Sudbine

Život između zabrana, birokratije, međudržavnih propisa i lažnih priča o ljudskim pravima

Čekajući na put u jednom pravcu

Slučaj iračanina, Halila Alrašida, kome je pre dvadeset godina bez objašnjenja oduzet pasoš i od tada živi "ni na nebu ni na zemlji", poznat je i kancelariji UN u Srbiji i našem Zaštitniku građana, ali i iračkoj ambasadi i svim relevantnim organizacijama kojima se on do danas obraćao. Naime, ovaj lekar stomatolog koji je bio beogradski student, do sada je petnaest godina proveo na ulici, ali i po kampovima za strance, bez mogućnosti da izađe iz Srbije. Njegov legitimni zahtev za azil u neku drugu zemlju, zavisi od dokumenta koje treba da izdaju srpske vlasti i kancelarija UN. Ali, iz nekog nejasnog razloga, taj željeni dokument ne može dobiti. Konačno, obratio se i Magazinu Tabloid, koji objavljuje njegovo pismo sa hronologijom neverovatnih događaja...

......

Moj problem je počeo kad mi je na perfidan način oduzet pasoš, još davne 1994. godine, kada sam odlazio da produžim boravak kao apsolvent na Stomatološkom fakultetu. Sve se desilo prilikom predaje mog pasoša u odeljenju za strance u beogradskoj policijskoj stanici u ulici 29. novembra (sada se to odeljenje nalazi u policijskoj stanici Savski venac).

Obično se predaje pasoš, a nakon nedelju dana, pasoš se može podići sa produženim boravkom. Međutim, kad sam dolazio meni su rekli da su izgubili moj pasoš i ne znaju gde i tada sam obavestio iračku ambasadu. Tamo su mi rekli: donesi nam potvrdu da ga je policija Srbije izgubila. Ja sam došao u policiju tj.odeljenje za strance i rekao sam da ambasada traži potvrdu da je pasoš izgubljen, a oni su meni odgovorili: mi vam ne možemo dati potvrdu! Onda sam obavestio ambasadu Iraka o tome, a oni su samo ponovili: mi ne možemo vama izdati nov pasoš bez potvrde policije.

Od tada sam ostao bez pasoša ili bilo kog dokumenta koji može da potvrdi identiteta. U međuvremenu sam obavestio moju familiju u Iraku o tome a oni su angažovali međunarodne organizacije za ljudska prava. Tek tada, reagovala srpska vlast i došli su u moj stan u ul. Gospodara Vučića na Crvenom krstu, inspektori i vodili su me kod njih u stanicu Savski venac odeljenje za strance, kao čoveka koji boravi u Srbiji ilegalno i bez boravišne vize.

Ispalo je da je to bila moja krivica a ne njihova, što su meni uzeli pasoš i nisu hteli da ga vrate!?

Tek posle sedam godina, pod pritiskom međunarodnog faktora, to su uradili na grub način i umesto da se izvinu oni su napisali prijavu protiv mene i predali je sudiji za prekršaje. Odatle su me poslali u zatvor posle a posle toga u kamp za strance u Padinsku skelu.

Tada sam štrajkovao glađu i kada su videli da mi je stanje kritično i da su unutrašnji organi počeli da otkazuju funkcije kao što je jetra a bubrezi i srce posle pada krvnog pritiska kao posledice odbijanja uzimanja hrane i vode nakon (23) dana i kad je to dokazao doktor koji je meni dolazio redovno u posetu i rekao da je moje stanje kritično i ako nastavim tako smrt je krajnji ishod, policija me na silu povela u Centralni zatvor, a posle toga su me odmah oslobodili iz Padinske skele.

Pre toga je došao predstavnik Ujedinjenih nacija (UN). To je bio čovek koga je angažovala ta ustanova tj. Vladimir Jovanović koji je, kako sam saznao, radio pre toga u policiju kao službenik te ustanove (14) godine. Kada su me preuzeli (UN) uradili su sa mnom intervju i službenik, Holanđanin, koji je sa mnom razgovarao u vezi mog problema i stavio me pod zaštitom (UN).

Međutim, ta zaštita koja počela 2001. godine, bila je samo nošenje dokumenata koji su mi izdavali svakih sedam dana. Onda sam se žalio da kratko vreme da mi je naporno da dolazim četiri puta mesečno i to sam razgovarao sa šefom (UN) Karminatijem iz Italije. Oni prihvatio žalbe i moj predlog da se dokument bude drugačije tada su izdalui meni dokument umesto sedam dana na trideset dana, tj.mesečno jednom. To je trajalo od 2001. do 2006. godine, kad sam se žalio da reše moj problem tj.problem pasoša i azila u drugu zemlju. Rekao sam, ako ne rešite taj problem, ja neću više da produžavam taj dokument jer ja nemam koristi od produžavanja mog boravka u Srbiju na taj način.

