Na nišanu

Hoće li, već ove zime, svaka Vučićeva zver pokazati svoj trag?

Paralelna Srbija

Aleksandar Vučić je gospodar života i smrti u Srbiji. On odlučuje kakva će biti sudbina Kosova, kolike će biti penzije, ko će dobiti neki tender ili funkciju u državnoj upravi, ko će biti nagrađen, a ko uhapšen...Sve zavisi samo od njega, jačeg od Ustava i zakona. Tako Srbija izgleda u Vučićevoj mašti. U realnosti, on je marioneta kojom upravljaju razni centri moći, tvrdi urednik Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši glavni urednik Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde i blizak Vučićev saradnik i prijatelj

Predrag Popović

Vladari iz senke manipulišu Vučićem, guraju ga u sukobe iz kojih će oni izvući finansijsku korist, a on političku štetu. Isturili su ga kao štit, da umesto njih prima udarce. Kad pretrpi prevelika oštećenja, odbaciće ga i zakloniće se iza nekog drugog nesrećnika. Oni će ostvariti lične interese, on će snositi odgovornost.

Ironijom sudbine, taj sistem patentirao je upravo Aleksandar Vučić. Naravno, prevarni mehanizam smislili su pametniji od njega, pre svih Vladimir Beba Popović. U vreme prve DOS-ove vlade, Vučić je bio fasciniran postupcima Bebe Popovića. Istovremeno dok ga je optuživao za spregu sa surčinskim klanom, zloupotrebu Državne bezbednosti i mahinacije u procesu privatizacije, Vučić se divio načinu na koji sakriva tragove i odgovornost prebacuje na zvaničnog šefa Zorana Đinđića.

Kad je Ljubiša Buha Čume upao u zgradu Pinka i zarobio Željka Mitrovića, Đinđić je, iz Amerike, gde se nalazio na službenom putu, poručio ministru policije Dušanu Mihajloviću da uhapsi Čumeta i sve njegove mafijaše. Do toga nije došlo jer se umešao Popović. Pre policije, Popović je stigao na Pink i nagovorio vođu sručinskog klana da se dislocira na bezbedno. Bez obzira na to, u javnosti je ostalo uverenje da je Đinđić "mafijaški premijer", kako ga je nazivao i Vučić. Mladi generalni sekretar Srpske radikalne stranke tada je plasirao priče da je Beba Popović sredio da Miodrag Kostić kupi tri šećerane, vredne oko 17 miliona nemačkih maraka, za ukupno devet maraka. I taj skandal pripisan je Đinđiću, kao i mnogi drugi.

Na isti način, u svom prirodnom staništu, među radikalima, Vučić je manipulisao Vojislavom Šešeljem. Ubeđen da je najpametniji, najlukaviji i najpodliji, Šešelj nije preduzeo sve bezbednosne mere da se zaštiti od Vučićevih spletki. Šta će ga snaći, shvatio je prekasno, kad je već bio završen posao uništavanja SRS-a.

Za sve što su Šešelj, Vučić i Tomislav Nikolić zajedno radili u ratno vreme, ceh je platio samo jurodivi vojvoda. Haško tužilaštvo ga je okrivilo za saučesništvo u zločinačkom poduhvatu i izjave kojima je doprineo da se kod izvršilaca stvori odluka da počine ratne zločine. Šešelju su kao saradnike prilepili, između ostalih, čak i Arkana, ali ne Vučića i Nikolića. Njima su oproštene i izjave, koje su često bile žešće i gorljivije od Šešeljevih. Zajedno su tikve sadili, a one su se razbile samo o Šešeljevu glavu.

Dok je robijao, vojvoda je upravljao strankom. Iz ćelije je komandovao ko će na koju funkciju, vodio je izborne kampanje i određivao političku strategiju. Jednom nedeljno održavao je telefonske sednice s tzv. Predsedničkim kolegijumom, a svakodnevno je davao naređenja Nikoliću i Vučiću. Usput, u razgovorima s Elenom Božić-Talijan, Vjericom Radetom, Zoranom Krasićem, Jadrankom Vukovićem i još nekoliko starijih radikala prikupljao je informacije o tome šta se dešava u stranci, kako se ponašaju Nikolić i Vučić, ko je s kim u dilu i slične tračeve... Stalnim pozivima, Šešelj je dokazivao svoju prisutnost i iluziju da još upravlja strankom. Po starom srpskom običaju, saradnici su ogovarali jedni druge i pričali mu ono što želi da čuje, a što nije imalo mnogo veze s realnim stanjem.

