Turska

Opasne ambicije Redžepa Tajipa Erdogana

Ima li Turska novog Ataturka

Svojom agresivnošću turski predsednik Redžep Tajip Erdogan postigao je skoro apsolutnu moć unutar Turske. Odlučio je da se koristi istim agresivnim metodama i u međunarodnim odnosima, očekujući, naravno, da će i tu imati veliki uspeh. Pogrešio je. Te agresivne metode dovele su do toga da njegova zemlja nema prijatelje u susedstvu, a Erdoganu ne ide baš najbolje ni kada su velike sile u pitanju. O položaju u kojem se Turska nalazi piše Tabloidov urednik Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Poslednjih godina odnosi sa Sjedinjenim Državama postajali su sve gori. U međuvremenu Turska se približavala Rusiji, a donekle i Kini, i niko zdrave pameti ne može da objasni zašto su turski lovci prošlog 24. novembra oborili ruski bombarder SU-24 koji je zakačio turski vazdušni prostor samo tokom 17 sekundi. Zašto bi Erdogan od Rusije napravio neprijatelja!? To je akutno pitanje, a možda će na odgovor da se sačeka neko vreme, dok na njemu porade psiholozi i psihijatri.

Sve do 2011. godine Erdogan je postizao solidne rezultate u odnosima sa susednim zemljama, a onda je iznenada sve počelo da se urušava. Pogoršali su se odnosi sa skoro svim susedima, pa čak i sa turskom administracijom na severu Kipra.

U takvoj Erdoganovoj igri, tvrde analitičari, nema nikakve koristi - samo štete. Što se ruskog bombardera tiče, primera radi, tokom 2014. avioni turskog vazduhoplovstva povređivali su grčki vazdušni prostor u proseku šest puta dnevno, i Grčka im nije oborila ni jedan avion. Istini za volju, poslednjeg dana prošle godine sukobili su se turski i grčki lovci u prostoru za koji Atina tvrdi da je njihov, a Ankara insistira da nije. Grčka smatra da je prostor od 10 milja od njihove teritorije, uključujući stotine ostrva blizu turske obale, njihov. Turci priznaju samo šest milja. Povrede grčkog prostora uglavnom su se događala u tih četiri milje razlike u stavovima o teritorijalnim vodama i vazdušnom prostoru. Sirijsko vazduhoplovstvo oborilo je juna 2012. turski avion, a Turska je odgovorila obaranjem jednog sirijskog lovca marta 2014.

Erdogan, u svom imaginarnom svetu, nije ozbiljno shvatio realnost ruskog odgovora. Prvo ekonomskog, a potom i vojnog, i sad Ankara zna da će ih „nešto stići" ali ne zna ni šta, ni u kom trenutku. Tome se mora dodati da je Turska obaranjem ruskog aviona stvorila značajne probleme NATO savezu. Najverovatnije je da neće doći do rata između Turske i Rusije, ali prisutna je i istorija odnosa ove dve države i 14 ratova koje su između sebe vodile do sada. Prvi se odigrao još 1568, trajao je dve godine, a Turska je taj rat protiv severnog medveda izgubila baš kako je na kraju svih ratova izgubila i u ostalih 13. Provocirana obaranjem svog aviona, a koristeći priliku, Rusija je u Siriji postavila najmodernije protivavionske rakete S-400, kao što je i svojim bombarderima SU-24 naredila da se opreme vazduh-vazduh projektilima. Po jednoj međunarodnoj konvenciji iz 1936. godine, Turska ima pravo da zatvori Bosfor i Dardanele za ruske brodove, ali samo ukoliko je u ratu sa Rusijom ili misli da je rat na pragu. Dakle, od zatvaranja prolaza iz Crnog u Sredozemno more nema ništa, ali Turska već zadržava satima ruske trgovačke brodove. Bez slobodnog prolaza Rusija ne bi mogla da snabdeva svoje vojne baze i vojnike u Siriji.

