Banat

Profiteri iz devedesetih razaraju Zrenjanin

Kad aždaha ubija (svetog) Iliju

Alavi (ne)ljudi srednjeg Banata, više od 25 godina nesmetano „plivaju" u ozakonjenom bezakonju i druže se sa sebi sličnima. Vređajući inteligenciju prosečnih Zrenjaninaca, beskrupulozni, bezosećajni, lukavi i „namazani" trgovci uticajem u vulgarnom višestranačju, nekažnjenim kriminalom oteli su, legalno otimaju i otimaće od sugrađana ogromne pare. Ovdašnja besramna „elita", počev od devedesetih prošlog veka, „ubacivši"tek deo para u legalne tokove (ogromne sume pažljivo su „sahranjene" na privatnim računima), uživa u blagostanju izazvanog svakodnevnim „isisavanjem" sve tanjih novčanika sugrađana...Usput, u savršenom spoju sa nebuloznim vlasnicima vlasti, nazadnjacima, vrhunski surovo razvijaju nerazvijenost sredine i rasturanje Zrenjanina.

Zoltan Horvat

Mulj višestranačja, na svu sramotu srednjeg Banata, izbacio je na površinu početkom devedesetih retko (ne)opevane „supermuljatore", danas neprikosnovene vlasnike, skoro svega i svih. Od najcrnjih inflatornih vremena crnih kesa - keša, šlepera i šlepera cigareta, duvana, benzina i preostalog, uglavnom na relaciji BG-ZR, ovdašnji građani, članovi udruženja dobrovoljnih idiota, nemi su posmatrači narastajuće krimogene bande, koja je danas ultimativno zaposela„najuglednije" pozicije. Prvo pravilo ovdašnjeg najuglednijeg elit-tuceta glasi, velikodušno opraštamo malim ljudima što dozvoljavaju da ih nemilosrdno gazimo.

Slučaj Ilije Stojanovića, taksiste iz Zrenjanina je samo jedan u nizu nemilosrdnog gaženja malog čoveka, prepuštenog sadističkoj nemilosti uigranog elit sistema. Ilija je svojevremeno, kao taksista privatnog udruženja i Taxi u vlasništvu firme IMPEL, poput većine svojih kolega, uredno isplaćivao rate lizinga za vozilo kojim je zarađivao za, kakav-takav, uglavnom bedan život. Nakon što je uplatio polovinu ukupne sume za lizing (oko pet hiljada evra), našao se na meti svojih šefova, na čelu sa Draganom Vidakovićem, vlasnikom IMPELA, ovdašnjim ZREPOK elitistom. Ilija nije bio lenj, pa je nakon poslatog dopisa, dobio pismeni odgovor nadležnog republičkog Ministarstva da je u pravu, odnosno da u njegovom slučaju, zakon dozvoljava postojanje i drugog korisnika lizinga.

Pismeni odgovor iz Ministarstva stigao je i u kancelariju Vidakovića. Ovdašnji elit(anti)junak, mrzitelj običnog nadničarskog (polu)sveta, višedecenijski osvedočeni neprijatelj i izrabljivač sopstvenih radnika, koje dugi niz godina istinski „ubogaljuje" ucenama, blanko menicama, otkazima i isterivanjima s posla na ulicu, uzvratio je osvetnički. Radnici su, redom, dobili direktivu da pod prinudom potpišu ponižavajuće ugovore o zapošljavanju, gde gazda neprikosnoveno goni svoje „robove" na svakodnevni petnaestočasovni radni dan i prvenstveno punjenje, njegove kase.

