Pogled iz Moskve

Šta je potrebno, prema mišljenju akademika, za razvoj naše ekonomije

„Ruka tržišta" ne radi za nas

Ruska akademija nauka objavila je sveobuhvatni izveštaj „Strukturno-investiciona politika sa ciljem obezbeđivanja ekonomskog rasta Rusije". U njemu su akademici analizirali stanje ekonomije, radne i finansijske resurse zemlje i, oslanjajući se na naše i inostrano iskustvo, a takođe i mišljenje deputata Državne dume i članova Saveta Federacije, dali smernice za načine oporavka domaće proizvodnje do pet procenata godišnje, navodi se u istraživanju Ivana Poletajeva

Piše: Ivan Poletajev

Odmah da kažemo da se koncepcija oporavka domaće ekonomije koju su predložili akademici, razlikuje od strategije vlade o glavnim izvorima investicija i putevima ekonomske reforme, koju su objavili u nacrtu zakona budžetskog paketa za period 2018-2020.

Vladin nacrt zakona pretpostavlja da država ne može da se meša u ekonomiju: privatne investicije treba same da dođu i izazovu rast potražnje. Pritom se struktura bruto domaćeg proizvoda, a on se danas uglavnom formira na račun raznih vrsta usluga - ne menja.

Akademici ne odriču na privatna sredstva treba privlačiti za investicije, ali pritom ističu da država treba da ima ulogu „prve violine".

Ona treba da postavi tempo razvoja perspektivnih privrednih grana, koje rade za tražnju na našem tržištu, pre svega se to odnosi na poljoprivredu i prerađivačku industriju. Da bi se pokrenuo zamajac privrede, potrebne su nove investicione institucije, za koje iz budžeta treba odvojiti najmanje pet triliona rubalja godišnje.

O toj cifri - pet triliona rubalja za investicije - nisu akademici prvi govorili, već ministar ekonomskog razvoja RF, Maksim Oreškin, u junu 2017. na Međunarodnom ekonomskom forumu u Peterburgu, kada je ne malo iznenadio i svoje saradnike, i svoje protivnike. Liberalni ekonomisti, u koje spada i Oreškin, uvek su oštro kritikovali sve pokušaje države da finansira ekonomski rast. I predlog Stolipinskog kluba da se za investicije izdvoji najmanje trilion i po rubalja dočekano je „na nož".

U svom sveobuhvatnom izveštaju akademici su izvršili proračune i detaljno obrazložili zašto je za revitalizaciju ruske ekonomije, osim privatnih investicija, obavezno potrebno još i pet triliona rubalja budžetskih investicija. Samo tada može da se računa na kvalitativne promene i da se tempo rasta BDP-a dovede do 4,9%. A svaki procentni poen rasta ekonomije, prema proračunima Instituta za ekonomski razvoj i Instituta za ekonomske prognoze Ruske akademije nauka - to je najmanje 300 milijardi rubalja dodatnih prihoda konsolidovanog budžeta.

Naučnici primećuju da je za poslednjih nekoliko meseci bilo dva talasa povećanja tempa privrednog rasta: krajem 2016. godine i u drugom kvartalu 2017, ali nijednom pozitivne tendencije nisu rezultirale dovoljnim razvojem.

Do kvalitatativnih promena u ekonomiji dolazi samo onda kada državnu kasu i tržište ne budu punile banke, niti posrednički finansijsko-monetarni biroi, trgovačke mreže i druge organizacije iz sfere usluga, već srednje- i visokotehnološka proizvodnja.

Njihov udeo u strukturi BDP-a treba da se poveća, preporučuju akademici RAN-a, i to četiri puta. Pritom će doprinos obrazovanja, zdravstvene zaštite, naučno-istraživačkih i razvojnih projekata porasti dva puta.

U međuvremenu je komitet Državne dume za ekonomsku politiku, industriju, inovativni razvoj i preduzetništvo, nazvao vladinu makro prognozu „neodrživom". A, stručnjaci Centralne banke RF i Ekonomskog fakulteta Nacionalnog istraživačkog univerziteta su kritikovali ideje o investicijama u vrednosti od pet triliona rubalja pod izgovorom da navodno „država nema taj novac, a ako bi ga i imala, onda bi to značilo krah antiinflacione politike".

Sumorna prognoza Ministarstva za ekonomski razvoj, po kojoj će prosečna cena nafte 2018. godine biti 43,8 dolara za barel, govori o tome da, ako u bliskoj budućnosti „crno zlato" ne bude donosilo ekstra profit, umesto petrodolara glavni izvor za punjenje državne blagajne biće prihodi građana.

Državni službenici su spremni da obezbede budžet smanjivanjem socijalnih davanja i beneficija, povećanjem poreza, carina i različitih naknada. Na taj način će rasti obaveze građana i biznisa, a finansijske obaveze države će se smanjivati. Takav pristup će omogućiti da smanjenje budžetskog deficita i inflacija budu dovedeni na minimum. Rezultat toga biće zamrznuta stabilnost i gotovo nikakav ekonomski rast.

Slična politika već je isprobana na građanima: ove godine Rosstat je zabeležio pad stope nataliteta za 11%. Jasno je da se ljudi koji razmišljaju o tome kako da i sami prežive, ne odlučuju na rađanje dece. Ali, i preživljavanje postaje sve složenije. Realni prihodi stanovništva nastavljaju da se smanjuju, a rashodi rastu.

