Rusija - SAD

Kako američki Centar za nacionalne interese vidi odnose Rusije i SAD-a u 2016. godini

Tri scenarija buduće saradnje

U predvečerje Nove 2016. godine istraživački Centar za nacionalne interese, ekspertska organizacija iz SAD, objavila je materijal pod nazivom „Sjedinjene Države i Rusija posle Ukrajine", koji kao urednik potpisuje Pol J. Sanders, bivši ključni savetnik za Rusiju, u administraciji predsednika Džordža Buša mlađeg. Ovo istraživanje preneto je, uz komentar, na ruskim sajtovima za strateška istraživanja. Tekst komentara američkih istraživača čiji su autori Samjuel Čep, Nikolas Gvozdev i Metju Rožanski prenosimo u celosti.

......

Centar za nacionalne interese je „nestranački" i nevladin istraživački centar koji je 1994. godine osnovao bivši predsednik SAD Ričard Nikson (Republikanska partija). U centru pažnje ovog Centra je politika nacionalne bezbednosti SAD, energetska bezbednost, klimatske promene, strateški balans na Bliskom istoku, pomorska bezbednost i odnosi SAD sa Kinom, Japanom, Evropom i Rusijom.

U SAD Centar redovno izdaje svoje periodično izdanje Nacionalni interes i ima sopstveni izvor informisanja, sajt www.nationalinterest. Centar dobija finansijsku podršku iz fondova, od korporacija (glavna je Korporacija Karnegi) i od individualnih sponzora. Izdanje Centra, časopis Nacionalni interes izlazi od 1985. godine, a „proslavio" se 1989. godine objavljivanjem „skandaloznog" rada Frensisa Fukujame „Kraj istorije". Najnoviji objavljeni materijal „Sjedinjene Države i Rusija posle Ukrajine" je, između ostalog, interesantan i zato što je, u periodu pred zahuktavanje predsedničke kampanje u SAD, izašao izvan okvira uticajne stručne javnosti bliske krugovima Republikanske partije. U materijalu se daju pregled i prognoze jednog od važnih pitanja spoljne politike SAD uoči smene predsedničke administracije. Po formi se materijal „Sjedinjene Države i Rusija posle Ukrajine" sastoji iz tri nevelika eseja koji su napisala tri različita autora i koji opisuju ono što se tobože već dogodilo u Ukrajini i oko nje u periodu od 2016. do 2018. godine, a takođe i rusko-američke odnose u vezi sa tim događajima. U suštini, radi se o alternativnim scenarijima razvoja konflikta između SAD i Ruske Federacije u periodu 2016-2018. godine.

Državni udar u Kijevu, prisajedinjenje Krima Rusiji 2014. godine i podrška pobuni u oblastima Novorusije u Ukrajini, pokrenuli su fundamentalna pitanja o budućnosti odnosa SAD i Rusije i njihovim posledicama za nacionalne interese SAD. Novi period rusko-američkih odnosa, po analogiji sa poznatim događajima iz prošlosti, počeo je da se naziva „hladni rat". Autori stručnog rada priznaju da je rusko vojno mešanje u Siriji još više iskomplikovalo probleme rusko-američkih konfliktnih odnosa.

U publikaciji „Sjedinjene Države i Rusija posle Ukrajine" razmatraju se poslednji događaji u Siriji u decembru 2015. godine. Predloženi scenariji napisani su u stilu alternativne istorije. Oni su zanimljivi zato što konkretno identifikuju tačke koje predstavljaju posebni interes za SAD. Faktički, američki eksperti ukazuju svojim ruskim kolegama na to da je poželjno da se u Rusiji radi u interesu SAD, navodno zarad sniženja stepena konflikta. Autori su usredsredili pažnju na razmatranje efekata podsticaja i pritisaka sa kojima se svaka vlada suočava prilikom političkog izbora i na moguće delovanje drugih strana, uključujući vlade Ukrajine i evropskih zemalja.

Sva tri scenarija ističu centralnu ulogu sadašnjeg konflikta u vezi sa Ukrajinom u američko-ruskim odnosima. Nesuglasice o Ukrajini i drugim pitanjima delovali su kao katalizator raspada rusko-američkih veza po modelu postsovjetskih odnosa. Eksperti smatraju da je scenario „zamrznutog konflita" zbog „zamora" Ukrajine najverovatniji, a takođe traži produženje roka tokom kojeg je Kijevu potrebna spoljna podrška SAD i EU. Ali, pritom će sve veća integracija Ukrajine u Evropu dovesti do dugoročne konfrontacije Zapada i Moskve.

