Stav

AGRAR

Branko Dragaš

Decenijama je naša ekonomska politika promašena. U okviru te promašene ekonomske politike potpuno je promašena naša agrarna politika, koja dovela do toga da u Srbiji ima samo 4.500 sela i da će za deset godina nestati još 1.200 sela. Ako poredimo Srbiju sa, recimo, Holandijom, onda se jasno vidi gde nas je politički ološ, bez obzira na ideologiju i partijske boje, danas doveo. Holandija ima 17,02 miliona stanovnika,Srbija 7.02 miliona stanovnika, ali Holandija ima BDP 710 milijardi evra,Srbija ima zvaničan BDP 34,4 milijarde evra, ali to je falsifikovan podatak, jer se obračun vrši u tekućim cenama sa potcenjenom vrednošću evra, pa tako se duplo uvećava BDP koji realno iznosi oko 17 milijardi evra.

Ako uporedimo broj stanovnika dve države,onda Holandija ima 2,42 puta više stanovnika, ali BDP imaju veći zvanično 20,88 puta, ali realno imaju veći BDP 41,76 puta. Zašto su ovolike razlike? Šta kaže uporedna agrarana analiza?

Holandija izveze godišnje agrarnih proizvoda 80 milijardi evra,Srbija jedva izveze 2,7 milijardi evra, od čega 1,2 milijarde evra je samo sirovo voće. Zašto Holandija ima izvoz 29.6 puta veći od Srbije? Da li Holandija ima više obradivih površina od Srbije?Holandija ima 1,5 miliona ha obradive površine koju su oteli od mora, Srbija ima 6 miliona obradivog zemljišta, od koga je 4,5 miliona ha vrhunskog plodnog zemljišta na kome nam čitav svet zavidi.

Broj stanovnika u svetu je prešao 7,1 milijardu ljudi i smatra se da će se uvećati broj stanovnika na preko 9 milijardi. Svi ti ljudi moraju svakoga dana makar tri puta nešto da pojedu. Civilizacija, na sreću, još nije toliko napredovala da se čovečanstvo hrani vitaminskim tabletama bez ukusa. Prošao sam poslovno čitavu planetu i svuda sam video jednu te istu sliku - svi narodi sveta vole, brate, da jedu!

Pošto je sve ovako kao što sam izneo, onda se postavlja pitanje zašto je Srbija neefikasna, siromašna i zašto, uprkos postojanju svih kapaciteta za poljoprivrednu proizvodnju i uprkos ogromnom rastu stanovništva na planeti, a samim tim i rastu tražnje za hranom na svetskom tržištu, ne možemo da zaradimo za naš bolji život? U čemu je problem? Odgovor je uvek isti - problem je u našem političkom sistemu koji je totalitaran i koji je uspostavljen da pljačka državu i građane Srbije.

Problem je u primeni neoliberalne ekonomske politike koji počiva na sumanutoj paroli da je bolje da uvozimo nego da sami proizvodimo. Izračunao sam da je od 2001 godine, kada su neoliberalni eksperti za prodaju magle i ekonomske ubice došli na vlast,na različite načine, spoljnotrgovinski deficit, privatizacija, siva ekonomija,pljačke od strane banaka, otišlo iz Srbije 192 milijarde evra.

Znači, politički ološ i tajkuni su bogati zato štu su opljačkali državu i građane Srbije. Decenijama se iz agrara izvlači kapital i to je dovelo do toga da imamo skupu hranu i da u izvozu nemamo nikakve rezultate. Nemački poljoprivrednik hrani 152 stanovnika, srpski poljoprivrednik hrani 18 stanovnika.

Preko 425.000 traktora je staro više od 25 godina i uništene su naše fabrike traktora, kombajna i poljoprivrednih mašina.Da li su nemački i holandski seljaci pametniji, vredniji i bolji od naših seljaka? Nisu. Problem je što oni žive u uređenoj državi koja planira svoju agrarnu politiku i koja brine za svoje proizvođače. Srbija svake godine izdvaja sve manje za agrar i to je danas dostiglo svega 4%BDP, što je nedovoljno da se oživi agrar u Srbiji.

Mogao bih da iznosim bezbroj primera iz svakodnevnog života naših poljoprivrednika kako bi potvrdio sve ovo o čemu pišem.Opredelio sam se da pišem o mom prijatelju, mladom poljoprivredniku, dvadesetsedmogodišnjem Vladanu Dajliću iz Barande koji je, posle prerane smrti svoga oca, napustio posao u Beogradu i vratio se na svoje imanje da preuzme upravljanje domaćinstvom i da, zajedno sa majkom Kristinom, iškoluju mlađeg brata Nikolu, koji studira stočarstvo na Poljoprivrednom fakultetu.Vladan ima 20 ha svoje zemlje i uzeo je u arendu još 10 ha državne zemlje, ima 20 krava i prodaje mleko, dok je morao da odustane od uzgoja svinja jer je potpuno ekonomski neisplativo.

