Francuska

Sve privilegije poslanika francuskog parlamenta, ili: zašto je tako važna bitka za vlast

Život je lep, kada pada lepa para

Preko 20. 000 evra mesečno plus 150. 000 evra godišnje, to je cena jednog deputata u Francuskoj. Ali, Francuska je zemlja bogata i ljudi koji je vode, sasvim su drugačiji od ostalih političara sveta pa i ovih domaćih. Ni parlamentarni izbori ovde nisu kao bilo gde kao što ni parlamentarci nisu bilo ko. Patriotizam i ljubav prema svome poslu i svojoj zemlji, vrline koje se naglašavaju u svakom momentu nisu u suprotnosti sa velikim platama, neviđenim privilegijama i vrlo fleksibilnim radnim vremenom uz česte opravdane izostanke s posla. Ali o tome se retko priča i još ređe piše, ili je bar tako bilo pre ovih do sada neviđenih amaterskih izbora, zakazanih za nedelju 11. i 18. juna ove godine.

Mile Urošević (dopisnik iz Pariza)

Jupiter deli karte

Sve se može kad je zemlja bogata a poslanik ima bar tri pomoćnika uglavnom uhlebljenih iz familije. Ko će kome ako ne svoj svome. Familijarni saradnici su ujedno i saučesnici u od određivanju visine svojih plata i to onako od oka ili kutlačom kako kažu Francuzi pa kolko se zahvati. Važno je da lova ne ide iz kuće i da kruži u rukama oca, sina i švalerke. Jedino se o količini svih tih para izbegava da se mnogo ofira, jer mu to dođe kao neka poslovna tajna, a radi se o stotinama miliona evra svake godine.

Ipak, po zakonu i narodnim običajima, Francuska nije zemlja korumpirana jer je ovde svo zavrtanje love i guranje preko veze legalno i skoro obavezno. Tako nema korupcije pošto može da se krade narodno blago na vrlo elegantan način, po francuskom bon-tonu ili bar dok se ne nađe neki novinar ili opozicionar koji nije jeo iz istog tanjira, pa potegne pitanje. Ponosan na svoja ustavna prava, deputat vas gleda u oči i ubeđuje da su njegova ili njena primanja samo nadoknada za uloženi trud i vreme kao i naknada za stručno znanje dizanja ruke u pravom momentu i stavljanje prstiju u službu naroda i svoje partije. Malo i za sebe al o tome se ne pominje mnogo, verovatno iz skromnosti.

Izbori 11. i 18. juna su već rešeni unapred i zna se da će amaterizam, nestručnost i laskanje da pobede i tako ustoliče Makrona za Jupitera iako on to ne traži baš toliko, mada prihvata odgovornost da bude alfa i omega svega, od smanjenja plata do objave rata. Sve u ime demokratije i suverene odluke naroda koji mu je dao parlamentarnu većinu. Baš da se čoveku i nemili sudbina jednog predsednika koji mora o svemu da odluči, sve da odobri ili zabrani a da to niko ne nazove diktatura.

Kad je vladajuća partija većinska u parlamentu nevidljiva diktatura je na pomolu i niko ne primećuje da je Francuska postala Američka kolonija. To je ta galorička makronomija, kako mediji nazivaju američki uticaj na politiku francuskog predsednika.Pre svake bolne odluke on pregovara sa svima a na kraju ipak donese, baš isto kako bi uradio i da nema pregovora. I uglavnom kako odgovara tržištu I ekonomskim guruima EU sekte. Taktika novog predsednika se sastoji u ignorisanju znatiželjnih medija, ne bi li kao filmska diva bio svuda retka zverka i vrlo poželjan.

Sve francuski, građani i poreski obveznici bi trebalo da znaju gde idu njihove pare i koliko ih košta luksuzni parlament od 577 poslanika i preko hiljadu i po njihovih saradnika.

Nadoknade za dizanje ruke ili u vreme nove tehnologije, za pritiskanje na jedno od dva dugmeta (Da ili Ne) nisu ni male niti tajne ali se izbegavaju u svakoj diskusiji baš iz istih razloga. I da bi se misterija još više zamuljila primanja deputata se dele na više segmenata. Osim redovne osnovne plate od oko 7.000 evra, bruto, koja je usput budi rečeno oslobođena poreza, pa čak i plata ukoliko deputat ne ispunjava svoje obaveze i ne dolazi u skupštinu. Nikakve sankcija ne postoje i za druge akcije koje bi u civilnom društvu bile zrele za tamburu ili bar neku novčanu kaznu. Na primer, zapošljavanje svoje maloletne dece ili švalerke na mesto savetnika sa nekoliko hiljada evra platom, a da se nikada ne pojave na poslu. U Francuskoj skupštini nema korupcije, jer je sve ovo ozakonjeno u pravilniku. Čest je slučaj da deputat koji je večito gladan posla ima još neku dužnost, u svojoj opštini na primer i da za to može da ima platu koja zajedno sa platom deputata ne prelazi 8.500 mesečno. Sića za heroje koji su u službi naroda i glasaju nove zakone, zabrane i globe.

Ali baba i 577 saučesnika

Naravno da za sve troškove u vezi sa vršenjem svog mandata, poslanik ima dodatak od 5.805 evra bruto. Ni ova suma se ne oporezuju, taman posla jer se lova obično koristi za plaćanje kirije svog biroa, ali se još običnije koristi kao otplata za kupovinu kuće ili stana za sebe ili svoju decu. Parlamentarci su ljudi domaćini. Pored ove sume za otplatu, poslanik ima i prava na poseban kredit skoro bez kamate. I što je najvažnije i jedinstveno na šta bi trebalo da se ugledaju svi deputati sveta, totalno je zabranjena bilo kakva kontrola njihovog trošenja naših para! Oni su država za sebe i sami sebi dele pravdu. Dakle, sistem bolji od onog koji su smislile kadije u svoje vreme.