Scenariji takođe ilustruju priznavanje uloge transatlantskih odnosa i jedinstva (ili njegovog odsustva) u okvirima NATO i EU. Sa ruskog stanovišta, za to je potreban stabilan i siguran sused. Sa svoje strane, SAD su postavili svoje nacionalne interese tako da susedi Rusije budu nezavisni od nje, a da se njihova nezavisnost meri opozicionom pozicijom prema Moskvi. Američki lideri teže da iskoriste slabosti ruske strane, kako bi zaustavili ruske političare u davanju daljih ustupaka Ukrajini, kao i na postsovjetskom prostoru i Bliskom istoku.

Prema sva tri scenarija, jasno je da je Americi sada važno da snizi nivo konflikta i stabilizuje situaciju, da konsoliduje ono što su stekli u Ukrajini i da učvrsti nove prednosti u kontinentalnoj i globalnoj geopolitičkoj konstrukciji. Pritom su Amerikanci veoma osetljivi na kineski faktor u globalnoj politici. U SAD su zainteresovani da na minimum svedu ugrožavanje životno važnih nacionalnih interesa SAD, odnosno SAD nema nameru da pobedi Rusiju i na kraju izgubi od Kine. Zato u SAD pažljivo analiziraju mogući raspad Rusije.

U sva tri scenarija smatraju malo verovatnim da će u pomenutom periodu doći do drastičnih političkih promena u Moskvi, odnosno do „dvorskog prevrata" sa svrgavanjem predsednika Vladimira Putina ili do ulične revolucije u Rusiji po scenariju narandžastih prevrata. Ali, rivalstvo sa Moskvom se veoma razlikuje od „hladnoratovske" logike. U Vašingtonu priznaju da otvoreni sukobi između vodećih država kako bi se rešila egzistencijalna pitanja mogu biti veoma opasni, posebno kada ove države poseduju nuklearno oružje. Zato strategija postepene političke ofanzive sa dobijanjem novih i novih prednosti više odgovara Vašingtonu.

PRVI SCENARIO: „Funkcionalni međusobni odnosi", autor Samjuel Čerep

Ovaj scenario razmatra mogućnost relativnog poboljšanja odnosa SAD i Rusije. To je pozitivni scenario koji je najpoželjniji za rusko rukovodstvo. Autor scenarija konstatuje da je stanje u Ukrajini dovedeno do pat pozicije i „kontraproduktivne konkurencije" u celom svetu. Sporazum iz Minska za rešavanje ukrajinske krize, sa američke tačke gledišta, dokazuje mogućnost otopljavanja odnosa. Obe strane su 2015. godine, smatra Čerep, počele sa utvrđivanjem „nove normalnosti" upravo posredstvom sporazuma iz Minska za rešavanje krize u Ukrajini, kojem je kasnije dodato i rešavanje situacije u Siriji.

Autor scenarija smatra da ovde postoje skriveni podsticaji za obe strane a za izbegavanje novog hladnog rata. Prvo, ni Rusija, ni SAD, ne mogu jedna bez druge da reše nijednu regionalnu krizu.

Drugo, i Rusija i SAD mogu da jedna drugoj blokiraju napore za efikasno rešenje većine tih kriza. Sa američkog stanovišta, posebno je važan globalni režim neširenja nuklearnog oružja za koji zajednički napori SAD i Rusije imaju ključni značaj. Pored toga, i SAD i Rusija su ugroženi ekstremizmom koji dolazi sa Bliskog istoka, pre svega od Islamske Države (ID), što stvara zajednički interes koji ih povezuje.

Početkom 2016. godine obema državama bilo je jasno da su odgovarajuće mere koje preduzimaju u građanskom ratu u Siriji nedovoljne za postizanje opšteg cilja. Za Moskvu su posebno značajni ekonomski podsticaji za povratak normalnom životu. Rusija je priznala da će sankcije predstavljati dugoročni ograničavajući faktor za rast ekonomije. To predstavlja predmet za trgovinu.

Sa svoje strane, oni koji donose odluke u SAD su zaključili da „pobeda" u novom hladnom ratu protiv Rusije, što je ishod u koji niko u SAD i Evropi ne sumnja, može dovesti do „katastrofe". Shvatajući to, Vašington je otvorio vrata za meki scenario smanjenja dinamike krize. Osim toga, SAD nisu zainteresovane za moguće približavanje Moskve i Pekinga. Uspešan završetak nuklearnih pregovora sa Iranom služi i kao podsećanje o važnosti saradnje sa Moskvom u rešavanju globalnih problema.

