Preko pune linije

Vučićevo "Danke Dojčland": nekada nepokorena u ratovima sa Nemačkom, Srbija je danas njena kolonija

Treća nemačka okupacija Srbije

U toku je pravi rat za sirovinska bogatstva, širom evropskog kontinenta. Velike nemačke korporacije, uz političku logistiku svoje države, iz tog razloga podržavaju sve kriminalne balkanske režime, pa čak i one najodioznije albanske političare sa Kosova kojima su i ratni zločini dokazani. Ali, Nemačka ima cilj da u narednih pola veka nema nikakve probleme sa energetikom. U tom smislu je za vladu u Berlinu, najvažniji deo Balkana, Kosovo i Metohija. Od Srbije i samozvanog Vođe, Aleksandra Vučića, Nemačka očekuje što skorije formalno priznanje samoproglašene albanske države, razmenu diplomatskih misija, ali, pre svega, apsolutno podršku, političku i finansijsku, u pravcu razvoja velikoalbanske ideje. Trenutna strategija Berlina ima dva zadatka: da natera Srbiju da ozakoni otimačinu Kosova i da za to vreme zadrži Hašima Tačija na vlasti. Da bi to uspelo, Nemačka je pripremila plan pod imenom Agenda "Berlin plus", koja podrazumeva da će Srbija pomoći u razgradnji sopstvene države i uspostavljanju nekakve "moderne" Velike Albanije.

Nikola Vlahović

Hitlerov general Franc Beme, koji je upravljao Beogradom za vreme Drugog svetskog rata, pohvalio je 1943. godine represivne mere koje je Nedićev aparat preduzima protiv ''komunista'', a samog Nedića hvalio je kao jednog "nacionalno svesnog Srbina koji uspešno vodi Srbiju i obezeđuje joj trajno mesto u novom evropskom poretku!"

Prilikom svoje poslednje posete Srbiji, polovinom aprila meseca ove, 2017. godine, nemački vicekancelar Zigmar Gabrijel, dao je jednu od svojih brojnih izjava koje vređaju zdrav razum poniženih i opljačkanih građana Srbije. Naime, drugi čovek u političkoj nomenklaturi odlazeće kancelarke Angele Merkel, rekao je doslovno i ovo: "...Srbija je, uprkos svim zahtevima Evropske unije, ostala na kursu evrointegracija, zahvaljujući radu vlade premijera Aleksandra Vučića, koja evropske standarde nije predstavljala kao nametnute, već kao standarde u interesu zemlje i građana..."

Da bi nemačkom vicekancelaru dao još više na važnosti ali i da bi što više ponizio Srbiju i njene građane, Vučić je odmah, servilno, izneo na scenu jedno poređenje, rekavši da "...Srbija još stotinu godina neće moći da se približi Nemačkoj" (čemu onda beznadežni pokušaji približavanja Evropskoj uniji, u kojoj je Nemačka glavni faktor svake političke odluke?)

I dok se tih aprilskih dana zabavljao sa Vučićem, koji je od sreće što ima tako visokog gosta, doslovno balavio, nemački vicekancelar Zigmar Gabrijel je na ulicama Beograda primetio i one koji protestuju protiv diktature, a posebno je obratio pažnju na transparent na kome je pisalo "Vučiću-Šrederu!", pa je tim povodom pitao domaćina i pratioce, šta bi to trebalo da znači. Kad su mu objasnili da je bivši nemački kancelar Gerhard Šreder sinonim za izolaciju, sankcije i bombardovanje, te da bi to što piše na transparentu trebalo da znači i uvredu za Vučića, Gabrijel je veselo dobacio: "...Dajte transparent da odnesem Šrederu, radovao bi se!".

Bilo je to, vrlo kratko i jasno objašnjenje, šta zvanična Nemačka misli o Srbiji, u svim vremenima, političkim prilikama, epohama i kroz celu modernu istoriju.

Neporeciva je istina da se svaka nemačka vlada uvek radovala, kad god bi u Srbiji diktatura bila na vlasti. Tako se i danas raduje ovoj Vučićevoj diktaturi i pljački državnih resursa pod parolom tranzicije i reformi.

