Tragom vesti

Kome i zašto odgovara gušenje olimpijskog sporta u Srbiji

Zavesa iz Saveza

Zbog prevelikog upliva politike u sportska društva i organizacije, došlo je dotle da su svi olimpijski sportovi u Srbiji ugroženi ili ostavljeni na milost i nemilost državnim funkcionerima koji sport upotrebljavaju za ličnu promociju. Tako, na primer, barem 50.000 hiljada ljudi trenira karate, od karatista se na takmičenjima uvek mnogo očekuje, ali su šanse da se bilo ko iz naše zemlje u ovoj disciplini kvalifikuje za OI u Tokiju jednake statističkoj grešci, jer se u karate umešala politika

Vuk Stanić

Više od 500 srpskih karate klubova uskraćeno je za pravo učešća u kvalifikacionim takmičenjima za Olimpijske igre (OI) u Tokiju 2020. godine! Blizu 3.000 srpskih karate takmičara među kojima nekoliko osvajača zlatnih medalja na međunarodnim takmičenjima, ne mogu da se takmiče u kvalifikacijama, jer sistem koji važi u Srbiji diskriminiše sve klubove koji nisu članovi saveza: "Karate federacije Srbije" KFS. Izvesno je da isključivanje tolikog broja takmičara znači i da je najboljima uskraćena šansa da odu na OI.

Karate je danas najbrojniji pojedinačni sport i uopšte spada u red najmasovnijih sportova u svetu. U Srbiji, po masovnosti, nalazi se na drugom mestu odmah posle fudbala.

U karateu godinama postoji problem, ne postojanja jedinstvenog sistema predstavljanja zemalja u međunarodnim takmičenjima. Ima više karate stilova, najrasprostranjeniji je stil je "Šotokan". Ipak u kvalifikacijama za OI, nije važno koji stil se trenira, već da se poštuju pravila koja je prihvatio MOK. MOK je propisao i da će se ukupno 80 karate takmičara iz celog takmiči na OI. U Kumiti (borbama) nastupaće 60 takmičara, 30 muškaraca i 30 žena, dok će se u katama takmičiti ukupno njih dvadeset. Ipak MOK je svakoj zemlji odnosno nacionalnim komitetima prepustio da same organizuju nacionalne saveze i sisteme takmičenja. To nije bila mudra odluka, jer skoro svaka zemlja ima problem nejedinstva između najvećih saveza kao što su WKC (Svetska karate konfederacija) i WKF (Svetska karate federacija). U Srbiji je definitivno najmasovniji savez "Šotokan savez Srbije", a njihovim klubovima nije omogućeno da učestvuju u kvalifikacijama za OI?! O razmerama ovog problema širom sveta najbolje govori primer sa poslednjeg Svetskog WKC prvenstva u karateu, na čijem čelu je naš čovek Marko Nicović. Jedan od pionira karatea u našoj zemlji. Rusku federaciju na tom takmičenju predstavljale su dve reprezentacije! Svaki karate savez u Srbiji je članica nekog međunarodne karate organizacije, tako da u ovom trenutku u Srbiji ima registrovano osam nacionalnih saveza.

Svake godine savezi van KFS-a donose stotine medalja sa različitih međunarodnih takmičenja. Ipak sa OI u Tokiju neće doneti nijednu medalju jer je naša država isključila sve karate saveze iz olimpijske priče i kao nadležan savez označila WKF koji ima tek oko 150 klubova...

Nije Srbija jedina zemlja koja je napravila ovakvu grešku. U razgovorima sa trenerima italijanske, ruske, irske reprezentacije, na poslednjem svetskom prvenstvu u Novom Beogradu, saznali smo da je i u tim zemljama napravljena slična situacija i da su čitavi savezi jednostavno isključeni iz olimpijske priče. Zanimljiv je podatak da je najbolje rešenje napravila susedna BiH. Shvatili su da su previše mala zemlja podeljena na tri vere, tri naroda, dva entiteta i da ne mogu sebi da dozvole luksuz dodatnih podela u sportu.

Svi BiH savezi, kako Republike Srpske tako i Federacije, napravili su jedinstven sistem takmičenja. WKF, WKC i svi ostali bez diskriminacije poslaće svoje takmičare da se bore po istim pravilima u istom sistemu takmičenja, odlučili su Bosanci. Na taj način iako su manja država od Srbije i imaju manje registrovanih karate klubova, danas imaju veći broj karatista koji se unutar nacionalne konkurencije bore za pravo na kvalifikacije za OI. Slično je u međuvremenu urađeno u u drugim zemljama iz okruženja.

Prema rečima Dragana Radojčića, istaknutog karatiste i jednog od organizatora nedavnog memorijalnog turnira "Slobodan Vučinić": U rumuniji je organizacija za kvalifikacije poverene WKF-u, i oni su odredili jedinstvena pravila, a takmičenje je dozvoljeno svima koji ta pravila poštuju. U Srbiji je dozvoljeno da se takmiče samo članovi WKF-a.

Prema rečima istaknutog karate majstora Mandala Sabrije koji danas vodi klub Budućnost, žao mu je što njegovi takmičari ne mogu da se takmiče za kvalifikacije za OI, ali nije spreman da daje nikakve političke komentare.

Na poslednjem međunarodnom memorijalnom turniru gde se takmičilo više od hiljadu takmičara doveli smo samo četiri borca i osvojili smo četiri medalje! Đurović je osvojio Srebrnu, Vuk Zagorac srebrnu, Stević Anabela bronzu, i Marko Šević u svojoj kategoriji takođe bronzu...