Autor scenarija prognozira da će nakon jasnog definisanja situacije u Siriji, visoki predstavnici sa obe strane početi značajne diplomatske napore za rešenje problema koji se šire sa Bliskog istoka. SAD i Rusija u najbliže vreme su usmereni na široko razmatranje strategije protiv ekstremizma. Mišljenje autora je da je za normalizaciju odnosa neophodno da situacija u Ukrajini dobije pozitivnu dinamiku, nezavisno od ostalih odnosa.

Sa stanovištva američkog stručnjaka, kriza u ukrajinskom rukovodstvu, raskol između predsednika Porošenka i premijera Jacenjuka dovešće do kraha vladajuće koalicije i potrebe stvaranja nove koalicije u kojoj će učestvovati „Opozicioni blok", kako bi se izbegli prevremeni izbori. Teška ekonomska situacija u Ukrajini vodi ka povećanju socijalnih protesta.

Zato će „zaneseni militarizam" prisutan u Ukrajini prošle godine, ustupiti mesto očajanju, posebno nakon što Ukrajinci shvate da ni SAD, ni EU nisu više spremne da troše ogromna sredstva za pomoć ukrajinskoj ekonomiji.

Nova koalicija koja će tvoriti novu ukrajinsku vladu, vodiće pomirljiviju politiku prema pobunjeničkim regionima. Kijev će napraviti ustupke u okviru sporazuma iz Minska. Smanjiće se stepen antiruske politike u Ukrajini. Ukrajina će se vratiti nesvrstanom statusu. Autor scenarija pretpostavlja da će proces iz Minska biti produžen za prvih šest meseci. (Uostalom, on je produžen na celu 2016. godinu.)

Sankcije EU prema Rusiji koje se odnose na finansijski sektor i energetiku gotovo potpuno će biti skinute 2016. godine. Sankcije protiv Krima i vojno-industrijskog kompleksa Rusije, a takođe i personalne sankcije će ostati. Kao rezultat toga, mirno regulisanje kontrole granica „posebnih rejona" Ukrajine sa Rusijom ostaće više formalno nego stvarno.

SAD će biti prinuđene da kao ogledalo ponavljaju odluke EU u vezi sa sankcijama, kako zbog formiranja stabilnijih rusko-američkih odnosa, tako i zbog zahteva američkih energetskih korporacija koje strahuju od konkurencije na energetskom tržištu Rusije od strane Evropljana i Kineza. Ali, sa odgovarajućim odstupanjima, transatlantski konsenzus između Amerikanaca i Evropljana koji se odnosi na rusku modernizaciju vojske, ostaće i dalje na snazi.

Realizacija dogovora iz Minska sama po sebi, misli Čerep, ne može da obezbedi stabilnu i održivu bazu za odnose Zapada sa Rusijom. Sa njegovog stanovišta, potreban je fundamentalni dogovor o stabilnosti i pravilima geopolitičkog suparništva. Ipak, umesto dogovora po modelu onoga iz Jalte, Rusiji će biti predložen proces pregovora o raznim problemima čiji zaključak će biti nekoliko sporazuma. Taj proces je već počeo pregovorima između EU i Rusije o slobodnoj trgovinskoj zoni Ukrajine. Rezultat ovih pregovora trebalo bi da bude dogovor EU i EAES (Evroazijski ekonomski savez) o slobodnoj trgovini, po kome bi Ukrajina trebalo da ostane u režimu slobodne trgovine istovremeno sa oba bloka. Zatim će se taj model primeniti na Gruziju i Moldaviju.

Čerep prognozira da će krajem 2017. godine biti postignut okvirni dogovor o slobodnoj trgovini između EU i EAES. On neće biti tako sveobuhvatan kao Severnoamerički dogovor o slobodnoj trgovini ili Trans-tihookeansko partnerstvo SAD, ali će doneti dogovor o nekim osetljivim carinskim tarifama i pravilima.

Kada je o političkoj liniji reč, krajem 2016. godine obnoviće se rad saveta Rusija-NATO. Neposredan zadatak ovog saveta biće koordinacija mera protiv vazdušnih i morskih pograničnih incidenata. Do sredine 2017. godine biće završeni pregovori o kompleksnom paketu mera bezbednosti od pograničnih incidenata. Za vojne letove u pograničnoj zoni potrebno je blagovremeno upozorenje. Osim toga, SAD i Rusija će početi pregovore o vojnom prisustvu u pribaltičkim i crnomorskim regionima, kao i o teškom naoružanju NATO u Istočnoj i Centralnoj Evropi. Biće utvrđen poseban režim za razmeštanje oružja u pribaltičkim zemljama, Kalinjingradskoj oblasti Ruske Federacije, delovima Poljske, u pograničnom pojasu širine 200 km na granicama Rusije sa Letonijom i Estonijom.