Stara nemačka spoljnopolitička strategija dobro poznata kao "Drang nah Osten" ("Prodor na Istok"), uvek je išla preko Balkana, ali nekako najteže preko nepokorene Srbije. U tom smislu je neukim, drskim i vlastohlepnim vladarima Srbije, Nemačka uvek davala podršku. Što gore za srpsku državu i njen narod, to bolje za Nemačku i njene osvajačke planove. Nekada su ti planovi bili čista vojna okupacija, a danas je na sceni taktika ekonomskog porobljavanja, koja se sprovodi uzimanjem najboljih radnika ili vrhunskih stručnjaka za rad u Nemačkoj, a šta preostane, da radi u Srbiji za nemačke firme i za najnižu nadnicu u Evropi (i među najnižima u svetu!).

Na dan 1. juna ove godine, nemački vicekancelar Zigmar Gabrijel, ponovo je krenuo u akciju izluđivanja Srbije, pa je na sva zvona najavio sprovođenje novog plana pod imenom Agenda "Berlin plus", zvanično zamišljen kao "...dodatni podsticaj Berlinskom procesu sa ciljem da se od regiona napravi atraktivan ekonomski prostor a lokalnom stanovništvu donese vidljivi boljitak".

Kome će Gabrijelov plan doneti boljitak, postaje jasno čim se pogledaju detalji, očito razrađeni u kabinetu Angele Merkel, sa ciljem da se finansijski pomogne ekonomsko, saobraćajno i bezbednosno povezivanje samoproglašene separatističke države Kosovo i Albanije. Naime, u tekstu Gabrijelovog plana piše: "...Moramo sada da ubrzamo velike infrastrukturne projekte koji su od ekonomskog značaja. Projekte koji imaju i specijalan simbolični značaj kao što su autoptu između Srbije, Kosova i Albanije. Da bi se to finansiralo, predlažemo da uspostavimo dodatni fond za infrastrukturne projekte". Istina, ovu rečenicu je on već ranije pročitao na sednici Osme konferencije ministara spoljnih poslova jugoistočne Evrope, ali je tada niko u Srbiji nije shvatio ozbiljno.

Jasno je, Nemačka hoće da finansira Veliku Albaniju, a da bi prikrila suštinu te prljave ideje, stavila je Vučićev režim kao "garanta regionalne stabilnosti". Prevedeno na jednostavniji jezik, Srbija bi prema ovom Planu trebala da se zaduži kod nemačkih kreditora za stvaranje putne i druge infrastrukture, a većina donatorskih (bespovratnih) sredstava otići će u ruke albanskih vlada u Prištini i Tirani.

Nedavno je poslanica u nemačkom parlamentu, Sevim Dagdelen, direktno optužila svoju vladu da pomaže albanskim ratnim zločincima na Kosovu i Metohiji, i to iz čistog interesa (samo eksploatacija lignita u ovoj srpskoj pokrajini procenjena je na narednih 200 godina). Dagdelen je rekla tom prilikom: "...Bundesver, Kosovo i politika Nemačke - to je kršenje međunarodnog prava. Naša politika se nije pridržavala principa neutraliteta na Kosovu. Nama nisu potrebni vojnici koji štite jučerašnje bojovnike"

Srbija na ovakva upozorenja ne reaguje. Vučićeva klika nema mnogo izbora: Nemačka će i sa njima i bez njih učiniti sve da dobije kombinaciju male i poražene Srbije i velike i Berlinu lojalne Albanije. Budu li stvari ovim putem išle, nije daleko dan kad će predstavnici velikoalbanske vlade zajedno sa nemačkom vladom zasedati u Nišu, baš kao što se 1914. godine desio i sastanak nemačkog i bugarskog cara u okupiranom Nišu, a sa ciljem da "nacrtaju" nove granice ta dva carstva, na kojima Srbije neće biti.