Turski predsednik ne libi se čak ni da ucenjuje Evropsku Uniju. Naime, talas, većinom sirijskih izbeglica, koji je nagrnuo na Evropu deo je plana kako da od Unije izvuče što više ustupaka. I novčanih i političkih. Ogromna većina imigranata, a ušlo ih je prošle godine u Evropu 886.662, krenula je iz Turske, a ne iz same ratom pogođene Sirije, Iraka i Afganistana. Nešto više od polovine njih su Sirijci koji su potražili utočište u Turskoj tokom prethodnih četiri godina. Američki prestižni dnevnik Volstrit džornal citirao je evropske zvaničnike koji tvrde da je Ankara bila veoma efikasna tokom poslednjih godina u zadržavanju izbeglica unutar Turske. Šta se onda dogodilo tokom prošle godine?

Dogodilo se da je turska vlada dopustila veću slobodu delovanja švercerima ljudi, pa su zbog toga cene prebacivanja u Evropu spale sa 10.000 do 12.000 dolara po osobi na oko 1.250. Tako je otpočela, što je Njujork tajms nazvao, „multimilionerska siva ekonomija". Mnogi su profitirali, počevši od švercera sve do proizvođača jeftinih splavova, pojasa za spasavanje i druge opreme. Već od prošlog proleća postalo je lako i jeftinije iz Turske dopreti do Evrope, Grčke pre svega. Zašto bi Edroganova vlada to učinila? Zbog finansijske koristi pre svega. Da bi od Evropske Unije izvukla novac, kao i političke i strateške koristi u zamenu za ponovno zatvaranje turskih granica.

Evropska Unija je 29. novembra donela odluku da Turskoj dodeli „prvu ratu" u iznosu od 3,19 milijardi dolara, a da Ankara obeća da će bolje pripaziti svoje granice. Erdogan je takođe iskoristio izbegličku ucenu da bi pred novembarske izbore u Turskoj svojim građanima pokazao da ima podršku svetskih lidera. Nemačka kancelarka Angela Merkel dve nedelje pred izbore posetila je Istanbul gde se uz pompu sastala sa Erdoganom i turskim premijerom Ahmetom Davutogluom. Evropska Komisija odložila je objavljivanje izveštaja o Turskoj, o slabljenju poštovanja zakona, potiskivanju slobode govora i pritisaka na sudove.

Erdogenovo manipulisanje imigrantima već je viđeno ranije u Libiji. Moamar el Gadafi igrao je istu igru sve dok se ona nije kobno završila po njega. Turska nije Libija, ali se Erdogan takođe preračunao kao što je to uradio i Gadafi. Možda bi on sa Evropom i čak i sa Amerikom uspešno odigrao ambiciozne poteze, ali obaranje ruskog aviona bio mu je previd. Kada je obaranje u pitanju, neki analitičari tvrde da je razlog bio taj što su Rusi bombardovali turske saveznike u Siriji, etničke sirijske Turkmene. Moglo bi da zvuči logično, ali ne ulazi se u kavgu sa Moskvom zbog „sentimentalnih" osećanja prema rođacima. Erdogan, moglo bi da se već proceni, neće učestvovati u „podeli kolača" kada se o Siriji budu dogovarali veliki i moćni.

U bilo kom trenutku Turska bi mogla da ostane bez ruskog gasa, a i 10 odsto svojih potreba u nafti, ukoliko Moskva tako odluči. Da li će se to dogoditi ne može se sa sigurnošću reći, međutim, već je viđeno da je ruski predsednik Putin spreman na ekonomske gubitke da bi progurao svoje ciljeve. U tom svetlu Ankara je požurila da obnovi „prisne" odnose sa Izraelom. Zašto? Zato što Izrael ima gas koji bi mogao podvodnim gasovodom da u roku od nekoliko godina snabdeva Turke. Drugo je pitanje da li bi Izraelu takav dogovor bio od koristi uzevši u obzir da, zahvaljujući pre svega Erdoganovoj ideologiji, u Turskoj mrze Jevreje.