Za obe strane važan Dogovor o raketama srednjeg i kratkog dometa biće faktički potvrđen 2017. godine.

U zaključku Čerep predviđa da će biti dostignut novi nivo regionalne stabilnosti, jer ni jedna od država neće poželeti da se ponovi konfrontacija po ukrajinskom modelu. Intenzitet konflikta značajno će se smanjiti. Maštanje o jedinstvenoj evroatlantskoj Evropi od Lisabona do Vladivostoka ponovo će oživeti u Moskvi.

Ipak, velika bilateralna pitanja o strateškoj stabilnosti neće nestati. Rusija će, kao i pre, biti zabrinuta zbog tehnoloških dostignuća SAD u vojnoj oblasti. Posebno u sferama kao što su sajber rat, brzi globalni udar običnim naoružanjem, protivraketna odbrana i povećanje preciznosti postojećih strateških nuklearnih bojevih glava. Geopolitička konkurencija između dve zemlje će, kao i pre, ostati na visokom nivou, višem nego pre krize u Ukrajini, ali nižem nego tokom te krize. Obe države će produžiti da rade sa pretpostavkom o najgorim namerama jedne prema drugoj. Kremlj će strahovati da Vašington teži da smeni režim u Rusiji. SAD će strahovati od ruske invazije na susedne zemlje. Za bilateralne rusko-američke odnose biće karakteristično sledeće: odsustvo težnji ka produženom strateškom partnerstvu, velike razlike o regionalnim problemima, konkurencija u vojnoj i obaveštajnoj sferi, odsustvo ravnoteže u ekonomskim odnosima kakvo postoji između SAD i Kine, taktička saradnja u rešavanju konkretnih problema i kriza.

Narandžaste revolucije neće biti u Rusiji, ali za obnovu legitimiteta Kremlj će morati da preduzme „skromne reforme" za poboljšanje upravljanja.

DRUGI SCENARIO: „Razbijeni savez", autor Nikolas Gvozdev

Ovaj scenario razmatra mogućnost krize transatlantskog jedinstva, raskol između evropskih saveznika SAD povodom problema odnosa prema Rusiji. Autor scenarija ukazuje na to da će status-kvo u Ukrajini tokom 2016. godine ličiti na situaciju u Gruziji posle rata 2008. godine. Vojni konflikt u regionu Donbasa i dalje će biti „zamrznut", bez većih vojnih sukoba. Evropske vlade adaptiraće se na podeljenu Ukrajinu, iako Evropljani kao i pre sa dubokom sumnjom gledaju na Moskvu. Mnoge vlade evropskih zemalja videće u prekidu vatre i u početku političkog procesa u Ukrajini dovoljne osnove za lagano obnavljanje veza sa Rusijom, bez obzira na to što će Krim, Donjeck i Lugansk ostati izvan okvira državne kontrole Ukrajine. „Umor" od Ukrajine biće ključni faktor tog procesa.

U mnogim evropskim vladama su razočarani ukrajinskom političkom i ekonomskom elitom. Za preobražaj Ukrajine odvajaju se sve manja finansijska sredstva. Evorpski lideri u biznisu i javnost su zaključili da su izvlačenje Ukrajine iz ruske sfere uticaja i njena „obnova" po evropskom obrascu suviše skupi i nepotrebni. Neutralna Ukrajina u ulozi amortizera između EU i Rusije zadovoljiće većinu zemalja EU. Smanjenje solidarnosti EU kao odgovor na pozive za „preraspodelu" migranata i izbeglica dobija drugu stranu u vidu odustajanja od solidarnosti u borbi protiv Rusije.

Ovakva raspoloženja doprinose rastu zamora od politike širenja EU, koja će se 2016. i 2017. odraziti na prirodu širenja EU na postsovjetsko prostranstvo. Lideri EU odmeravaju mogućnost širokog dijaloga sa Evroazijskim ekonomskim savezom (EAES), koji promoviše Rusija, kao osnove za trajno rešavanje ukrajinskog pitanja i za obnavljanje stabilnost na istočnim granicama Evrope. Mnogi Evropljani će se vratiti ka mišljenju koje je bilo široko rasprostranjeno u Evropi do 2000. godine, da bivše sovjetske granice treba da budu istočne granice EU.