Danas su prilike samo malo različite od onih na početku Prvog svetskog rata. Jer, Nemačka danas Srbiju ne vidi više kao vojnu i geostratešku opasnost za sebe i za svoje planove kao što je to onda bilo. Ima dosta i razloga da njeni spoljnopolitički stratezi tako rezonuju: Srbije je onda imala moral, vojsku i državu, a danas je jadna, razoružana, bez jasnih granica, bez saveznika i sa velikim orkestrom izdajnika koji se nalaze na ključnim državnim funkcijama. I metode današnje Nemačke su različite. Tako na primer, 2. juna ove godine, Nemačka svečano saopštava Vladi Srbije da je Bundestag "odobrio" otvaranje pregovaračkog poglavlja 29, koje se odnosi na carinsku uniju, i poglavlja 7, koje se tiče intelektualne svojine.

Tu informaciju, Vlada Srbije je trebala da dobije od nadležnih institucija iz Brisela a ne iz Berlina, ali je jasno da je i ovim gestom Srbiji stavljeno do znanja da su mehanizmi Četvrtog rajha važniji od bilo koje druge države na evropskom kontinentu. Zbog toga se danas vicekancelar Zigmar Gabrijel u Srbiji ponaša tačno onako kako su se ponašali svi njeni okupacionu upravnici za vreme nacističke Nemačke. Odnose iz Srbije sve što je vredno. I ljude i resurse. Ono što ostane, završiće preko "dualnog obrazovanja" kao najamna radna snaga.

Najbolji dokaz da je to tako je i sastanak održan u Privrednoj komori Srbije u sredu 31. maja u Beogradu, kojom prilikom je proglašen "Dan dobavljača Zapadnog Balkana" za 24 nemačke kompanije koje traže ljude i firme iz Srbije spremne da budzašto prodaju i svoj rad i svoje sirovine. Kampanju za Nemce vodi Vučićev "topli" prijatelj, sada u svojstvu predsednika Privredne komore Srbije. Hvalio se Marko Čadež kako se na ovu akciju prijavilo preko 400 kompanija, ali da je "tek svaka treća uspela da ispuni uslov". Jer, kako iskustvo sa Nemcima govori, oni hoće samo najbolje ljude i najbolje resurse za najmanje novca.

Kad se govori o Nemačkoj i njenim interesima na ovom delu Balkana, treba imati u vidu da u Srbiji posluje blizu 400 nemačkih kompanija sa nemačkim kapitalom i da u njima (zvanično) zapošljavaju 35 hiljada ljudi. Nezvanično, ali lako proverljivo: dve trećine od tog broja je zaposlena na određeno vreme, dakle, sa ugovoromn za privremeno-povremene poslove. Kad krene da laže o Nemačkim investicijama u Srbiji, Vučić poteže cifru od oko milijardu i po evra. Ali, to nisu investicije u Srbiju i njen razvoj, nego investicije nemačkih kompanija u sopstvenu proizvodnju i sopstveni izvoz. Nemačke kompanije u Srbiji imaju apsolutno povlašten položaj u odnosu na domaće i koriste sve privilegije koje su im širokogrudo davane, od vlade pokojnog Zorana Đinđića sve do diktature Aleksandra Vučića.

Kad Vučić govori o trgovinskoj razmeni sa Nemačkom, onda to opet lažno predstavlja, govoreći da je srpski izvoz u Nemačku skoro milijardu i po evra. A, reč je o izvozu nemačkih kompanija koje su u Srbiju došle samo da bi imale jeftinu radnu snagu i besplatnu infrastrukturu, kako bi sopstvenu proizvodnju učinili još jeftinijom.

Kad je 28. maja ove godine, ambasador Nemačke u Srbiji, Aksel Ditman, zajedno sa Aleksandrom Vučićem otvarao predstavništvo nemačke firme Kontinental, koja planira da uskoro pokrene veliki istraživački centar u Novom Sadu, rekao je jednu vrlo bitnu činjenicu, koju građani Srbije moraju da znaju: "...Premijer je rekao da nas stavlja na prvo mesto. Imamo dosta nemačkih kompanija, 33 ili 35 hiljada ljudi radi u njima i interesovanje raste...Nemačke kompanije pokazale da vole ovde da posluju, a što je primer veoma bliskih bilateralnih i snažnih ekonomskih odnosa."