Usput, gazdi se osladilo rentiranje automobila. Nađeš vozača, ovaj vozi na procenat, trećina zarađenog danonoćnom vozaču, dok dve trećine keša ide na ruke šefovima („diplomiranim taksistima") koji krvavo zarađeni novac prosleđuju gazdi. Vidaković nije zaboravio „bezobrazno drsko"pravo radnika da pred zakonom brani pravo na rad, pa je naredio svojim diplomiranim taksistima, Miciću i Tomiću, da izvrše hajku na Iliju. Nakon pedesetak dana torture, nepokornom Iliji je „spakovan", otkaz. Ilija navodno nije imao taxi legitimaciju, iako je na vreme pribavio sve neophodne papire za nju i predao ih udruženju. Slaba vajda od normalnog ponašanja i poštovanja procedure, otkaz je Iliji uručen sutradan, uz direktivu i pretnju policijom da vrati vozilo u roku od 24 časa. Vozilo koje je 50 procenata otplatio, prosto je oteto Iliji sutradan od strane šefova I Taxija.

Naravno da se Ilija žalio, STOP Mobbing mu nije mogao pomoći u kandžama sistema, pa je potegao dve sudske tužbe protiv I Taxija, protiv primene materijalnog prava, pogrešne primene odredaba parničnog postupka i pogrešnog i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, odnosno protiv štetnog ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji i protiv kršenja odredbi iz radnog odnosa. Na maratonskom suđenju pozvao je i nadležnog inspektora za izdavanje taxi legitimacija koji je pred sudijom, časno braneći pravo na profesiju, potvrdio da je izdavanje taxi legitimacija u isključivoj obavezi taxi udruženja. Ni čisto sunce istine u zenici svakog oka u sudnici, nije bilo dovoljno da Ilija ostvari svoje, već viđeno, pravo na istinu i pravdu.

Prvostepeni Osnovni sud kojim je predsedavala Ružica Duraković, donela je presude u oba slučaja u korist udruženja i Taxi! Nije uvažila ni predlog Ilijinog advokata da se saslušajusvi predloženi svedoci!

Nakon oba izgubljena spora, Ilija se žalio Apelacionom Sudu u Novom Sadu, koji je 9. februara 2015. godine, U ime naroda, doneo jedinu moguću presudu (gde se konstatuje da je grubo prekršen zakon), kojom se tuženi I Taxi, obavezuje da Iliji Stojanoviću isplati ukupan iznos od 507.589,00 dinara na ime uplaćenog novca za lizing vozila. Apelacioni sud je predmet vratio na ponovno suđenje u Osnovni sud kod istog sudije. Ovog puta, gđa sudija Ružica nije imala kud, pa je donešena presuda u Ilijinu korist.

Međutim, veliki zrenjaninski mag privatluka s početka devedesetih prošlog veka, ljubitelj opojnog mirisa kokica i šlepera i šlepera cigareta i nikad lakšeg zgrtanja brda para, sretni dobitnik sijaset kiosaka na autobuskim stajalištima (Regionalni Isus „častio" svog miljenika) iz kojih je nakon par godina najurio sve zaposlene zavivši ih u crno, „pozvao je u pomoć" sistem i ljude slične sebi. Ponovo se žalio Apelacionom sudu u Novom Sadu. U međuvremenu, sastav sudija Apelacionog se promenio, od prvog do poslednjeg, ni pod razno slučajno, i preinačio presudu Osnovnog suda u korist I Taxija!

Ovakvo zaj...radnika u zdrav mozak u Palatama (ne)pravde, karakteristično za sistem te laže, ne veruj kad ti kaže, guli kožu s leđa...spalo je na pravne lekove Vrhovnom i Ustavnom sudu, i naravno, ako imaš evre u izobilju, Strazburu. Ilija je, tretiran kao poslednji bednik, najuren iz I Taxija, ostao je i bez 5.000 evra uplaćenih za lizing, izgubio je i automobil, a da nevolja ne dolazi sama, već nakon 15 dana, stigli su sudski nalozi za naplatu sudskih troškova od izvršnog sudije pod pretnjom izvršenja u iznosu od nekoliko stotina hiljadarki. Izvršitelji, retko ažurna sorta, u ovom slučaju pokucali su već sutradan na Ilijina vrata. Na pitanje, zašto nisu naplatili Ilijina potraživanja tokom dve godine, izvršitelji nisu imali odgovor, pa je Ilija, pritisnut sistemom, zatražio plaćanje na rate. Delimično su mu izašli u susret, s tim što mu je neko iz zrenjaninskog suda dao pogrešan broj žiro-računa.