Da je stvari trebalo drugačije organizovati pokazuje i primer sa svetskog prvenstva koji je organizovao svetski WKF, a gde su iz Srbije išli samo takmičari WKF Srbije. Prvenstvo je održano na Tenerifama u Španiji, oktobra ove godine, i Srbija je imala četrdesetak takmičara, a osvojila je samo jednu medalju u grupi kadeta. Sa druge strane trinaest puta manja država Crna Gora na istom takmičenju osvojila je tri medalje.

Našoj maloj i siromašnoj državi važna je svaka medalja sa OI. Uskraćeni za mnoga podrazumevana životna zadovoljstva kao deca se radujemo i okupljamo u Beogradu ispod terase gradske Skupštine, kada nas sportisti obraduju dobrim rezultatom. Kada je tekvondo postao olimpijski sport niko nije očekivao da će nam sa svake olimpijade stizati medalje iz ovog borilačkog sporta. Od karatea se sa druge strane mnogo očekuje, jer je duže vremena prisutan u Srbiji i daleko je masovniji od tekvondoa. Na žalost, hiljadama srpskih takmičara uskraćeno je pravo da se takmiče u kvalifikacijamma za OI. Istovremeno takse za polaganje za pojaseve, majstorska zvanja i članstvo klubova u savezu koje propisuje srpska Karate federacija su preskupe za naš standard.

Tako visoke cene napravile da karate bude preskup. Klubovi opterećni visokim nametima troškove prebacuju na članove, pa tako ovaj sport postaje nedostupan siromašnijim delovima stanovništva. Klubovi u provinciji se često odlučuju da budu u nekim jeftinijim savezima, a to za njihove članove znači da neće moći da se takmiče u sistemu koji omogućava kvalifikacije za OI.

Koliko su stvari otišle daleko govori i primer predstojećeg međunarodnog memorijalnog karate turnira koji je održati prošle subote. Turnir nosi ime Slobodana Vučinića. Vučinić je jedan od srpskih karate pionira, dugogodišnji reprezentativac, trener i kasnije selektor reprezentacije, koji je Srbiji doneo stotine medalja. Poslednja funkcija mu je bila direktor karate saveza KFS. Nažalost, sada na takmičenju koje nosi njegovo ime, nije učestvovao nijedan klub sa saveza KFS, im je to apsurdnim pravilnikom zabranjeno.

Karate bio zabranjen u Sovjetskom savezu

Prema podacima sa sajtova koje finansira Japansko ministarstvo spoljnih poslova, karate širom sveta trenira 50 miliona ljudi. Na elektronskoj enciklopediji Wikipediji, pojavljuje se i podatak da ima 100 miliona aktivnih karatista širom planete. Više puta su ljubitelji ovog borilačkog sporta pokušavali da postanu deo olimpijske familije, ali je to ljudima u MOK-u ranije delovalo previše brutalno. Na zasedanju 121. Olimpijskog komiteta 2009. godine, karate nije prošao, isto se ponovilo i septembra 2015. godine. Ipak karatisti su bili uporni pa je MOK prvog juna 2016. godine stavio karate na spisak sportova za olimpijske igre u Tokiju 2020. godine.

Postoji više sličnih priča o tome kako je karate nastao. Čak se i reč karate na Japanskom jeziku tokom istorije izgovarala na dva različita načina. Takođe prema navodima Wikipedije, karate je orginalno pisan japanskim slovima koja imaju značenje "Kineska ruka" što je značilo da je u pitanju veština došla iz Kine. Danas se koriste japanska slova koja znače prazna ruka - odnosno borba bez oružja.

Postoji više sličnih priča o toma kako je karate stigao u Japan, a svim pričama ta veština ima nekakvu vezu sa Kinom. Prema jednoj verziji u Kinu je iz Indije sa religijom došao i način telesnih vežbi iz koga se rađaju različite borilačke veštine. One preko mora dolaze na ostrva Rijukuju, koja su u jednom trenutku istorije Kineska, pa ih osvajaju Japanci...

Odatle karate poznat kao veština kineske ruke stiže u Japan, a kada su pred drugi svetski rat kinesko japanski odnosi postali nikad gori, zbog japanske invazije na Mandžuriju, menjaju se slova tako da karate više ne znači "kineska ruka", nego "prazna ruka". Zanimljivo je da je čitanje odnosno izgovor jednih i drugih slovnih znakova na japanskom vrlo sličan, ali da kada se to stavi na papir ima potpuno drugo značenje. Tek 1933. godine karate je u Japanu prihvaćen kao japanska borilačka veština. Na japansko "glavno kopno" sa ostrva Okinava doneo ga je pesnik i karate majstor Gičin Funakoši. On je i tvorac najpopularnijeg karate stila Šotokan. Pre drugog svetskog rata ova veština se širila Azijom i Pacifikom stigla je do Havaja. Havaje je Amerika nasilno priključila svojoj federaciji pa se smatra da je ta veština tamo stigla pre drugog svetskog rata. U to vreme se pojavila i u Kanadi, i još nekim zemljama. Posle Drugog svetskog rata se raširila po celom svetu da bi šezdesetih stigla i u Sovjetski savez. Sovjetska Vlada je međutim 1973. godine zabranila karate i sve strane borilačke veštine. Ova zabrana je važila do 1978, kada je Sportski komitet SSSR-a osnovao Karate Federaciju. Karate se potom raširio kao kuga po Rusiji, ali je 1984. godine zabranjen rad Sovjetskoj karate federaciji, a karate je u SSSR-u čak proglašen ilegalnim sportom 1989. godine. Nakon raspada SSSR-a u svim bivšim sovjetskim republikama ponovo su počele da rade ranije zatvorene karate škole...