Cena litre mleka 2003. godine je iznosila 30 dinara, dok je nafta bila 60 dinara,cena 100 kg veštačkog đubriva je bila ispod 2.000 dinara,dok je danas cena mleka ostala ista, ali je cena nafte skočila na 145 dinara/l, a cena veštačkog đubriva je 4.000 dinara/ 100kg.Kako opstati u takvom disparitetu cena? Kako sam proizvođač da se izbori sa takvim tržišnim oscilacijama? To je dovelo da je smanjena proizvodnja svinja za 500.000,goveda za 180.000, muznih krava za 150.000 i mleka za skoro 160 miliona litara.

Ovogodišnja suša je bila katastrofalna za poljoprivrednike, pa je Vladan na svom gazdinstvu imao 70% pad ratarske proizvodnje, što je uticalo da se umanjila proizvodnja mleka za 40%, ambari su poluprazni, zima je tek počela, pa će morati hranu za stoku i da kupuje.Trenutna cena jedne bale lucerke deteline je 400 dinara i cena je stalno u rastu. Šta je država uradila da nadoknadi štetu od suše? Ništa!Vlast se pravi kao da suše nije ni bilo i izjavili su da je suša lokalnog karaktera. Problem predstavljaju i isplate zaostalih subvencija za stočarstvo.

Uprava za agrarna plaćanje je počela isplatu subvencija, ali sa velikim zakašnjenjem.Veoma mali broj proizvođača je dobio novac.Svima je rečeno da novca ima,zar se predsednik države, koji je najveći naš stručnjak za agrar, ne hvali da je državna kasa u plusu i da se novac preliva na sve strane, ali, uprkos toj lažljivoj propagandi izdajnika i konvertita na vlasti, uplate ne dolaze do proizvođača. U međuvremenu, dok čekaju uplate, proizvođači moraju da se zadužuju da bi nekako dočekali ono što im pripada.

E, tada počinje pravo deranje na suvo, kako bi naš narod rekao,od strane arogantnih i agresivnih bankara.Bankari poljoprivrednim proizvođačima uzimaju naknadu za odobravanje kredita i to se penje i do 12% od odobrenog iznosa sredstava, pa na celokupan iznos uzimaju i kamatu koja, zamršena u LIBOR mreže i udice, naraste i do 10% godišnje.

Bankar sam 35 godina i nikada u stara bankarska vremena nije bilo u našim bankama nikakve nadoknade za odobravanje kredita, obrada kredita od strane bankarskih činovnika kojima je to jedini posao u kreditnom sektoru, niti je bilo da se plaća mesečni iznos za držanje računa u banci. Šta je to? Zelenašenje bankara! Zamislite da trgovci u maloprodaji uvedu mesečnu ulaznicu za to što kupci ulaze u njihovu radnju i uvedu novinu da kupci, kada kupuju robu u radnji, moraju da plate naknadu za kasirku, prodavca na mesu i prodavca na suhomesnatim proizvodima. Evo, ideje lukavim trgovcima kako mogu da uvećaju svoje prihode i stignu parazitske bankare.

Ekonomske računice nema u proizvodnji svinja i moj domaćin je odustao od dalje proizvodnje, osim za sebe, jer zarada na tovljeniku u 2015 od 200 dinara ili jedna pakla cigareta ne može da bude stimulativna za održavanje nerentabilne proizvodnje, pošto je loša roba iz uvoza potpuno preplavila tržište i tom lošom robom se namerno truje naše siromašno stanovništvo koje, nemajući izbora, pristaje da kupuju takvu robu. Evo računice za 2017, tovljenik od 100 kg : prase do 15 kg-4.500 din, hrana za 5,5 meseci tova utrošak 3 kg dnevno : kukuruz-3.500 din, ječam-1.400 din, soja-3.850 din, tritikal-700 din i druge komponente -1.323 dinara. Ukupna proizvodnja košta- 15.273 dinara, otkupna cena 150 din/kg x 100 din/kg =15.000 din. Gubitak 273 dinara. U ovoj računici nismo uključili rad domaćina, rad veterinara,utrošak vode i struje.Tov junadi donosi na 18 meseci zaradu od 100 do 150 evra po grlu ili 5,5 evra do 8,3 evra mesečno. Za toliki rad, zarada je mizerno mala.

Proizvođač se opredeljuje, ipak, za tov junadi, uprkos maloj zaradi, jer je to jedan vid štednje, pošto svoju hranu gura u tov i kada proda dobija novac na gomili i sa tim novcem onda može da ide u novu proizvodnju.Problem mladog proizvođača na selu je što njegovi vršnjaci beže u gradove, jer ne žele da se bave proizvodnjom. Ne samo da je pogrdno u našem malograđanskom društvu biti proizvođač, biti seljak, nego se to smatra potpunim neuspehom u životu.