Jedno istraživanje Kadir Has univerziteta iz Istanbula pronašao je da Turci smatraju Izrael svojim najvećim neprijateljem. A jedna turska pop zvezda napisala je na svom tviter nalogu: „Neka Bog blagoslovi Hitlera. Uradio je mnogo manje (od onoga što je trebalo Jevrejima da uradi)". Na taj je Twiter odgovorio gradonačelnik Ankare: „Čestitam vam!" Osim toga, taj je gradonačelnik opružio izraelski Mosad za masakr novinara Šarli ebdoa u Parizu. U svakom slučaju, turska i izraelska vlada nalaze se u procesu pregovora o ponovnom uspostavljanju punih diplomatskih odnosa.

Sve je počelo 2010. kada je turska flota, predvođena brodom Mavi Marmara sa stotinama džihadista i „intelektualnih" protivnika Izraela, krenula da probije izraelsku blokadu Gaze.

Ta pomorska blokada sprovodi se sa ciljem da bi se sprečilo doturanje oružja, kao što su rakete, pripadnicima Hamasa. Da bi zaustavili flotu, pomorski komandosi izraelske vojske zauzeli su vodeći brod i pri toj operaciji na brodu je živote izgubilo devet osoba. Od tog događaja turske islamske vođe odlučile su da izoluju Izrael na međunarodnoj sceni i dekradirale diplomatske veze na minimum. Ankara je postavila tri uslova Izraelu da bi se odnosi vratili na normalno: izvinjenje Izraela; nadoknada familijama žrtava i prekid pomorske blokade Gaze. Nakon intervencije američkog predsednika, izraelski premijer Benjamin Netenjahu se 2013. izvinio. Ošteta porodicama nastradalih takođe bi mogla da se ostvari, ali prekid blokade išlo bi na veliku štetu Izraela. Osim mogućnosti nabavke gasa, šta je nateralo Ankaru da traži poboljšanje odnosa sa Izraelom? Razlozi su politički, odnosno, nedostatak politike jer su sledeći izbori u Turskoj tek za četiri godine i pljuvanje po Jevrejima i Izraelu im nije potrebno u izborne svrhe. A za Izrael bi bilo korisno da se izgradi gasovod koji bi kasnije mogao da se dograđuje i stigne do Evrope. Problem je što Izrael ne može verovati Turcima i verovatno da bi ambasadori iz obe zemlje imali svoje kofere stalno spakovane za iznenadni povratak u svoje zemlje.

Suština Edroganovih problema je ideologija. Islamska. Predsednik Turske je sa tom svojom ideologijom zalutao u 21. vek. I mada portreti Ataturka dominiraju na zidovima iza turskih političara, oni, na čelu sa Erdoganom, nemaju mnogo dodirnih tačaka s tvorcem moderne Turske republike. Turska danas je deo priče u kojoj suniti optužuju šiite za vođenje sektaške politike. U kojoj šiiti optužuju sunite za isti greh. I obe grane islama su u pravu. Problem je u tome što Erdogan upravo žestoko zastupa sektašku politiku sunita. Nedavno se turski predsednik osvrnuo da viševekovne sukobe između sunita i šiita: „Danas se suočavamo sa apsolutnim sektaštvom. Ko to radi? Ko su oni? Iran i Irak". A svojevremeno je Erdogan rekao i sledeće: „Džamije su naše kasarne, svodovi naše kacige, minareti naši bajoneti i vernici naši vojnici..." Ovo je poprilično sektaški. Ovde jedna sektaška zemlja, sunitska Turska, optužuje druge zemlje, šiitski Iran i većinski šiitski Irak, da su sektaške tvorevine. Erdogan nikada nije krio svoje ambicije da proširi sunitski islam na što veći deo Bliskog i Srednjeg istoka. Njegove želje da na vlast u Siriji i Iraku dovede sunite veće su od njegove mogućnosti da to uradi. Turska se našla pred blokom zemalja koje podržavaju šiite: Rusija, Iran, Sirija, Irak i Liban.