U stvarnosti, Šešeljev uticaj na postuke SRS-a bio je gotovo beznačajan. Sve što je on naređivao, ostajalo je na nivou prazne priče. U praksi je primenjivano samo ono što je dozvoljavao Vučić.

U svom stanu, u "Ju biznis centru", Vučić je napravio neformalnu "Centralnu otadžbinsku upravu", koja je rukovodila radikalima. Umesto Radete, Krasića, Dragana Todorovića i ostalih zvaničnika, odluke su donosili i sprovodili Nebojša Stefanović, Zoran Bašanović, Branislav Prostran, Jugoslav Petković i, naravno, sveprisutni kum Nikola Petrović. Oni su kreirali politiku SRS-a, pravili kombinacije s kolegama iz vrha Demokratske stranke i vodećim tajkunima. Šešelj se u Hagu borio za goli život, a oni su u Beogradu sarađivali s Tadićem, Đilasom i Rakićem, pa i sa stranim ambasadorima.

U toj igri, Vučić je izašao kao pobednik zahvaljujući svojim najkorisnijim osobinama - beskrajnom strpljenju i isto takvoj spremnosti da trpi najsramnija poniženja. Nikad, ni po koju cenu, nije hteo da se suprotstavi Šešelju. Kakvo god naređenje stiglo iz Haga, Vučić bi ga bespogovorno saslušao. Dok bi mu vojvoda diktirao zadatke, čak i kad bi se oni direktno kosili s njegovim interesima, Vučić bi junački ćutao i trpeo, bez ikakve nervoze.

- Da, Vojislave, uradićemo kako kažete - rekao bi na kraju Vučić, sve uz ritualno persiranje, kako bi prisutnima dokazao koliko poštuje šefa.

Međutim, Šešelj još ne bi ni spustio slušalicu u sheveningenskom pritvoru, a ono "da, Vojislave" pretvorilo bi se u "ko te jebe". Vučić je na sve pristajao, ništa nije izvršavao. Šešelju nije preostajalo ništa drugo nego da se pretvara da ništa ne primećuje. Nastavio je da glumi neprikosnovenog vođu sve do puča, koji mu je uništio stranku.

Po toj matrici, primenjenoj na radikalskom mikro primeru, Aleksandar Vučić je napravio faraonski sistem. Voljenog sebe uzdigao je na vrh piramide naprednjačkog zla, ne sluteći da će, kao Šešelj, ostati sam na vetrometini. U izgradnju kulta ličnosti uložio je ogromnu energiju i novac, zloupotrebljavao je strančke i državne funkcije i institucije, okupirao je medijsku scenu i zaveo diktaturu. Brutalnom propagandom, kolektivnom hipnozom, zastrašivanjem i podmićivanjem uspeo je da izgradi lažnu predstavu o sebi i Srbiji.

On igra predstavu, ne silazi s televizijskih ekrana i naslovnih strana. Kao Šešelj u haškoj sudnici, laže i obećava, vređa i preti, zabavlja lakoverne i dokone gledaoce. Nagrađen je aplauzima i pohvalama poltrona, gorih od njega. Zoran Babić mu se ulizuje "mentalnim i fizičkim divljenjem". Aleksandar Vulin tvrdi da je Vučić "najznačajniji čovek u srpskoj istoriji". Siniša Mali je uveren da bi "Srbija potonula u blato da joj Vučić nije pružio ruku spasa". Nenad Lalatović predlaže da Vučić doživotno ostane na mestu predsednika države. Gordana Sekulić je toliko oduševljena njegovim likom i delom da će sinu dati ime - Vučić.