Tako sam i dalje bio bez pasoša a mnogi ljudi koji su bili registrovani sa mnom i posle mene, otišli su iz Srbije u druge zemlje bez problema...

Posle godinu ili dve godine boravka u kampu za strance na Avali u kampu "Hiljadu ruža", koji bio kasnije zatvoren jer su azilante prebacili u drugi kamp na Novom Beogradu pored buvljaka (žalili su se da nemaju slobodu kretanja i nisu smeli da budu dalje od kampa). Kada sam odlazio u kamp video sam da tamo ljudi skromno žive i da je ishrana jako loše sem ako ti azilanti imaju para pa mogu nešto od hrane da kupuju i tako dopune svoje ishrana koji bila vrlo slaba. Tada sam ja lično obratio Vladimiru Jovanoviću da je ishrana slaba i da je ispod ljudskog dostojanstva. Odlazio sam da vidi moje zemljake i ostale migrante iz Bliskog istoka i tada je došlo do svađa između mene i gospodina Jovanovića koji bio tada šef proktektorata tj. zaštite migranata.

On reagovao na to ljutito umesto da se izvini i obećava da ishrana bude bolja ili kvalitetnija tada došlo do zahlađenja između nas. Ja nisam mogao da ćutim. Kao čovek i kao lekar, meni bilo žao da vidim to što se dešava u kampu posle toga u u izvesno vreme kamp bio zatvoren i azilanti prebačeni na Novi Beograd.

Moje stanje se nastavilo isto i ako sam njima rekao da ja neću produžiti taj dokument ako ne rešite problem pasoša i azil u drugu zemlju po mom izboru, međutim oni su ignorisali moj zahtev i upozorenje i ništa nije se promenilo od tada do sada ostao sam dalje bez pasoša i bez rešenja i to traje od 1994. do sada tj. 2015 godine. Obratio sam se zaštitniku građana, Saši Jankoviću, koji doveo u svoju kancelariju predstavnik UN i iračka ambasada i predstavnik srpske policije i razgovarali u vezi mog problema.

Ali, na žalost, zaštitnik građana ništa nije promenio ili rešio u vezi tog problema. Pre toga došao mi je jednom i irački konzul u zatvor (Padinsku skelu) u kome sam bio jer nemam dokument i boravim ilegalno u Srbiji.

Ja sam tada ga pitao zašto ste došli ja vas nisam tražio, a on meni odgovorio da je njega srpska vlast poslala kod mene da se vidi sa mnom. Ja sam njemu rekao šta bi trebao on kao predstavnik iračke ambasade i vlasti da radi za mene, da hitno obavesti srpsku vlast da mi da izlaz iz Srbije u zemlju koja meni odgovara, a on to odmah prihvatio i rekao to će učiniti.

Posle 2-3 dana sam ga zvao i on meni rekao da je poslao svoj dopis srpskoj vlasti da meni da izlaz iz Srbije u zemlju koja mi odgovara jer ja ne želim da se vratim u Irak ali i ne želim azil i pasoš Srbije! To je bilo pre nekoliko godina (2011. ili 2013. godine). Tada je zaštitnik građana Saša Janković izdao dokument u kome piše da ja ne želim povratak u moju zemlju niti azil u Srbiju i želim azil i pasoš treće zemlje, i to posle tri meseca čekanja!

I sa njim sam došao do svađe jer nije hteo da napiše odnosno da stavi na papir tj. u tom dokumentu rečenice koja sam hteo, kao i moju izjavu i zahtev. Tako da je napisao loš dokument u dogovoru sa načelnikom odeljenja za strance Draganom Samolovcem.

Rekao sam da ne dolazi u obzir njihov predlog i ne želim azil u Srbiju i Srbija mora da mi daje izlaz u treću zemlju ništa drugo ne prihvatam. Međutim stanje je ostalo isto bez promene do sada probleme sve više i više. Ostao sam bez pasoša i bez bilo koji dokument i bez dokumenta (UN).

Dakle, od 1994 - 2015. ja sam bez pasoša tj. bez sloboda kretanja i petnaest godina na ulici, spavam u napuštenim prostorijama na ulazu u Batajnicu bez ičega sem kartonske kutije ispod sebe, imam i vreće za spavanje jer su često ljudi sa strane krali sa mene jorgane i ćebad i to skoro pet puta. To zna policija u Batajnici. Ta prostorija hladna jer nema ništa bez struje, bez grejanja, bez vode...