Prema izveštajima Ujedinjenog kreditnog biroa Rusije, 7,1 milion Rusa ne plaća svoje dugove, odnosno oni su potencijalno bankrotirali. Apsolutnu većinu slučajeva bankrotstva prave gotovinski krediti, a oni se uglavnom uzimaju zbog neodložnih potreba.

I već samo to zvoni na uzbunu. Ispada da i ubuduće, usled „objektivnih razloga" kako to vole da kažu državni službenici, ne treba očekivati nikakve promene nabolje.

Analizirajući situaciju u privredi, Institut za ekonomske prognoze RAN-a je zaključio da nemamo nikakvih osnova za „posipanje pepelom".

Za poslednje 2-3 godine u zemlji su se pojavile industrije koje čak i u našim složenim uslovima pokazuju ohrabrujuće rezultate. Na iznenađenje celog sveta, obnovili smo odbrambeno-industrijski kompleks, obezbedili rast sektora poljoprivrede koji je još pre 25 godina nazivan teretom, sektorom koji nema perspektivu. A sada Rusija izvozi prehrambene proizvode, ali ne nauštrb domaćih potreba, kako je bilo ranije, u sovjetskom periodu.

Uspehe pokazuje čak i industrija uglja za koju su devedesetih godina mnogi ekonomisti predlagali da se likvidira. Karakteristično je da je, upkos preporukama liberalnih ekonomista, u svim pomenutim slučajevima država smisleno izdvajala velike resurse i pažljivo kontrolisala da li se zaista koriste za opredeljene svrhe, kao i da je pažljivo birala investicione projekte za podršku najznačajnijim industrijama.

Pojavile su se cele industrijske grane koje su postigle uspeh bez bilo kakve državne podrške, na tržišnim osnovama: metalurgija i hemijska industrija, farmacija, IT sektor. Naravno, bilo je i grešaka, ali krajnji ishod govori sam za sebe. U poslednje dve godine uspešno su rešeni ozbiljni problemi: zaustavljena je recesija, značajno smanjen rast cena i normalizovano monetarno tržište. Ali, to su samo prvi koraci.

Da bi samouvereno nastavili dalje, potrebno je da se prevaziđe rasprostranjena zabluda o tome da je naša finansijska politika uspešna zato što je odobravaju MMF i Svetska banka. Prema njihovom mišljenju, da bi se prevazišla stagnacija u ekonomiji, ne treba menjati finansijsku politiku, već dalje raditi na stvaranju povoljne klime za biznis.

Upravo suprotno, kako savetuje jedan od naših najstarijih akademika, direktor Instituta za ekonomske prognoze Viktor Ivanter, treba definitivno napustiti ideju MMF-a o tome da postoji nevidljiva ruka tržišta koja sve postavlja na svoje mesto. Ne negirajući ideje Adama Smita, Ivanter je ubeđen da „ruka tržišta" ne radi za nas, već samo nemilosrdno kažnjava za greške i neaktivnost. Tako je bilo 1998. godine i tokom svih kriza koje su potom usledile. Očekivanja da će ekonomija uspeti samo na osnovu lične inicijative da pređe u aktivan rast, ističe akademik, nisu se ispunila.

Istraživanja Instituta za ekonomske prognoze pokazuju da postoji nekoliko ključnih faktora koji ograničavaju privredni rast.

Prvo, to je smanjenje realnih dohodaka, kako radno sposobnog stanovništva, tako i penzionera, što otežava domaću potražnju. Rastu ekonomije ne doprinosi smanjenje kreditiranja biznisa koji nije zasnovan na sirovinama i sva naša finansijska politika koja je od početka devedesetih godina ustrojena tako da špekulacije na berzama „ostaju mnogo profitabilnije od ulaganja u osnovna sredstva".

Najvažniji faktor oživljavanja privrede - konkurentnost cena - gotovo da je iscrpljen, jer je jačanje rublje praktično vratilo prednost većem broju uvezene robe.

Akademici su apsolutno uvereni da država mora da ukine sva ova ograničenja. Pritom, glavne napore treba usmeriti na oblasti budžetsko-poreske i monetarno-kreditne politike, koje treba da obezbede preduzetnicima pristup novcu po prihvatljivim uslovima.

Proračuni Instituta za ekonomske prognoze RAN-a pokazuju da u ruskoj ekonomiji postoje slobodni kapaciteti, kao i višak radne snage koji „izbegava" zvaničnu statistiku koji, kada se uposli, može brzo da ostvari ekonomski rast na račun proširenja proizvodnje.

Akademici upozoravaju: ako ne dođe do značajnog napretka u ekonomskoj politici, tempo rasta BDP će sporo rasti, sa 1,5% u 2017. na 2,4% u 2019. godini. Do čega će to dovesti? Do postepenog gubitka dugoročnog potencijala ekonomskog rasta i neće dozvoliti da se u sledeće tri godine dostigne životni standard koji je postojao pre krize.

Istovremeno, kako uveravaju naučnici, da bi se postigao visok tempo rasta, uopšte nisu potrebni revolucionarni preokreti i društvene reforme koje bi bile veoma bolne za ljude.

Samo repliciranjem sopstvenog, već akumuliranog pozitivnog iskustva, može se ostvariti rast BDP-a na nivou 4-6% godišnje.

Na današnji dan Rusija gotovo da nema dugova. To joj obezbeđuje dobru startnu poziciju u reformisanju ekonomije. Drugi korak, prema mišljenju naučnika, treba da bude izlazak iz Bretonvudskog monetarnog sistema, povećanje potražnje za rubljama, obezbeđivanje likvidnosti nezavisno od zlatno-monetarnih rezervi. Uz takve uslove, ništa neće ometati početak industrijalizacije zemlje.