Poslanik je ujedno i poslodavac kome se dodeljuje 9.561 evro za svoje saradnike i on regrutuje, određuje uslove rada i plate svog osoblja. Gazda bre!

Ako ne potroši te pare koje su takođe oslobođene poreza, on ih ne vraća već udeljuje svojoj partiji. Mali Bog u službi novog Jupitera koji je pobedio u stezanju ruke sa Trampom i očitao bukvicu Putinu o njegovim medijima propaganda. Francuzi su u komi, padaju u nesvest od ljubavi naklonosti prema mladom zavodljivom i slatkorečivom čoveku koji im obećava socijalni jad i bol već ovog leta čim prođu izbori.

Da bi se shvatilo zbog čega tolike hiljade anonimnih ljudi žele da pomogmnu državi sa klupe parlamenta, nije dovoljno samo velika plata i neobavezno prisustvo na radnom mestu. Postoje i druge šarene laže da se primame ljudi na ovako težak i odgovoran posao. Na primer, besplatna putovanja u prvoj klasi, a za bliže ture tu je crna limuzina i šofer sa kačketom. Kad su limuzine zauzete može i taksi obzirom da ne plaća deputat nego ja, odnosno poreski obveznik. Tu je kancelarija na licu mesta u kojoj ima jedan ležaj za one koji stanuju daleko.

Brzi Internet i pet besplatnih linija za mobilne su minimum na koji jedan izabranik naroda mora da ima prava. Kao što je normalno da jedan francuski deputat koji deset puta više radi od običnog šljakatora, ima i prava na penziju nakon samo 5 godina radnog staža! Da dobro ste pročitali, petoljetka je dovoljna za penzionerski štap! Ali, pre penzije treba nešto i da se mezne pa su francuski deputati veoma strasni obožavaoci dobre klope "za dž.", koja se praktično deli u pozlaćenoj menzi parlamenta, koja važi za jedan od najboljih restorana francuske gastronomije.

Ipak, najveća posebnost francuskih parlamentaraca, pored njihove žarke želje za što većim platama i debelim dodatnim primanjima, kao i pozamašnim bespovratnim i beskamatnim kreditima, koji se u drugim uslovima i državama nazivaju poklon, to su patriotski uslovi rada na principu bratstva i jedinstva, kao glavna prednost poslaničkih muka. Svi za jednog i jedan za sve, što bi rekao Aleksandar Dima. Ili, vrana vrani je očni lekar (opaska na narodnu temu).

Ali ni to nije sve, taman posla za ovakav posao...

Narodna skupština daje detalje deputatu za slobodnu upotrebu parlamentarne rezerve od ukupno 90 miliona evra. Plen se deli kao u svakoj mafiji, malo za članove malo za organizaciju.

Na primer, 130. 000 evra ide za poslanika da troši kako mu je volja. Može za puteve do svog imanja, neku raskrsnicu koja ima veću fakturu od troškova ili za neku nevladinu organizaciju i udruženje. Naravno, bez ikakvih zadnjih ideja i korupcije.Čak 260.000 evra godišnje ide za glavešine i predsednike raznih komisija. A, 520.000 evra je minimum za predsednika. Vrlo odgovorno mesto papagaja na tribini odakle se daje pravo glasa i udara čekićem po stolu.

Pored rezervi za distribuciju na principu po babi i po stričevima, Skupština ima institucionalne rezerve od dva i po miliona. Koverte su obično upotrebljene u opštinama gde je izabran poslanik ujedno i gradonačelnik, da bi raja bila kul i opet mu dala mandate. Neki jako sposobni i veoma pametni izabrani zvaničnici ne žele da raspodele tolike pare pa ih dele udruženjima da odluče šta je najhitnije. Tako se oko 33 miliona rezerviše za stanove, 5,5 miliona za kupovinu opreme ili zalihe za zajednice i udruženja. Ostatak se koristi za podršku kulture, bez neke jasne definicije šta je kultura i ko je umetnik.

Uzimajući prosečan iznos posebne distribucije za parlamentarne grupe, svaka dobija jednu pozamašnu sumu novca za svoj opstanak. Tako da, što je više izabranih partija u skupštini, te grupe su sve bogatije! Tako će socijalisti i republikanci ostati kratkih rukava a Makron uzima džek-pot. I sad je mnogo lakše razumeti zbog čega su izbori toliko važni za kandidate i toliko nevažni za raju. Pretpostavlja se da će ove godine rekord odsutnosti biti oboren, ali to izabranima ne smeta jer nema minimum broja glasača potrebnih da uteraju levake u skupštinu. Da, baš levake, a ne levičare, jer je na primer Makron dodelio mandate za izbore uglavnom svojim obožavaocima, s obzirom da nema pravu partiju već samo pokret oko svog imena koji tek treba da postane partija, kad se sve ulizice ubace u sistem vlasti.

Preko 7.800 kandidata od kojih su bar trećina amateri, koji se nisu bavili politikom pre Makronijade, sada se otimaju za koru hleba i ostalo gore navedeno što ide iz leba. To je ta obnova politike, nova krv koja je, kažu, uštedela jednu revoluciju. Da li će biti i giljotiniranje slobode i seče socijalnih prava, znaće se već nakon drugog kruga.