Pisao sam pre nekoliko godina o razlici između naših vrednih, poštenih i čestitih seljaka i primitivnih, novokomponovanih, silikonskih seljobera i seljačina po našim gradovima. Molići lepo,kako će se naši mladi proizvođači na selu da ožene i kako će osnovati porodicu, moj domaćin je zgodan i naočit,kada to nije u trendu? Koja će građanka, sve radi ljubavi, da napusti gradski asfalt i da se dohvati štale i seoskih poslova? U današnjim uslovima nemanja nikakve razvojne politike države, u društvu gde se veliča vrtenje zadnjicama i bestidno pokazuju spolovila, kada se čitavo društvo pretvara u opšti kupleraj i zajebanciju, to je nemoguća misija.

Mladi ljudi se stide da kažu da su poljoprivrednici i beže glavom bez obzira sa sela, koje nema, u raspadnutom političkom sistemu, nikakve budućnosti. Odlaze u gradove, postaju podstanari, stanuju u nekim vlažnim i memljivim rupama, rade za 300 evra mesečno, plaćaju te iznajmljene budžake po 150 evra, ne mogu da prežive u gradovima i onda žive od pomoći ostarelih roditelja sa sela. Davno sam još pisao, u vreme vladavine Miloševića, ništa se nije promenilo, da se nedeljom uveče na naplatnim rampama i prilazima Beogradu oduzme sva hrana koja u gepecima ulazi sa tom gradskom sirotinjom, posle nekoliko dana bi u Beogradu buknula socijalna revolucija.

Napustiti selo i svoje porodično imanje, gde možeš da budeš sam svoj gazda i možeš sam da planiraš svoje radno vreme i postati deo gradske, pauperizovane sirotinje, najbolji je dokaz propasti našeg nakaradnog društva i dugogodišnje pogrešne ekonomske politike. Takva nedomaćinska politika je dovelo do toga da u Srbiji ima 260.000 muškaraca koji imaju ispod 50 godina i koji su neoženjeni. Gde je kraj ovom našem tragičnom propadanju?

Naravno, kraj postoji. Videli smo u slučaju Srba izvan Srbije kako je jedna sumanuta politika ludoga despota dovela da gubitka hiljadama godina starih srpskih teritorija i nestanka našeg naroda, koji je ili pobijen ili je bio primoran da se raseli po čitavom svetu.Nacionalne zablude, povodljivost i sprdanje smo krvavo platili. To je, opet, dokaz da račun za naplatu uvek dolazi. Tako će isto da se dogodi i sa Srbijom. Uzgubićemo teritoriju, smanjićemo se i sabiće nas u Beogradski pašaluk, jer nas vodi šizofreni manijak koji je dobio nalog svojih gazda, naših vekovnih neprijatelja, da konačno reši problem Srba kao remetilačkog naroda na Balkanu. Kako se ovome odupreti? Kako sprečiti da se taj najgori mogući scenario ne dogodi?

Jedini način je -POBUNA GRAĐANA! Sve ostalo je gubljenje vremena. Pobunu građana moraju da vode sposobni, stručni, pošteni i duhovni ljudi.Koji su naša jedina elita. Cilj pobune je rušenje političkog totalitarnog ustrojstva i oslobađanje Republike od tiranije jednog ludaka. Cilj pobune je da se napravi država koja može da obezbedi proizvođačima da izvezu 100 milijardi evra godišnje agrarnih proizvoda iz Srbije.Ako Holandija sa četri puta manjom površinom plodnog zemljišta izveze 80 milijardi evra, zašto Srbija ne može da izveze tih 100 milijardi evra?

Naš zadatak je da izgradimo političko-ekonomski sistem koji će to i da ostvari.Uopšte me ne zanima koja će politička ekipa to da uradi. Pitanje građana treba da bude - momci, da li vaša ekipa zna da pokrene proizvodnju u Srbiji i da ostvarimo u izvozu 100 milijardi evra? Znate ili ne znate? I rok, kada ćemo da dostignemo taj izvoz. Sve ostalo je prazna demagogija političkog ološa.Srbija ima sve potencijale u poljoprivredi da svojom hranom snabdeva bogati svet.

Naša hrana još uvek ima i miris i ukus. Balvani izvoze balvane! Preradom naših proizvoda i prodajom u našim brendiranim prodavnicama i restoranima po čitavom svetu možemo da ostvarimo velike zarade u izvozu, da zaposlimo veliki broj nezaposlenih u prerađivačkom sektoru, da oživimo naša sela, da oženimo i udamo naše mladiće i devojke, da zaustavimo bekstva u gradove i da se probuđeni i osvešćeni ljude vrate prirodi i zdravom životu na selu.

Digitalno doba će omogućiti da roboti obrađuju zemlju i da proizvođač, vođen državnim planom o razvoju sela, udružen sa drugim proizvođačima, isporučuje najukusniju hranu za sladokusce po čitavom svetu. Kada budemo imali i te robote, kada nas budu zamenili od teškog fizičkog rada, ostaće nam da uživamo u banatskim štrudlama od maka i oraha, koje sprema majka Kristina.

Verujte mi , dragi prijatelji, nema tog robota koji na svetu koji može svojom tehnologijom da napravi takve štrudle. Za tu umetnost kuvanja morate , ipak, da imate i ono malo naše dobre duše.