Slična osećanja u Evropi značajno komplikuju spoljnu politiku SAD. Same Sjedinjene Države usredsređuju svoju pažnju na Azijsko-tihookeanski region. SAD smatraju da je teži zadatak formiranje efikasne koalicije za kompenzovanje ruske prevlasti u Evroaziji. Istovremeno, vlade zemalja Centralne Azije pažljivo prate težnju Kine da poveća svoj uticaj u regionu. A vlade zemalja Zakavkazja su uverene da SAD i EU ne žele da im daju bitne garancije bezbednosti ili finansijsku pomoć. Kao rezultat toga, na celoj teritoriji postsovjetskog prostranstva, rukovodioci postsovjetskih država, uz podršku otvorenih linija komunikacije iz Vašingtona, izražavaju veliko oklevanje da urade bilo šta na štetu Kremlja. Same SAD podržavaju Ukrajinu uglavnom retorički, ne nudeći mnogo praktične pomoći.

Moskva će, sa svoje strane, obustaviti vojnu kampanju „iritiranja" evropskih zemalja, kao i provokativne pogranične akcije. U Evropi, Rusija nastavlja da stvara nove političke veze sa „novom levicom" i „novom desnicom". Novi politički pokreti u zemljama EU skeptičniji su prema EU i sa podozrenjem gledaju na pozive na „solidarnost". Oni su obeshrabreni dominacjom američkog globalnog sistema. Ti pokreti podrivaju „krhki konsenzus" u EU kada je reč o odnosu prema Rusiji i nastaviće da ga podrivaju.

Početkom 2017. godine, Merkelova će početi da se bavi sledećim izborima u Nemačkoj. Ton Berlina prema ruskoj politici će omekšati. Druge ključne evropske zemlje takođe neće biti spremne da obraćaju pažnju na obuzdavanje Rusije, posebno Velika Britanija čiji političari i birači će u velikoj većini biti usmereni na odnose svoje zemlje sa rastućim nezadovoljstvom prema EU.

Kao i EU, i NATO će se boriti sa unutrašnjim protivrečnostima i nacionalnim brigama koje blokiraju pokušaje da se formuliše jasan plan delovanja u odnosima sa Rusijom. Alijansa će zauzeti čisto odbrambenu poziciju, izbegavajući razgovor o daljem širenju. Neki saveznici NATO će otvoreno kritikovati to što nazivaju „provokativnim akcijama" u odnosu prema Rusiji. Preživevši decenije u ulozi centralnog fronta u hladnom ratu, Evropljani će veoma nerado nastaviti da se kreću ka drugom hladnom ratu sa Rusijom. Osim toga, mnoge evropske članice NATO nisu u mogućnosti da ispunjavaju obaveze u pogledu rashoda za odbranu. Te unutrašnje protivrečnosti stvaraju prostor za rusko manevrisanje, a takođe ograničavaju slobodu delanja SAD u odnosima sa Rusijom i u globalnim problemima bezbednosti.

Godine 2016. evropski lideri će izvršiti dodatni pritisak na Kijev da ispuni dogovor iz Minska i da o dogovorenim merama razgovara sa liderima separatista iz Donjecka i Luganska. U Evropi i SAD prepoznaju da zapadne sankcije negativno utiču na Rusiju. Ali, istovremeno utvrđuju da Kremlj ima dovoljno rezervi za finansiranje svojih budžeta za 2016. i 2017. godinu.

Ruska vlada uspešno može da se prebacuje između inflacije i slabe rublje, kako bi podržala izvoz. Rezultat je taj da ruska ekonomija ostaje pod tenzijom, ali ne biva uništena. Posle krize sa izbeglicama mnoge evropske vlade su izvršile reviziju uništenja ruske ekonomije kao cilja svoje politike.

Napredak u realizaciji dogovora iz Minska otežaće nastavak politike očuvanja punog obima sankcija. Sredinom 2016. godine Evropljani će delimično ukinuti sankcije, između ostalih i one koje se odnose na finansijski sektor i transfer tehnologije. Niske cene energenata na svetskom nivou usporiće američke napore usmerene na izvoz prirodnog gasa u Evropu, i ometati projekte netradicionalnog energetskog razvoja u zemljama Centralne Evrope.

Ukidanje nekih sankcija na nivou EU u odnosima sa Rusijom zadaće američkim političarima pitanje: može li Amerika da rizikuje svoje komercijalne veze sa Evropom ili da ugrozi transatlantsko partnerstvo koje je u nastajanju? Prećutno američko prihvatanje ukidanja sankcija Rusiji od strane EU, potkopaće američke napore na održavanju široke koalicije za pritisak na Kremlj.

Pored toga, SAD je uvek osetljiva na akcije drugih svojih saveznika kada je reč o odnosima sa Rusijom. Japan, posebno, teži da ostvari partnerstvo sa Rusijom kako bi neutralisao Kinu. Početkom 2017. godine slabljenje evropskih sankcija i japansko-ruski ekonomski odnosi uticaće na to da američki biznismeni izvrše značajan pritisak na vladu SAD kako bi i ona ublažila ograničenja u odnosima sa Rusijom.