Udvorice se sprdaju s njim, a usput profitiraju. Babić je dobio direktorsko mesto, ima novac i uticaj, pa i slobodu da leškari na hrvatskim plažama, pijucka votku s lajmom i uživa kao tinejdžer kome su se ispunili svi snovi. Vulin je stekao stan od 205.000 evra i tetku iz Kanade. Mali je postao ministar ekonomije, uteruje pare u budžet države u kojoj njegove ofšor firme ne plaćaju porez. Lalatović gradi trenersku karijeru pod patronatom Ivice Tončeva. Goga Sekulić ima otvorena vrata svih splavova i noćnih klubova, a kad se okolnosti promene drugom sinu daće ime Đilas, pa će nastaviti da hara estradom.

Vučiću, mučeniku, to prija, potrebne su mu udvorice, leče mu komplekse. Srpski gradovi i opštine, iz kojih svake godine zauvek ode po nekoliko hiljada mladih i obrazovanih, proglašavaju ga počasnim građaninom, kite lentama i ordenjem. Naročito se obradovao nagradi "Zlatni lav mira", koji mu je u Veneciji dodelila fondacija "Foedus". Režimski mediji su tome pridali značaj kao da je u pitanju Nobelova nagrada, ne pominjući da se ova dodeljuje tradicionalno, već drugi put, a da su njeni ovogodišnji laureati, pored Vučića, italijanski kardinal i jedan frizer. Inače, u nadzornom odboru "Foedusovog" odeljenja za Srbiju nalazi se pevačica Tamara Filipović, bivša sekretarica Miće Jovanovića Megatrenda. U stilu "daj šta daš", Vučić uživa čak i u takvim besmislicama, baš kao što je Šešelj, kad su mu radikali, dok je robijao, priređivali naučne skupove na kojima su Slavenko Terzić i Oliver Antić dokazivali da je vojvoda heroj nad herojima.

Iza Vučića, ovakvog kakvog prikazuju Pink i ostali režimski mediji, postoji paralelni sistem, koji ga je upotrebio i odbacio.

U početku, kad je došao na vlast, Vučić je pozicije učvrstio zloupotrebom pravosuđa i bezbednosnih službi. Medijskim kampanja uspeo je da zastraši i reketira nekoliko tajkuna i kriminalaca. S novcem, dobio je i iskrene, trajne i opasne protivnike. Na ličnom primeru uverio se da su prijatelji prolazni, dođu i odu, a neprijatelji ostaju zauvek. Kako mu je slabila moć, tako su postajali sve glasniji i gladniji svi kojima je ugrozio interese. U promenjenim okolnostima, Vučić je izgubio uticaj na sve delove svog naopakog sistema, više nema apsolutnu kontrolu ni nad Srpskom naprednom strankom, policijom, Bezbednosno-informativnom agencijom, pravosuđem, a naročito ne nad kriminalnim gangovima.

Stranka, formirana kao interesno udruženje, podeljena je na feude koje ne povezuje nikakva ideologija. Svaki lokalni šerif grabi samo za sebe, a braći Vučić plaća licencu za korišćenje naprednjačkog brenda. Pošteno, pa ko koga prevari. Strah, kojim su Vučići, u početku svoje vladavine, premrežili Srbiju, više ne postoji. Kad je nastajala SNS, u nju su pohrlili mnogi kriminalizovani politikanti iz drugih stranaka, kako bi izbegli kaznu za sve što su ranije radili. Vremenom, sakupili su dokaze prljavih poslova glavešina iz centrale, o pranju para kroz izborne kampanje, nameštanju tendera i svih mogućih subvencija, kupovini firmi i zemljišta... Otkad je uspostavljena ravnoteža straha, braća Vučić se tretiraju kao elementarna nepogoda - ponekad dođu, istresu se i odu.

Još veći haos vlada u vrhu SNS-a, gde se krupnije ribe otimaju za veći plen. Trenutno, ističu se tri frakcije. Najjača je menadžerska, koja upravlja finansijskim krvotokom države. Tu ekipu predvode Siniša i Predrag Mali, Ana Brnabić i Igor Isailović, logistiku obezbeđuje Nikola Petrović, a političku podršku Zorana Mihajlović. U stranci, među funkcionerima i članovima, nemaju značajniji uticaj, ali to nadoknađuju novcem i kontaktima sa stranim centrima moći. U drugoj grupi nalaze se Nebojša Stefanović, Goran Vesić, Slaviša Kokeza i još nekoliko ambicioznih pojedinaca. Utrećoj se okupilo radikalsko jato. Maja Gojković, Igor Mirović, Aleksandar Martinović i ostali relikti prošlosti potpuno su nebitni. To i oni znaju, zato se zadovoljavaju mrvicama koje dobijaju, pa ne talasaju.