Tako se borim punih 15 godina. Posetili su me iz TV B92 i snimali prostor za spavanje, to bio novinar Nikola Radišić koji uradio intervju sa mnom, slikao me u toku dana u Zemun kod robne kuće Beograd. Posle reakcije medija, vlasti su mi nudile smeštaj tj.kamp, a ja sam ga odbio i rekao da nije u pitanju smeštaj ili 100 dolara pomoć mesečno, problem je izlaz iz Srbije i azil i pasoš u drugu zemlju. Rekao sam da ništa ne prihvatam sem izlaz iz Srbije u treće zemlje.

Moj život u Srbiji bez pasoša i bez krova nad glavom, bez zdravstvene zaštite i bez sredstava za život, više je nego težak. Počeli su zdravstveni problemi. Zbog loše ishrane i bez higijene i bez mogućnosti kod lekara. Jer nijedna zdravstvena ustanova neće da me primi zbog nedostatka zdravstvene zaštite kao nema ko da plaća troškove lečenja.

Ja sam stomatolog. Lečio sam ljude na fakultetu a sada mene nema ko da leči. Stomatolog koji je ostao bez zuba zbog loše ishrane. U poslednje vreme koristim crkvenu hranu koja jako loša. Uglavnom čorbastu hranu lošeg kvaliteta i stalno ista hrana i često bajat hleb, tako da je stanje zuba počelo naglo da se pogoršava

Živim od danas do sutra od pomoć prijatelja koja jako skromna od količine novca koji ne traje duže od jedan dan ili dva dana. Zadnje vreme dosta sam izgubio kilaže zbog loše ishrane i zbog zdravstvena stanja i potrebe za medicinsku pomoć. U Srbiji živim kao zarobljenik i bez ikakve zaštite. Sudije su kršile moje osnovno ljudsko pravo a vi znate šta je ljudsko pravo na slobodu kretanja koje ja nemam.

Ranije sam kontaktirao gospodina Dačića i pisao sam mu dva puta i on zna sve o meni dok je bio ministar policije. Zadnji put sam kontaktirao kabinet predsednika vlade i razgovarao sam sa njegovom sekretaricom i tražio sam od nje da zakaže razgovor makar deset minuta sa Vučićem u vezi mog problema, a ona je rekla da ne može zakazivati razgovor i tražila da šaljem e-mail.

Živimo u lažnom svetu svet u kome mediji služi za propaganda. Kakva je to demokratija kada neko ima tri ili četiri pasoša a neko nema nijedan? Kakvo je to ljudsko pravo i sloboda kada čovek živi kao zarobljenik i ne može da se kreće nigde? Neko putuje svaki dan ili svaku nedelju ili svaki mesec a neko nije nigde bio trideset godina i više. Zbog te represije i kršenje ljudska prava, ja sam izgubio dvadeset najboljih godina života. Zaustavili su svaki segment mog život i meni preostalo samo borba za goli život.

Bio sam jedan od najboljih studenata ali su me nažalost presekli me tako što su oduzeli su mi pasoš a kasnije ubrzo i moj index! Zašto su mi uzeli index meni nije jasno. Pokušavam da spasim ono što je ostalo od mog života ali nažalost borba je teška i tu sam usamljen a neprijatelj ima sva moguća sredstva protiv mene.

Preko vas pozivam sve organizacije za ljudska prava da reaguju i pomognu da nađem rešenje za taj problem. Ja sam kao zarobljenik u Srbiji bez krivice. Moj život je postao besmislen i nemoguć. Ja vas molim da me pomognete da dođem da razgovaram sa predsednikom vlada da se reši taj problem. Da sprečite dalje represije i agonije. Ja se borim sam protiv čitavog sistema. Oni žele da mi nametnu rešenje koje njima odgovara i da izađem iz Srbije ilegalno. Ja to ne prihvatam. Želim regularan izlaz iz Srbije i regularno rešenje.

Zemlja koja meni odgovara ima svoju ambasadu u Beogradu i u kontaktu sam sa njima. Oni samo čekaju signal UN i sve što srpska vlast i ujedinjene nacije treba da urade je da mi izdaju dokument A4 formata u kome bude napisano tri rečenice i ništa više. A to je da ne želim povratak u svoju zemlju, ne želim azil i srpski pasoš, želim azil i pasoš države koja mu odgovara.