Jasno je, to ni Vučić nije krio, samo ova nemačka firma traži 500 srpskih inženjera, da rade ovde, u Srbiji, za platu koja je podjednaka plati komunalnog radnika u Berlinu.

Takođe, na primeru nemačkog Kontinentala, treba videti kako funkcioniše nova forma okupacije i eksploatacije Srbije, njenih resursa i njenih stručnjaka. Naime, Kontinental će od 1. jula ove godine u Novom Sadu početi razvoj softverskih i inovacionih rešenja sa domaćim stručnjacima koji su diplomirali na tehničkim fakultetima. Zašto država, svojim sredstvima i sa tom malom vojskom domaćih IT stručnjaka (a, ima ih, vrhunskih!) nije krenula u svoje istraživačke projekte u potrazi za profitabilnim inovacijama, koje može da višestruko unovči na svetskom tržištu? Zašto su Vlada Srbije, Razvojna agencija Srbije i Razvojna agencija Vojvodine, stali na stranu nemačke firma a ne na stranu sopstvene države i njenih potencijala? Odgovor je dao ambasador Nemačke, Ditman, rekavši da će "nastaviti da radi na dovođenju novih nemačkih investicija, na razvoju dualnog obrazovanja, jačanju privatnog sektora i vladavini prava", te da će Nemačka nastaviti da podržava "reformski put Srbije i njen put ka Evropskoj uniji".

Da bi se bolje razumela treća Nemačka okupacija Srbije i filozofija "Četvrtog Rajha" pod komandom Angele Merkel, treba podsetiti da je još 2013. godine, posebna parlamentarna delegacija Nemačke došla u Beograd, koja je Vučićevoj vladi donela "program rada u sedam tačaka", u kome su hronološki postavljeni svi ultimatumi, od kojih zavisi ulazak Srbije u Evropsku uniju. To su zahtevi za reformu pravosuđa i pronalaženje krivaca za paljenje Ambasade Nemačke u Beogradu, zahtev da Srbija prihvati termin "genocid" (a ne "zločin") u Srebrenici, da Srbija traži oproštaj i pomirenje širom regiona, da prihvati zahteve Albanaca i obezbedi granicu ka Kosovu, da Srbija ukine sve svoje preostale institucije na Kosovu i Metohiji, da Srbi na severu svoje pokrajine "promene svest" i prihvate Euleks i Kfor kao "prijatelje" i da glasaju u Ujedinjenim nacijama da Kosovo bude punopravna članice ove organizacije kao i da u Ustavu priznaju tzv. nezavisno Kosovo.

U "programu rada" iz 2013. godine koji je delegacija Bundestaga bacila na sto Vučiću, nigde ne piše, ali se podrazumeva, da Srbija širom otvori vrata i omogući monopolski položaj za nemačke kompanije. Naravno, Vučić je učinio mnogo više nego što su očekivali. Na dan 12. maja 2017. godine, na skupštinsku raspravu došao je Predlog zakona o davanju garancije Republike Srbije u korist Nemačke razvojne banke po zaduženju Elektro-mreža Srbije (EMS) u iznosu od 15 miliona evra i Predloga zakona o davanju garancije Republike Srbije u korist Nemačke razvojne banke za po zaduženju Elektro-privrede Srbije (EPS) u iznosu od 45 miliona evra. Dakle, država Srbija da garantuje da će Nemačka razvojna banka dobiti svoje pare nazad sa kamatom. Narodni poslanici nisu dobili nikakvu dokumentaciju na osnovu koje bi mogli da imaju uvid u svrhu i smisao zaduživanja EMS-a. Poznato je samo da Nemačka ima otvorenu mogućnost da kupovinom delova EPS-a, konačno i postane vlasnik celog elektro-energetskog sistema Srbije. Vučić i njegova družina stoje na usluzi stratezima treće Nemačke okupacije Srbije.