Bez obzira na složenije odnose SAD sa NATO i EU, poboljšanje odnosa EU i Rusije ima jednu važnu korist za SAD: ono deluje protiv mogućeg saveza Moskve i Pekinga. Kao rezultat podela u EU i obnavljanja saradnje sa Evropom, Moskva će početi da preispituje politiku prenosa Kini nekih od osetljivih vojnih tehnologija.

Nova predsednička administracija SAD će 2017. biti prinuđena da odredi spoljnopolitičke prioritete SAD. Vašington će morati da se usredsredi ili na Moskvu, ili na Peking. Stanje vojnog budžeta ne dozvoljava Americi da istovremeno deluje protiv dva svoja protivnika - Kine i Rusije. Biće izabrana kompleksnija strategija pritiska i saradnje.

TREĆI SCENARIO: „Trajna konfrontacija", autor Metju Rožanski

Ovaj scenario razmatra pogoršavanje odnosa koji vode ka dugoročnoj konfrontaciji bez odlučujućeg vojnog sukoba između Ruske Federacija i SAD.

Početkom 2016. godine postalo je jasno da okviri dogovora iz Minska nemaju nikakve šanse da se u potpunosti ostvare. Situacija u Donbasu faktički prelazi u stanje najkrupnijeg zamrznutog konflikta na postsovjetskom prostoru. Ali, relativna stabilizacija konflikta u Donbasu ne donosi obnavljanje stabilnosti ili normalizaciju odnosa između Istoka i Zapada. Umesto toga zamrznuti konflikt u Donbasu određuje rastuće tendencije ka hladnom ratu i konfrontaciji na geopolitičkom nivou. Ogromne razmere i politička vidljivost Donbasa kao zamrznutog konflikta 21. veka, garantuje da će odnosi Rusije i Zapada trpeti od produbljivanja neprijateljstva i nepoverenja.

Obe strane su sklone tome da produžavaju konfrontaciju i politiku međusobne izolacije ne samo u, i oko Ukrajine, već i u drugim regionalnim i globalnim konfliktnim tačkama. Konflikt u Ukrajini, na taj način, ukazuje na snažnu i negativnu promenu u odnosima Rusije i Zapada.

Obe strane konflikta u Ukrajini i „separatisti" i „Ukrajinci" preorijentisali su svoju politiku u stanje stalnog rata, tako da je u sadašnje vreme nemoguće ostvariti demilitarizaciju konflikta. Vojni aspekt konflikta uvodi trajni element neizvesnosti.

Strane ne mogu da se dogovore o puštanju međunarodnih mirovnih snaga u zonu konflikta, pa snage u konfliktu ostaju u opasno bliskom kontaktu jedna s drugom.

Iako sam konflikt u Donbasu ne prelazi granice dvaju oblasti, sporadični slučajevi nasilja pojavljuju se i u drugim regionima Ukrajine koji su osetljivi na uticaj i Rusa i separatista. Dok se Ukrajina nalazi u lošem stanju, njene stanovnike u celini napušta entuzijazam za revolucionarne promene. Rezultati regionalnih izbora u oktobru 2015. nisu bili povoljni ni za predsednika Ukrajine, ni za premijera.

Krajem 2016. godine predsednik Porošenko priznaje da ne može više da ignoriše rastuće nezadovoljstvo u zemlji. Predsednik preduzima mere za jačanje svoje kontrole nad vladom. Najveći simbolički gest biće smena premijera Arsenija Jacenjuka. Premijer će postati ministar finansija i bivši američki diplomata Natalija Jaresko. Bivši predsednik Gruzije i novi gubernator Odese, Mihail Sakašvili sve češće se pominje kao jedan od ključnih saveznika Porošenka. Sakašvili je arhitekta složene strategije usmerene na usaglašavanje liberalnih reformi sa gvozdenom rukom unutrašnje bezbednosti i koncentracijom izvršne vlasti. Moguće je da će najopasniji faktor u ukrajinskom društvu posle 2015. godine postati rasprostranjenost oružja i postojanje „nejasnih" oružanih grupa. Krim će ostati ozbiljno bolno mesto u odnosima Ukrajine i Rusije.

Osnovni pokretač povratka Ukrajine na stazu rasta i stabilizacije u 2017. godini nalazi se izvan zemlje, to su MMF i pomoć Zapadnih država da bi se sprečila dužnička kriza. Od januara 2016. godine stupila je na snagu „Duboka i sveobuhvatna zona slobodne trgovine (DCFTA)" Ukrajine sa EU, što označava važnu preorijentaciju ukrajinske ekonomije i njeno okretanje od svojih tradicionalnih tržišta: ruskog i evroazijskog. Ipak, ne treba očekivati brzi napredak...

