Nismo mi od juče

Prilozi za srpski nacionalni program

Zoran D. Milojević

Srpski narod je izvršio autogenocid na Kosovu i Metohiji! Vršenje još uvek traje! Sadržaj autogenocida je sav u samozaboravu onoga što je suštinsko i odlučujuće i pamćenju kao suštine onoga što je njeno misaono, razumsko i istorijsko smetlište!

Prvo smetlište samozaborava je pitanje: zašto svi, od vlade i opozicije, „kulturnih i javnih radnika", predstavnika medija, srpskih nacionalnih, kulturnih i verskih institucija, pa preko srpske intelektualne elite do Srba sa Kosova i Metohije i moje braće iz Kosovske Mitrovice, Šiptare nazivaju Albancima?

Ovo pitanje dopunjujem novim: da li su Srbi svesni da je to što Šiptare zovu Albancima protivno srpskom nacionalnom interesu i direktna jezička i suštinska činjenica koja daje svakovrsno opravdanje za proglašenje i postojanje šiptarske države Kosovo?

Ime je osnova, postolje na kojem se stoji! Kamen temeljac! Da nema tog kamena, na čemu bismo stajali? Svaki čovek ima ime, to ime je deo njegovog maternjeg jezika, ono na njegovom jeziku nešto znači!

Svaki Šiptar na svom maternjem jeziku izgovara: une jam Shqiptar! Ja sam Šiptar! U prevodu na srpski: ja sam brđanin! Ime „Brđanin" dokazuje mesto nastanka i boravka nekog čoveka! Brđani (Šiptari!!!) sišli su u toku devetnaestog veka sa Prokletija i Šar-planine!

Bila su to plemena bez pisanih dokumenata o poreklu, bez kulturno-umetničkih umotvorina, bez nacionalnog identiteta, bez književnog jezika, bez istorijskog pamćenja.

Kad su „Brđani" sišli u pitomine Kosova i Metohije nastavili su sa životom sa planine. Nije nigde zabeleženo da je ijedan Šiptar u Metohiji sejao žitarice, održavao bašte, a da o metohijskim vinogradima i ne govorim. Nema Šiptara koji je ikada pekao rakiju ili pravio vino! Ista situacija je i na Kosovu! U dvorištima Šiptara bilo je sve golo! Postojala je samo poneka samonikla voćka! Bašte i ružičnjaci iz naših srpskih dvorišta nisu postojali kod Šiptara!

Kad su se spustili u prostore današnje Albanije, „Brđani" su zatekli Arnaute (razbojnici-turc.), pleme nastalo od turskih razbojnika. Zatekli su i Arbanase iz grada Arbene, najvećma Srbe, koje još car Dušan pominje u svom zakoniku. Ali, tamo su zatekli Srbe, koji su bili najbrojniji, a čije je središte bio srpski kraljevski grad Skadar!

Petar Prvi i Aleksandar Prvi Karađorđević proterali su Turke 1912.g. i oslobodili Kosovo i Metohiju. Koristivši termin Al Bano (italijanski-bela zemlja), Zapadnjaci su napravili Albaniju 1913. i počela je VELIKA PREVARA, za čije sprovođenje su bili određeni komunisti.

Srpski komunisti su pristali da u rezoluciju 1928. godine, uđe ideja srpske budale Dimitrija Tucovića iz 1914., koja glasi: „Kosovo i Metohiju treba vratiti šiptarskom proleterijatu"!

Šezdesetih godina se u Evropi pojavljuju novinski članci u kojima se tvrdi kako su „Srbi pokorili Albance u desetom veku"! Nijedna jugoslovenska ambasada nije nikada poslala nijedan demanti, a pogotovu da pita: a kako se zvala ta albanska, pokorena država i kako se zvao taj albanski, pokoreni vladar?

Srpski komunisti su ćutali! Broz je povećavao stepen autonomije pokrajina u Srbiji, da bi ih ustavom iz 1974. g. doveo na stepen ravan Srbiji, kao državi! Srpski komunisti su i dalje ćutali!

Od 1951. do 1991. godine, sa Kosova i Metohije je trajalo iseljavanje Srba, a da o tome nije bilo ni reči. Srpski komunisti su ćutali!

Slobodan Milošević je shvatio da se Kosovo i Metohija izvlače iz Srbije. Hteo je da to spreči, ali je to želeo na komunistički način: malo policijom sastavljenom od jedinaca, a malo bratstvom i jedinstvom sa „poštenim Albancima"! O učinku potonjih neću da trošim reči. Došli smo dotle , da „šaka srpskog jada", na izbore za šiptarsku skupštinu Kosova, za deset poslanika izlazi sa šest lista!

Za sve te prepričane godine, od 1945. g. do danas, niko da Šiptare-Brđane pita: Kako to da ste „Brđani", a tvrdite da ste starosedeoci na teritoriji koja je najvećma-dolina! A Šiptari sada Preševo i Bujanovac nazivaju Preševskom dolinom! A i dalje nisu „dolinari"!

Šta nam valja činiti?

Javno, jasno i glasno prozivam sve vrste, oblike, obime i forme Srba da daju odgovor: zašto Šiptare zovete Albancima, kada ta reč na njihovom jeziku ne znači ništa, niti je oni ikada izgovaraju, osim kad govore srpski?!

Zar je moguće da Srbi ne razumeju Zamku oko imena Albanac? Zašto Srbi ne zovu Crnogorce Montenegrima i njih tako zovu na Zapadu?

Zar je moguće da nijedna srpska institucija nema snage da svetu objasni prostu i lako shvatljivu činjenicu da i tzv. Albanci u Albaniji, na svom jeziku zovu svoju zemlju Šćiprija?! Svojim knjigama i svojim novinskim napisima pokušavam da svom srpskom rodu objasnim da smo na samom dnu. Gušimo se, davimo se, a nemamo nikoga ko bi nam pružio ruku, da nas izvuče iz vode koja nam je do nosa!

Braćo i sestre, Srbi i Srbkinje, suviše sam slab i nemoćan da išta mogu da pomognem našem Spasenju, sem da ovako zavapim, dok u meni snage ima još! Današnji i srpski i belosvetski lopovi rade planski, rade prekovremeno, otimaju iz očiju! Nalazimo se na raskršću odakle su svi putevi blokirani!

Jedini spas je da se vratimo na početak! Da ljude, događaje i stvari nazivamo onako kako su ih zvali naši stari.

Za početak: Šiptare nazovimo kako oni sami sebe zovu - Šiptarima!