Kontrolu nad svim frakcijama Vučić je pokušao da uspostavi primenom Hitlerovog načela - jedan vođa, jedna partija, jedan narod, jedna država. U tome su ga svi podržali. Kako i ne bi kad je, na taj način, preuzeo odgovornost i za njihove nezakonite radnje. Iskopao je jamu u koju je sam pao, a sad nema nikoga da mu pruži ruku.

U nevolji, Vučiću je ostalo samo da manipuliše saradnicima. Pre četiri godine sprečio je Nebojšu Stefanovića da postane gradonačelnik Beograda. Stefanovićevi sponzori platili su korektnu cenu za tu funkciju. Dali su pare, dobili su obećanje. Nisu se dugo radovali. S objašnjenjem da je potrebniji na mestu ministra unutrašnjih poslova, Vučić ih je izigrao i doveo pred svršen čin, predstavljajući promenu plana kao svoju uslugu, pošto im galantno daje značajniju instituciju. Međutim, Stefanoviću je oktroisao uticaj. Dao mu je ministarstvo koje, zapravo, vode Dijana Hrkalović i Biljana Popović-Ivković. Stefanović se nije lako pomirio s tim. Uzvratio je istom merom. Udario je tamo gde Aleka najviše boli, po interesima bate Andreja.

Početkom ove godine, pred beogradske izbore, režimski mediji su vodili kampanju u kojoj su na mesto gradonačelnika postavili Irenu Vujović, starletu na funkciji predsednika opštine Savski venac. S obzirom da je iza nje, i bukvalno, stao Andrej Vučić, svi su smatrali da je to gotova stvar. Uostalom, Andrej je to obećao i njoj, kao i svom najboljem prijatelju Luki Petroviću, njenom bivšem mužu. Pored toga što je član Predsedništva SNS-a i direktor Agencije za investiranje i stanovanje u beogradskoj vlasti, Petrović je, što je mnogo važnije, čovek od najvećeg poverenja Andreja Vučića. Sa tim statusom, on kontroliše sve na terenu, i lokalne moćnike, ali i naprednjačke batinaške odrede komandanta Zelje Milojevića. Na toj dužnosti, ovih dana vršlja oko Lučana, gde traje kampanja za lokalne izbore.

Sirena Irena već je izabrala tigrastu dekoltiranu haljinu u kojoj je htela da, na promociji u gradonačelnicu, istakne svoje najbujnije političke adute. Sreću joj je pokvario Nebojša dr Stefanović. Pre 14 godina, kad je postavljen na čelo gradskog odbora SRS-a, Stefanović je regrutovao sebi bliske omladince, koji su danas dobro raspoređeni po svim strukturama SNS-a. Na njegov mig, oni su se podigli i usprotivili nameri da Irena Vujović dobije fotelju gradonačelnika Beograda. Tiha pobuna proširila se opštinskim odborima, a podržali su je, iz ličnih interesa, Goran Vesić i, što je presudno uticalo, Petar Panić Pana.

Aleksandar Vučić nije mogao ništa drugo nego da podvije rep. Odbacio je svoju bivšu sekretaricu Irenu, ali, da ne bi priznao potpuni poraz, nije prihvatio uslov da Vesić postane gradonačelnik. Kao kompromisno rešenje, funkciju gradonačelnika dao je onome kome to najmanje treba, lekaru Zoranu Radojičiću. Vlast u gradu danas ima Vesić, koji pametno održava kohabitaciju s braćom Vučić, ali ne zaboravlja ni pomoć koju mu je pružio Stefanović.

Isto tako, ni Vučić ne zaboravlja potrebu da se osveti Stefanoviću. U prepoznatljivom maniru, pokrenuo je medijsku harangu protiv Dmitra Đurovića, bivšeg direktora "Koridora Srbije". Prvo preko Blica, a sad i Kurira, prebrojava svaki evro koji je Đurović prigrabio raznim koruptivnim mahinacijama. Kad bude objavljena kompletna optužnica, u tu čorbu udrobiće i Stefanovića. U ovom trenutku ni Vučić ne zna koliko daleko će ići s tim revanšizmom. Možda će se zadovoljiti reketiranjem, pa će, kad Đurović plati otkup grehova, i tu aferu gurnuti pod tepih ili će gurati do kraja. Ako uopšte bude imao snage za to.