Perspektive ekonomskog rasta ponovo se određuju za Rusiju krajem 2016. i u 2017. godini umnogome zahvaljujući blagom porastu globalnih cena sirovina i energenata, što je uslovljeno azijskim ekonomskim rastom, preorijentacijom ruskog izvoza sirovina i prednostima od devalvacije rublje.

Bez obzira na loše makroekonomske pokazatelje, Kremlj će 2016. godine nastaviti sa planiranim rashodima za vojsku. Moskva će odustati od prelaska na potpuno profesionalnu vojsku. Povećanje dužine služenja vojnog roka za regrute na godinu i po dana omogućiće Rusiji da stvori dopunski kontingent vojske kako bi istovremeno mogla da pokriva Ukrajinu, Kavkaz, Srednju Aziju i Arktik.

Na fonu obnovljenih tenzija između Rusije i NATO, zbog krize u Ukrajini, Rusija će produžiti vojni program modernizacije. Produžiće se preleti granica zapadnih zemalja od strane ruskih strateških bombardera. Kao rezultat toga, Rusija će sačuvati značajne mogućnosti projektovanja svoje vojne sile.

Iako će se rat na retoričkom nivou sa NATO produžiti, a militarizacija evropskog fronta povećati, osnovne bezbednosne brige Kremlja biće okrenute ka jugu. Reč je o regionu Kavkaza i Srednje Azije. Rusija će povećati svoje vojno učešće u Srednjoj Aziji uz pomoć Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) i bilateralnim sporazumima sa vladama zemalja Srednje Azije. Lokalne elite dele zabrinutost za stanje u sferi nekontrolisane bezbednosti u Avganistanu posle povlačenja američke vojske i NATO snaga.

Bez obzira na negativne dugoročne pokazatelje sniženja rasta ekonomije i stanovništva, Rusija neće odavati utisak smanjenja moći. Predsednik Putin će i dalje biti veoma popularan. Putin održava visok društveni status kako u Rusiji, tako i na međunarodnoj areni. Društveni protesti će se povremeno javljati, ali oni su malobrojni i retki. Putin nastavlja da igra ulogu jedinog lidera. On nema nijednog poverenja vrednog suparnika.

Zahvaljujući relativno zdravoj ekonomiji, predsednička osnovna i opšta kampanja u SAD više će se baviti spoljnom politikom. Pritom će Amerikanci smatrati da i Rusija i SAD imaju dovoljno podsticaja kako bi izbegli eskalaciju oružanog konflikta.

Bez produbljivanja konflikta u Ukrajiini, ni odlazeća administracija Baraka Obame, ni nova predsednička administracija 2017. godine, ne može da opravda pooštravanje sankcija SAD protiv Rusije. Sve u svemu, sankcije će, prema različitim ocenama, koštati SAD ne više od nekoliko milijardi dolara u trgovini sa Rusijom, iako američke energetske kompanije nisu zadovoljne i krajnje su sumnjičave prema tome što nazivaju nedalekovidom politikom koja će ići samo na ruku njihovoj evropskoj i kineskoj konkurenciji.

Na velikoj svetskoj areni postaće jasno da je epoha posle okončanja „hladnog rata" u američko-ruskoj saradnji na polju globalne bezbednosti okončana 2015. godine. I Rusija i SAD ostaju značajni igrači u konfliktima na Bliskom istoku, u Centralnoj Aziji i po drugim pitanjima, ali oni su prestali da koordiniraju ili čak diskutuju o opštim interesima. Svako je obuzet svojim interesima. To je posebno opasno u Siriji gde su svi napori okrenuti ka mirovnom procesu koji obuhvata više strana. Sirija i sve veće protivrečnosti u odnosima između SAD i Rusije, potapaju nade za radikalno smanjenje američkog i ruskog nuklearnog naoružanja, a takođe i za saradnju u oblasti njihovog neširenja. Usklađivanje globalnih napora za kontrolu materijala za izradu nuklearnog oružja biće u stanju dubokog zamrzavanja do sredine 2016. godine. Poslednji Sporazum o smanjenju strateškog naoružanja ostaće na snazi, ali će se smatrati dostignućem prohujale epohe saradnje. Između dve zemlje nema poverenja kada je reč o kontroli naoružanja.

Glavni korisnik zahladnelih odnosa sa Rusijom biće Ministarstvo odbrane SAD, koje će u Kongresu naći podršku za svoje budžetske zahteve. Ali, povećanje vojnih rashoda nije adekvatno potrebi da se istovremeno odgovori na više mesta, odnosno da bi se u vojnim odnosima istovremeno neutralisale i Rusija, i Kina, i smirivao Bliski istok.

