrednom komorom Austrije, čiji se model prepisuje, dok je Čadež u jednim dnevnim novinama rekao kako su konsultovani i predstavnici regionalnih privrednih komora, za koje je kasnije priznao da nisu reprezentativni.

Niko nije ni pomislio da konsultuje stručnu javnost ili udruženja privrednika, kao što je „Savet stranih investitora u Srbiji" (IFIC) čiji članovi su u Srbiji investirali više od 23,5 milijardi evra, imaju 18 odsto učešća u srpskom BDP-u i zapošljavaju više od 97.000 ljudi. Da su obavljene šire konsultacije, PKS bi otkrila da niko od privrednika ne smatra kako je austrijski model primenjiv u Srbiji.

Iz BSN-a ukazuju na to da situacije u srpskoj i austrijskoj privredi nikako ne mogu da se porede, pa tako ni da se kod nas primenjuju rešenja iz ove visoko razvijene zemlje. Primera radi, prosečno malo i srednje preduzeće u Austriji ima upisan kapital od 936.477 evra, a prosečno malo i srednje preduzeće u Srbiji upisan kapital od svega 11.240 evra. Osim toga, u Austriji skoro da uopšte nema parafiskalnih nameta, dok se u Srbiji privreda bukvalno guši pod njima.