U tom kadrovskom i interesnom galimatijasu, u kome se prepliću lični animoziteti i novac, Vučić ima samo jednu pogodnu okolnost - njegovi protivnici su razjedinjeni, zainteresovani isključivo za vlastitu korist. Svesni su da im ovakvo stanje savršeno odgovara. Svako od njih vodi svoje poslove, otima se za što veće parče kolača, a Vučić daje političko pokriće. Na subverzivne akcije odlučuju se samo kad im vođa ugrozi ambicije.

Na strateškom nivou, Vučić zna u kakvoj situaciji se nalazi. Međutim, karakter i temperament mu ne dozvoljavaju da se preda bez borbe. Zato se trza na svaku provokaciju. Dovoljno je da ga Zorana Mihajlović pecne napomenom da "Srpska napredna stranka nije jedan čovek, ostaće na vlasti i posle Vučića", pa da on padne u histeriju.

Nedavno, jednom takvom prilikom, Vučić je grupu saradnika šokirao najavom plana koji namerava da primeni ako se stvari otmu kontroli. Prvo je istresao salvu nezadovoljstva na Vesića (zbog traljavih radova na raskopanim beogradskim ulicama), Lončara (zbog nameštenog tendera za KBC Niš) i Bratislava Gašića (zbog svega), a onda je zapretio potpunim zaokretom na političkoj sceni. U monologu, dugom sat vremena, Vučić je priznao da u obračunu sa nezahvalnicima iz naprednjačkog kartela neće imati milosti. Naprosto, zameniće ih.

Ako prigusti, kad dogori do nokata, Vučić namerava da uradi isto što je primenio u Srpskoj radikalnoj stranci. Dezertiraće i preći na stranu pobednika. Kad je shvatio da s radikalima nikad neće dobiti podršku stranaca da dođe na vlast, Vučić je skočio s broda koji tone, preuzeo politiku Demokratske stranke i ispunio sve svoje snove. Sad, da bi opstao na političkoj sceni, mora da se posluži istim trikom.

Svojevremeno, kad mu se omča stegla oko vrata, Slobodan Milošević je potražio pomoć Zorana Đinđića. Ponudio mu je koaliciju SPS-a i DS-a i mesto predsednika republičke vlade. Posle dugih i napornih pregovora, Đinđić je odbio predlog. Tada je propala, ali na tu ideju sad računa Vučić. Prema njegovom planu, on bi ostao na funkciji predsednika države, a vladu bi, od podobnih kadrova SNS-a i Saveza za Srbiju, sastavio Dragan Đilas. Kad bi se to realizovalo, Vučić bi zadržao određene poluge vlasti i, njemu još važnije, dobio bi šansu da izbegne suočavanje s pravdom za sve zlo koje je izazvao za ovih šest godina diktature. S druge strane, Đilas bi se brzo i lako vratio na vlast, mnogo pre nego što je očekivao. Usput, ratosiljao bi se većine saradnika iz Saveza za Srbiju, nametnutih sticajem okolnosti.

Nažalost, postoji realna opasnost da se taj plan zaista sprovede u delo, bar Vučić u to veruje. Na formiranje zajedničke vlade ne bi uticale optužbe kojima se trenutno čašćavaju Vučić i Đilas. Kad im se interesi preklope, lako će zakopati ratne sekire. Obojica su to već radili, ne bi im bilo prvi put.