Iako će i u odlazećoj Obaminoj administraciji i u administraciji novog predsednika SAD govoriti o neophodnosti promovisanja diplomatskog rešenja starih regionalnih konflikata, neprijateljske strane u Moskvi i Vašingtonu će same priznati novu dinamiku konflikta između SAD i Rusije.

Odnosi između Evrope i Rusije će kao i ranije patiti ne samo od negativnog status-kvoa u Ukrajini, već i od neubedljivih perspektiva ekonomskog razvoja Rusije koje ograničavaju evropske kompanije da insistiraju na obnavljanju normalnih trgovinskih veza. Rezultat pogoršanja američko-ruskih odnosa koje i dalje traje je faktičko ograničavanje EU da uspostavi potpunu saradnju sa Moskvom na političkom nivou.

Sankcije EU će u 2016. godini biti dva puta produžene. Spiskovi ruskih fizičkih i pravnih lica koji potpadaju pod sankcije mogu se ažurirati u skladu sa dinamičnijim pristupom SAD prema sankcijama. Neće biti nikakvih suštinskih ustupaka Rusiji bez „napretka" u Ukrajini.

Stupanje na snagu Dogovora o zoni slobodne trgovine EU sa Ukrajinom u 2016. godini otvoriće samo veoma ograničen rast i postepeno investiranje evropskih firmi u Ukrajinu. Ipak, povećaće se obim trgovine, a osećanje mnogih Evropljana da je Ukrajina evropska zemlja će ojačati. U vezi sa konfliktom u Ukrajini, evropske države će više nego ikada biti ubeđene da treba da se drže svog saveznika, SAD.

NATO će ponovo postati dominantni instrument kolektivne bezbednosti i stabilnosti za sve evropske države, a opšta politika bezbednosti i spoljna politika EU će se preorijentisati na rešavanje problema kao što su migracije i borba protiv terorizma. Granice Rusije sa zemljama EU kao što su Poljska i pribaltičke zemlje, sve više će se militarizovati, iako će se nastaviti trgovina i putovanja između Rusije i EU. Jedan od najvažnijih događaja u odnosima Rusije i EU postao je ubrzani priliv ruske emigracije u Evropu, „odliv mozgova" i kapitala u periodu 2014-2016.

Tenzije se pogrošavaju sa nastojanjima Kremlja da iskoristi veliku rusku dijasporu u Evropi za mešanje u evropsku politiku.

U periodu ukrajinske krize i pogoršanja odnosa Rusije sa Zapadom, Moskva se okrenula Pekingu kao političkom, ekonomskom i strateškom partneru. Ali, Kina zbog svojih trgovinskih odnosa sa SAD i Evropom, i dalje oprezno otvoreno staje na rusku stranu.

Kina koristi tekući razvoj evroazijskih institucija za priznanje i odobravanje nove kineske regionalne i globalne rukovodeće uloge. Bez drugih značajnih međunarodnih partnera, Moskva, na svoju nesreću, priznaje širenje uticaja Kine u Srednjoj Aziji, bez obzira što to predstavlja dugoročno ugrožavanje uloge Rusije u regionu.

Dok Rusija razmatra, kao prioritetne, trgovinu energentima sa Pekingom i kineske investicije u infrastrukturu, ona ne gleda mnogo prijateljski na politički i društveni uticaj Kine, isto kao i u svojim odnosima sa Zapadom. Sama Kina je priznala da će Rusija biti dominantan politički igrač u oblasti bezbednosti u regionu Srednje Azije. Ali, pritom Peking ima dobre bilateralne odnose sa svakom od vlada zemalja Srednje Azije. Slično tome je i Rusija priznala rastuću ekonomsku prednost Kine u regionu.

Na taj način, neuspeh dogovora iz Minska postaće poslednja kap u odnosima Rusije i Zapada koji su išli od razočaranja do očekivanja i strateškog skretanja tokom perioda posle hladnog rata. Nijedna od zemalja u geopolitičkom sporu oko Ukrajine neće realizovati svoja ambiciozna viđenja regionalne ekonomske integracije, koji su razrađivani u prethodnoj deceniji.

Ali, bez obzira na neprijateljsku retoriku, nijedna od strana, ni SAD, ni Rusija, neće raditi na aktivnoj konfrontaciji. Kao rezultat tog scenarija, na kraju ove decenije, postaće jasno da je Kina glavni pobednik ukrajinskog konflikta koji je ostvario najveću korist od pogoršanja odnosa Rusije sa Zapadom.