Jasno je kao dan da će, ukoliko EPS i EMS ne budu poštovali Sporazum o zajmu, Srbija ovaj dug vraćati iz budžeta, a Nemačka razvojna banka će (pod maskom "efikasnog poslovanja") moći tako da utiče na obaranje cene EPS-a u okolnostima vrlo moguće privatizacije. Na sceni je direktno ugrožavanje bezbednosti elektroenergetskog sistema Srbije. Institut "Mihailo Pupin" je u ovom slučaju zaobiđen, mada je baš on izgradio naš domaći sistem za upravljanje prenosnim sistemima, ravan sličnima u svetu. Nemački cilj je da ubaci "Simens" u posao upravljanja EPS-om i prenosnim sistemima i da naše, u svetu dokazane stručnjake, stavi u položaj najamnika.

Konačno, Nemačka ovih dana ponovo postaje sve agresivnija kad je u pitanju "brzo rešenje" za priznavanje nasilno otcepljenog Kosova. Nakon pola godine bez tehničkog dijaloga u okviru takozvanog Briselskog sporazuma, predsedničke kampanje na srpskim predsedničkim izborima i hapšenja Ramuša Haradinaja u Francuskoj, došao je u Beograd vicekancelar Nemačke Zigmar Gabrijel da opet zahteva nešto u vezi Kosova ("...Hitno normalizujte odnose uz obavezujući sporazum!"). Bio je to poziv da se prizna nezavisnost albanskog Kosova. Ali, Gabrijel je Vučiću zamerio da "fingira" pregovore od 2014. godine i predložio mu da "ubrza stvari", da imenuje političkog pregovarača, da napravi jedan tim koji bi koordinirao sa vladom i nadgledao pregovore.

Već 5. juna ove godine, u Beogradu se iznenada pojavila skoro zaboravljena baronica Ketrin Ešton, bivša visoka predstavnica Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost. Više ruskih medija je već objavilo da će ona biti buduća savetnica Aleksandra Vučića, koji je, očigledno, poslušao diktat Nemačke, da sebi pronađe "političkog pregovarača" u vezi sa priznavanjem albanske države na Kosovu i Metohiji. Hoće li Eštonova umesto Vučića obaviti i promenu Ustava Srbije? Neće, naravno. To će pokušati Nemačka da uradi, novim ucenama i ekonomskom okupacijom. Stratezi za Balkan u Bundestagu odlično znaju da je Vučić ordinarni prevarant, čovek bez ličnosti i stava, te da će sve učiniti kako bi neko drugi za njega obavio sve prljave poslove. Sadašnje prilike ne govore da će mu gazde iz Berlina dati puno vremena. I da će ga naterati da sam zagazi u septičku jamu koju je sebi iskopao.

Istorija srpsko-nemačkih odnosa morala bi da bude dovoljna motivacija, da Srbija kao država jednom zauvek napravi najrigidniju strategiju prema svojim vekovnim eksploatatorima i okupatorima.

Treba nešto naučiti i od starih asova u svetskoj politici kao što je Pol Krejg Roberts, američki politikolog i bivši savetnik Ronalda Regana, koji je nedavno detaljno opisao kako je Nemačka razbila Jugoslaviju kako bi od nje napravila zbir državica bez suvereniteta, u kojima će moći da sprovede svoju kolonijalnu politiku. Tako smo i došli do toga da je danas realni bruto društveni proizvod u Srbiji manji 97 puta od Nemačkog.

A 1. Sav profit ide za Berlin...

Sve ispod Julijskih Alpa, od Slovenije, preko Hrvatske, Srbije, Makedonije i Grčke, Nemačka smatra svojom ekonomskom, političkom pa čak i kulturnom kolonijom. Da je to tačno, tvrdi i poznati slovenački sociolog Rastko Močnik, koji je prilikom nedavnog gostovanja u Beogradu to jednostavnim rečnikom objasnio, na primeru Slovenije:

"...Možete pogledati statistiku. Naš privilegovan partner u spoljnoj trgovini je Nemačka, razmena je očigledno nejednaka. Znači, naša novoproizvedena vrednost ide iz Slovenije u Nemačku a nekada smo imali privilegovan pristup jugoslovenskom tržištu od 22 miliona stanovnika"