Da iza tog dima ima vatre pokazala je i vest o Đilasovom susretu s Andrejem Vučićem u restoranu na beogradskom hipodromu. Nije poznato o čemu su njih dvojica razgovarali, ali indikativno je da se tri dana kasnije dogodio incident u Kruševcu, kad je pretučen Borko Stefanović, lider Levice Srbije. Dobro obavešteni teoretičari zavere odmah su plasirali spekualciju po kojoj ispada da su Đilas i mlađi bata napravili taktiku koja se olupala Stefanoviću o glavu, sve sa ciljem da se digne medijska buka. Ako je to bila ideja, uspela je. Pričom o napadu na jednog od lidera Saveza za Srbiju prekinuta je kampanja zveckanja oružjem, koju je Vučić pokrenuo zbog hapšenja nekoliko Srba na Kosovu, osumnjičenih za saučesništvo u atentatu na Olivera Ivanovića. Đilasov Savez dobio je solidnu promociju, što je rezultovalo na terenu, protestom u Kruševcu, u kome je učestvovalo nekoliko hiljada građana. Vučić je javno odmah osudio napad na Stefanovića, a tajno je plasirao glasine da su napad naručili njegovi poverioci s Kosova, kod kojih se Stefanović davno zadužio, pa zaboravio da vrati pare i usluge. Stefanović je, takođe, odmah istakao da ne veruje da su nalog za napad dali Vučić ili Bratislav Gašić, šef BIA i gazda Kruševca. Istraga, po svemu sudeći, neće otkriti ništa, ali to više nije ni bitno.

Vučić je uveren da sa Đilasom može da napravi pakt. Prvo, vlast se ne odbija, to zna i Đilas. Drugo, to bi podržali zajednički strani mentori, kojima je stalo da Srbija nastavi sa izvršavanjem njihovih naloga. Međutim, postoji problem koji se zove Miroslav Mišković.

Kad bi mu bila ukinuta optužnica, kojom je bio osuđen na pet godina zatvora, i da njegov štićenik Đilas dođe na vlast, Mišković bi platio sto miliona evra. Problem je u tome što Mišković priča kako bi dao petsto miliona evra samo da Aleksandra i Andreja Vučića smesti iza rešetaka. Zbog toga, Vučićev glavni zadatak je da odobrovolji Miškovića, a kad s njim poravna dugove iz sveže prošlosti, lako će se nagoditi sa Đilasom.

Na klupi za rezerve sedi Aleksandar Šapić. Ako mu propadne kombinacija sa Đilasom, Vučić računa da će bez po muke uspeti da u igru uvuče Šapića. Aktuelni predsednik opštine Novi Beograd nedavno je napravio "Srpski patriotski savez", koji treba da bude pandan Savezu za Srbiju, samo s jačim nacionalnim stavom. I takav, Šapić ima solidnu reputaciju kod većine zapadnih diplomata, koji ga ne bi sputavali u transferu na naprednjačku deponiju.

Šapić vlada Novim Beogradom bez SNS-a, u otvorenom je sukobu s Goranom Vesićem, ali otvoreno koketira s Vučićem. Ponekad se preporučuje i na krajnje degutantne načine. Nedavno je na Tviteru objavio fotografije devetoro svetskih političara, među kojima su Tereza Mej, Angela Merkel i Emanuela Makrona, koji nemaju decu.

- Premijeri bez dece. Ne bih se nikad menjao s njima. Više meni vrede moji sinovi, nego sve njihove funkcije zajedno! - napisao je ponosni tata dr Šapić.

Od uvreda u komentarima, jednako primitivnim kao što je i njegova objava, mnogo je važnije to što je Šapić "slučajno" propustio da pomene srpsku premijerku Anu Brnabić. Izbegavanjem da joj se zameri i konstatuje činjenicu da ni ona nema decu, Šapić je Vučiću dokazao podobnost i spremnost da mu verno služi.

U borbi za opstanak na vlasti Vučić je spreman da upotrebi sva sredstva. Prostor za delovanje mu je sve uži, vreme mu curi, jede ga paralelna Srbija koju je sam stvorio. Međutim, posle njegovog pada, biće neophodno da se demontira ceo naprednjački zlikovački sistem, zajedno s lažnim opozicionarima koji su spremni da trguju s njim. Dok se to ne desi, Srbija će biti talac aveti prošlosti, čiji je simbol Aleksandar Vučić, ali ne samo on.

Vučićev kartel se razbio na više jakih porodica, koje se spremaju da isturenog Vođu žrtvuju radi svoje budućnosti. Na isti način je prošao i Zoran Đinđić, a potom se ni Boris Tadić nije bolje proveo, jer mu je Đilas pocepao stranku i kupio je opljačkanim novcem.

Bliži se kraj Paralelnoj Srbiji. Hoće li, već ove zime, svaka Vučićeva zver pokazati svoj trag?