Ilijina sudbina nije zapečaćena, čeka odgovor Vrhovnog suda, sprema se na pisanija i Ustavnom, i skuplja evro po evro za Strazbur tokom 16 časova danonoćnog rada u jednom od privatnih gradskih taxi udruženja. Sudbina nesuđenog Ilijinog automobila je poznata. Sistemom rentiranja, voljom šefova - diplomiranih taksista, vozilo je već sutradan krenulo profitabilnim putem do surčinskog aerodroma. Tomić, jedan od šefova, takođe šefa Micića kum, izbačen je iz udruženja...Kao po scenariju sistema, vozilo je nakon 6 meseci nestalo, isparilo, ne zna se gde je, a optužen je najureni Tomić...Jadan Jado Vidaković, (ne)zna gde je nestalo vozilo, a ne sme u javnost protiv svog dojučerašnjeg pulena Tomića, jer...Ako bi i Tomić progovorio šta sve zna o Draganu, policijski dosije Vidaković dostigao bi najmanje 1.000 stranica. U međuvremenu, I Taxi ima 4 sigurna vozača za surčinski aerodrom, jer je Dragan „fantastično sposoban" u komunikaciji sa vlasnicima vlasti u Gradskoj kući, vrhunskim „ugrađivačima" u posao sa privatnom firmom Drexlmayer. Ova ino firma sa pogonom u Zrenjaninu je idealna za monopolske dogovore, pa tako I Taxi ima isključivu privilegiju da vozika međugradske i ino vožnje šefova iz Drexlmayera, Pompeye i drugih privatnih firmi. Malo li je Dragane, na ovu skupoću!

Vozačima I Taxija je zabranjeno pisnuti, a kamo li komentarisati bilo šta o poslovanju udruženja i načinu rada svog robovlas...pardon, gazde. IMPEL, prvo privatno „čedo" Dragana Vidakovića tokom poslednjih decenija, fenomenalno posluje. Ovdašnji sluganjski mediji se naprosto utrkuju u hvalospevima ovom ZREPOK-ovom junaku, koji na sastancima gradskog veća utvrđuje i cenu taxi kilometra u Zrenjaninu (trenutno 40 dinara).

Nekolicina ovdašnjih vlasnika taxi udruženja se usudilo da javno komentariše bahato ponašanje ovog taxi gazde Zrenjanina, ali je već nakon nekoliko dana, usledio odgovor putem uigranih inspekcijskih „naplatnih rampi". Može li neko da stane na put kabadahijama srednjeg Banata, koji nalaze idealno utočište i u ZREPOK-u? Dragan nije najjači privatni adut vlasnika vlasti u Zrenjaninu, mazi ga i pazi njegov posilni, Buda Jovanović, izvikani privatnik, trenutno najuspešniji vlasnik uspeha i alfa i omega u prelepom sopstvenom džipu. Par sponzorstava nekolicini dece, školarcima i studentima se novčano skromno pomaže, i to bi bilo sve od njih za grad, dok kajmak, pravi, poslovni, za trpezom sa vlasnicima vlasti iz Gradske kuće, halapljivo jede samo, tuce elita.

Kad se usudiš da ih priupitaš, da li znaju neke podatke iz bogate zbirke sahranjene u policijskim fiokama pod popularnim nazivom ZRdosije duvanske mafije, postaješ najljući neprijatelj ljudi koji su se obogatili na grbači sugrađana. Ako ga dokrajčiš pitanjem, oklen junaku ovog teksta više stotina hiljadarki evra za pravu tvrđavu od kuće u ulici Cara Dušana 71, spreman je da se, ispred sistema koji tako uspešno predstavlja, javno oglasi i besno obeća proterivanje postavljača pitanja, nepodobnog novinara iz Zrenjanina.

Poruka obespravljenih i svih onih (par stotina) koji su na sopstvenoj koži osetili bes gazde poput Dragana Vidakovića je, prosta: Njegova lična sreća je nemoguća bez nesreće armije poniženih Zrenjaninaca.