Turska ima problem i sa Irakom. Baš kad se spremala da pošalje stotinak vojnika u svoj vojni kamp u Iraku, vlada u Bagdadu isporučila je ultimatum Ankari sa zahtevom da svi turski vojnici stacionirani u Iraku od prošle godine napuste zemlju. Turska je zaustavila slanje novih vojnika, ali je ignorisala zahtev za povlačenje. Premijer Iraka rekao je 7. decembra da njegova zemlja može zatražiti pomoć Saveta bezbednosti UN ukoliko u roku od 48 sati svi turski vojnici ne napuste Irak. Portparol elitne iračke brigade upozorio je Turke: „... Da li oni sanjaju o uspostavljanju novog Otomanskog carstva? To im je velika zabluda i skupo će platiti tu tursku aroganciju". Vitali Čurkin, ruski ambasador pri UN, ukazao je Savetu bezbednosti na tursko „neodgovorno ponašanje" jer šalje vojsku u Irak bez dozvole Bagdada. Potom je Erdogan izjavio u Ankari 11. decembra da Turska neće povući svoje trupe iz Iraka. Sledećeg dana šiitska milicija okupila se u Bagdadu da bi na Tarhrir trgu protestvovala protiv Turske, obećavajući da će se boriti protiv Turaka dogod njihovi vojnici prekinu sa „okupacijom" Iraka. Da li se Erdogan oseća moćnim zato što je Turska važna članica NATO saveza? To može da ima uticaja, samo što je NATO-u stalo do Turske, ali ne baš toliko do provokativnog Erdogana.

Profesor Norman Stoun, britanski istoričar i ekspert za tursku politiku, rekao je u jednom nedavno objavljenom članku: „Erdoganov avanturizam bio je do sada sasvim uspešan, ali je proizveo neverovatno skretanje turske spoljne politike, a možda čak i rizikuje uništenje svoje zemlje. Kako je moguće da se to dogodilo? U pozadini se nalazi kompleks inferiornosti i megalomanija. Tokom vekova, čak i od vremena Mongola, razborit islam se pitao: 'Šta je krenulo naopako? Zašto nas je Bog zapostavio, a dozvolio drugima da dosegnu do meseca?'" Problem je, čini se, što Erdoganov islam nije razborit. On je opasan. Međutim, Turska nema samo međunarodne probleme, ima ih, i to podosta, unutar svojih granica. Neki od tih problema mogli bi da uvuku zemlju u građanski rat. Misli se na rat sa manjinskim narodom Kurda. U svom izdanju od 30. decembra Njujork tajms objavljuje članak pod naslovom „Turska kampanja protiv kurdske milicije pogađa i civile". Na desetine urbanih sredina na jugoistoku Turske pretvoreni su u krvavo ratište. Turske vladine snage nameravaju da unište oružani otpor Kurda, a samo je tokom poslednje nedelje decembra ubijeno nekih 200 članova kurdske milicije i više od 150 civila. Turska zasipa pozicije Kurda teškom artiljerijskom vatrom. Na stotine hiljada civila dalo se u beg. Taj deo Turske ne razlikuje se od ratom pogođene Sirije, piše Njujork tajms.

Polovina Kurda živi u Turskoj, a ostali uglavnom u Iraku i Siriji. Turske bezbednosne snage napadaju Kurdistansku radničku partiju (PKK) otkako je prošlog jula prekinut dogovor o prekidu vatre. Od kako je Erdoganova partija dobila na izborima mnogi su očekivali da će Ankara nastaviti pregovore sa PKK, ali umesto toga sukobi su se intenzivirali preteći da se prošire. Najmanje 200 pripadnika turskih bezbednosnih snaga poginulo je od obnavljanja sukoba. Turske vlasti takođe su alarmirane vojnim uspesima Kurda u Siriji i širenjem njihovom teritorijom u toj zemlji. Krajnji cilj PKK, a i svih ostalih Kurda, je da stvore državu Kurdistan od delova teritorija gde oni žive u Iraku, Siriji i Turskoj. Namera im je da preko Sirije izađu na Egejsko, odnosno Sredozemno, more. Kurdistanska Narodna demokratska partija (NDP) je na izborima prošlog juna po prvi put dobila nešto više od 10 odsto glasova i mada su izgubili deo tog procenta na izborima u novembru i dalje imaju uticaj u turskom parlamentu. A u utorak, 29. decembra, predsednik Erdogan optužio je vođu NDP, Selahatina Demirtasa, za izdaju zato što je komentarisao samostalnost Kurda u jugoistočnom delu Turske.

Nekoliko dana pre toga, turski premijer Ahmet Davutoglu je prilikom svoje zvanične posete Srbiji, a u toku konferencije za štampu, izjavio da se sa NDP neće pregovarati o novom turskom ustavu koji se priprema i koji je glavni cilj Erdogana da bi ostvario neku vrstu predsedničkog sistema u svojoj zemlji. Davutoglijeva izjava došla je nakon što je tursko tužilaštvo pokrenulo istragu protiv Selahatina Demirtasa zbog njegove izjave da je obaranje ruskog aviona iznad Sirije bila „pogrešna odluka". Inače, Demirtas je tokom prethodne nedelje bio u poseti Moskvi. Zvanična Ankara drži se stava da će biti konsultacija o novom ustavu sa svim priznatim političkim partijama osim sa NDP. PKK, naravno, nije priznata partija i smatra se terorističkom organizacijom. Istini za volju njih teroristima smatra i Vašington iako je sa Kurdima u savezništu u sirijskim sukobima. Tehnički stranka predsednika Erdogana, Partija pravde i razvoja (AKP), bila bi potrebna podrška od 367 poslanika u parlamentu od 550 izabranih predstavnika, da bi se direktno promenio Ustav, ali samo 330 glasova da bi se raspisao nacionalni referendum. AKP je na izborima u novembru osvojila 317 mesta u turskom parlamentu. Interesantno je što je premijer Davutoglu prošlog 3. decembra rekao da predsednički sistem nije najvažniji cilj Turske. Možda nije najviši cilj Turske, a sigurno ni premijera, ali opšte je mišljenje da je to cilj predsednika Erdogana.

Osim sukoba sa Kurdima, sukoba koji bi mogli da prerastu u građanski rat, Ankara mora da bude na oprezi i kada je islamski terorizam u pitanju. Turske vlasti su 30. decembra objavile da je policija uhapsila dvojicu osumnjičenih bombaša samoubica Islamske države koji su nameravali da za vreme novogodišnje noći izvrše teroristički napad u glavnom gradu Turske. Policija je konfiskovala samoubilački prsluk, mehanizam za aktiviranje bombe i ranac sa materijalom za pravljenje eksplozivnih naprava. Ranije u decembru policija je uhapsila jednog teroristu za koga je postojala sumnja da je planirao bombaški napad na američki konzulat u Istanbulu. Radilo se o jednom sirijskom državljaninu koji je uhapšen na jugu Turske. Inače, zemlja se nalazi na najvišem nivou opreznosti još otkako je 100 ljudi stradalo prošlog oktobra u terorističkom napadu dvojice bombaša samoubica u Ankari. To je bio najgori napad u modernoj turskoj istoriji. Za taj napad optuženi su džihadisti Islamske države. Već duže vreme kritikovani zbog „mekog prilaza" u borbi protiv džihadista, turske vlasti pojačale su svoje anti-terorističke akcije nakon džihadističkih napada unutar Turske, kao i nakon masakra u Parizu.

A 1. Turski prodor na Kosovo

Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan se prilikom svoje posete Kosovu 2013. godine obratio skupu u Prizrenu: „...Mi svi pripadamo zajedničkoj istoriji, zajedničkoj kulturi i zajedničkoj civilizaciji. Mi smo narodi braća te strukture. Nemojte zaboraviti, Turska je Kosovo i Kosovo je Turska!" Turska politika na Balkanu promoviše neo-otomanske planove nastojeći da raširi svoj uticaj po svim bivšim teritorijama Otomanskog carstva.

Turska međunarodna agencija za kooperaciju i razvoj (TIKA) je oruđe kojim Ankara širi svoje ideološke ideje. Nakon Srbije Turska je najveći trgovački partner Kosova. A, primera radi, prištinskim aerodromom upravlja turska kompanija Limak.

Takav aranžman ima pre svega političke konotacije jer je vlasnik najvećeg broja akcija Limaka, zet predsednika Erdogana.